Iz ciklusa priča “Jastrebova koljena”, nastalih po pjesmama Jamesa Tatea, iz zbirke “Jastrebove uspomene”, štampanima u Mogućnostima, jesen 2011, u prijevodu Miloša Đurđevića
*
Imao sam psa koji je lajao na pokvarene avione. Ne samo na avione, već na sve što loše leti i zimi, i ljeti. Na jastreba, naravski, nije. Bila je to neka čudna veza ili strah. Kad već spominjem strah, moram vam priznati da sam se usrao načisto ono, da, tada sam još bio samac, dakle, ono kada je rijeka lave prošla kroz moju radnu soba, pa nisam mogao do svoje kutije za prvu pomoć, flastere, pilule i što li sam već sve tamo pohranio. Tamo u kuhinji. Morao sam izletjeti kroz prozor sobe i poletjeti naokolo kuće. Pas je lajao, a jastreb je umirao od smijeha. Sletio mi je na rame i ja sam pao na travnjak.
– Ne tako – rekao je – Idemo ponovo.
Vježbali smo tri dana. Toliko mi je trebalo dok nisam savladao letenje preko vlastita dvorišta. U međuvremenu su se izmjenjivali sunčani i kišni dani. Usprkos svemu, mi smo radili, a pas nije prestajao lajati. Zauzet neprestanim lajanjem, nije imao kad jesti. Izgubio je na težini. Četvrtoga dana bio sam spreman. Uletio sam u kuhinju, samo tako, bez greške. Pas nije imao razloga lajati, a ni jesti, od pustog čuđenja. Samo je štucao.
Kako je pod u kuhinji bio od same užarene lave, morao sam to izvesti bez slijetanja. Dograbio sam potrebne stvari i pokušao se vratiti istim putem. No nije išlo. Nisam znao letjeti u rikverc. Opet je uskočio jastreb, i poduka je trajala naredna tri dana. Pas nije prestajao lajati, već vidno slab.
Sedam dana nakon izlaska, uspio sam konačno uletjeti u svoju radnu sobu. Odmah mi je bilo jasno kako je cijela prethodna procedura bila uzaludna, sav taj slet suvišan, samim tim, i sve potrepštine su mi bile sasvim nepotrebne. Naime, lavi nije trebalo niti tjedan dana da pročita sve moje knjige, stripove i rukopise, pak se povukla.
To nije bilo sve. Po prvi put, u ovih sedam dana, nisam čuo ni glasa od svog psa. S prozora sam vidio jastreba, gore visoko, kako ga nosi u svojim pandžama.
– Idem nahraniti svoje bebe. Ovaj pas je i tako ostao bez posla – doviknuo mi je odozgo – Radije nabavi konja!
– Nisam prijatelj konja. Imam nekakav nedefiniran strah od njih! – odviknuo sam mu.
– Tim bolje, onda pronađi ženu. Vjeruj mi, znam po sebi, one su naprosto lude za vjetrom, tim muškarcima koji znaju letjeti – čuo sam ga prije nego je nestao iz vidokruga.
Pasmina sedam dana sleta
Iz ciklusa priča “Jastrebova koljena”, nastalih po pjesmama Jamesa Tatea, iz zbirke “Jastrebove uspomene”, štampanima u Mogućnostima, jesen 2011, u prijevodu Miloša Đurđevića
*
Imao sam psa koji je lajao na pokvarene avione. Ne samo na avione, već na sve što loše leti i zimi, i ljeti. Na jastreba, naravski, nije. Bila je to neka čudna veza ili strah. Kad već spominjem strah, moram vam priznati da sam se usrao načisto ono, da, tada sam još bio samac, dakle, ono kada je rijeka lave prošla kroz moju radnu soba, pa nisam mogao do svoje kutije za prvu pomoć, flastere, pilule i što li sam već sve tamo pohranio. Tamo u kuhinji. Morao sam izletjeti kroz prozor sobe i poletjeti naokolo kuće. Pas je lajao, a jastreb je umirao od smijeha. Sletio mi je na rame i ja sam pao na travnjak.
– Ne tako – rekao je – Idemo ponovo.
Vježbali smo tri dana. Toliko mi je trebalo dok nisam savladao letenje preko vlastita dvorišta. U međuvremenu su se izmjenjivali sunčani i kišni dani. Usprkos svemu, mi smo radili, a pas nije prestajao lajati. Zauzet neprestanim lajanjem, nije imao kad jesti. Izgubio je na težini. Četvrtoga dana bio sam spreman. Uletio sam u kuhinju, samo tako, bez greške. Pas nije imao razloga lajati, a ni jesti, od pustog čuđenja. Samo je štucao.
Kako je pod u kuhinji bio od same užarene lave, morao sam to izvesti bez slijetanja. Dograbio sam potrebne stvari i pokušao se vratiti istim putem. No nije išlo. Nisam znao letjeti u rikverc. Opet je uskočio jastreb, i poduka je trajala naredna tri dana. Pas nije prestajao lajati, već vidno slab.
Sedam dana nakon izlaska, uspio sam konačno uletjeti u svoju radnu sobu. Odmah mi je bilo jasno kako je cijela prethodna procedura bila uzaludna, sav taj slet suvišan, samim tim, i sve potrepštine su mi bile sasvim nepotrebne. Naime, lavi nije trebalo niti tjedan dana da pročita sve moje knjige, stripove i rukopise, pak se povukla.
To nije bilo sve. Po prvi put, u ovih sedam dana, nisam čuo ni glasa od svog psa. S prozora sam vidio jastreba, gore visoko, kako ga nosi u svojim pandžama.
– Idem nahraniti svoje bebe. Ovaj pas je i tako ostao bez posla – doviknuo mi je odozgo – Radije nabavi konja!
– Nisam prijatelj konja. Imam nekakav nedefiniran strah od njih! – odviknuo sam mu.
– Tim bolje, onda pronađi ženu. Vjeruj mi, znam po sebi, one su naprosto lude za vjetrom, tim muškarcima koji znaju letjeti – čuo sam ga prije nego je nestao iz vidokruga.