U ulici niz koju sam išao u školu bilo je barem desetak pekara. Ulica se zove Prvomajska, nekada se nazivala Carigradska i bila je dio onog slavnog puta koji je išao od Dubrovnika do Stambola. Na početku ulice bila je Koraćka, na sredini Altun Alem, a na kraju Arap džamija. Prva pekara nalazila se između Koraćke i Altun Alem džamije. Ona je prva i nestala. I u zbilji i u mom sjećanju. Tek ponekad, sa večeri, kad sam vedra duha, ukaže se obris prljavog izloga, nekoliko somuna u izlogu i sjena Avdova, tamo, u tavnini. Ima na glavi francuzicu, obrve su mu sijede ili brašnom poprskane, oči plave. Više od toga ne mogu da vidim. Al mogu kazati da se pekara nalazila u prizemlju kuće na dva boja, da je oko kuće bio zid od nepečenih cigala, a po zidu lijepa i prostrana bašča s gorostasnim krošnjama oraha. Imao sam sedam i po godina, imao sam jedno blokče u koje bi Avdo unosio crte – vodoravne za hljebove, a uspravne za pitice il simite – koje smo svakog jutra uzimali a plaćali “na đuture” jednom u mjesecu.
Mogu još kazati kako je očuvana u čaršiji jedna kratka priča o pekaru Avdu i njegovom tersu i silini. Negdje tamo, po oslobođenju (1946-47), uoči samog Prvog maja, neki mladi udbaš, Vojvođanin rodom, donese prase u teknetu i naredi Avdu da mu ga ispeče.
– Ne pečemo krmad – odvrati mu Avdo.
– Ne pečete? – začudi se udbaš.
– Jok mi vala.
– Peći ćete, peći ćete – kaže ovaj, udalji se, a okolne dućandžije udare kukati: – Peči Avdo, zlo te našlo, dok ti nije pala glava ka što pade svakom.
– Neka padne, vala. A nije mi ni trebala na ovakom vaktu.
Ubrzo se pred pekarom pojavili čuveni pazarski milicajci Nazim Hajka, Vlajko Šarac, Gembeš i Suljko Mileva. Nosili su ono tekne sa prasetom.
– Da se ispeče i potpeče – viknuo je Nazim Hajka. – Da se, ponoviću, i ispeče i potpeče.
– Vala, blagoš, neće – rekao je Avdo. – Zatvaramo.
Prosuo je mirno vodu po ćumuru, izvukao ćumur iz furune, očistio furunu i tezgu, ogrnuo kaput i krenuo u čaršiju da popije kahvu kao što je to uvijek po poslu činio.
Pekar Avdo
U ulici niz koju sam išao u školu bilo je barem desetak pekara. Ulica se zove Prvomajska, nekada se nazivala Carigradska i bila je dio onog slavnog puta koji je išao od Dubrovnika do Stambola. Na početku ulice bila je Koraćka, na sredini Altun Alem, a na kraju Arap džamija. Prva pekara nalazila se između Koraćke i Altun Alem džamije. Ona je prva i nestala. I u zbilji i u mom sjećanju. Tek ponekad, sa večeri, kad sam vedra duha, ukaže se obris prljavog izloga, nekoliko somuna u izlogu i sjena Avdova, tamo, u tavnini. Ima na glavi francuzicu, obrve su mu sijede ili brašnom poprskane, oči plave. Više od toga ne mogu da vidim. Al mogu kazati da se pekara nalazila u prizemlju kuće na dva boja, da je oko kuće bio zid od nepečenih cigala, a po zidu lijepa i prostrana bašča s gorostasnim krošnjama oraha. Imao sam sedam i po godina, imao sam jedno blokče u koje bi Avdo unosio crte – vodoravne za hljebove, a uspravne za pitice il simite – koje smo svakog jutra uzimali a plaćali “na đuture” jednom u mjesecu.
Mogu još kazati kako je očuvana u čaršiji jedna kratka priča o pekaru Avdu i njegovom tersu i silini. Negdje tamo, po oslobođenju (1946-47), uoči samog Prvog maja, neki mladi udbaš, Vojvođanin rodom, donese prase u teknetu i naredi Avdu da mu ga ispeče.
– Ne pečemo krmad – odvrati mu Avdo.
– Ne pečete? – začudi se udbaš.
– Jok mi vala.
– Peći ćete, peći ćete – kaže ovaj, udalji se, a okolne dućandžije udare kukati: – Peči Avdo, zlo te našlo, dok ti nije pala glava ka što pade svakom.
– Neka padne, vala. A nije mi ni trebala na ovakom vaktu.
Ubrzo se pred pekarom pojavili čuveni pazarski milicajci Nazim Hajka, Vlajko Šarac, Gembeš i Suljko Mileva. Nosili su ono tekne sa prasetom.
– Da se ispeče i potpeče – viknuo je Nazim Hajka. – Da se, ponoviću, i ispeče i potpeče.
– Vala, blagoš, neće – rekao je Avdo. – Zatvaramo.
Prosuo je mirno vodu po ćumuru, izvukao ćumur iz furune, očistio furunu i tezgu, ogrnuo kaput i krenuo u čaršiju da popije kahvu kao što je to uvijek po poslu činio.