Sedim okrenut sučelice publici u knjižnici “Bogdan Ogrizović” i čekam da počne predstavljanje moje knjige Aleja Viktora Bubnja. Pokušavam da suzbijem uzbuđenje koje me – poprimajući razne forme, od blage euforičnosti preko prividne ravnodušnosti do udara plimnih talasa potištenosti – zapravo drma čitavog dana, pokušavam da naprosto mislim na Nešto Drugo, i onda mi padne na pamet: dođavola i k vragu, nisam li ja možda nekada nešto ostao dužan “Bogdanu Ogrizoviću”? Za svog zagrebačkog života, od 1976. do 1991, godine koja se (ne) vraća, bivao sam članom raznih zagrebačkih javnih knjižnica, od Gradske do Savskog gaja, Travnog, Gornjeg grada… i, bogme, “Ogrizovića”. Kako sam iz Zagreba otišao (istorijski gledano) relativno naglo i gotovo pa u žurbi, nisam ni stigao vratiti sve pozajmljene knjige, pa je tako možda i neka iz ove knjižnice trajno preseljena zajedno sa mnom. Možda bi, hm, mogle ući u “sukcesijsku masu”, ili bih ih možda mogao ceremonijalno vratiti nadležnoj ministrici Andrei Zlatar kao nekakav povrat hrvatskog kulturnog dobra?
Dumam ja tako o tome a u tom srećom i počinjemo, pa mi misli odlaze na drugu stranu, mada zapravo ni za tren ne napuštaju onaj osnovni tok: šta sam ja tom Zagrebu i šta je on meni, i koji je to Zagreb uopšte, je li to onaj nekadašnji čijim sam stanovnikom bio i o kojem i pišem u većem delu ove knjige, ili je to ovaj sadašnji u kojem sam intimni stranac, i je li to sve skupa jedan te isti Zagreb ili su to dva Zagreba, ili više njih? Uostalom, ko mi garantuje i da sam ja onaj isti čija leđa pamte zidovi Lapa i Jabuke, a ne neko drugi?
Onaj Zagreb koji je bio za mene je kao fizičko-prostorna činjenica prestao da postoji 1991. kada sam otišao, a nastavio je da obitava jedino u mojim snovima, u toj “noćnoj strani uma”: ovaj drugi, novomilenijumski, materijalizovao se sredinom 2001., i otada se manje-više uredno viđamo Zagreb i ja, i ja ga polako izučavam lekciju po lekciju, valjda onako kako je neko ko je bio izgubio moć govora usled neke nesreće polako ponovo sriče ono što je jednom već znao. I na sve to, unapred sam pomiren s nerazrešivošću tog paradoksa da to i jeste i nije onaj Moj Grad, kao što i ja i jesam i nisam onaj nekadašnji Teo čija su, štulićevski rečeno, muda zaprašivala cestu za tih nekih već mitski pretpotopskih godina koje su pojeli skakavci, a koje nam se ipak stalno vraćaju u svest i podsvest, i ne da ih se nikako isterati odande, ma koliko se na tome radilo – a radilo se, bogme.
Trebalo bi i valjalo bi, dakle, opisati šta taj novi Zagreb (a ne Novi Zagreb!) za mene jeste, ali neću ja tu bog zna šta nabrajati i katalogizovati, nemam ni volje niti mislim da ima od toga kakve hasne, ta nisam ja pisac turističkih bedekera, niti Zagreb mogu gledati očima radoznalog turiste u potrazi za tzv. čulnim senzacijama. Nego mi je na umu samo kako bih mogao preneti u reči onaj spleen koji me obuzima pri svakom novom dolasku – a pri odlasku valjda još i više. Jer, Zagreb je u mene jedna potkožna boljka, i to se ne može promeniti, a još je nezgodnije što je o tome pomalo zazorno pričati. I zato, štošta ću ja vama ovde prećutati, možda baš ono najvažnije i najzanimljivije, ali to tako mora biti, jer ljudi i gradovi imaju neke dobre i važne tajne jedni s drugima, ono nešto “što ne govori se svima, što se samo nekom šapne: ti znaš”, kako je pevao onaj isti veliki pesnik, šansonjer i Zagrepčanec-dotepenec koji je napisao i da se Zagreb i on vole – tajno. A zašto tajno? Pa, zato da se ne bi ljutila ni Zagrebova, a ni njegova, Arsenova familija. Znate već kako to ide s tim našim nadrkanim rodbinama…
Ne družim se danas, uglavnom, sa onim ljudima odranije, nego s nekim za mene novim, ali ne što bi sa starima bilo kakvih problema, nego što su to promene koje život svakako donosi, pa sve i da nikada ne mrdneš s mesta; nema više onih knjižara po kojima sam okapao I kada sam bio sasvim švorc, ali zato je sada tu Vuković & Runjić, i Jesenski i Turk, koje fino opkoljavaju knjižnicu u kojoj evo predstavljam svoju knjigu, pa su tu nekoliki Profili, Ljevaci, VBZ-i, pa fini antikvarijati koji kao da su uskočili na mesto onog nekadašnjeg zrinjevačkog. U jednom od takvih, M. J. je iskopao i na dar mi doneo knjigu Aleksandra Tišme Povratak miru, knjigu čiji se izvorni vlasnik sam potpisao flomasterom još te davne godine 1980., a taj se vlasnik, gle, zvao navlas isto kao i ja i navlas isti je takav rukopis imao kakav imam i ja, današnji. I ta se knjiga, eto, bila našla u antikvarijatu, mada je ja nikada nikakvom antikvarijatu prodao nisam. A sada je ponovo u mojim rukama, pa je i to valjda nekakav “povratak miru”, šta god on bio za nas kojima do nečega drugog nikada nije ni bilo.
I na drugim se mestima danas jede u današnjem Zagrebu a ne na onim gde se nekada jelo, i sve je mahom strašno fensi, i svi prate preporuke nekolikih food gurua, samo što je meni sve to pomalo nevažno, nego se s guštom hranim negde drugde, možda ćete me sresti tamo, ali vam ja neću reći koja su to mesta, jer zašto da vam odajem svoje male tajne, utoliko pre što nikome nisam guru? Mada, opet, jede se i na nekim mestima gde se jelo i pilo i ranije, možda najradije u Blatu, gde vam ljubazna teta s Korčule spremi sve kao nekakvome zadugo izgubljenom sinu, ili pak u nekoj drugoj donjogradskoj birtiji koja ne zna šta je lifestyle jer je za nju i njene ljude life ionako style…
Nema više ni stare Kinoteke u Kordunskoj, ali eto Europe, eto Griča, a kazališta su i dalje tu, sva na broju, i sva pohodim osim one žute impresivne građevine na velelepnom trgu, pošto jedino tamo nisam detektovao tragove kazališnog, ali biće da je to moja greška i propust, zasigurno. A tramvaji i autobusi lepši su i čistiji nego nekada, sada su nekako, hm, postmoderni, i to prija umornome putniku, mada ne može i neće nikada zaboraviti ono posebno, surealno stanje kada noćni tram 31 stane kod Glavnog kolodvora da svi, uključujući i vozača, odemo na burek kojim ćemo isprati svoje noćne alkoholne grehove. Nema više, nema, tako jeftinih i tako vrućih indulgencija…
A jednom sam, pre nekih tri godine, otišao i gore na brdo, popeo se pjehe uz Tuškanac pa zavio desno u Jebukovac i došao do broja 28, ušao u Jabuku posle – koliko? Osamnaest godina, rekao bih: neko ko je rođen kada sam poslednji put bio tamo, sada je već punolatni građanin jedne Nove Stvarnosti, slobodan da bira i da bude biran. A u Jabuci bilo je uglavnom sve, ili sve bitno, isto kao i ranije, što bi možda nekome drugom i u drugačijim okolnostima zasmetalo, ne meni je prijalo jer neke se stvari ne smeju suštinski menjati nego ili ih ima i žive onakvima kakve nekome nešto znače, ili treba da umru. A ne treba, sve dok je onih koji opet na jednom potkožnom i podsvesnom nivou razumeju i osećaju te nežne signale u noći, signale koji im potvrđuju da nisu sanjali da su nekada živeli, pa onda možda nije san ni to da danas žive. Nije to mala stvar i nije to za odbacivanje, razmišljao sam nekoliko sati kasnije, već pred zoru, smandrljavajući se s Tuškaca ka Ilici, znajući da sam napravio ili zatvorio, na izrecive i neizrecive načine, jedan važan životni krug. Tu, u Zagrebu, u gradu koji nikada nije uspeo prestati da bude moj, a zapravo i nije da smo se oko toga mnogo trudili ni on ni ja: tu je Zagreb, a ni ja nisam daleko, i nema nama spasa jednome od drugog.
Pismo iz Zagreba
Sedim okrenut sučelice publici u knjižnici “Bogdan Ogrizović” i čekam da počne predstavljanje moje knjige Aleja Viktora Bubnja. Pokušavam da suzbijem uzbuđenje koje me – poprimajući razne forme, od blage euforičnosti preko prividne ravnodušnosti do udara plimnih talasa potištenosti – zapravo drma čitavog dana, pokušavam da naprosto mislim na Nešto Drugo, i onda mi padne na pamet: dođavola i k vragu, nisam li ja možda nekada nešto ostao dužan “Bogdanu Ogrizoviću”? Za svog zagrebačkog života, od 1976. do 1991, godine koja se (ne) vraća, bivao sam članom raznih zagrebačkih javnih knjižnica, od Gradske do Savskog gaja, Travnog, Gornjeg grada… i, bogme, “Ogrizovića”. Kako sam iz Zagreba otišao (istorijski gledano) relativno naglo i gotovo pa u žurbi, nisam ni stigao vratiti sve pozajmljene knjige, pa je tako možda i neka iz ove knjižnice trajno preseljena zajedno sa mnom. Možda bi, hm, mogle ući u “sukcesijsku masu”, ili bih ih možda mogao ceremonijalno vratiti nadležnoj ministrici Andrei Zlatar kao nekakav povrat hrvatskog kulturnog dobra?
Dumam ja tako o tome a u tom srećom i počinjemo, pa mi misli odlaze na drugu stranu, mada zapravo ni za tren ne napuštaju onaj osnovni tok: šta sam ja tom Zagrebu i šta je on meni, i koji je to Zagreb uopšte, je li to onaj nekadašnji čijim sam stanovnikom bio i o kojem i pišem u većem delu ove knjige, ili je to ovaj sadašnji u kojem sam intimni stranac, i je li to sve skupa jedan te isti Zagreb ili su to dva Zagreba, ili više njih? Uostalom, ko mi garantuje i da sam ja onaj isti čija leđa pamte zidovi Lapa i Jabuke, a ne neko drugi?
Onaj Zagreb koji je bio za mene je kao fizičko-prostorna činjenica prestao da postoji 1991. kada sam otišao, a nastavio je da obitava jedino u mojim snovima, u toj “noćnoj strani uma”: ovaj drugi, novomilenijumski, materijalizovao se sredinom 2001., i otada se manje-više uredno viđamo Zagreb i ja, i ja ga polako izučavam lekciju po lekciju, valjda onako kako je neko ko je bio izgubio moć govora usled neke nesreće polako ponovo sriče ono što je jednom već znao. I na sve to, unapred sam pomiren s nerazrešivošću tog paradoksa da to i jeste i nije onaj Moj Grad, kao što i ja i jesam i nisam onaj nekadašnji Teo čija su, štulićevski rečeno, muda zaprašivala cestu za tih nekih već mitski pretpotopskih godina koje su pojeli skakavci, a koje nam se ipak stalno vraćaju u svest i podsvest, i ne da ih se nikako isterati odande, ma koliko se na tome radilo – a radilo se, bogme.
Trebalo bi i valjalo bi, dakle, opisati šta taj novi Zagreb (a ne Novi Zagreb!) za mene jeste, ali neću ja tu bog zna šta nabrajati i katalogizovati, nemam ni volje niti mislim da ima od toga kakve hasne, ta nisam ja pisac turističkih bedekera, niti Zagreb mogu gledati očima radoznalog turiste u potrazi za tzv. čulnim senzacijama. Nego mi je na umu samo kako bih mogao preneti u reči onaj spleen koji me obuzima pri svakom novom dolasku – a pri odlasku valjda još i više. Jer, Zagreb je u mene jedna potkožna boljka, i to se ne može promeniti, a još je nezgodnije što je o tome pomalo zazorno pričati. I zato, štošta ću ja vama ovde prećutati, možda baš ono najvažnije i najzanimljivije, ali to tako mora biti, jer ljudi i gradovi imaju neke dobre i važne tajne jedni s drugima, ono nešto “što ne govori se svima, što se samo nekom šapne: ti znaš”, kako je pevao onaj isti veliki pesnik, šansonjer i Zagrepčanec-dotepenec koji je napisao i da se Zagreb i on vole – tajno. A zašto tajno? Pa, zato da se ne bi ljutila ni Zagrebova, a ni njegova, Arsenova familija. Znate već kako to ide s tim našim nadrkanim rodbinama…
Ne družim se danas, uglavnom, sa onim ljudima odranije, nego s nekim za mene novim, ali ne što bi sa starima bilo kakvih problema, nego što su to promene koje život svakako donosi, pa sve i da nikada ne mrdneš s mesta; nema više onih knjižara po kojima sam okapao I kada sam bio sasvim švorc, ali zato je sada tu Vuković & Runjić, i Jesenski i Turk, koje fino opkoljavaju knjižnicu u kojoj evo predstavljam svoju knjigu, pa su tu nekoliki Profili, Ljevaci, VBZ-i, pa fini antikvarijati koji kao da su uskočili na mesto onog nekadašnjeg zrinjevačkog. U jednom od takvih, M. J. je iskopao i na dar mi doneo knjigu Aleksandra Tišme Povratak miru, knjigu čiji se izvorni vlasnik sam potpisao flomasterom još te davne godine 1980., a taj se vlasnik, gle, zvao navlas isto kao i ja i navlas isti je takav rukopis imao kakav imam i ja, današnji. I ta se knjiga, eto, bila našla u antikvarijatu, mada je ja nikada nikakvom antikvarijatu prodao nisam. A sada je ponovo u mojim rukama, pa je i to valjda nekakav “povratak miru”, šta god on bio za nas kojima do nečega drugog nikada nije ni bilo.
I na drugim se mestima danas jede u današnjem Zagrebu a ne na onim gde se nekada jelo, i sve je mahom strašno fensi, i svi prate preporuke nekolikih food gurua, samo što je meni sve to pomalo nevažno, nego se s guštom hranim negde drugde, možda ćete me sresti tamo, ali vam ja neću reći koja su to mesta, jer zašto da vam odajem svoje male tajne, utoliko pre što nikome nisam guru? Mada, opet, jede se i na nekim mestima gde se jelo i pilo i ranije, možda najradije u Blatu, gde vam ljubazna teta s Korčule spremi sve kao nekakvome zadugo izgubljenom sinu, ili pak u nekoj drugoj donjogradskoj birtiji koja ne zna šta je lifestyle jer je za nju i njene ljude life ionako style…
Nema više ni stare Kinoteke u Kordunskoj, ali eto Europe, eto Griča, a kazališta su i dalje tu, sva na broju, i sva pohodim osim one žute impresivne građevine na velelepnom trgu, pošto jedino tamo nisam detektovao tragove kazališnog, ali biće da je to moja greška i propust, zasigurno. A tramvaji i autobusi lepši su i čistiji nego nekada, sada su nekako, hm, postmoderni, i to prija umornome putniku, mada ne može i neće nikada zaboraviti ono posebno, surealno stanje kada noćni tram 31 stane kod Glavnog kolodvora da svi, uključujući i vozača, odemo na burek kojim ćemo isprati svoje noćne alkoholne grehove. Nema više, nema, tako jeftinih i tako vrućih indulgencija…
A jednom sam, pre nekih tri godine, otišao i gore na brdo, popeo se pjehe uz Tuškanac pa zavio desno u Jebukovac i došao do broja 28, ušao u Jabuku posle – koliko? Osamnaest godina, rekao bih: neko ko je rođen kada sam poslednji put bio tamo, sada je već punolatni građanin jedne Nove Stvarnosti, slobodan da bira i da bude biran. A u Jabuci bilo je uglavnom sve, ili sve bitno, isto kao i ranije, što bi možda nekome drugom i u drugačijim okolnostima zasmetalo, ne meni je prijalo jer neke se stvari ne smeju suštinski menjati nego ili ih ima i žive onakvima kakve nekome nešto znače, ili treba da umru. A ne treba, sve dok je onih koji opet na jednom potkožnom i podsvesnom nivou razumeju i osećaju te nežne signale u noći, signale koji im potvrđuju da nisu sanjali da su nekada živeli, pa onda možda nije san ni to da danas žive. Nije to mala stvar i nije to za odbacivanje, razmišljao sam nekoliko sati kasnije, već pred zoru, smandrljavajući se s Tuškaca ka Ilici, znajući da sam napravio ili zatvorio, na izrecive i neizrecive načine, jedan važan životni krug. Tu, u Zagrebu, u gradu koji nikada nije uspeo prestati da bude moj, a zapravo i nije da smo se oko toga mnogo trudili ni on ni ja: tu je Zagreb, a ni ja nisam daleko, i nema nama spasa jednome od drugog.