RAD NA ARHIVSKO-DOKUMENTARNOM PROJEKTU USMENE ISTORIJE STRADANJA CIVILA U NDH „ZAVEŠTANJE”
SAŽETAK: Tekst se bavi petogodišnjim iskustvom reditelja Ivana Jovića tokom rada na arhivsko-dokumentarnom projektu o stradanjima u NDH – procesom svedočenja 94 logoraša, odabirom i montažom 450 sati video-materijala. Reditelj daje lični osvrt na brojne izazove – psihološke, tehničke, kreativne – sa kojima se suočava neko ko želi da posredstvom filmskog spomenika zaustavi proces zaborava, jer je zaborav žrtve tiha pobeda nasilja koja obezbeđuje njegovu dugovečnost i ponavljanje.
KLЈUČNE REČI: Zaveštanje, stradanje civila u NDH, filmski spomenik, kultura sećanja.
Neposredno pre dolaska na ovaj skup bio sam u prilici da se kroz jedan intervju prisetim rada na Zaveštanju. Takva prisećanja, a u njih ubrajam i učešće na ovom skupu, uvek me pomalo približe razumevanju iskustva svedoka koji su govorili za Zaveštanje: zato što i sam, uvek iznova, osetim nelagodu da govorim o svom iskustvu. Ta moja izvesna retraumatizacija predstavlja, naravno, samo hiljaditi deo onoga kroz šta su prolazili ljudi čija smo svedočenja prikupljali od 2012. do 2016. godine, u projektu Usmene istorije stradanja civila u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, stvarajući arhivsku građu na kojoj je zasnovan dokumentarni film Zaveštanje.
Duboko verujem da me ovaj splet emocija, koji osetim svaki put kad treba o ovome da govorim, približava ljudima kojima sam se intenzivno bavio tokom pet godina svog života, možda čak i intenzivnije kad su snimanja prestala, a film ušao u fazu montaže. Verujem i da je upravo to stanje u koje zapadnem svaki put kada o tome treba da govorim – poseban oblik Božje milosti, u kojoj nam se, poput neke duhovne vakcine, daje da osetimo oslabljeni virus neizrecive patnje, kako bismo bolje razumeli one koji su patili izvan svakog razumevanja i preko svake ljudske mere.
Istovremeno, donekle sam relaksiran time što je posredi skup na kom se otvoreno o toj temi govori kroz pojmove novomučeništva, jer je moj priziv da radim ovaj projekat bio duboko mističan i nadahnut verom. Verujem da takvo nešto ne bih mogao da izgovorim baš na svakom mestu i van ovakvog konteksta. Bio je to duhovni poziv na koji sam odgovorio. Nikada to nisam planirao da radim, nije mi bila bliska ta tema, nisam ni istoričar ni neko koga je dokumentarni film naročito privlačio, naročito ne dokumentarni
film sa istorijskom tematikom. Ovo je bio Božji zadatak, danas to možda i bolje razumem nego tada. Tako se možda dogodilo i da Zaveštanje, uprkos svojoj vezanosti za istoriju, prevazilazi istorijsko i govori o jednom duboko egzistencijalnom iskustvu.
Razlozi za pokretanje projekta bili su istovremeno lični – porodica moje supruge je znatno postradala u Jasenovcu. Bilo je to iskustvo koje je, uz izbegličko, snažno ocrtalo njihove identitete, a naša su deca, sledstveno tome, bila sledeća u lancu jednog teško objašnjivog nasleđa. U osnovi, Zaveštanje je u tom smislu moj dijalog sa mojim kćerkama, pokušaj – ne da objasnim, teško je to zlo objasniti, već pre da im prenesem iskustvo njihovih neposrednih predaka, mučenika jasenovačkih. Shvatio sam da je jedina mogućnost da makar delić toga prenesem – potpuno višegodišnje posvećeništvo. Nije moglo drugačije. To se ne prenosi jednim vaspitnim razgovorom – da biste ga preneli, morate da ga proživite.
Kad smo počinjali, kako o temi nismo znali ništa naročito relevantno – iako se činilo da o toj temi svi znaju sve – krenuli smo u pripremno istraživanje. Istražili smo postojeće metodologije prikupljanja usmenih svedočanstava. Iz njih smo uzeli ono što nam se učinilo najvažnijim: ideju o poštovanju ličnosti svedoka. To je značilo da je celokupan život osobe koja svedoči važan – osoba se ne sme svesti na jedno traumatično iskustvo, koliko god ono bilo u životnom smislu definišuće, a i za projekat usmene istorije centralno. Odmah smo, dakle, odlučili da će naši svedoci govoriti o čitavom svom životu: od rođenja, predratnog perioda – preko ratnog iskustva – do posleratne izgradnje života.
U prvo vreme pripremili smo formulare za preliminarni intervju, koje je intervjuer sa svedokom prolazio pre glavnog snimanog intervjua. Organizovali smo obuku intervjuera kroz pripreme, diskusije, izučavanja dostupne literature o tom poslu. Naposletku su slične pripreme i razgovore prošli i snimatelji. Sva ta metodologija oslanjala se na razvijene metode usmene istorije, kakav je, primerice, koristila Fondacija „Šoa” koja je na taj način prikupila hiljade svedočenja, prevashodno jevrejskih žrtava Holokausta. U pronalaženju svedoka najdragoceniji saradnici bili su ljudi iz Udruženja logoraša „Jasenovac” iz Beograda. Njihova podrška i mreža kontakata omogućila nam je snimanja u Beogradu, Vojvodini i Bosni i Hercegovini.
Međutim, veoma brzo su se pokazale slabosti naše naučene metodologije. U trenutku prikupljanja svedočenja jevrejskih žrtava, na koja smo se mi oslanjali, ti svedoci su ne samo bili mlađi već su pripadali jednom socijalnom kontekstu u kom je sećanje na njihovo stradanje i iznošenje tog sećanja imalo značaj i predstavljalo vrednost po sebi. U našem kontekstu, u kom je Udruženje logoraša „Jasenovac” decenijama marginalizovano a iskustvo njegovih članova neprepoznato kao bitno i u socijalističkom i u postsocijalističkom kontekstu – taj usvojeni gotovi model nije dao željene rezultate.
Pre svega, snimanje svedoka pretvorilo se u trku sa vremenom – utoliko nezahvalniju ukoliko su novčana sredstva za ovaj projekat bila obezbeđena mahom iz ličnih izvora. Žurili smo koliko smo mogli i koliko je bilo sredstava – jer je populacija koju smo snimali bila na svom biološkom izmaku. Drugo, mnogi od tih ljudi nisu prethodno govorili niti objektivizovali na taj način svoja iskustva, i kod mnogih su ta iskustva doživela izuzetno duboko potiskivanje. Toliko duboko i temeljno da su mnogi nakon početnog šoka koji je za njih predstavljao preliminarni intervju, a koji je zapravo samo trebalo da ocrta luk glavnog razgovora pred kamerom, sa mukom ponavljali to svedočenje, verujući da su rekli sve neophodno već u tom formularu. Treće, mnogi od njih nisu razumeli značaj projekta niti svog učešća u njemu – nakon godina marginalizacije njihovog iskustva stradanja nisu bili u prilici da shvate zašto bi bilo kome bilo važno da čuje šta oni imaju da kažu. Sa svim tim smo se suočili u prvih nekoliko intervjua, i bili smo primorani da usvojene modele menjamo.
Drugu stranu problema predstavljali su članovi ekipe – intervjuer, čovek iza kamere, profesionalni snimatelj zvuka (jer zvuk u ovakvom projektu mora biti besprekoran), organizator, i ja na mestu reditelja. Brzo sam uvideo da slušanje izuzetno traumatičnih svedočenja ostavlja trag na članovima moje ekipe i da za njih same predstavlja poseban psihološki i duhovni izazov. Verujem da mi je moje prethodno savetodavno iskustvo – jer sam se godinama u različitim kontekstima bavio pedagoškim savetovanjem – pomoglo da prebrodim mnoge od ovih izazova.
Jedan od prvih ciljeva bio je da celu filmsku ekipu načinim ravnopravnim slušaocima i učesnicima u razgovoru sa svedokom, i da svi sebe moraju približiti poziciji intervjuera. Članovi ekipe morali su da shvate da je ovo situacija iz koje nema povlačenja i u kojoj svi moramo da uzmemo učešća. Reč je o starim osobama koje nemaju iskustvo filmskog snimanja i koje otuda ne doživljavaju intervjuera kao svog ekskluzivnog sagovornika, nego pokazuju sklonost da se obraćaju svima i da razgovaraju sa svima u prostoriji. Insistirao sam na tome da se ta njihova sklonost i potreba uvaži i da svi članovi ekipe učestvuju u razgovoru, ne bukvalno, ali da budu aktivni slušaoci.
Naravno da je bilo na trenutke teško i da to iskustvo nije nešto na šta prosečan kamerman računa u svojoj karijeri – niko ne zamišlja da će provesti godine slušajući najtragičnije priče poznate čovečanstvu – ali to je bio zadatak i nijednog trenutka nismo smeli da zaboravimo koliko je našim svedocima teško da se prisećaju najtežih trenutaka svojih života. Članovi ekipe su usvojili moju ideju prema kojoj svaki proces – naročito umetnički proces – u koji ulazimo treba da nas dovede do preobražaja. Treba kroz njega da postanemo bolji i da nešto naučimo. Ipak, članovi ekipe su se menjali. Naposletku sam samo ja u projektu ostao uključen od početka do kraja, izuzmemo li jednu ozbiljnu završnu krizu u samoj montaži, kad sam morao da se povučem jer sam osetio da me je napustilo ispravno rasuđivanje o filmu. Svi drugi morali su da naprave povremeni ili stalni otklon, i za to sam imao razumevanja.
Profili intervjuera su se od početka menjali. Pošao sam od očiglednih izbora – od ljudi koji su imali stručne kompetencije da se time bave, bilo da su prošli neku obuku, imali iskustvo u drugim projektima usmene istorije, bilo da su po zanimanju psiholozi, pedagozi i sl. Naposletku je najuspešniji intervjuer bila žena koja je po zanimanju glumica. Bilo je to možda do ličnosti, ali možda i do glumačke sposobnosti da partnera „otvori” za komunikaciju. To je umeće koje je za glumca apsolutno ključno. Istovremeno, njen nedostatak iskustva u školskim, terapeutskim pristupima kao da je i nju samu učinio otvorenijom da se prepusti iskustvu takve komunikacije.
Naposletku, kao što vidite iz priloženog, sav moj prethodni školski pristup i priprema odveli su u sasvim drugom pravcu. Verujem da je jedna od vrednosti ovog projekta upravo u tome što smo svi bili otvoreni za proces, svi smo pratili i sebe i svedoke i nismo bili zatvoreni za promene. Najveću vrednost za mene su predstavljali katarzični trenuci koje smo iskusili sa većinom intervjuisanih. Nakon razgovora, u koji bi po pravilu ulazili teško i sa velikim uznemirenjem, gotovo svi su bili ozareni, sa osećanjem da su olakšali dušu, da su podelili nešto što ih je tištalo, i da je neko drugi u tom deljenju takođe video smisao. To je delovalo katarzično i na članove filmske ekipe i davalo im je snagu za sledeće snimanje.
Pravo iskušenje za mene je nastupilo, zapravo, sa ulaskom u proces montaže. Suočio sam se sa 450 sati snimljenog materijala i sa prethodnih nula sati iskustva u montiranju dokumentarnog filma. Iza sebe sam imao igrane projekte u kojima je proces montaže potpuno drugačiji. U tome sam imao dragocenu pomoć, moju asistentkinju Anu Marjanović, sa kojom sam osmišljavao metodologiju pregleda materijala. Odlučili smo da napravimo poseban sistem pretrage materijala prema dominantnim motivima koji se ponavljaju u svedočenjima. Ubrzo smo uvideli da je scenario ovog filma davno napisan – napisali su ga arhitekte zla koje je odnelo na hiljade života. Naše je bilo da ga stavimo u odgovarajući sled i kontekst.
Mislim da sam od početka znao da će moj režijski pristup biti radikalan – prevashodno u smislu da sam osetio potrebu da se kao autor povučem iz ovog projekta što je više moguće. Želeo sam filmski spomenik koji će govoriti sam za sebe i kom će svaki autorski pečat biti potpuno izlišan. Odmah sam se stoga opredelio za minimalizam – za narativ koji će pratiti samo iskaze svedoka. Bilo mi je na samom početku, još 2012. godine, jasno da snimam film koji neće koristiti arhivske snimke i fotografije, jer sam uvek doživljavao da je to zločinačka dehumanizujuća slika stradalih, i da se u našoj slici o genocidu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ta sredstva koriste grubo, vulgarno i bez svesti da se – da bi se koristila – prethodno moraju staviti u pripremljen i pažljivo osmišljen kontekst. Osetio sam potrebu da se izgradi nova estetika u tretiranju te teme i da ona bude apsolutno oblikovana živim ličnostima svedoka, neponovljivošću njihovog ličnog iskustva sa jedne – i osećanjem da je to iskustvo deo patnje kolektiviteta, sa druge strane.
Tu je, naravno, bilo mnogo izazova. Onaj prvi, psihološki, bio je sopstveno suočavanje sa svakom ličnošću, sa svakim pojedinačnim svedočenjem u samoći montažne sobe, sa slušalicama na ušima, bez drugih članova ekipe, u suočavanju sa sopstvenim strahovima i empatijom koja je raspinjuća za svaku psihološki normalnu osobu. Drugi izazov bila je količina – neshvatljivo velika količina materijala. Treće – pitanje kako izabrati iz tolikog materijala ono što je univerzalno, reprezentativno; iskustvo koje je ponavljajuće, a istovremeno značenjski relevantno, koje može ponuditi neki dublji uvid u sveukupnost tog događaja.
Svako svedočenje je ubrzo dobilo sopstvenu tabelu. Devedeset i četiri života spakovana u tabele koje su motivski korespondirale sa glavnim temama filma. Zatim smo – i to je bilo etički najteže, ali je bilo neophodno – gradirali stepen traume, stepen užasa o kom su svedoci govorili, brojevima od jedan do pet. Jedan je bio najmanji, pet je bio najintenzivniji užas. Reći ću samo toliko da nijedno od svedočenja ocenjeno brojem pet nije ušlo u film Zaveštanje. U montaži smo odmeravali gradiranje tih izjava. Mislili smo o gledaocima, o adresatima poruke filma. Želeli smo da ljudi koji gledaju i slušaju svedočenja razviju saosećanje – a njega je nemoguće doživeti ukoliko ne odmerite užas. Čovek ima sklonost da okreće glavu od užasa, blokirajući sopstveni saosećajni aparat. To je psihološka činjenica. A mi smo želeli da se ljudi našem filmu vrate. Da naš film postane jedno od sredstava razumevanja i širenja svesti o onome što se desilo i što ne bi smelo da se dogodi iznova, ni po koju cenu. Zato smo, sa svakodnevnim bolom u želucu, Ana Marjanović i ja ocenjivali užase kao da je posredi ocena stilske uspelosti pismenog zadatka. Naravno da nas je to u psihološkom smislu koštalo i naravno da na to nismo bili spremni.
Drugo: dali smo sebi u zadatak da izjave ne budu izvađene iz konteksta i da se vodi računa o njihovoj celini. Zbog toga su mnoge relevantne izjave otpale, jer se zbog dužine nisu uklapale u ritam filma. I danas mislim o tome. Znam napamet svaki važan iskaz koji
nije ušao u Zaveštanje. Filmska montaža vam to omogući – pamtite dugo ono što ste isekli, a u slučaju ove teme pamtite valjda do kraja života.
Naposletku – i to se desilo – prvo interno bioskopsko prikazivanje. U osećanju potpunog poraza – već potpuno iscrpljen od svega – shvatio sam da ono što sam izmontirao nije istina koju sam želeo da prenesem. Bežeći od užasa koji sam mesecima slušao, napravio sam dvočasovni film čiji se drugi deo toliko intenzivno bavio posleratnom izgradnjom života da je deo vezan za glavnu temu filma ostao u senci. To je bio najteži trenutak rada na projektu. Osetio sam potrebu da se povučem. Uveo sam novog, svežeg montažera i dao mu instrukcije. Tih nedelju dana bili su najdužih nedelju
dana u mom životu. Mislim da nisam izlazio iz zamračene sobe.
Bio sam razočaran u sebe i osećao sam kao da sam izneverio svoje svedoke – ljude koji su mi toliko pružili prethodnih godina – da nisam uspeo da prenesem istinu o njihovim životima iz svoje slabosti i želje da stvari ulepšam i predstavim ih iz perspektive nade. Tome nije bilo mesta. Ono što se dogodilo nepopravljivo je u ovom životu. Ostaje da se sa tim borimo. Patnja tih ljudi neće prestati tokom njihovog biološkog postojanja. Nju neće odneti ni potomstvo, ni sagrađena kuća, ni karijera, ni letovanja, ni druženja. Ona je takva da će nastaviti da živi sa njima do njihovog poslednjeg trenutka – i to je istina koja se mora reći. To je istina koja istovremeno svedoči o njihovom istinskom herojstvu: učiniti sve to – izrađati decu, podići kuću, izgraditi karijeru, odlaziti na letovanje; sve to noseći tu patnju bez mržnje, sa idejom da život mora pobediti.
Razgovarajući sa svedocima osećao sam njihov neprekidni napor da svoje sećanje dovedu u nekakav vremenski niz kako bi dobili logički dosledan opis sebe i sveta oko sebe. Njihov rečnik određivao je njihovu stvarnost, njihove sudbine su se otvarale i zatvarale pomoću neveštih rečenica koje su, često sa mukom, konstruisali kako bi razumeli sopstvena iskustva. Pričama su osmišljavali svoje živote. Završio sam sa radom na Zaveštanju spoznajući naizgled jednostavnu istinu – da je zaborav žrtve tiha pobeda nasilja koja obezbeđuje njegovu dugovečnost. U odmakloj fazi snimanja otkrivao sam kako priče uobličavaju naš život, da živimo u velikim pričama naše kulture. Živimo kroz priče. Zato smo sa svakim pitanjem sve više tragali, ne toliko za pukom informacijom, koliko za autentičnim doživljajima.
Shvatio sam da Zaveštanje mora nositi ideju vaskrsenja, a ne ideju hepienda. Hepiend ne postoji, ali čovek vaskrsava svakog dana iz pepela svoje patnje. Svedoci Zaveštanja naučili su me da je vaskrsavanje svakodnevni događaj, da se on ne zbiva daleko od nas, na nekom kraju. Učinili su mi vaskrsenje prisutnim, opipljivim i za to sam im večno zahvalan.
Upravo zbog toga je Zaveštanje sastavljeno samo od njihovih dragih ostarelih lica i reči. Upravo zato je ono crno-belo, da bi ta lica ikonički došla do izražaja, i da bi njihove crte ispisale ikonostas jednog iskustva koje prevazilazi zemaljsku muku. I upravo zato, na kraju filma, vidimo ih zajedno na jednoj skromnoj proslavi, iznenada u punoći boje, u radosti susreta, približene svojim likovima u eshatonu, na putu ka svojim mučeničkim majkama, očevima, braći i sestrama.
Izlaganje Ivana Jovića sa međunarodnog naučnog simposiona „Novomučenici: Poliperpspektiva” održanog 6. septembra 2019. godine u Zagrebu; objavljeno u istoimenom zborniku radova 2021.
Podizanje filmskog spomenika
RAD NA ARHIVSKO-DOKUMENTARNOM PROJEKTU USMENE ISTORIJE STRADANJA CIVILA U NDH „ZAVEŠTANJE”
SAŽETAK: Tekst se bavi petogodišnjim iskustvom reditelja Ivana Jovića tokom rada na arhivsko-dokumentarnom projektu o stradanjima u NDH – procesom svedočenja 94 logoraša, odabirom i montažom 450 sati video-materijala. Reditelj daje lični osvrt na brojne izazove – psihološke, tehničke, kreativne – sa kojima se suočava neko ko želi da posredstvom filmskog spomenika zaustavi proces zaborava, jer je zaborav žrtve tiha pobeda nasilja koja obezbeđuje njegovu dugovečnost i ponavljanje.
KLЈUČNE REČI: Zaveštanje, stradanje civila u NDH, filmski spomenik, kultura sećanja.
Neposredno pre dolaska na ovaj skup bio sam u prilici da se kroz jedan intervju prisetim rada na Zaveštanju. Takva prisećanja, a u njih ubrajam i učešće na ovom skupu, uvek me pomalo približe razumevanju iskustva svedoka koji su govorili za Zaveštanje: zato što i sam, uvek iznova, osetim nelagodu da govorim o svom iskustvu. Ta moja izvesna retraumatizacija predstavlja, naravno, samo hiljaditi deo onoga kroz šta su prolazili ljudi čija smo svedočenja prikupljali od 2012. do 2016. godine, u projektu Usmene istorije stradanja civila u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, stvarajući arhivsku građu na kojoj je zasnovan dokumentarni film Zaveštanje.
Duboko verujem da me ovaj splet emocija, koji osetim svaki put kad treba o ovome da govorim, približava ljudima kojima sam se intenzivno bavio tokom pet godina svog života, možda čak i intenzivnije kad su snimanja prestala, a film ušao u fazu montaže. Verujem i da je upravo to stanje u koje zapadnem svaki put kada o tome treba da govorim – poseban oblik Božje milosti, u kojoj nam se, poput neke duhovne vakcine, daje da osetimo oslabljeni virus neizrecive patnje, kako bismo bolje razumeli one koji su patili izvan svakog razumevanja i preko svake ljudske mere.
Istovremeno, donekle sam relaksiran time što je posredi skup na kom se otvoreno o toj temi govori kroz pojmove novomučeništva, jer je moj priziv da radim ovaj projekat bio duboko mističan i nadahnut verom. Verujem da takvo nešto ne bih mogao da izgovorim baš na svakom mestu i van ovakvog konteksta. Bio je to duhovni poziv na koji sam odgovorio. Nikada to nisam planirao da radim, nije mi bila bliska ta tema, nisam ni istoričar ni neko koga je dokumentarni film naročito privlačio, naročito ne dokumentarni
film sa istorijskom tematikom. Ovo je bio Božji zadatak, danas to možda i bolje razumem nego tada. Tako se možda dogodilo i da Zaveštanje, uprkos svojoj vezanosti za istoriju, prevazilazi istorijsko i govori o jednom duboko egzistencijalnom iskustvu.
Razlozi za pokretanje projekta bili su istovremeno lični – porodica moje supruge je znatno postradala u Jasenovcu. Bilo je to iskustvo koje je, uz izbegličko, snažno ocrtalo njihove identitete, a naša su deca, sledstveno tome, bila sledeća u lancu jednog teško objašnjivog nasleđa. U osnovi, Zaveštanje je u tom smislu moj dijalog sa mojim kćerkama, pokušaj – ne da objasnim, teško je to zlo objasniti, već pre da im prenesem iskustvo njihovih neposrednih predaka, mučenika jasenovačkih. Shvatio sam da je jedina mogućnost da makar delić toga prenesem – potpuno višegodišnje posvećeništvo. Nije moglo drugačije. To se ne prenosi jednim vaspitnim razgovorom – da biste ga preneli, morate da ga proživite.
Kad smo počinjali, kako o temi nismo znali ništa naročito relevantno – iako se činilo da o toj temi svi znaju sve – krenuli smo u pripremno istraživanje. Istražili smo postojeće metodologije prikupljanja usmenih svedočanstava. Iz njih smo uzeli ono što nam se učinilo najvažnijim: ideju o poštovanju ličnosti svedoka. To je značilo da je celokupan život osobe koja svedoči važan – osoba se ne sme svesti na jedno traumatično iskustvo, koliko god ono bilo u životnom smislu definišuće, a i za projekat usmene istorije centralno. Odmah smo, dakle, odlučili da će naši svedoci govoriti o čitavom svom životu: od rođenja, predratnog perioda – preko ratnog iskustva – do posleratne izgradnje života.
U prvo vreme pripremili smo formulare za preliminarni intervju, koje je intervjuer sa svedokom prolazio pre glavnog snimanog intervjua. Organizovali smo obuku intervjuera kroz pripreme, diskusije, izučavanja dostupne literature o tom poslu. Naposletku su slične pripreme i razgovore prošli i snimatelji. Sva ta metodologija oslanjala se na razvijene metode usmene istorije, kakav je, primerice, koristila Fondacija „Šoa” koja je na taj način prikupila hiljade svedočenja, prevashodno jevrejskih žrtava Holokausta. U pronalaženju svedoka najdragoceniji saradnici bili su ljudi iz Udruženja logoraša „Jasenovac” iz Beograda. Njihova podrška i mreža kontakata omogućila nam je snimanja u Beogradu, Vojvodini i Bosni i Hercegovini.
Međutim, veoma brzo su se pokazale slabosti naše naučene metodologije. U trenutku prikupljanja svedočenja jevrejskih žrtava, na koja smo se mi oslanjali, ti svedoci su ne samo bili mlađi već su pripadali jednom socijalnom kontekstu u kom je sećanje na njihovo stradanje i iznošenje tog sećanja imalo značaj i predstavljalo vrednost po sebi. U našem kontekstu, u kom je Udruženje logoraša „Jasenovac” decenijama marginalizovano a iskustvo njegovih članova neprepoznato kao bitno i u socijalističkom i u postsocijalističkom kontekstu – taj usvojeni gotovi model nije dao željene rezultate.
Pre svega, snimanje svedoka pretvorilo se u trku sa vremenom – utoliko nezahvalniju ukoliko su novčana sredstva za ovaj projekat bila obezbeđena mahom iz ličnih izvora. Žurili smo koliko smo mogli i koliko je bilo sredstava – jer je populacija koju smo snimali bila na svom biološkom izmaku. Drugo, mnogi od tih ljudi nisu prethodno govorili niti objektivizovali na taj način svoja iskustva, i kod mnogih su ta iskustva doživela izuzetno duboko potiskivanje. Toliko duboko i temeljno da su mnogi nakon početnog šoka koji je za njih predstavljao preliminarni intervju, a koji je zapravo samo trebalo da ocrta luk glavnog razgovora pred kamerom, sa mukom ponavljali to svedočenje, verujući da su rekli sve neophodno već u tom formularu. Treće, mnogi od njih nisu razumeli značaj projekta niti svog učešća u njemu – nakon godina marginalizacije njihovog iskustva stradanja nisu bili u prilici da shvate zašto bi bilo kome bilo važno da čuje šta oni imaju da kažu. Sa svim tim smo se suočili u prvih nekoliko intervjua, i bili smo primorani da usvojene modele menjamo.
Drugu stranu problema predstavljali su članovi ekipe – intervjuer, čovek iza kamere, profesionalni snimatelj zvuka (jer zvuk u ovakvom projektu mora biti besprekoran), organizator, i ja na mestu reditelja. Brzo sam uvideo da slušanje izuzetno traumatičnih svedočenja ostavlja trag na članovima moje ekipe i da za njih same predstavlja poseban psihološki i duhovni izazov. Verujem da mi je moje prethodno savetodavno iskustvo – jer sam se godinama u različitim kontekstima bavio pedagoškim savetovanjem – pomoglo da prebrodim mnoge od ovih izazova.
Jedan od prvih ciljeva bio je da celu filmsku ekipu načinim ravnopravnim slušaocima i učesnicima u razgovoru sa svedokom, i da svi sebe moraju približiti poziciji intervjuera. Članovi ekipe morali su da shvate da je ovo situacija iz koje nema povlačenja i u kojoj svi moramo da uzmemo učešća. Reč je o starim osobama koje nemaju iskustvo filmskog snimanja i koje otuda ne doživljavaju intervjuera kao svog ekskluzivnog sagovornika, nego pokazuju sklonost da se obraćaju svima i da razgovaraju sa svima u prostoriji. Insistirao sam na tome da se ta njihova sklonost i potreba uvaži i da svi članovi ekipe učestvuju u razgovoru, ne bukvalno, ali da budu aktivni slušaoci.
Naravno da je bilo na trenutke teško i da to iskustvo nije nešto na šta prosečan kamerman računa u svojoj karijeri – niko ne zamišlja da će provesti godine slušajući najtragičnije priče poznate čovečanstvu – ali to je bio zadatak i nijednog trenutka nismo smeli da zaboravimo koliko je našim svedocima teško da se prisećaju najtežih trenutaka svojih života. Članovi ekipe su usvojili moju ideju prema kojoj svaki proces – naročito umetnički proces – u koji ulazimo treba da nas dovede do preobražaja. Treba kroz njega da postanemo bolji i da nešto naučimo. Ipak, članovi ekipe su se menjali. Naposletku sam samo ja u projektu ostao uključen od početka do kraja, izuzmemo li jednu ozbiljnu završnu krizu u samoj montaži, kad sam morao da se povučem jer sam osetio da me je napustilo ispravno rasuđivanje o filmu. Svi drugi morali su da naprave povremeni ili stalni otklon, i za to sam imao razumevanja.
Profili intervjuera su se od početka menjali. Pošao sam od očiglednih izbora – od ljudi koji su imali stručne kompetencije da se time bave, bilo da su prošli neku obuku, imali iskustvo u drugim projektima usmene istorije, bilo da su po zanimanju psiholozi, pedagozi i sl. Naposletku je najuspešniji intervjuer bila žena koja je po zanimanju glumica. Bilo je to možda do ličnosti, ali možda i do glumačke sposobnosti da partnera „otvori” za komunikaciju. To je umeće koje je za glumca apsolutno ključno. Istovremeno, njen nedostatak iskustva u školskim, terapeutskim pristupima kao da je i nju samu učinio otvorenijom da se prepusti iskustvu takve komunikacije.
Naposletku, kao što vidite iz priloženog, sav moj prethodni školski pristup i priprema odveli su u sasvim drugom pravcu. Verujem da je jedna od vrednosti ovog projekta upravo u tome što smo svi bili otvoreni za proces, svi smo pratili i sebe i svedoke i nismo bili zatvoreni za promene. Najveću vrednost za mene su predstavljali katarzični trenuci koje smo iskusili sa većinom intervjuisanih. Nakon razgovora, u koji bi po pravilu ulazili teško i sa velikim uznemirenjem, gotovo svi su bili ozareni, sa osećanjem da su olakšali dušu, da su podelili nešto što ih je tištalo, i da je neko drugi u tom deljenju takođe video smisao. To je delovalo katarzično i na članove filmske ekipe i davalo im je snagu za sledeće snimanje.
Pravo iskušenje za mene je nastupilo, zapravo, sa ulaskom u proces montaže. Suočio sam se sa 450 sati snimljenog materijala i sa prethodnih nula sati iskustva u montiranju dokumentarnog filma. Iza sebe sam imao igrane projekte u kojima je proces montaže potpuno drugačiji. U tome sam imao dragocenu pomoć, moju asistentkinju Anu Marjanović, sa kojom sam osmišljavao metodologiju pregleda materijala. Odlučili smo da napravimo poseban sistem pretrage materijala prema dominantnim motivima koji se ponavljaju u svedočenjima. Ubrzo smo uvideli da je scenario ovog filma davno napisan – napisali su ga arhitekte zla koje je odnelo na hiljade života. Naše je bilo da ga stavimo u odgovarajući sled i kontekst.
Mislim da sam od početka znao da će moj režijski pristup biti radikalan – prevashodno u smislu da sam osetio potrebu da se kao autor povučem iz ovog projekta što je više moguće. Želeo sam filmski spomenik koji će govoriti sam za sebe i kom će svaki autorski pečat biti potpuno izlišan. Odmah sam se stoga opredelio za minimalizam – za narativ koji će pratiti samo iskaze svedoka. Bilo mi je na samom početku, još 2012. godine, jasno da snimam film koji neće koristiti arhivske snimke i fotografije, jer sam uvek doživljavao da je to zločinačka dehumanizujuća slika stradalih, i da se u našoj slici o genocidu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ta sredstva koriste grubo, vulgarno i bez svesti da se – da bi se koristila – prethodno moraju staviti u pripremljen i pažljivo osmišljen kontekst. Osetio sam potrebu da se izgradi nova estetika u tretiranju te teme i da ona bude apsolutno oblikovana živim ličnostima svedoka, neponovljivošću njihovog ličnog iskustva sa jedne – i osećanjem da je to iskustvo deo patnje kolektiviteta, sa druge strane.
Tu je, naravno, bilo mnogo izazova. Onaj prvi, psihološki, bio je sopstveno suočavanje sa svakom ličnošću, sa svakim pojedinačnim svedočenjem u samoći montažne sobe, sa slušalicama na ušima, bez drugih članova ekipe, u suočavanju sa sopstvenim strahovima i empatijom koja je raspinjuća za svaku psihološki normalnu osobu. Drugi izazov bila je količina – neshvatljivo velika količina materijala. Treće – pitanje kako izabrati iz tolikog materijala ono što je univerzalno, reprezentativno; iskustvo koje je ponavljajuće, a istovremeno značenjski relevantno, koje može ponuditi neki dublji uvid u sveukupnost tog događaja.
Svako svedočenje je ubrzo dobilo sopstvenu tabelu. Devedeset i četiri života spakovana u tabele koje su motivski korespondirale sa glavnim temama filma. Zatim smo – i to je bilo etički najteže, ali je bilo neophodno – gradirali stepen traume, stepen užasa o kom su svedoci govorili, brojevima od jedan do pet. Jedan je bio najmanji, pet je bio najintenzivniji užas. Reći ću samo toliko da nijedno od svedočenja ocenjeno brojem pet nije ušlo u film Zaveštanje. U montaži smo odmeravali gradiranje tih izjava. Mislili smo o gledaocima, o adresatima poruke filma. Želeli smo da ljudi koji gledaju i slušaju svedočenja razviju saosećanje – a njega je nemoguće doživeti ukoliko ne odmerite užas. Čovek ima sklonost da okreće glavu od užasa, blokirajući sopstveni saosećajni aparat. To je psihološka činjenica. A mi smo želeli da se ljudi našem filmu vrate. Da naš film postane jedno od sredstava razumevanja i širenja svesti o onome što se desilo i što ne bi smelo da se dogodi iznova, ni po koju cenu. Zato smo, sa svakodnevnim bolom u želucu, Ana Marjanović i ja ocenjivali užase kao da je posredi ocena stilske uspelosti pismenog zadatka. Naravno da nas je to u psihološkom smislu koštalo i naravno da na to nismo bili spremni.
Drugo: dali smo sebi u zadatak da izjave ne budu izvađene iz konteksta i da se vodi računa o njihovoj celini. Zbog toga su mnoge relevantne izjave otpale, jer se zbog dužine nisu uklapale u ritam filma. I danas mislim o tome. Znam napamet svaki važan iskaz koji
nije ušao u Zaveštanje. Filmska montaža vam to omogući – pamtite dugo ono što ste isekli, a u slučaju ove teme pamtite valjda do kraja života.
Naposletku – i to se desilo – prvo interno bioskopsko prikazivanje. U osećanju potpunog poraza – već potpuno iscrpljen od svega – shvatio sam da ono što sam izmontirao nije istina koju sam želeo da prenesem. Bežeći od užasa koji sam mesecima slušao, napravio sam dvočasovni film čiji se drugi deo toliko intenzivno bavio posleratnom izgradnjom života da je deo vezan za glavnu temu filma ostao u senci. To je bio najteži trenutak rada na projektu. Osetio sam potrebu da se povučem. Uveo sam novog, svežeg montažera i dao mu instrukcije. Tih nedelju dana bili su najdužih nedelju
dana u mom životu. Mislim da nisam izlazio iz zamračene sobe.
Bio sam razočaran u sebe i osećao sam kao da sam izneverio svoje svedoke – ljude koji su mi toliko pružili prethodnih godina – da nisam uspeo da prenesem istinu o njihovim životima iz svoje slabosti i želje da stvari ulepšam i predstavim ih iz perspektive nade. Tome nije bilo mesta. Ono što se dogodilo nepopravljivo je u ovom životu. Ostaje da se sa tim borimo. Patnja tih ljudi neće prestati tokom njihovog biološkog postojanja. Nju neće odneti ni potomstvo, ni sagrađena kuća, ni karijera, ni letovanja, ni druženja. Ona je takva da će nastaviti da živi sa njima do njihovog poslednjeg trenutka – i to je istina koja se mora reći. To je istina koja istovremeno svedoči o njihovom istinskom herojstvu: učiniti sve to – izrađati decu, podići kuću, izgraditi karijeru, odlaziti na letovanje; sve to noseći tu patnju bez mržnje, sa idejom da život mora pobediti.
Razgovarajući sa svedocima osećao sam njihov neprekidni napor da svoje sećanje dovedu u nekakav vremenski niz kako bi dobili logički dosledan opis sebe i sveta oko sebe. Njihov rečnik određivao je njihovu stvarnost, njihove sudbine su se otvarale i zatvarale pomoću neveštih rečenica koje su, često sa mukom, konstruisali kako bi razumeli sopstvena iskustva. Pričama su osmišljavali svoje živote. Završio sam sa radom na Zaveštanju spoznajući naizgled jednostavnu istinu – da je zaborav žrtve tiha pobeda nasilja koja obezbeđuje njegovu dugovečnost. U odmakloj fazi snimanja otkrivao sam kako priče uobličavaju naš život, da živimo u velikim pričama naše kulture. Živimo kroz priče. Zato smo sa svakim pitanjem sve više tragali, ne toliko za pukom informacijom, koliko za autentičnim doživljajima.
Shvatio sam da Zaveštanje mora nositi ideju vaskrsenja, a ne ideju hepienda. Hepiend ne postoji, ali čovek vaskrsava svakog dana iz pepela svoje patnje. Svedoci Zaveštanja naučili su me da je vaskrsavanje svakodnevni događaj, da se on ne zbiva daleko od nas, na nekom kraju. Učinili su mi vaskrsenje prisutnim, opipljivim i za to sam im večno zahvalan.
Upravo zbog toga je Zaveštanje sastavljeno samo od njihovih dragih ostarelih lica i reči. Upravo zato je ono crno-belo, da bi ta lica ikonički došla do izražaja, i da bi njihove crte ispisale ikonostas jednog iskustva koje prevazilazi zemaljsku muku. I upravo zato, na kraju filma, vidimo ih zajedno na jednoj skromnoj proslavi, iznenada u punoći boje, u radosti susreta, približene svojim likovima u eshatonu, na putu ka svojim mučeničkim majkama, očevima, braći i sestrama.
Izlaganje Ivana Jovića sa međunarodnog naučnog simposiona „Novomučenici: Poliperpspektiva” održanog 6. septembra 2019. godine u Zagrebu; objavljeno u istoimenom zborniku radova 2021.