Da se navratim na Vladu Pištala. Zanimljivo je što je za vreme mog beogradskog perioda začeto prijateljstvo sa trojicom Vlada – Bajcem, Divljanom i Pištalom. Za svakog od njih nosim u sebi punu šaku živih doživljaja koje mogu lepo da skladiram u memorijski nered. Na neki spontan način, a verujem i radi našeg prijateljstva, svi su, i pored svojih nemirnih sudbina, ostali privrženi Makedoniji.
Iako se ne sećam gde sam tačno upoznao Vladu Pištala, mogu bez napora da oživim njegov tadašnji lik. Možda zato što je on, i pored godina i starenja, održao svoj izgled dobroćudnog mede. Ali nasuprot svom prividno opuštenom fizikusu, Pištalo je neumorni pešak koji voli da šeta gradom (što se mene tiče, potpuno se slažem, iako baš nisam ranoranilac), uvek s notesom na gotovs – da pribeleži poneku lokalnu anegdotu ili dosetku.
Nekoliko godina mlađi od mene, Pištalo je posedovao jednu osobinu koju retko imaju i ljudi sa višegodišnjim iskustvom. Dobronamernost. Još od mladih dana inspirišu ga knjige drugih autora. I tada je već bio duboko zaražen književnošću – vidim ga kako nasmejan, zadihan silazi sa drugog sprata zgrade “Jugoslovenskih železnica” gde je radio kako novinar, držeći u rukama novi broj otkačenog ludističkog časopisa “Beogradska manifaktura snova” (sa kolažom razigranih tekstova, fotografija i crteža), koji je uređivao s elanom i neskrivenom radošću.
Za vreme našeg višegodišnjeg prijateljstva, u regionu su se događala krupna i teška iskušenja – ratovi, rastanci, preseljenja – koji su se na njega stropoštali mnogo dramatičnije nego kod mene. Tako, dok je u Bosni besnela zver rata, Vlada je iznenada doputovao u Skoplje (i, naravno, odseo kod mene) da dočeka oca, tadašnjeg direktora Narodne biblioteke u Sarajevu, koji je uz pomoć makedonskih prijatelja uspeo da se izvuče iz razorenog grada.
Evo šta je o tome napisao Vlada u jednom skorašnjem mejlu: “U Skoplju sam tada video tatu posle tako reći cele godine. Pre toga smo komunicirali preko telefona. Postojala je verovatnoća da se više nikad ne vidimo. Čuo sam preko telefona kako granata udara u Vijećnicu, blizu Biblioteke gde je on bio direktor. Sudbina je htela da se nađemo u Skoplju.
U Skoplju je bilo sve normalno. To je bio onaj stari svet na koji sam bio naviknut. Makedonci su pomagali izbeglicama iz Bosne koliko su mogli. Sam grad bar je mene asocirao na zajedništvo i solidarnost iz vremena skopskog zemljotresa.
I ranije sam bio u Skoplju. Najlepša poseta mi je bila kod tebe. Bili smo i u Štipu. Zauvek sam zapamtio jedan štipski valcer. Dakle, bio sam pozvan u gostoprimljiv dom Saše Prokopieva, u Alžirskoj ulici. Pričali smo o svemu i svačemu, kao i uvek. Čitao sam Helderlina, koga sam pozajmio iz tvoje biblioteke. Visok nemački klasicizam. Naši razgovori. Šetnje sa mojim ocem i njegovim makedonskim prijateljima (i on ih je imao mnogo), sve se to sliva u jedan osećaj topline i normalnosti. I sad kažem da se sa ljubavlju uvek vraćam u taj grad. Ne brbljam nešto kao politički korektno, nego baš tako – sa ljubavlju. Ni Skoplju, a ni mom drugaru Saši to nikada nisam zaboravio.”
Pištalo
Da se navratim na Vladu Pištala. Zanimljivo je što je za vreme mog beogradskog perioda začeto prijateljstvo sa trojicom Vlada – Bajcem, Divljanom i Pištalom. Za svakog od njih nosim u sebi punu šaku živih doživljaja koje mogu lepo da skladiram u memorijski nered. Na neki spontan način, a verujem i radi našeg prijateljstva, svi su, i pored svojih nemirnih sudbina, ostali privrženi Makedoniji.
Iako se ne sećam gde sam tačno upoznao Vladu Pištala, mogu bez napora da oživim njegov tadašnji lik. Možda zato što je on, i pored godina i starenja, održao svoj izgled dobroćudnog mede. Ali nasuprot svom prividno opuštenom fizikusu, Pištalo je neumorni pešak koji voli da šeta gradom (što se mene tiče, potpuno se slažem, iako baš nisam ranoranilac), uvek s notesom na gotovs – da pribeleži poneku lokalnu anegdotu ili dosetku.
Nekoliko godina mlađi od mene, Pištalo je posedovao jednu osobinu koju retko imaju i ljudi sa višegodišnjim iskustvom. Dobronamernost. Još od mladih dana inspirišu ga knjige drugih autora. I tada je već bio duboko zaražen književnošću – vidim ga kako nasmejan, zadihan silazi sa drugog sprata zgrade “Jugoslovenskih železnica” gde je radio kako novinar, držeći u rukama novi broj otkačenog ludističkog časopisa “Beogradska manifaktura snova” (sa kolažom razigranih tekstova, fotografija i crteža), koji je uređivao s elanom i neskrivenom radošću.
Za vreme našeg višegodišnjeg prijateljstva, u regionu su se događala krupna i teška iskušenja – ratovi, rastanci, preseljenja – koji su se na njega stropoštali mnogo dramatičnije nego kod mene. Tako, dok je u Bosni besnela zver rata, Vlada je iznenada doputovao u Skoplje (i, naravno, odseo kod mene) da dočeka oca, tadašnjeg direktora Narodne biblioteke u Sarajevu, koji je uz pomoć makedonskih prijatelja uspeo da se izvuče iz razorenog grada.
Evo šta je o tome napisao Vlada u jednom skorašnjem mejlu: “U Skoplju sam tada video tatu posle tako reći cele godine. Pre toga smo komunicirali preko telefona. Postojala je verovatnoća da se više nikad ne vidimo. Čuo sam preko telefona kako granata udara u Vijećnicu, blizu Biblioteke gde je on bio direktor. Sudbina je htela da se nađemo u Skoplju.
U Skoplju je bilo sve normalno. To je bio onaj stari svet na koji sam bio naviknut. Makedonci su pomagali izbeglicama iz Bosne koliko su mogli. Sam grad bar je mene asocirao na zajedništvo i solidarnost iz vremena skopskog zemljotresa.
I ranije sam bio u Skoplju. Najlepša poseta mi je bila kod tebe. Bili smo i u Štipu. Zauvek sam zapamtio jedan štipski valcer. Dakle, bio sam pozvan u gostoprimljiv dom Saše Prokopieva, u Alžirskoj ulici. Pričali smo o svemu i svačemu, kao i uvek. Čitao sam Helderlina, koga sam pozajmio iz tvoje biblioteke. Visok nemački klasicizam. Naši razgovori. Šetnje sa mojim ocem i njegovim makedonskim prijateljima (i on ih je imao mnogo), sve se to sliva u jedan osećaj topline i normalnosti. I sad kažem da se sa ljubavlju uvek vraćam u taj grad. Ne brbljam nešto kao politički korektno, nego baš tako – sa ljubavlju. Ni Skoplju, a ni mom drugaru Saši to nikada nisam zaboravio.”