Pesma o deci

Svaki rat
Rađa mrtvu decu
Rađa vojske mrtve dece
Koja lebde
Iznad plavih mora
I zelenih brda
A mi mislimo
Da je to
Samo
Sunce malo zamaklo
Iza gustih oblaka.

Ta deca
Vide sve odozgo
I kažu: 

Nema pitomog naroda.
Nema nevinog naroda.
Nema naroda sa zastavom
Bez krvavog jezika.
Nema naroda bez oružja.
Nema naroda bez pesme
koja ga vodi
u sigurnu smrt.

Nema naroda
bez kapi tuđe krvi
na lenti venca
položenog
na grob heroja nacije.

Nema naroda
bez mesa čoveka
sažvakanog
uz krišku belog hleba
ili šaku smeđeg pirinča.

Nema naroda
koji ne postane tiranin
nakon što mu upere
puške u kolevke.

Ne postoji narod
koji će svojim rukama
podići kuću za vojnika
koji je u ratu
ostao bez sopstvenih.
Umesto krova
kači mu ordenje
u predelu srca
svira mu počasne pesme
dok je živ
ispaljuje počasne plotune
kad časno
u bedi od gladi
među četiri
tuđa zida
izdahne od sepse. 

Ne postoji narod
Koji suzu svoje dece
Ne meri
Za jedan gram više.  

Svaki narod kaže
da su rane
u srcima njegovih majki 
dublje od rana
majki drugih naroda. 

Nema ni naroda
koji ne kaže
da njegova mladost
nije bar jednom ubijena.

Nema naroda
čije oči mogu
da se jednostavno
naviknu na dobro. 

Kad narod kaže
da gleda u budućnost
laže do srži! 

Svaki narod
živi u prošlosti
u kojoj kopa leševe
drobeći ih
do zrna prašine
i baca ih
nama
sopstvenoj deci
u oči i pluća. 

I zato
Ne lomite grane
Ne čupaje cveće
Ne tucite životinje
I ne tucite decu
Nikada ne znate
Da li nam je ovo
Poslednji dan.