Odjednom, ulete jedan u salu, u sred predavanja, vičući: – Tuku ga! Tuku ga! Odmah poustajasmo svi, devojke, momci, i potrčasmo na mesto incidenta. Čuveni klub književnika! Gde inače ulazimo tiho, pažljivo, jer tamo su, čoveče, sedela velika imena, laureati. Ali sad, ništa nije bilo isto. Milicija je već bila na mestu i nije puštala nikog da uđe, a ono malo što se moglo nazreti kroz poluotvorena vrata, ličilo je na mesto obračuna, sve ispreturano – čaršavi, stolice, a stari kelner, napolju ispred kluba, inače rastrčan i pričljiv, sad nekako onemeo, kao zakovan stajao je pred tim neredom i na naša zapitkivanja samo je klimao glavom, bez reči, sa cigaretom u ustima.
Primetih da mu cigareta treperi. – Vidi ga, ukočio se jadničak – dijagnosticirala je jedna koleginica, što je imalo efekta – ostaviše kelnera samog da i dalje klima glavom u oblaku duvanskog dima, a oni, desetak koraka dalje, okupiše se brbljajući o mržnji čaršijskih realista prema postmodernizmu. Jedino je Branko ostao po strani: – Nerviraju te, a? – reče mi dobrodušno – Prave se važni sa tim svojim formulacijama, ali, u suštini su u pravu. Okomile su se mračne sile na našeg pisca. Pisac je zaista bio „naš“, prvi diplomirani student sa katedre za opštu i komparativnu, čije smo knjige čitali, pothranjujući iluziju da posedujemo delić njegove darovitosti, smelosti i načitanosti.
Iz kluba izađe tip, očigledno iz Unutrašnjih (ne samo zbog sivog kišnog mantila) sa dve pune šoljice kafe u rukama i odvede kelnera pod široku krošnju najbližeg drveta. Situacija postade pomalo smešna – agent služi kelnera! Ovaj, sav zbunjen, prihvati šoljicu, ali, posle prvih gutljaja, kao da mu se malo po malo vraćala nekadašnja agilnost u pokretima i govoru. Mada je sad, zbog prisustva agenta, njegov glas bio stišan i nekako stegnut, pa smo Branko i ja mogli da načujemo delove njihovog šapata: kelner – … pomutila im se svest… ali to im se, druže inspektore, dešavalo i ranije… agent – … čekaj, malo lakše… ko je počeo?… Načuljili smo uši: kelner – … pa, oni… agent – ko to oni?… kelner (stišavajući glas još više) – … obojica… le… – nečujno izreče nadimak jednog od njih. Agent, kao da mu je sve jasno, srknu kafu, onda namršten, pogleda ka meni i Branku, dajući nam do znanja da treba da se udaljimo. Branko me povuče za rukav: – Dođi ovuda. Vidiš da hoće da nas istera. Povukosmo se u društvo sa fakulteta, koje se takođe utišalo od agentove pojave. – Šta to pričaju? – tiho upita koleginica živih maslinastih očiju koja je i na predavanjima sve kapirala i brzo reagovala: – Jeste li čuli nešto? “Opet se pravi važna”, pomislih, a ipak joj odgovorih: – Dvojica ga napala. Jedan je izgleda bio… – i kazah nadimak koji sam dočuo iz razgovora kelnera i agenta. – Znala sam. Bila sam sigurna da je on zamešan u ovu svinjariju. Zapravo, među komparativcima se odavno dobro znalo za hajku koja se vodila protiv „našeg pisca“. Žestoka i napeta je bila polemika u kojoj je on branio smisao nove književnosti, kao i književnosti uopšte. Naročito su ga napadala trojica, jedan profesor fakulteta sa partijskim odličjima i dvojica, što mi je bilo čudno, jakih pisaca koji su takođe bili poznati, znali smo ih i čitali. Šta im bi, da li je bila u pitanju zavist ili dirigovana politička diverzija, ili su obe bile izmešane? Mi komparativisti smo, normalno, bili na njegovoj strani, mada smo, sudeći po namrgođenim pogledima agenta, bili predugo na “mestu zločina”. Tada je koleginica, i tako najaktivnija i omiljena među profesorima, morala da kaže poslednju reč, prilično predvidljivu: – Hajde, da idemo. Ostavimo ih njihovim prljavim poslovima.
Da nije bila tako prepotentna, možda bi mi se i dopala – sa izražajnim crnim očima, sa punim, malo širim usnama, srednjeg rasta, ali skladne figure, sa vitkim, no dovoljno popunjenim nogama i naprćenom zadnjicom.
Produžili smo prema “Kolarcu”, kafani gde smo imali običaj da svratimo posle predavanja i nastavimo druženje. Koleginica je zauzela čelno mesto, Branko i ja smo se smestili pri kraju dva spojena stola: – Druže, da li ti se čini da su nas nekako izolovali. Ova devojka će se teško ukrotiti – uobičajno dobrodušno zareža: – Dobro bi joj došla kocka leda u usta da zaćuti.
Pa ipak smo ostali do fajronta. Čak smo zapevali, svi u glas: – „Gori vatra“, „Da li znaš da te volim“…, da bi završili sa „Šta će mi život“. Branko se, već dobro pijan, premestio do koleginice, a kad smo zapevali, zagrli je.
Sledeće godine, Pisac je napustio državu i otišao da živi u Parizu. Imao sam sreće da jednog popodneva 1983., dok sam i ja bio u Parizu, u stanu jedne prijateljice, slikarke, zazvoni telefon, ona je bila nešto zauzeta u kuhinji, zamolila me je da odgovorim, dižem slušalicu i čujem karakteristični glas koji prepoznajem.
Te večeri, na žurki – mešano internacionalno društvo, bio je i jedan temperamentan Argentinac, možda rumunskog porekla, ime mu pamtim – Grigorij. Pisac je pevao, prateći se na gitari, Okuđavu, Visockog, ruske romanse, dok su oko njega ljudi uživali, udarali po taktu, pevušili.
Godinama posle toga video sam ga na TV-u, bio je u Izraelu, već veoma bolestan, možda manje od godine pre odlaska, snimao je intervjue sa starijim ženama, bivšim logorašicama. Onda je umro, opelo mu je držao pravoslavni pop koji je puno docnije umro od korone.
Eto, to bi bilo moje sećanje o kratkim susretima, ako se tako može reći, s Piscem. Danas, kad svi pišu o govore o njemu, za mene kao da je postao lik, lik iz njegovih pripovedaka.
Šta se tiče Branka i naše zgodne koleginice, njih dvoje su se na brzinu smuvali i počeli su da žive zajedno, potom su se venčali (na svadbi se mladoženja po svom običaju opio), kupili su stan, negde na Novom Beogradu. Vremenom smo se viđali sve ređe, čuo sam da su dobili ćerkicu, pa sina. U martu 91-e, kad je zajednička država počela da se slama, kada su u Beogradu tih dana počele demonstracije, javili su mi o Brankovoj smrti od masivnog infarkta.
Ja sam već odavno bio u Skoplju. Osamostaljivala se Makedonija.
Pisac postaje lik
Odjednom, ulete jedan u salu, u sred predavanja, vičući: – Tuku ga! Tuku ga! Odmah poustajasmo svi, devojke, momci, i potrčasmo na mesto incidenta. Čuveni klub književnika! Gde inače ulazimo tiho, pažljivo, jer tamo su, čoveče, sedela velika imena, laureati. Ali sad, ništa nije bilo isto. Milicija je već bila na mestu i nije puštala nikog da uđe, a ono malo što se moglo nazreti kroz poluotvorena vrata, ličilo je na mesto obračuna, sve ispreturano – čaršavi, stolice, a stari kelner, napolju ispred kluba, inače rastrčan i pričljiv, sad nekako onemeo, kao zakovan stajao je pred tim neredom i na naša zapitkivanja samo je klimao glavom, bez reči, sa cigaretom u ustima.
Primetih da mu cigareta treperi. – Vidi ga, ukočio se jadničak – dijagnosticirala je jedna koleginica, što je imalo efekta – ostaviše kelnera samog da i dalje klima glavom u oblaku duvanskog dima, a oni, desetak koraka dalje, okupiše se brbljajući o mržnji čaršijskih realista prema postmodernizmu. Jedino je Branko ostao po strani: – Nerviraju te, a? – reče mi dobrodušno – Prave se važni sa tim svojim formulacijama, ali, u suštini su u pravu. Okomile su se mračne sile na našeg pisca. Pisac je zaista bio „naš“, prvi diplomirani student sa katedre za opštu i komparativnu, čije smo knjige čitali, pothranjujući iluziju da posedujemo delić njegove darovitosti, smelosti i načitanosti.
Iz kluba izađe tip, očigledno iz Unutrašnjih (ne samo zbog sivog kišnog mantila) sa dve pune šoljice kafe u rukama i odvede kelnera pod široku krošnju najbližeg drveta. Situacija postade pomalo smešna – agent služi kelnera! Ovaj, sav zbunjen, prihvati šoljicu, ali, posle prvih gutljaja, kao da mu se malo po malo vraćala nekadašnja agilnost u pokretima i govoru. Mada je sad, zbog prisustva agenta, njegov glas bio stišan i nekako stegnut, pa smo Branko i ja mogli da načujemo delove njihovog šapata: kelner – … pomutila im se svest… ali to im se, druže inspektore, dešavalo i ranije… agent – … čekaj, malo lakše… ko je počeo?… Načuljili smo uši: kelner – … pa, oni… agent – ko to oni?… kelner (stišavajući glas još više) – … obojica… le… – nečujno izreče nadimak jednog od njih. Agent, kao da mu je sve jasno, srknu kafu, onda namršten, pogleda ka meni i Branku, dajući nam do znanja da treba da se udaljimo. Branko me povuče za rukav: – Dođi ovuda. Vidiš da hoće da nas istera. Povukosmo se u društvo sa fakulteta, koje se takođe utišalo od agentove pojave. – Šta to pričaju? – tiho upita koleginica živih maslinastih očiju koja je i na predavanjima sve kapirala i brzo reagovala: – Jeste li čuli nešto? “Opet se pravi važna”, pomislih, a ipak joj odgovorih: – Dvojica ga napala. Jedan je izgleda bio… – i kazah nadimak koji sam dočuo iz razgovora kelnera i agenta. – Znala sam. Bila sam sigurna da je on zamešan u ovu svinjariju. Zapravo, među komparativcima se odavno dobro znalo za hajku koja se vodila protiv „našeg pisca“. Žestoka i napeta je bila polemika u kojoj je on branio smisao nove književnosti, kao i književnosti uopšte. Naročito su ga napadala trojica, jedan profesor fakulteta sa partijskim odličjima i dvojica, što mi je bilo čudno, jakih pisaca koji su takođe bili poznati, znali smo ih i čitali. Šta im bi, da li je bila u pitanju zavist ili dirigovana politička diverzija, ili su obe bile izmešane? Mi komparativisti smo, normalno, bili na njegovoj strani, mada smo, sudeći po namrgođenim pogledima agenta, bili predugo na “mestu zločina”. Tada je koleginica, i tako najaktivnija i omiljena među profesorima, morala da kaže poslednju reč, prilično predvidljivu: – Hajde, da idemo. Ostavimo ih njihovim prljavim poslovima.
Da nije bila tako prepotentna, možda bi mi se i dopala – sa izražajnim crnim očima, sa punim, malo širim usnama, srednjeg rasta, ali skladne figure, sa vitkim, no dovoljno popunjenim nogama i naprćenom zadnjicom.
Produžili smo prema “Kolarcu”, kafani gde smo imali običaj da svratimo posle predavanja i nastavimo druženje. Koleginica je zauzela čelno mesto, Branko i ja smo se smestili pri kraju dva spojena stola: – Druže, da li ti se čini da su nas nekako izolovali. Ova devojka će se teško ukrotiti – uobičajno dobrodušno zareža: – Dobro bi joj došla kocka leda u usta da zaćuti.
Pa ipak smo ostali do fajronta. Čak smo zapevali, svi u glas: – „Gori vatra“, „Da li znaš da te volim“…, da bi završili sa „Šta će mi život“. Branko se, već dobro pijan, premestio do koleginice, a kad smo zapevali, zagrli je.
Sledeće godine, Pisac je napustio državu i otišao da živi u Parizu. Imao sam sreće da jednog popodneva 1983., dok sam i ja bio u Parizu, u stanu jedne prijateljice, slikarke, zazvoni telefon, ona je bila nešto zauzeta u kuhinji, zamolila me je da odgovorim, dižem slušalicu i čujem karakteristični glas koji prepoznajem.
Te večeri, na žurki – mešano internacionalno društvo, bio je i jedan temperamentan Argentinac, možda rumunskog porekla, ime mu pamtim – Grigorij. Pisac je pevao, prateći se na gitari, Okuđavu, Visockog, ruske romanse, dok su oko njega ljudi uživali, udarali po taktu, pevušili.
Godinama posle toga video sam ga na TV-u, bio je u Izraelu, već veoma bolestan, možda manje od godine pre odlaska, snimao je intervjue sa starijim ženama, bivšim logorašicama. Onda je umro, opelo mu je držao pravoslavni pop koji je puno docnije umro od korone.
Eto, to bi bilo moje sećanje o kratkim susretima, ako se tako može reći, s Piscem. Danas, kad svi pišu o govore o njemu, za mene kao da je postao lik, lik iz njegovih pripovedaka.
Šta se tiče Branka i naše zgodne koleginice, njih dvoje su se na brzinu smuvali i počeli su da žive zajedno, potom su se venčali (na svadbi se mladoženja po svom običaju opio), kupili su stan, negde na Novom Beogradu. Vremenom smo se viđali sve ređe, čuo sam da su dobili ćerkicu, pa sina. U martu 91-e, kad je zajednička država počela da se slama, kada su u Beogradu tih dana počele demonstracije, javili su mi o Brankovoj smrti od masivnog infarkta.
Ja sam već odavno bio u Skoplju. Osamostaljivala se Makedonija.