Pismo obećane smrti

(Diwan, Gradačac, XXVI, maj 2023, br. 55-56, str. 100-110)

U prva dva stiha pesme “Oda kukavicama”¹ pesnik počinje iz sredine, tvrdnjom da je hrabrost dezertera vrednija od junačke vrline. Pesma, dakle, započinje stavom koji pesnik umeće u pesmu, spušta ga u jezički tok rukom koja se pojavljuje niotkuda. Pesma, dakle, ne prethodi stavu, nego ističe iz njega. Još jače: pesnik izokreće smisao na takav način da se naša svest, svikla na formule (kao da je smisao unapred dat, kao da je osvojen pre nego što smo pročitali prvi stih, pa nas odstupanje od zadatog smisla zbunjuje i budi neprijatnost), opire jednoznačnom prihvatanju onoga što piše:

Drukčije povijest uči, premda je vrednija tiha hrabrost
dezertera no junačka; na pijedestalu je herojska jarost

Stihovi su izlomljeni. Naglo kreću i naglo se zaustavljaju, kao auto kojim upravlja nevešt vozač: kad god prikoči, čitalac – putnik sune unapred. Uz to, u drugom stihu dva puta pronalazimo pridev “junačka” (“herojska”) i u oba pojavljivanja kontekst otežava prihvatanje smisla: u prvom slučaju junaštvo je podređeno nejunačkom postupanju (bolje je dezertirati no biti junak), dok je u drugom spareno s imenicom “jarost” koja, međutim, upućuje na gubitak kontrole, što ne priliči junačkom držanju. Onaj ko se razjari ne vlada sobom, pa ako se iz jarosti i izrodi junački čin – to biva slučajno. Junaštvo, naime, zahteva svest o postupanju, junak zna da mu je glava u torbi, plaši se, ali deluje uprkos opasnosti i uprkos strahu. Deluje s punom svešću da mu je glava u torbi. Pesnik, međutim, ne samo da ne veliča hrabrost nego je potkopava, a čak i tamo gde pridev i imenica – junačka hrabrost – po jezičkoj logici moraju da stoje jedno kraj drugog, pridev “junačka” ostaje bez imenice: “vrednija je tiha hrabrost dezertera no junačka”. Tačka zarez. U drugom stihu, dakle, rečenica se zaustavlja naglo kao da je udarila o zid (a ne u znak interpunkcije). Nedostajuću imenicu, jezičku prazninu, ispunjava smisao: reč “hrabrost”, strogo uzev, nije potrebna. Ipak, dok se oporavljamo od udarca o tačku zarez, ne napušta nas osećaj da je deo rečenice amputiran, te se reč koja nedostaje (hrabrost) ponaša kao fantomski ud: boli, iako ga nema. Osećamo ga, iako nije više privezan za naše telo. (Jezik pamti kao telo što pamti. Telo jezika sačinjeno je od mesa, kostiju, krvi, tetiva, nerava. Jezik je koža.²) Imenica je, razume se, ispuštena da bi stih ostao u odgovarajućem broju slogova, ali rečenica je tim naglim zaustavljanjem izgubila zamah i gipkost.

Ponovo čitamo ova dva neprijatna stiha, jer smisao se opire prihvatanju:

Drukčije povijest uči, premda je vrednija tiha hrabrost
dezertera no junačka; na pijedestalu je herojska jarost

Pesnik, jasno je, ne pristaje na logiku junaštva i težište premešta prema zahtevu logike koja je ispala iz svog ležišta: s povijesti (koja drukčije uči) naglasak se pomera na dezertera, na njegovu “tihu hrabrost”, što čitaoca stavlja pred dilemu: da li je dobro razumeo šta je napisano? Dezerter je begunac s bojnog polja. Istorija ne pamti dezertere, nego ih gura u zaborav, izvan vremena. Pesnik zna o čemu govori, zato i piše da povijest drukčije uči i, nesumnjivo, kukavički čin premeće, paradoksalno, u tihu hrabrost. Kukavičluk je hrabrost. To je oksimoron. Dva suprotstavljena značenja hoće da važe u istom vremenu, u istom pokretu, ali vuku u suprotnim smerovima, rastežu smisao kao konj’ma na repove. Isto se događa u prvim dvama stihovima. Oni se cepaju u sebi samima. Pesnik uvrće smisao pokretom koji podseća na ceđenje mokre krpe: šake kojima držimo mokru krpu istovremeno okrećemo u suprotnim smerovima, te krpa (zastava, pelena ili majica), izložena silama koje je teraju da se uvija u sebe samu, pod pritiskom oslobađa (prljavu) vodu iz sebe. Nezavisna rečenica (“drukčije povijest uči”) kreće na jednu stranu, a zavisna, zahvaljujući vezniku “premda” (“premda je vrednija tiha hrabrost”), kreće upravo na drugu stranu terajući prvu rečenicu, onu u kojoj se pojavljuje istorija, da se uvrne oko sopstvene ose, da se uvije u sebe samu, da se obmota oko sebe. Rečenica, međutim, nije gipka kao tkanina, te gotovo da čujemo kako, uvijajući se – jer sačinjena od mišića, tetiva i kostiju – krcka u dodiru s rečju dezerter. Ili, u drugoj slici: zavisna rečenica, ona koja tvrdi da je dezerterstvo čin hrabrosti, počinje da zanosi kao kamionska prikolica na klizavom putu. Glava kamiona (kabina, nezavisna rečenica) želi u jednom pravcu, putem koji je povijest trasirala i izgradila i, hiljadama godina, usavršavala, utabavala, kaldrmisala, zalivala betonom i asfaltom, ali zavisna rečenica ne sluša, ne ide za njom, vuče na drugu stranu. No, ni ona ne može kuda bi htela, jer vezana je za prvu rečenicu. Da li će se rečenična kompozicija prevrnuti? Put je klizav…

Jezik štuca. Možda podriguje. Vraća nesvareni sadržaj smisla iz sopstvene utrobe. Rečenica iza tačke i zareza obaveštava nas, konačno, o čemu nas to istorija uči: da je na tronu svih vrednosti herojska jarost. Na taj način rečenica se, posle preokreta i naglih zaustavljanja, zaokružuje. Ali, da li je baš tako? Ne kaže pesnik da nas istorija nečemu uči (junaštvu, na primer), već da nas uči drugačije od onoga što on, pesnik, tvrdi. Upravo je to twist, to je pesnička tananost, to je tačka s koje smisao počinje da se uvrće. Pesnik je doneo odluku pre same pesme, ali, da bi se odluka ulila u pesmu, stihovi pesme ne smeju biti ravni i jednolinijski, već moraju biti neravnih ivica kako bi se smisao za njih zakačio, a potom, čvrsto uhvaćen, i uvrnuo. Rečenica: “Drukčije povijest uči; na pijedestalu je herojska jarost” nema smisla bez umetnutog dela o dezerterstvu i hrabrosti. Dakle, prva rečenica nas već priprema za ono što sledi, za pesnikovu intervenciju, ali tek sada uočavamo da ona nije čista, da to nije čist početak, da već prva rečenica opominje, da se ona već uvija – naizgled bez ikakve prisile – u sebe samu: ona se suprotstavlja sebi samoj, jer istorija, zapravo, ne uči o herojskoj jarosti (kako piše), nego o junačkoj hrabrosti (kako takođe piše, ali naglasak je na jarosti: naša pažnja prikucana je za jarost, ne za hrabrost). Istorija je ponavljanje onoga što je bilo i što se ne može ponoviti. Istorija je pleonazam: kažem da je bilo onako kako jeste bilo. Herojska jarost, međutim, iskoračuje iz očekivanog toka. Zbog toga pesma počinje iz sredine, probija se kao trava između dve betonske ploče. Pesma, strogo uzev, odbija početak, ili ga makar odlaže. Početak je mogao da bude gladak, čist: povijest nas uči da je na pijedestalu vrednosti herojska jarost, ali ja, pesnik, kažem drugačije: vrednija je tiha hrabrost dezertera od junačke jarosti ratnika. Eto kako rečenica klizi i izražava isti smisao kao i stihovi Amira Brke. Jedino što ova rečenica nije stih i ne proizvodi ništa osim problematične tvrdnje. Ne ljuti nas, niti nas nervira, nego samo prenosi stav koji ne traga za sopstvenom formom. Pesnikova rečenica, međutim, budi nelagodu na svakoj ravni: formalnoj, stilskoj, značenjskoj. (Eto čemu pesma služi.)

Pesma započinje bez početka.

Spolja i iznutra

Otkud, međutim, pesnik izvodi tvrdnju da je, najpre, dezerterstvo čin hrabrosti (makar i tihe), a onda i da je taj čin vredniji od junačke hrabrosti koja je, uči nas istorija, na samom vrhu hijerarhijske lestvice vrlina? Jedino što znamo, jedino što vidimo, jeste da se pesnik suprotstavlja istoriji. Suprotstavljajući se istoriji, on se – to vidimo u drugom stihu, u onom delu iza tačke zareza – suprotstavlja opštem mestu koje nam, zapakovano u omotač mnjenja (doksu), istorija isporučuje. Istorija nas uči da je junaštvo na ceni, ali to znamo, to je opšte mesto, posisali smo to s majčinim mlekom, s dedinim pričama, s prvim pesmama i recitacijama, potom škola i svi ti spomenici palim borcima…, sve to upisano je u naša tela i pre nego što smo se rodili. Ako je, pak, tome tako, onda nas istorija ne uči. Onda nas istorija, ponavljajući prvobitni događaj junaštva, utvrđuje u istosti. Repetitio est mater studiorum – jedna je od najomiljenijih krilatica loših đaka: ponavljanje ne samo da ne uči nego je ponavljanje direktno suprotstavljeno učenju. Učenje o kojem govori pesnik nije drugo do ironija, jer učenje dostojno tog imena jeste sticanje znanja kroz refleksiju i mišljenje, te ako je mišljenje uvek stvaranje, učenje kao ponavljanje, zapravo, ne može biti učenje. Ponoviti znači, u ovom slučaju, utuviti. Ponoviti znači utvrditi ono što je isto (kao u izrazu “utvrditi gradivo”). Onō ponavljanje, dakle, koje ne stvara razliku već proizvodi istost. Repetitio est mater studiorum može se prevesti ovako: ne uči, ponavljaj. Tu je izvor pesnikove pobune protiv povijesti.

No, nije li ovo i ovakvo tumačenje odveć slobodno, dakle proizvoljno?

[“Junačka hrabrost” je pleonazam – u pojmu junaštva već se nalazi hrabrost – i ako je ne dovedemo u pitanje, onda smo već na strani povijesti. U tom slučaju već znamo šta su “prave” vrednosti i pristali smo uz njih. Ali pesnik potkopava vrednost time što stavlja “jarost” na mesto hrabrosti, dok pridev “hrabrost” stavlja tamo gde mu nije mesto – kod imenice dezerter. Hrabri dezerter je suprotnost pleonazmu: oksimoron. U pojam dezertera upisan je kukavičluk. Iz pojma hrabrosti izbačen je kukavičluk. Junaštvo se, dakle, uvođenjem jarosti, cepa u sebi samom. Nije junaštvo jedno i identično sebi. Niko ne može da porekne činove junaštva u ratu, ili u miru, ali i te kako se mogu dovesti u pitanje predstave o junaštvu, mitologija junaštva, mnjenje o junaštvu, priča o junaštvu. Zato jarost.]

Očekujemo, dakle, da nam pesma (dakle iznutra) pruži odgovor na pitanje otkud pesniku ideja da kukavičluk poveže s hrabrošću, ili, ako malo pročeprkamo po biografiji pesnika, da otkrijemo razlog pesme spolja. Spolja je uvek lakše. Neće biti teško utvrditi da je bosanskohercegovački pesnik Amir Brka doživeo (i preživeo) jedan gadan rat u kojem se nagledao i naslušao svega i svačeg, junačkih činova nesumnjivo, ali još više odvratnih postupaka koji su se zaogrtali plaštom junaštva. Takva “junaštva” nikom nisu potrebna, zato je bolje ne učestvovati u tome, zato je bolje dezertirati, a znamo da dezertirati nije ni lako ni bezopasno. Ovako bi, dakle, mogao da glasi odgovor spolja. Ali taj i takav odgovor ništa ne kaže o pesmi. Život pesnika nije ključ ove pesme. Zato idemo izokola (da bismo brže stigli do pesničkog razloga).

Ni u jednoj kulturi kukavičluk nije (bio) poželjna osobina. U patrijarhalnoj kulturi, koja u sebi čuva snažan epski i junački nerv, kukavičluk je prokaženo svojstvo: majke su na ovim prostorima (ako su uopšte bile pitane) radije “tvrda srca bile” no što bi pristale na kukavičluk svojih sinova, radije bi – u zvaničnoj, epskoj, ili tradicionalnoj verziji – izabrale njihovu smrt i unapred upisanu patnju nego “ukaljanu čast” (“bolje da je mrtav”). Ali to je mit. To je zvanična verzija. To je povijest. Posle vrlo nejunačkih jugoslovenskih ratova, junačka poza nije ostala nedirnutom, te “pohvala kukavičluku” više deluje kao trezveni stav, kao dekonstrukcija ograđenog prostora metafizike (clôture metaphisique) nego kao provokacija.³ Istorija nam je – da se još malo zadržimo na prvim dvama stihovima – kao nekakav tiranin-reditelj dodelila uloge i, sledeći junačko predanje, utvrdila je vrednosti, a našu slobodu svela na izbor između veoma cenjene junačke jarosti i sramote dezertera. (Nisu li, utoliko, čuvene istorijske nužnosti tek podvala u koju nas gura jezik istorije?) “Tiha hrabrost dezertera”, međutim, ni najmanje ne zvuči kao osuda sramne prakse. Pesnik ne okleva, on udara in medias res. Pesnik je – može se i tako reći – dezertirao s poprišta istorije, povukao je liniju bekstva kao preduslov za pesmu. Zbog toga pesma tek sledi. Ključ za otvaranje prva dva stiha nalazi se unutra, u pesmi. Ili ga nema.

Kartografija bekstva

Nema ničeg aktivnijeg od bežanja, piše Gilles Deleuze: otići, pobeći, napustiti, to znači povući liniju, linije, načiniti čitavu jednu kartografiju.⁴ Može se, dakle, pobeći s pijedestala, naročito ako zastanemo na onome što Deleuze dodaje: bežati ne znači nužno pomerati se. Bekstvo iz istorije, na primer, ne zahteva pomeranje, već odbijanje unapred zgotovljenog početka (odbijanje utvrđenog značenja), neprihvatanje ponavljanja kao izvora mudrosti, ili, recimo, govora koji u istorijskim procesima vidi nužnost. Čak ni bekstvo s teritorije – znamenita delezovska deteritorijalizacija – ne znači nužno napuštanje određene teritorije, već odbijanje onih prerogativa teritorije koji su je načinili neupitnom vrednošću: korenje, drveće, katastar, tačke odrvenjavanja (les points d’arborescence), vlasništva, grobovi, druga mesta (heterotopije). Spomenici, groblja, mesta sećanja, sve to drenira teritoriju, sve to učvršćuje teren i širi se kao temelj identiteta. Ili: bežati znači odoleti iskušenju početka, “pravljenju tačke” (faire le point), udaranju temelja, obogotvorenju onog prvotnog (arhe) koje daje pečat nužnosti svemu što izvire iz njega. Započeti bekstvo znači ne pristati na početak. Bežati, znači ne dopustiti raznolikosti da se svede na princip u kojem sve je jedno, već napraviti razliku: raznolikost je, naime, data, a razlika se pravi.⁵ Povlačenje linije bekstva utoliko znači nepristajanje na petrifikovanu vrednost, odbijanje da se ta i takva vrednost, pretvorena u kamen, u kameni simbol, u spomenik, da se, dakle, poput hemijskog jedinjenja, veže za tlo i za krv. Linija bekstva je neponovljiva putanja nomadskog kretanja: nomadi ne ostavljaju kamene spomenike iza sebe. Njihove karte se neprestano menjaju.

[Jer tek se u bijegu naslućuje smisao bivanja moga,/ i šta li ću ne budem li, jednom, prisiljen da bježim,/ kada sebe ni sanjati ne mogu umirena sred brloga.⁶]

A to je šokantno, jer mit, da bi uopšte bio mitom, mora biti nadvremen. Vrednost je ono što vredi u svakom vremenu i u svakom svetu. Junačka hrabrost ne može ne biti večita vrednost. Nomadsko kretanje – za koje, još jednom, nije potrebno pokrenuti se s mesta – ne dopušta vrednosti da se okameni kao princip, da postane spomenik, mesto ritualnog sećanja. Ili: vrednost je vredna samo do one mere u kojoj joj nije potrebna zaštita izvan nje same (zakon) da bi se održala, ona vrednost, dakle, koja u sebi samoj sadrži mehanizam sopstvenog preobražaja.⁷ Zbog toga pesnik u “Odi kukavicama” počinje iz sredine, tamo gde ne može da se udari temelj, tamo gde se pesma neće pretvoriti u drvo: “početak i kraj su samo tačke”, piše Deleuze, “zanimljiva je sredina”. Čak i sam naslov “Oda kukavicama” cepa se po sredini, počinje s nemesta: kukavicama se ne odaje počast (kukavice su prokažene) i ne pevaju im se pesme. Kukavice se potapaju u ćutanje i sopstvenu sramotu. Kukavica je neistorijska pojava (zato drukčije povijest uči⁸). Da, ali šta ako stvari ne stoje baš tako…? Šta ako je priča o kukavicama i junacima tek podvala istoriografije, tek temelj građen hiljadama godina i toliko čvrst da više ne vidimo kako se, zapravo, u taj temelj ugrađuju ljudske kosti? I kako, najzad, zahteva rastemeljenje.

Pismo obećane smrti

Prvi se distih zaustavio ispred zareza, drugi počinje malim slovom, brutalno:

to Smrt trijumf označava i sopstveni podiže spomenik,
a patron bdije nad svime: u tmini isceren Sotona cinik

Pesnik je precizan. Pijedestal (piedestallo, na italijanskom) je postolje, reč sačinjena od piede, “noga”, i stallo, “stalak”, “držač”, dakle postolje, ono na čemu stoji kip, na čemu počiva spomenik. Na postolju, odignuta iznad tla, uzvišena, stoji herojska jarost, kao kip. Ukipljena, odrvenjena, ukorenjena, nepomeriva ratnička jarost. I uvek, ali uvek, ona upućuje na prošlost i na smrt. Na povest i na smrt. Na mit i na smrt. U redu, ali slobodu smo izborili zahvaljući junaštvu. Za slobodu zalažemo sopstveni život. Tako je bilo, tako će i biti. Čemu, onda, omalovažavanje junačkog čina, otkud Sotona? Da smo svi dezertirali (nastavlja patriota), bili bismo robovi ili, svejedno, mrtvi. Zaista. Čemu Sotona? O kakvom cinizmu govori pesnik?

O cinizmu ideala:

Ideal uzvišeni generacijama novim oduvijek su gazije,
uzori što se kao vitezi uzdižu znacima opskurne jazije

Ratnike i junake (gazije) odgaja opskurno pismo (jazija). O kakvom je pismu reč i zašto je ono opskurno? Opskurno znači zatamnjeno, nejasno, nečisto. Pozivajući se na ideal i na svetlost (svetli primer), to pismo se postavlja između sveta i vrednosti. Ono štiti utvrđenu vrednost junaštva. Pesnik nas, novim okretom, vraća na sam početak, na povijest. Vraća nas na pismo povesti. Pismo čitanki. Pismo ideala i idealnih značenja. Ideal je savršeni poredak ka kojem večito težimo, ali koji, zahvaljujući ljudskom nesavršenstvu, nikada ne dostižemo. U ovoj platonovskoj igri bliži smo idealu ukoliko više u njemu učestvujemo. Što smo hrabriji, to smo bliže pijedestalu. Ali – eto neprijatnosti koju nam je pesnik pripremio – na pijedestalu nalazi se okamenjeni, ukipljeni trijumf smrti. Na skamenjenom licu junaka prepoznajemo nacerenu masku Sotone. Ono što nam Sotona – nosilac svetlosti, svetlog primera, Lučonoša, Lucifer – nudi jeste kip, statua sleđena u junačkoj pozi. Umirite, deco, i ne bojte se, vaša budućnost utisnuta je u večni kamen, u kamen večnosti. Ima li ičeg ciničnijeg od takvog obećanja…?

Mutno, nejasno pismo povijesti učvršćuje ideal čitave kulture koja u svojoj utrobi, kao fetus koji se uvek rađa s licem starca, uzgaja idealne (nepokretne, bezvremene, večne) vrednosti. Kultura je obrađivanje, uzgajanje, negovanje. Kult zahteva ritual i ponavljanje, kao njiva što zahteva uvek iste radnje (ponavljanje) kako bi ostala plodnom. Kultura održava ono uvek isto, i to – barem na prostorima na kojima se govori jezikom ovoga teksta – shvata kao svoj zadatak. Ono što se ponavlja kroz praznike i rituale da bi, uvek iznova, potvrdilo ono prvo, ono na čemu, kao na pijedestalu, stoji istost. Ritualno ponavljanje ne konstituiše razliku jer se, uvek iznova, ponavlja ono prvo – žrtva i junački čin. Kultura nas, kroz svoje praznike, opominje da se ne udaljavamo od ideala. Začetnik loze uvija se u predačke priče i podseća nas – eto ucene – kome dugujemo slobodu. Ritualno ponavljanje utvrđuje identitet. Junaštvo i pismo o junaštvu (gazije i jazije) idu skupa. Junaštvo bez pisma nije ništa. Junaštvu su potrebne priče (mit), potrebni su spomenici i potrebna mu je istorija (povest, priča), potrebna mu je ona jedna verzija istorije koja pokazuje našu žrtvu i ispravnost naše strane, te neispravnost njihove (a Lucifer se ceri). Potrebni su dubina i zaborav prošlosti da bi se spremilo novo, kvalitetno bratoubilaštvo.

[Spomenik je uvek već nekakvo određenje, a svako određenje je negacija (omnes determinatio negatio est). Drugim rečima, spomenik služi sećanju koliko i zaboravu. Zaborav je ono negativno (negatio), ono, dakle, što ostaje izvan određenja (determinatio), što je ostavljeno izvan sećanja. Savremena bosanskohercegovačka strategija zaborava i sećanja, podeljena na tri kulture, ponavlja sve greške istorije ne uspevajući, u međuvremenu, da izvuče istorijsku pouku. (Otkud, zapitajmo se, onaj optimistički poklič da je istorija najbolja učiteljica života, ako nikoga, na ovim prostorima, nije naučila ništa?) Nije ovde, naprosto, reč o rđavim učenicima, već upravo o ovome o čemu Amir Brka peva: o jaziji koja spremno opravdava sva zamisliva nepočinstva.]

Pesnik, zbog toga, piše:

za buduća bratoubilaštva naraštaji se pomno odgajaju,
stoga se životi njini nepovratno već u začeću osvajaju

Memento mori (eto Sotone, još jednom). Zašto se sloboda tako intimno uvezuje sa smrću, a ne, recimo, sa onim što slobodu jasno određuje, ali ne deluje tako metafizički i tako uzvišeno: s kretanjem?⁹ Kip nas, svojom svečanom nepokretnošću, svojom herojskom pozom, nagoni na to da zaboravimo kako sloboda nije jedna. Zar sloboda nije i sloboda od istorije? Zar sloboda nije izbor…?

I eto Sotone po ko zna koji put: ceri se iza svakog kipa slobode, kikoće se iza svake naše rečenice, poigrava se našim strpljenjem i našom inteligencijom, obmanjuje nas pričom da nije među nama već samo među njima. Ne obećava Sotona slobodu, nego smrt. On ne nudi izbor – osim izbora koji to nije: budi junak ili kukavica. Prihvati me u liku naroda, boga, otadžbine, istorije, prihvati me, kaže, kao večni kamen iz kojeg je na postolje večnosti izvučen junak koji ti obećava smrt, koji ti obećava neke buduće smrti. Sotona nudi junačku smrt u zamenu za kip. Nije li upravo to vrhunski cinizam?

I šta još vidi pesnik? Da Sotona kupuje i buduće živote: on, kroz male i nemoćne kulture pune resantimana, kupuje živote nerođene dece.

Doksa versus paradoksa

Bekstvo je kretanje i aktivnost. Linija bekstva pre svega je otpor onom što nam nude skamenjeni temelji, istorijske priče koje žive samo još u vlastitoj inerciji. Linija bekstva politički je (ne psihološki) čin. Napisao je pesnik da se životi naraštaja već u začeću osvajaju, i nastavio:

a samo još bjegunci svijetle kao putokazi u općoj noći,
zavedenome čovjeku primjerom tek oni mogu pomoći

Bez svijesti i namjere, od apokaliptične miču ga ivice,
izbaviti nas mogu samo odbačene i prezrene kukavice

Pesnik se samom pesmom izborio za ove stihove. Istorija zavodi. Istorija je jazija koja ulaže živote još nerođenih da bi opravdala ono što je bilo. A to što je bilo – i eto Sotoninog kruga – određuje upravo istorija, upravo priča koja se istura kao jedini opis slobode. U neslobodnom društvu nema različitih priča. Zbog toga samo primeri mogu da izvedu iz zablude. Samo bekstvo s bojnog polja – na kojem se, čak i kada topovi ćute, vodi besomučni rat za prošlost – daje šansu ljudima da dođu sebi. (Kada topovi zagrme, tada je, uglavnom, kasno. Zbog toga je potrebno dezertirati na vreme.) Uz to, dodaje pesnik, ne mora u činu bekstva biti ni svesti ni namere: neka begunca goni strah, to je sasvim u redu. Važno je samo ne pristati na apokalipsu, na ragnarok, ili belaj. Na pismo smrti. Na junačku smrt. Na princip vernosti predačkoj tradiciji koja je uklesana u mermerne ploče večnosti. Ne pristati na ideal za koji me niko nije pitao da li mi se dopada. Ne pristati na utvrđeni početak i projektovani kraj. Na vernost neslobodi, jednom reči.

Makar se riječi ove doimale poput grdnoga paradoksa,
ni spasa biti neće dok se ne promijeni ubistvena doksa

Jer sve te priče nisu drugo do mnjenje. Nema u njima nikakve nužnosti, nikakvog arhetipa (u šta nas mudraci nastoje ubediti): one nisu tu zbog nas, već zbog parazita kojima je potrebna naša krv da bi preživeli.

Pesnik je zadivljujuće samorefleksivan: poslednjim stihom on zatvara krug pesme razotkrivajući povijest kao puko mnjenje (doksu). A kako se borimo protiv dokse? Pa upravo para-doksom. Pesnik, zapravo, samo pokazuje da svako mnjenje ima i protivmnjenje. Kada se dva mnjenja postave jedno kraj drugog, oba, naprosto, mogu da važe u istom trenutku, čak i ako su suprotstavljena. Ali upravo to pokazuje u kojoj meri je mnjenje nepouzdano, u kojoj meri je doksa daleko od nužnosti, iako nas povijest uči drugačije.