I sećam se 25. juna 1991. Pre večeri i mog odlaska u školsko dvorište, celo popodne sedeli smo u dnevnoj sobi i gledali televizor. Majka je donela sa pijace jagode koje su bile krupnije no ikada. Te godine je dobro rodilo. Sećam se i Zdravka, starijeg brata od tetke koji je došao da nas poseti. Živeo je u studentskom domu. Tetka i teča su imali kuću na selu. Pričao je da je pre dva meseca odslužio vojsku i da želi da nastavi da studira književnost koju je upisao pre dve godine. Ne boji se rata. Pacifista je. Ako ga pozovu, odbiće poziv. Rekao je – Skinuo sam sam se i neću ponovo u vojsku! Ne želim da ubijam tuđu uniformu, jer svoju nemam. Sedeli smo celo popodne majka, otac, brat od tetke i ja. Pričali smo i na momente gledali u mali ekran. Zapadne republike su tih dana izlazile. Proglašavale su odcepljenje. Posle 72 godine, država se raspadala. Otac je verovao da će se sve dobro završiti i da se zemlja neće raspasti. Borio se u sindikatu za bolje uslove rada, dok je u magacinu fabrike alata brojao čekiće, šrafcigere, klešta…
Bio sam jak nakon pecanja na Kambodži. Priroda je naokolo bujala. Sijalo je sunce posle dugih, prolećnih kiša. Sve je procvetalo. Početak leta i proleće u punoj snazi. Tada smo prvi put videli izbeglice na televiziji. Skelama su prelazile reku. Novinari su ih predstavljali kao nejač. Žene sa malom decom u naručju pričale su da su pobegle jer se u njihovom selu puca. Voda je bila visoka, uzvodno od rukavca gde smo bili na pecanju. Željeznički saobraćaj je bio u zastoju zbog borbenih dejstava. Samo pre godinu dana, istom prugom putovali smo na more. Otac i ja smo stajali u hodniku voza i gledali beskrajnu ravnicu. Na televiziji su pominjali mesta kroz koja smo prolazili i silose koji su se pretvarali u snajperska gnezda. Sve se prekidalo i za par meseci, sve će biti razoreno. Iako sam se do pre nedelju dana osećao slabim, moje telo se obnovilo. Još uvek pamtim ribe koje skaču u vodi i praćakaju se na suvom. Bio sam jači nego ikada.
Posle večere brat Zdravko je otišao kući u studentski dom. Bilo je oko pola osam. Izašao sam na ulicu, napravio krug oko kvarta i došetao do školskog dvorišta. Društvo je sedelo na stepenicama kod ulaza u hodnik koji je vodio do fiskulturne sale. Vrata su bila zaključana, jer škola nije radila. Sedele su i devojke iz razreda. Došla je i Leonora u koju sam mesecima gledao. Vreme je bilo vedro. Nebo bez ijednog oblačka. Neuobičajeno za proleće te godine. Na betonskom terenu niko nije igrao fudbal. Travu su tog dana pokosili. Kosilica je prepodne bila u školskom dvorištu. Pored, na betonu bilo je i pokoje pokošeno popino prase koje je počelo da se šuši. Ipak, jedan deo pored ograde je ostao netaknut. Tuda kosilica nije prošla. Sa spoljne strane, trotoar je delio ogradu od parkinga. Padao je sumrak u predgrađu. Između zgrada zalazilo je sunce. Sve je bilo mirno i išlo je ka miru. Jedino su deca sedela na stepenicama školskog dvorišta i bezbrižno se kikotala.
I onda je došao Tuta. Mali Dragutin Lukić Tuta, koji je nastavniku fizičkog zagorčavao život svojim infantilnim ponašanjem. Sećam se sumraka, sećam se večeri. Zapadne republike su izlazile. O tome se stalno pričalo na televiziji. Sedeli smo mirno na stepeništu. Tog dana je kosilica radila u dvorištu, ali je jedan deo ostao nepokošen. I sve je bilo zeleno. Tuta je započeo svoju priču o popinom prasetu koje ubija. Ponovio je da je jako opasno staviti ga u usta i da ga je nemoguće izbaciti napolje. Ko to uradi i pokuša da kaže mir ili krompir, počne momentalno da se guši i nema mu spasa. Ja sam hteo da pokažem suprotno. Mislio sam da ću travku zadržati zubima. Krenuo sam prema ogradi školskog dvorišta, prema nepokošenom delu. Niko nije ni slutio šta nameravam da uradim. Moj kobni odlazak prema ogradi. Na tom mestu sam pre koji mesec fasovao batine od Obrada Tesača dok smo igrali fudbal. I danas, dvadeset i pet godina prolazim pored te iste ograde.
Ubrao sam. Nekoliko minuta mi je bilo u rukama, dok su ostali sedeli na stepenicama. Svetlo zeleno popino prase. Imalo je oblik žita. Tako lepo, tako nežno. Raste oko zgrade, na livadama. U cvetnom maju i u junu. Stavio sam ga u usta. Trava je elegantno skliznula u grlo. Popino prase. Kao gospodin u fraku kad ulazi u pozorište. Nije dugo trajalo. Nije bilo šanse da je zadržim zubima. Počeo sam da se gušim i da kašljem. Osećao sam je u grlu. Gušio sam se, gušio, gušio… Nisam ni stigao da kažem mir. Tuta je viknuo NE! Zašto si to uradio?! Ostao sam bez vazduha. Mislio sam da ću se možda ugušiti. Tuta je viknuo NE! Bio je ozbiljan i staložen. Kao kada se ubio Andrija. U ključnim momentima uspevao bi da suzbije svoju infantilnost. Rekao je – ovo je opasno, otpratite ga kući, mora ići kod lekara. Od toga može da umre!
Drugari su me odveli do stana i rekli mojim roditeljima šta sam uradio. Seo sam na krevet u dnevnom boravku. Oči su mi bile crvene. Nisam mogao da govorim od kašljanja. Kašljao sam, kašljao, kašljao. I to je trajalo. Nismo znali šta da radimo. Majka mi je dala sredinu od hleba da proguram. Lupali su me po leđima. Posle pola sata, još uvek sam ubrzano disao. Bilo je oko deset uveče. Na televiziji je voditelj itonično prokomentarisao kako je zapadna republika proglasila nezavisnost. Moji roditelji nisu znali šta da rade sa mnom. Kašljao sam i oči su mi još uvek bile crvene. Došao je komšija sa svojom suprugom. Dobri ljudi koji su mene i moje roditelje odbacili do dežurne ambulante.
Izašli smo iz ulaza zgrade i pošli do njihovih kola. Roditelji me nisu držali za ruku. Hodao sam sam, disanje se smirivalo. Mogao sam da pobegnem i izbegnem lekara. Da dezertiram i ne prihvatim borbu. Odem daleko izvan predgrađa i da umrem. Zauvek napustim i bolnicu i državu i ovaj svet. Da dezertiram, kao što je pričao moj brat Zdravko da će uraditi. Ipak, otišao sam u ambulantu. U trenutku kada smo ušli u prvu čekaonicu i predali moju zdrastvenu knjižicu, počeo je rat. Rat koji traje 25 godina. U kasnim noćnim satima. Kada rane od operacija počinju da me žigaju. Nisu primetili da mi je zdrastvena knjižica neoverena. Primio me je stariji doktor koji je dežurao te večeri. Majka mu je rekla da sam progutao popino prase. Mislio je da je u redu i da ubrzano dišem zbog alergije na pokošenu travu. Prepisao mi je anti-alergijsku injekciju i rekao da idemo kući i da mirno spavam. Popino prase i sva jačina proleća svariće se u želucu. Takve stvari se dešavaju. Dete proguta i dugme pa nikom ništa. Mlad sam, u ranom pubertetu i treba da sazrim. Tuta nije bio u pravu. Stavio sam popino prase u usta i nisam se ugušio. Progutao sam svetlozelanu travku i ona će se svariti u mom želucu. Kao da ništa nije bilo. Komšija nas je vratilo kući i ja sam legao da spavam.
***
Prošlo je nekoliko dana. Dok su otac i majka sedeli u dnevnom boravku i pili prvu jutarnju kafu, čuli su iz moje sobe užasne krike. Kriknu sam, vikao, urlikao. Nisam mogao da udahnem vazduh. Osećao sam svu silinu bola. Kroz maglu se sećam toga jutra. Bilo je, čini mi se, u nekom drugom životu. Bolelo je, bolelo, bolelo! Probadalo me je nožem i bacalo po krevetu. Kao da mi je neko tog dana polomio ne nogu, ili ruku ili kičmu, nego kao da mi je polomio život! Oštrica metala uranjala je i rđala u tkivu. Nemilosrdno i svom silinom. Kočio sam se od bolova. Nisam mogao da se okrenem u krevetu, a kamoli da ustanem i odem do kupatila. Mučio sam se da pronađem odgovarajući položaj u kojem bi mi bilo udobno. Bolela su leđa, bolele su grudi. Napolju je bio oblačan junski dan. Osećao sam jezive bolove na desnoj strani, koji bi se malo umirili, pa bi opet krenuli. Svetlo-zelena trava. Popino prase. Tako nežno, tako lepo. Kad ga staviš među ruke i počneš da trljaš šake ono ide napred. Otac je mislio da sam se ukočio u leđa. Pomogao mi je da da se umijem i obavim malu nuždu. Nisam mogao da doručkujem za stolom. Majka me je nemoćno gledala. Dali su mi brufen za bolove. Ništa nije vredelo. Posle nekoliko sati, bol u grudima se pojačavao. Pa se stišavao. Bolelo je, uglavnom je bolelo. I kada je malo bolelo, jako je bolelo. Sutradan, nakon što sam stavio popino prase u usta, dobio sam temperaturu. Lekari su mislili da je prehlada zbog kupanja na Kambodži, kada smo išli na pecanje. Za njih je popino prase bilo svareno u želucu. Nisu ni slutili da je trava otišla u pluća i počela da stvara upalne procese.U petak, 28 juna, bolovi su krenuli da mi razaraju telo. Celog tog dana, prevrtao sam se po krevetu. Sećam se isprekidanih segmenata svetlosti i bola. Brzo je prolazilo vreme, ali meni je bilo teško. Moje telo je bilo prepušteno samo sebi. Nisam mogao ni da jedem, ni da pijem. Čajevi i limunade koje mi je majka pripremila, stajali su na stolu netaknuti. Iako je temperatura počela dan pre bolova, prestao sam da je osećam. Bio sam toliko iscrpljen da nisam bio svestan svoga tela. Moje telo je bilo bol. Proleće je u svoj svojoj jačini razralo njegovu unutrašnjost. I svi travnjaci sa popinim prasetom između stambenih zgrada u predgrađu, i sve prolećne kiše bile su u meni. Samo par dana ranije, gacao sam bos po pesku u rukavcu Kambodža. Uspeo sam da popravim ocenu iz fizike. A onda je počeo raspust, betonsko igralište, narandžasta ograda, popino prase.
Bolnica nije htela da me primi, iako je bolelo. Roditelji su nekoliko puta zvali hitnu pomoć. Molili su da kola dođu po mene. Niko ozbiljno nije shvatao moj slučaj. Govorili su im da pijem brufene i diklofenake i da će bolovi u grudima prestati. Moje telo nikome nije trebalo. Mogao sam da umrem. Svi su gledali kako počinje rat i kako vojska osvaja karaule u najzapadnijoj republici . Država je štedela resurse. Zavoje, injekcije, anestezije… Sećam se da toga dana nigde nisam pripadao. Ležao sam urličući od bolova. Lekari u hitnoj nisu znali šta da rade, kako da me pošalju u bolnicu. Bilo bi im lakše da su me boleli bubrezi, ili da sam imao napad slepog creva. Onda bi znali gde da me svrstaju. Bili su sigurni da sam travu svario u stomaku i nije im padalo na pamet da je ona otišla u pluća.. Država se raspada. Što bi se bolnica bavila nekim dečakom koji je stavio u usta popino prase?
Prvi dan moje borbe sa popinim prasetom trajao je do večeri. Na kraju, posle nekoliko poziva i dosađivanja mojih roditelja, ipak su poslali sanitetsko vozilo. Ulazak u kola, značio je odlazak u bolnicu. Telo je bilo u sistemu, a ja sam bio u telu sa bolom koji me je razarao. Otac me je spustio do vozila na kojem je bio nacrtan crveni krst. Moj slučaj još uvek nije bio ozbiljan i klasifikovan, iako su pristali da me prime na pregled u bolnicu. Dok su me spuštali dole, se sprata zgrade u kojoj sam živeo, u kretanju kao da je sasvim utihnuo bol. Možda sam mogao da dezertiram. Da se otrgnem i pobegnem. Da završim negde na ulici u bolovima. Ipak, nastavio sam do kola. Pomagali su mi medicinski radnici u farmerkama. Nisu bili obučeni u bele mantile iako su pripadali medicinskom osoblju. Oni su bili sporedni momci u celom tom sistemu. Sedeo sam u sanitetskom vozilu, vozeći se iz predgrađa prema bolnici. Gledao sam kroz prozor i video kako ulična rasveta osvetljava debele platane na bulevaru i bicikliste koji voze biciklističkom stazom. Na ulasku u klinički kompleks, čekala nas je spuštena rampa. Vozač sanitetskog vozila morao je da pokaže nalog bi nas pustili u ograđeno dvorište ispred. Hitna pomoć je stala metar od ulaza. Sa roditeljima sam ušao u zgradu na prijemno odeljenje. Bolovi su skoro prestali, iako je zasecanje bilo prisutno. Obreo sam se sa one strane rampe. Ušao sam sa ocem i majkom u zgradu iz koje neću lako izaći.
Popino prase
Odlomak iz romana u nastajanju
I sećam se 25. juna 1991. Pre večeri i mog odlaska u školsko dvorište, celo popodne sedeli smo u dnevnoj sobi i gledali televizor. Majka je donela sa pijace jagode koje su bile krupnije no ikada. Te godine je dobro rodilo. Sećam se i Zdravka, starijeg brata od tetke koji je došao da nas poseti. Živeo je u studentskom domu. Tetka i teča su imali kuću na selu. Pričao je da je pre dva meseca odslužio vojsku i da želi da nastavi da studira književnost koju je upisao pre dve godine. Ne boji se rata. Pacifista je. Ako ga pozovu, odbiće poziv. Rekao je – Skinuo sam sam se i neću ponovo u vojsku! Ne želim da ubijam tuđu uniformu, jer svoju nemam. Sedeli smo celo popodne majka, otac, brat od tetke i ja. Pričali smo i na momente gledali u mali ekran. Zapadne republike su tih dana izlazile. Proglašavale su odcepljenje. Posle 72 godine, država se raspadala. Otac je verovao da će se sve dobro završiti i da se zemlja neće raspasti. Borio se u sindikatu za bolje uslove rada, dok je u magacinu fabrike alata brojao čekiće, šrafcigere, klešta…
Bio sam jak nakon pecanja na Kambodži. Priroda je naokolo bujala. Sijalo je sunce posle dugih, prolećnih kiša. Sve je procvetalo. Početak leta i proleće u punoj snazi. Tada smo prvi put videli izbeglice na televiziji. Skelama su prelazile reku. Novinari su ih predstavljali kao nejač. Žene sa malom decom u naručju pričale su da su pobegle jer se u njihovom selu puca. Voda je bila visoka, uzvodno od rukavca gde smo bili na pecanju. Željeznički saobraćaj je bio u zastoju zbog borbenih dejstava. Samo pre godinu dana, istom prugom putovali smo na more. Otac i ja smo stajali u hodniku voza i gledali beskrajnu ravnicu. Na televiziji su pominjali mesta kroz koja smo prolazili i silose koji su se pretvarali u snajperska gnezda. Sve se prekidalo i za par meseci, sve će biti razoreno. Iako sam se do pre nedelju dana osećao slabim, moje telo se obnovilo. Još uvek pamtim ribe koje skaču u vodi i praćakaju se na suvom. Bio sam jači nego ikada.
Posle večere brat Zdravko je otišao kući u studentski dom. Bilo je oko pola osam. Izašao sam na ulicu, napravio krug oko kvarta i došetao do školskog dvorišta. Društvo je sedelo na stepenicama kod ulaza u hodnik koji je vodio do fiskulturne sale. Vrata su bila zaključana, jer škola nije radila. Sedele su i devojke iz razreda. Došla je i Leonora u koju sam mesecima gledao. Vreme je bilo vedro. Nebo bez ijednog oblačka. Neuobičajeno za proleće te godine. Na betonskom terenu niko nije igrao fudbal. Travu su tog dana pokosili. Kosilica je prepodne bila u školskom dvorištu. Pored, na betonu bilo je i pokoje pokošeno popino prase koje je počelo da se šuši. Ipak, jedan deo pored ograde je ostao netaknut. Tuda kosilica nije prošla. Sa spoljne strane, trotoar je delio ogradu od parkinga. Padao je sumrak u predgrađu. Između zgrada zalazilo je sunce. Sve je bilo mirno i išlo je ka miru. Jedino su deca sedela na stepenicama školskog dvorišta i bezbrižno se kikotala.
I onda je došao Tuta. Mali Dragutin Lukić Tuta, koji je nastavniku fizičkog zagorčavao život svojim infantilnim ponašanjem. Sećam se sumraka, sećam se večeri. Zapadne republike su izlazile. O tome se stalno pričalo na televiziji. Sedeli smo mirno na stepeništu. Tog dana je kosilica radila u dvorištu, ali je jedan deo ostao nepokošen. I sve je bilo zeleno. Tuta je započeo svoju priču o popinom prasetu koje ubija. Ponovio je da je jako opasno staviti ga u usta i da ga je nemoguće izbaciti napolje. Ko to uradi i pokuša da kaže mir ili krompir, počne momentalno da se guši i nema mu spasa. Ja sam hteo da pokažem suprotno. Mislio sam da ću travku zadržati zubima. Krenuo sam prema ogradi školskog dvorišta, prema nepokošenom delu. Niko nije ni slutio šta nameravam da uradim. Moj kobni odlazak prema ogradi. Na tom mestu sam pre koji mesec fasovao batine od Obrada Tesača dok smo igrali fudbal. I danas, dvadeset i pet godina prolazim pored te iste ograde.
Ubrao sam. Nekoliko minuta mi je bilo u rukama, dok su ostali sedeli na stepenicama. Svetlo zeleno popino prase. Imalo je oblik žita. Tako lepo, tako nežno. Raste oko zgrade, na livadama. U cvetnom maju i u junu. Stavio sam ga u usta. Trava je elegantno skliznula u grlo. Popino prase. Kao gospodin u fraku kad ulazi u pozorište. Nije dugo trajalo. Nije bilo šanse da je zadržim zubima. Počeo sam da se gušim i da kašljem. Osećao sam je u grlu. Gušio sam se, gušio, gušio… Nisam ni stigao da kažem mir. Tuta je viknuo NE! Zašto si to uradio?! Ostao sam bez vazduha. Mislio sam da ću se možda ugušiti. Tuta je viknuo NE! Bio je ozbiljan i staložen. Kao kada se ubio Andrija. U ključnim momentima uspevao bi da suzbije svoju infantilnost. Rekao je – ovo je opasno, otpratite ga kući, mora ići kod lekara. Od toga može da umre!
Drugari su me odveli do stana i rekli mojim roditeljima šta sam uradio. Seo sam na krevet u dnevnom boravku. Oči su mi bile crvene. Nisam mogao da govorim od kašljanja. Kašljao sam, kašljao, kašljao. I to je trajalo. Nismo znali šta da radimo. Majka mi je dala sredinu od hleba da proguram. Lupali su me po leđima. Posle pola sata, još uvek sam ubrzano disao. Bilo je oko deset uveče. Na televiziji je voditelj itonično prokomentarisao kako je zapadna republika proglasila nezavisnost. Moji roditelji nisu znali šta da rade sa mnom. Kašljao sam i oči su mi još uvek bile crvene. Došao je komšija sa svojom suprugom. Dobri ljudi koji su mene i moje roditelje odbacili do dežurne ambulante.
Izašli smo iz ulaza zgrade i pošli do njihovih kola. Roditelji me nisu držali za ruku. Hodao sam sam, disanje se smirivalo. Mogao sam da pobegnem i izbegnem lekara. Da dezertiram i ne prihvatim borbu. Odem daleko izvan predgrađa i da umrem. Zauvek napustim i bolnicu i državu i ovaj svet. Da dezertiram, kao što je pričao moj brat Zdravko da će uraditi. Ipak, otišao sam u ambulantu. U trenutku kada smo ušli u prvu čekaonicu i predali moju zdrastvenu knjižicu, počeo je rat. Rat koji traje 25 godina. U kasnim noćnim satima. Kada rane od operacija počinju da me žigaju. Nisu primetili da mi je zdrastvena knjižica neoverena. Primio me je stariji doktor koji je dežurao te večeri. Majka mu je rekla da sam progutao popino prase. Mislio je da je u redu i da ubrzano dišem zbog alergije na pokošenu travu. Prepisao mi je anti-alergijsku injekciju i rekao da idemo kući i da mirno spavam. Popino prase i sva jačina proleća svariće se u želucu. Takve stvari se dešavaju. Dete proguta i dugme pa nikom ništa. Mlad sam, u ranom pubertetu i treba da sazrim. Tuta nije bio u pravu. Stavio sam popino prase u usta i nisam se ugušio. Progutao sam svetlozelanu travku i ona će se svariti u mom želucu. Kao da ništa nije bilo. Komšija nas je vratilo kući i ja sam legao da spavam.
***
Prošlo je nekoliko dana. Dok su otac i majka sedeli u dnevnom boravku i pili prvu jutarnju kafu, čuli su iz moje sobe užasne krike. Kriknu sam, vikao, urlikao. Nisam mogao da udahnem vazduh. Osećao sam svu silinu bola. Kroz maglu se sećam toga jutra. Bilo je, čini mi se, u nekom drugom životu. Bolelo je, bolelo, bolelo! Probadalo me je nožem i bacalo po krevetu. Kao da mi je neko tog dana polomio ne nogu, ili ruku ili kičmu, nego kao da mi je polomio život! Oštrica metala uranjala je i rđala u tkivu. Nemilosrdno i svom silinom. Kočio sam se od bolova. Nisam mogao da se okrenem u krevetu, a kamoli da ustanem i odem do kupatila. Mučio sam se da pronađem odgovarajući položaj u kojem bi mi bilo udobno. Bolela su leđa, bolele su grudi. Napolju je bio oblačan junski dan. Osećao sam jezive bolove na desnoj strani, koji bi se malo umirili, pa bi opet krenuli. Svetlo-zelena trava. Popino prase. Tako nežno, tako lepo. Kad ga staviš među ruke i počneš da trljaš šake ono ide napred. Otac je mislio da sam se ukočio u leđa. Pomogao mi je da da se umijem i obavim malu nuždu. Nisam mogao da doručkujem za stolom. Majka me je nemoćno gledala. Dali su mi brufen za bolove. Ništa nije vredelo. Posle nekoliko sati, bol u grudima se pojačavao. Pa se stišavao. Bolelo je, uglavnom je bolelo. I kada je malo bolelo, jako je bolelo. Sutradan, nakon što sam stavio popino prase u usta, dobio sam temperaturu. Lekari su mislili da je prehlada zbog kupanja na Kambodži, kada smo išli na pecanje. Za njih je popino prase bilo svareno u želucu. Nisu ni slutili da je trava otišla u pluća i počela da stvara upalne procese.U petak, 28 juna, bolovi su krenuli da mi razaraju telo. Celog tog dana, prevrtao sam se po krevetu. Sećam se isprekidanih segmenata svetlosti i bola. Brzo je prolazilo vreme, ali meni je bilo teško. Moje telo je bilo prepušteno samo sebi. Nisam mogao ni da jedem, ni da pijem. Čajevi i limunade koje mi je majka pripremila, stajali su na stolu netaknuti. Iako je temperatura počela dan pre bolova, prestao sam da je osećam. Bio sam toliko iscrpljen da nisam bio svestan svoga tela. Moje telo je bilo bol. Proleće je u svoj svojoj jačini razralo njegovu unutrašnjost. I svi travnjaci sa popinim prasetom između stambenih zgrada u predgrađu, i sve prolećne kiše bile su u meni. Samo par dana ranije, gacao sam bos po pesku u rukavcu Kambodža. Uspeo sam da popravim ocenu iz fizike. A onda je počeo raspust, betonsko igralište, narandžasta ograda, popino prase.
Bolnica nije htela da me primi, iako je bolelo. Roditelji su nekoliko puta zvali hitnu pomoć. Molili su da kola dođu po mene. Niko ozbiljno nije shvatao moj slučaj. Govorili su im da pijem brufene i diklofenake i da će bolovi u grudima prestati. Moje telo nikome nije trebalo. Mogao sam da umrem. Svi su gledali kako počinje rat i kako vojska osvaja karaule u najzapadnijoj republici . Država je štedela resurse. Zavoje, injekcije, anestezije… Sećam se da toga dana nigde nisam pripadao. Ležao sam urličući od bolova. Lekari u hitnoj nisu znali šta da rade, kako da me pošalju u bolnicu. Bilo bi im lakše da su me boleli bubrezi, ili da sam imao napad slepog creva. Onda bi znali gde da me svrstaju. Bili su sigurni da sam travu svario u stomaku i nije im padalo na pamet da je ona otišla u pluća.. Država se raspada. Što bi se bolnica bavila nekim dečakom koji je stavio u usta popino prase?
Prvi dan moje borbe sa popinim prasetom trajao je do večeri. Na kraju, posle nekoliko poziva i dosađivanja mojih roditelja, ipak su poslali sanitetsko vozilo. Ulazak u kola, značio je odlazak u bolnicu. Telo je bilo u sistemu, a ja sam bio u telu sa bolom koji me je razarao. Otac me je spustio do vozila na kojem je bio nacrtan crveni krst. Moj slučaj još uvek nije bio ozbiljan i klasifikovan, iako su pristali da me prime na pregled u bolnicu. Dok su me spuštali dole, se sprata zgrade u kojoj sam živeo, u kretanju kao da je sasvim utihnuo bol. Možda sam mogao da dezertiram. Da se otrgnem i pobegnem. Da završim negde na ulici u bolovima. Ipak, nastavio sam do kola. Pomagali su mi medicinski radnici u farmerkama. Nisu bili obučeni u bele mantile iako su pripadali medicinskom osoblju. Oni su bili sporedni momci u celom tom sistemu. Sedeo sam u sanitetskom vozilu, vozeći se iz predgrađa prema bolnici. Gledao sam kroz prozor i video kako ulična rasveta osvetljava debele platane na bulevaru i bicikliste koji voze biciklističkom stazom. Na ulasku u klinički kompleks, čekala nas je spuštena rampa. Vozač sanitetskog vozila morao je da pokaže nalog bi nas pustili u ograđeno dvorište ispred. Hitna pomoć je stala metar od ulaza. Sa roditeljima sam ušao u zgradu na prijemno odeljenje. Bolovi su skoro prestali, iako je zasecanje bilo prisutno. Obreo sam se sa one strane rampe. Ušao sam sa ocem i majkom u zgradu iz koje neću lako izaći.