Mislio sam da me Ivo Brešan odavno zaboravio. Onda me jednom pozdravio preko zajedničkog prijatelja. Mnogo me to obradova, jer sam ja njega pamtio, naročito ono što mi je jedno večer rekao. Iz toga izvukoh životnu poduku. A sjedili smo gotovo svaki dan u betuli u Šibeniku, pričali o svačemu, pili vino, sve dok po Ivu ne bi došla njegova supruga. Čudio sam se njenoj ljubaznosti i blagosti, jer su sve moje bivše na mene uvijek galamile ili barem zvocale kada bih neku popio, a Ivina Jela bi ga samo pitala hoće li doma ili će još ostati. On bi obično ostao, a kada bi odmakao u piću, vjerojatno naviknut na provokatore i doušnike, ponavljao uvijek istu priču. Ja sam ga ipak i uvijek rado slušao. Jednu večer smo pričali o njegovoj slavnoj drami Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja, on hvalio sarajevski Kamerni teatar, u kojem je jedino u doba socijalizma igran integralni tekst, bez ikakvog kraćenja i izbacivanja “nepoželjnih mjesta”. Onda ga je upitah pada li mu teško što mu drame zabranjuju, kako to podnosi, slabije od njega slave, njegove drame publika rijetko može vidjeti. A Ivo će: “Drame sam napisao. Hoće li ih izvoditi ili neće, manje je važno. Ne učestvujem ja u utakmici s piscima”.
p.s.
Nedavno sam napisao tekst o Izboru akademika u selu Mrduša Donja. Obrazlagao zašto nisu izabrani Tolstoj, Kafka, Proust, Borges… Mislio sam naravno i na Ivu Brešana. Sada mi se čini da sam trebao dodati da ni njega nisu izabrali u ovu akademiju, jer je njeno selo opisao.
Poduka Ive Brešana
Mislio sam da me Ivo Brešan odavno zaboravio. Onda me jednom pozdravio preko zajedničkog prijatelja. Mnogo me to obradova, jer sam ja njega pamtio, naročito ono što mi je jedno večer rekao. Iz toga izvukoh životnu poduku. A sjedili smo gotovo svaki dan u betuli u Šibeniku, pričali o svačemu, pili vino, sve dok po Ivu ne bi došla njegova supruga. Čudio sam se njenoj ljubaznosti i blagosti, jer su sve moje bivše na mene uvijek galamile ili barem zvocale kada bih neku popio, a Ivina Jela bi ga samo pitala hoće li doma ili će još ostati. On bi obično ostao, a kada bi odmakao u piću, vjerojatno naviknut na provokatore i doušnike, ponavljao uvijek istu priču. Ja sam ga ipak i uvijek rado slušao. Jednu večer smo pričali o njegovoj slavnoj drami Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja, on hvalio sarajevski Kamerni teatar, u kojem je jedino u doba socijalizma igran integralni tekst, bez ikakvog kraćenja i izbacivanja “nepoželjnih mjesta”. Onda ga je upitah pada li mu teško što mu drame zabranjuju, kako to podnosi, slabije od njega slave, njegove drame publika rijetko može vidjeti. A Ivo će: “Drame sam napisao. Hoće li ih izvoditi ili neće, manje je važno. Ne učestvujem ja u utakmici s piscima”.
p.s.
Nedavno sam napisao tekst o Izboru akademika u selu Mrduša Donja. Obrazlagao zašto nisu izabrani Tolstoj, Kafka, Proust, Borges… Mislio sam naravno i na Ivu Brešana. Sada mi se čini da sam trebao dodati da ni njega nisu izabrali u ovu akademiju, jer je njeno selo opisao.