Kod Dine, rođene na isti dan kad i Ida, ne samo što uopšte nije bilo takvih konflikata, nego je sve bilo opušteno, blagonaklono, amorfno, kao kasno popodnevno parisko nebo. Odakle je, pitam se, dolazila ta njena predanost, skoro podčinjenost? Možda sam joj ličio na nekog egzotičnog bajronovskog tipa s izduženim bakenbardima, bledim licem, plamenim očima – u narančastoj vindjakni, kupljenoj džabe na Bit-pazaru, a koja je u Parizu delovala nepobedivo. Iako je Dina bila dovoljno pametna da shvati da su se ovom bajronovskom replikantu već otkačili konci i da mu je, čak i kao marioneti, bila potrebna temeljita prepravka. Odatle se, verovatno, otkinula njena semitska samilost, kojom me je milovala po sveže potšišanom vratu, raznežena sestra i, istovremeno, blago nadražena ljubavnica. U jednom od povučenijih kafića na Monparnasu sačekivali smo veče, koje je postepeno, lakim prozirnim velom, stišavalo svetlost.
Lenjo smo istraživali nebo, neagresivno, protkano nijansama kao na platnima impresionista. S vremena na vreme, Dina bi upila napućene sočne usne u moje i sporo, oduženo, počinjala da mi usisava jezik. Sekunde su se vukle kao beskrajne escaliers roulants, kad iz još netamnog neba nešto blještavo namignu, izvrnu, razigra se. Hitro i pokretno iznad nas su preletali beli fantomčići. Na trenutak, najrazgovorljiviji grad na svetu se te večeri preselio u visine, nepredvidivo razigran i naterao nas, odvajajući navlažene usne, da se zagledamo kao zaprepašćena deca u leteće duhove, iako nam je skoro odmah bilo jasno da su to samo odbljesci laserskih reklama koje su se emitovale s krova osamdesetospratnice kod Lafayetta.
Nekada stvari mi se čine stvarnijim kada ih ne poznajem. Jednom noću, kao dete, otrčao sam do toaleta da piškim i zatekao oca kako mokri. Iz otkopčanog šlica teget pantalona virio je ogromni penis, kao veliko isplaženo crevo. Slično kao kad je Idi, iza mašine za pranje veša zapretio debeo zubati pacov, a kada se uhvatio u zamku, vidismo malog, dlakavog uplašenog mišića. I fantomi koji su žonglirali na pariskom nebu bili su ta vrsta iluzija, priviđenja stvarnija od tela, ali Dina i ja smo se lako spontano uživeli u njihovu igru.
Ispada da sam bio nepravedan prema Idi. Oboje smo iluzionisti, samo što je ona otvoreno privržena svojim fantomima, a ja se krijem iza maski Betmena, Petar Pana, Paje Patka. Ustvari oboje kompenziramo naše učmale živote. Pada mi na pamet kako je Ida, žena sa duhom, ali ne uvek duhovita, pre nego što se zaljubila u Čehova, umela neočekivano, brzim potezima da zgrabi i odseče ceo pramen na čelu i da se zatim smirena posmatra u ogledalu. Jedino mi nije jasna zašto me je toliko strogo izolovala u svetu banalnog materijalizma, kada pred sobom vidi najnesnalažljiviji mogući primerak. Ostaje kao razlog samo tuga za detetom, ali zar to nije bila i moja tuga i moj gubitak? Siguran sam da bi Čehov i slični osećajni geniji to preboleli mnogo dostojanstvenije. Ili bi stvorili neku strašno dobru priču sa najdubljim poznavanjem čajeva, cvetova, leptira i, naravno, ženske duše.
Pariz, Dina; nebo
Kod Dine, rođene na isti dan kad i Ida, ne samo što uopšte nije bilo takvih konflikata, nego je sve bilo opušteno, blagonaklono, amorfno, kao kasno popodnevno parisko nebo. Odakle je, pitam se, dolazila ta njena predanost, skoro podčinjenost? Možda sam joj ličio na nekog egzotičnog bajronovskog tipa s izduženim bakenbardima, bledim licem, plamenim očima – u narančastoj vindjakni, kupljenoj džabe na Bit-pazaru, a koja je u Parizu delovala nepobedivo. Iako je Dina bila dovoljno pametna da shvati da su se ovom bajronovskom replikantu već otkačili konci i da mu je, čak i kao marioneti, bila potrebna temeljita prepravka. Odatle se, verovatno, otkinula njena semitska samilost, kojom me je milovala po sveže potšišanom vratu, raznežena sestra i, istovremeno, blago nadražena ljubavnica. U jednom od povučenijih kafića na Monparnasu sačekivali smo veče, koje je postepeno, lakim prozirnim velom, stišavalo svetlost.
Lenjo smo istraživali nebo, neagresivno, protkano nijansama kao na platnima impresionista. S vremena na vreme, Dina bi upila napućene sočne usne u moje i sporo, oduženo, počinjala da mi usisava jezik. Sekunde su se vukle kao beskrajne escaliers roulants, kad iz još netamnog neba nešto blještavo namignu, izvrnu, razigra se. Hitro i pokretno iznad nas su preletali beli fantomčići. Na trenutak, najrazgovorljiviji grad na svetu se te večeri preselio u visine, nepredvidivo razigran i naterao nas, odvajajući navlažene usne, da se zagledamo kao zaprepašćena deca u leteće duhove, iako nam je skoro odmah bilo jasno da su to samo odbljesci laserskih reklama koje su se emitovale s krova osamdesetospratnice kod Lafayetta.
Nekada stvari mi se čine stvarnijim kada ih ne poznajem. Jednom noću, kao dete, otrčao sam do toaleta da piškim i zatekao oca kako mokri. Iz otkopčanog šlica teget pantalona virio je ogromni penis, kao veliko isplaženo crevo. Slično kao kad je Idi, iza mašine za pranje veša zapretio debeo zubati pacov, a kada se uhvatio u zamku, vidismo malog, dlakavog uplašenog mišića. I fantomi koji su žonglirali na pariskom nebu bili su ta vrsta iluzija, priviđenja stvarnija od tela, ali Dina i ja smo se lako spontano uživeli u njihovu igru.
Ispada da sam bio nepravedan prema Idi. Oboje smo iluzionisti, samo što je ona otvoreno privržena svojim fantomima, a ja se krijem iza maski Betmena, Petar Pana, Paje Patka. Ustvari oboje kompenziramo naše učmale živote. Pada mi na pamet kako je Ida, žena sa duhom, ali ne uvek duhovita, pre nego što se zaljubila u Čehova, umela neočekivano, brzim potezima da zgrabi i odseče ceo pramen na čelu i da se zatim smirena posmatra u ogledalu. Jedino mi nije jasna zašto me je toliko strogo izolovala u svetu banalnog materijalizma, kada pred sobom vidi najnesnalažljiviji mogući primerak. Ostaje kao razlog samo tuga za detetom, ali zar to nije bila i moja tuga i moj gubitak? Siguran sam da bi Čehov i slični osećajni geniji to preboleli mnogo dostojanstvenije. Ili bi stvorili neku strašno dobru priču sa najdubljim poznavanjem čajeva, cvetova, leptira i, naravno, ženske duše.