Sa sarajevskog trga pjesničkih poprsja
jedna glava ponekad bi zagonetno nestajala –
bješe to glava bajkopisca
Branka Ćopića.
Ponekad bi je tipovi kidnapovali,
koji put bi prenoćila u policiji,
a katkad bi ležala oborena nauznak,
smiješeći se odsutno dobrim duhovima u visini.
Kad bi Ćopićevu glavu makli s postamenta,
i moja se uvlačila u plitka ramena,
zebući da i sama ne bude skinuta,
ili da ne dopadne gadnih šaka.
Kad bi pak Ćopić ležao nauznačke,
na postolju, il’ u prašini ispod njega,
osjećao sam se nešto bolje:
obrisao bih mu grč užasa
(zajedno s tragovima golubijeg izmeta)
sa raspuklog čela.
A kad bi ga poštovaoci isprsili, čvrsto uspravili,
znao sam da ga pozdravim u mimohodu,
poneki molitveni stih kažem,
ohrabrim tu čarobnu glavurdu da izdrži,
i obrnem svoju, iz opasne šetnje,
noseći je, mirna kroka, u kakav zaklon,
ili pod krov kakva dobra znanca,
ako je još na životu.
Poprsje Branka Ćopića
Sa sarajevskog trga pjesničkih poprsja
jedna glava ponekad bi zagonetno nestajala –
bješe to glava bajkopisca
Branka Ćopića.
Ponekad bi je tipovi kidnapovali,
koji put bi prenoćila u policiji,
a katkad bi ležala oborena nauznak,
smiješeći se odsutno dobrim duhovima u visini.
Kad bi Ćopićevu glavu makli s postamenta,
i moja se uvlačila u plitka ramena,
zebući da i sama ne bude skinuta,
ili da ne dopadne gadnih šaka.
Kad bi pak Ćopić ležao nauznačke,
na postolju, il’ u prašini ispod njega,
osjećao sam se nešto bolje:
obrisao bih mu grč užasa
(zajedno s tragovima golubijeg izmeta)
sa raspuklog čela.
A kad bi ga poštovaoci isprsili, čvrsto uspravili,
znao sam da ga pozdravim u mimohodu,
poneki molitveni stih kažem,
ohrabrim tu čarobnu glavurdu da izdrži,
i obrnem svoju, iz opasne šetnje,
noseći je, mirna kroka, u kakav zaklon,
ili pod krov kakva dobra znanca,
ako je još na životu.
1993.