Sa drugog sprata Trgovačkog, sinhrono cupkajući štiklama silaze dve devojke u pripijenim haljinama i sa crnim Keep Distance sintetičkim maskama. Gaze ponosno i nespretno kao mlade, poletne, iako još uvek nesigurne ždrebice, što kopitama paradiraju klizavom trkačkom stazom. Za njih, laki su im i strast i rastanak, pa, ako se slučajno, sa lakonskim vriskom, spotaknu, već se u istom trenutku dočekuju na čvrstoj guzi, sa osmehom koji otkriva isto koliko i podignuta haljina – i mnogo i ništa! Ipak, i one se, na svoj instinktivni način, prilagođavaju promenama nazvanim život u koroni.
U tom pogledu, moj otac je bio neprikosnoven. Činilo mi se da bio je sposoban da zavlada svakakvom situacijom, da ništa ne radi uzaludno. Jednom, bio sam još u vrtiću, poveo me je sobom na neki svečani ručak u hotelu Makedonija. Na središnjem stolu (u stvari nekoliko spojenih) su zvanice, svi odrasli i veliki, srkali gustu teleću čorbu iz porcelanskih tanjira. Kelneri su klizili nečujno, vešti potrčci sa prepunim poslužavnicima, a ja, u plavom mornarskom odelu sa pozlaćenim dugmadima i sa jasnim razdeljkom koji je delio glatko začešljanu kosu, ušunjah se pod sto. Zajedno sa devojčicom u beloj balskoj haljinici i belim mašnicima koje su joj krotile vatrene kovrdže u dve kočoperne kikice (detaljnost prošlosti postaje sve beskrajnija!), započinje četvoronožni dvojni slalom između nogu, obučenih u ispeglane sive, drap ili crne pantalone, koje su se naizmenično menjale sa razgoljenim nogama sve do kolena, u svetlucavim najlon čarapama, a koje su skrivale tabane u kožne ili antilop salonke sa visokim potpeticama.
Tako smo, sa mojom bezimenom avanturističkom drugaricom dopuzali do dve takve noge u najlonkama, i to sa crnim šavom po sredini i, malo čudo – izuvenih! Cipele fine i sjajne (pomišljam, možda su napravljene, kao svečane „italijanke“ od meke ševro kože) behu malo gurnute napred, a stopala, sa crveno obojenim noktima ispod najlona, polupodignuta na prste, podatno velika i otkrivena, prosto su se nudila našem nestašluku. Devojčica je prva započela ono što sam i sam pomislio – vešto se uvukla između nogu i… zagolicala levi taban. Za trenutak, stopalo se ukočilo, potom su se prsti dva-tri puta brzo pomerili, gore-dole: sačekali smo da se smire, pa sa bezglasnim dogovorom ponovili golicanje, sada zajednički. Reakcija je bila mnogo burnija: stopalo se odlepilo, skoro otskočilo sa poda, a u naš nezaustavljivi smeh koji nam je poplavio grla takoreći istovremeno se ubacio nervozni kikot žene, dok su noge u nekontrolisanom mahanju, šutnule desnu cipelu prema nama. Ženin vrisak, zadržavajući visinu i šokiranost, proteže se na izbacivanje salvi nadraženih reči koje su se međusobno gutale. Sve je to, kao u nekoj uzbudljivoj partiji recitivo accopagnato, bilo potkrepljeno brbljivim horom soprana i tenora.
Parovi do tada ležerno opuštenih ili prekršenih nogu povukoše se kao po naredbi, pa se uspraviše i energičnim podizanjem čaršava behu zamenjeni grozdom ozubljenih njuški koje su kakofonično kevtale na nas. Dominirali su pudlasto, histerično lice žene, koja je zgrabivši šutnutu cipelu imala neskrivenu nameru da je upotrebi na licu mesta u vaspitne ciljeve i podnadula, buldog-faca njenog pratioca, čiji je promukli režeći bas nagoveštavao svu važnost i opasnost generalnog direktora. Devojčica, pokušavajući da se sakrije, zalepila se iza mene. Dlan, kojim mi je stisla lakat, bio joj je znojav i vreo.
I u sebi sam osećao sličnu, zastrašujuću prazninu uhvaćenog plena, ali u svom tom zabezeknutom išćekivanju provukla se jedna neposlušna, nestašna iskra veselosti koja se izdajnički otkrivala u grču osmehu. Verovatno sam očekivao sigurni spas koji je došao u razigranom baritonu mog oca. Sa nonšalantnom superiornošću Erola Flina iz “Robina Huda” izvukao nas je ispod stola, pokroviteljski nas zagrlio, suznu devojčicu i svog, moglo se primetiti, razneženog sina, i u briljantno vođenoj kadenci, sa nekoliko rečenica smirio lebdeću, preteću napetost u kolektivni, skladan smeh i dobrodušna tapšanja po našim ramenima.
Još tada, u epizodi iz restorana, zgrabilo me je nejasno, ali dosta prkosno osećanje, da ću za razliku od mog nepobedivog muškog roditelja, nositi, sa čak poželjnim maza-mazo zadovoljstvom, Pinokio kompleks. Uvek kada treba da se smestim, da se udomim, da izađem na kraj sa uspehom, namerno sebi pravim belaje i normalno, kada mi nos poraste, svim tim zloćama pokazujem da mi ne mogu ništa. U tom pogledu, ispala su bezupešna ubeđivanja o “tatinom sinu” – nije mi uopšte ležala ta njegova veština u odnosu na etabliranje, jednostavno sam želeo da grešim. Sa druge strane, kao i nosonja Pinokio, bio sam siguran da će mi veliki zaštitnik pomoći u pravi čas – pohabano i najčešće, netačno.
Lakonski komentar mog oca bi neki frojdistički nastrojeni psihijatar sagledao upozoravajući: “Quo usque tandem?”. Ali, ja sam već išao kontra podnošenja autoriteta. Odabrao sam, spontano i sa veselošću, svoju životnu ulogu.
Pinokio kompleks
Sa drugog sprata Trgovačkog, sinhrono cupkajući štiklama silaze dve devojke u pripijenim haljinama i sa crnim Keep Distance sintetičkim maskama. Gaze ponosno i nespretno kao mlade, poletne, iako još uvek nesigurne ždrebice, što kopitama paradiraju klizavom trkačkom stazom. Za njih, laki su im i strast i rastanak, pa, ako se slučajno, sa lakonskim vriskom, spotaknu, već se u istom trenutku dočekuju na čvrstoj guzi, sa osmehom koji otkriva isto koliko i podignuta haljina – i mnogo i ništa! Ipak, i one se, na svoj instinktivni način, prilagođavaju promenama nazvanim život u koroni.
U tom pogledu, moj otac je bio neprikosnoven. Činilo mi se da bio je sposoban da zavlada svakakvom situacijom, da ništa ne radi uzaludno. Jednom, bio sam još u vrtiću, poveo me je sobom na neki svečani ručak u hotelu Makedonija. Na središnjem stolu (u stvari nekoliko spojenih) su zvanice, svi odrasli i veliki, srkali gustu teleću čorbu iz porcelanskih tanjira. Kelneri su klizili nečujno, vešti potrčci sa prepunim poslužavnicima, a ja, u plavom mornarskom odelu sa pozlaćenim dugmadima i sa jasnim razdeljkom koji je delio glatko začešljanu kosu, ušunjah se pod sto. Zajedno sa devojčicom u beloj balskoj haljinici i belim mašnicima koje su joj krotile vatrene kovrdže u dve kočoperne kikice (detaljnost prošlosti postaje sve beskrajnija!), započinje četvoronožni dvojni slalom između nogu, obučenih u ispeglane sive, drap ili crne pantalone, koje su se naizmenično menjale sa razgoljenim nogama sve do kolena, u svetlucavim najlon čarapama, a koje su skrivale tabane u kožne ili antilop salonke sa visokim potpeticama.
Tako smo, sa mojom bezimenom avanturističkom drugaricom dopuzali do dve takve noge u najlonkama, i to sa crnim šavom po sredini i, malo čudo – izuvenih! Cipele fine i sjajne (pomišljam, možda su napravljene, kao svečane „italijanke“ od meke ševro kože) behu malo gurnute napred, a stopala, sa crveno obojenim noktima ispod najlona, polupodignuta na prste, podatno velika i otkrivena, prosto su se nudila našem nestašluku. Devojčica je prva započela ono što sam i sam pomislio – vešto se uvukla između nogu i… zagolicala levi taban. Za trenutak, stopalo se ukočilo, potom su se prsti dva-tri puta brzo pomerili, gore-dole: sačekali smo da se smire, pa sa bezglasnim dogovorom ponovili golicanje, sada zajednički. Reakcija je bila mnogo burnija: stopalo se odlepilo, skoro otskočilo sa poda, a u naš nezaustavljivi smeh koji nam je poplavio grla takoreći istovremeno se ubacio nervozni kikot žene, dok su noge u nekontrolisanom mahanju, šutnule desnu cipelu prema nama. Ženin vrisak, zadržavajući visinu i šokiranost, proteže se na izbacivanje salvi nadraženih reči koje su se međusobno gutale. Sve je to, kao u nekoj uzbudljivoj partiji recitivo accopagnato, bilo potkrepljeno brbljivim horom soprana i tenora.
Parovi do tada ležerno opuštenih ili prekršenih nogu povukoše se kao po naredbi, pa se uspraviše i energičnim podizanjem čaršava behu zamenjeni grozdom ozubljenih njuški koje su kakofonično kevtale na nas. Dominirali su pudlasto, histerično lice žene, koja je zgrabivši šutnutu cipelu imala neskrivenu nameru da je upotrebi na licu mesta u vaspitne ciljeve i podnadula, buldog-faca njenog pratioca, čiji je promukli režeći bas nagoveštavao svu važnost i opasnost generalnog direktora. Devojčica, pokušavajući da se sakrije, zalepila se iza mene. Dlan, kojim mi je stisla lakat, bio joj je znojav i vreo.
I u sebi sam osećao sličnu, zastrašujuću prazninu uhvaćenog plena, ali u svom tom zabezeknutom išćekivanju provukla se jedna neposlušna, nestašna iskra veselosti koja se izdajnički otkrivala u grču osmehu. Verovatno sam očekivao sigurni spas koji je došao u razigranom baritonu mog oca. Sa nonšalantnom superiornošću Erola Flina iz “Robina Huda” izvukao nas je ispod stola, pokroviteljski nas zagrlio, suznu devojčicu i svog, moglo se primetiti, razneženog sina, i u briljantno vođenoj kadenci, sa nekoliko rečenica smirio lebdeću, preteću napetost u kolektivni, skladan smeh i dobrodušna tapšanja po našim ramenima.
Još tada, u epizodi iz restorana, zgrabilo me je nejasno, ali dosta prkosno osećanje, da ću za razliku od mog nepobedivog muškog roditelja, nositi, sa čak poželjnim maza-mazo zadovoljstvom, Pinokio kompleks. Uvek kada treba da se smestim, da se udomim, da izađem na kraj sa uspehom, namerno sebi pravim belaje i normalno, kada mi nos poraste, svim tim zloćama pokazujem da mi ne mogu ništa. U tom pogledu, ispala su bezupešna ubeđivanja o “tatinom sinu” – nije mi uopšte ležala ta njegova veština u odnosu na etabliranje, jednostavno sam želeo da grešim. Sa druge strane, kao i nosonja Pinokio, bio sam siguran da će mi veliki zaštitnik pomoći u pravi čas – pohabano i najčešće, netačno.
Lakonski komentar mog oca bi neki frojdistički nastrojeni psihijatar sagledao upozoravajući: “Quo usque tandem?”. Ali, ja sam već išao kontra podnošenja autoriteta. Odabrao sam, spontano i sa veselošću, svoju životnu ulogu.