Jutros je Papa nakon dugih šest stoljeća služenja odlučio poći u mirovinu. Nitko se ne sjeća kada je to prošli put učinio: dogodilo se, navodno, da se tada, u petnaestom stoljeću, nije snašao na novom poslu, pa je odlučio ponovo da bude samo kardinal. Ali davno je to bilo, nitko se ne sjeća.
Večeras, ona se sjetila priče Papa, koju je čitala kao studentica, davnih osamdesetih. David Albahari priču je objavio u knjizi Jednostavnost. Otišao sam do biblioteke, i za pet minuta iskopao knjigu. Priču sam, kao u stara vremena, prepisao, samo ne uz pomoć pera i hartije, nego po dirkama kompjutera. Davida nisam pitao za dopuštenje. Negdje sam zagubio njegovu mail adresu. Ne bih ga pitao ni da mi je u inboxu. On je sigurno sada na nekom od svjetskih aerodroma, čeka presjedanje za prekooceanski let i nešto čita, pa ga ne bih uznemiravao. Ili je zatrpan pod snijegom, tamo u Kanadi, i sigurno mi se ne bi javio.
Nakon što sam priču Papa, prepisujući je, ponovo dobro pročitao, ponovo nakon dvadesetak godina, Albaharijev Papa podsjetio me na Maloga princa. Naivan i začuđen, najusamljeniji čovjek na Zemlji, on je, tamo u Vatikanu, kao na svome malom planetu. Možda ga je ta usamljenost nagnala da nakon šest dugih stoljeća ode u penziju. Sada više neće biti sam, jer će uz njega, u Vatikanu, biti i novi, mladi Papa. Bez obzira na to što će biti penzioner, hranit će golubove po Trgu svetoga Petra i dočekivati, svakoga prvog, poštara, s pripremljenom rakijicom i svojim apostolskim blagoslovom, on neće biti ništa manje Papa nego što je bio. Sveti Otac je Sveti Otac. Sada će njegovi vjernici imati dva Oca. Tako je to u poetici Albaharijeve priče. A ta je poetika svakako tačnija od onoga što govore na televiziji, dopisnici iz Vatikana, kao i sijedi hrvatski predsjednik, koji, za razliku od Pape, nikada nije sam. Čak ni kada se čini da je ostao sam u sobi.
Priču Papa David Albahari napisao je u pontifikatu Ivana Pavla Drugog, Karola Wojtyle. (m.jergović)
***
Papa
U trenutku kada se Mendosa, izlazeći iz igre, prekrsti pred televizijskom kamerom, Papa se uzbuđeno ispravi. Potom pogleda oko sebe, ali kardinali mirno spavaju u svojim udobnim foteljama. Mendosa iščezava iz kadra, Papa načas ponovo oseća teret samoće, ali tada se igra nastavlja i on se prepušta nemuštim navijačkim strastima.
——————-
Papa voli da razgovara s vojnicima. Oni mu pričaju o dalekim krajevima u kojima nije nikada bio. Voleo bih da sam vojnik, misli Papa dok se zaustavlja pred postrojenom četom. Četa je stigla iz daleka. Vojnici su prljavi, pokriveni znojem i skorelom krvlju. Neki jedva stoje na nogama, neki dremaju oslonjeni na koplja. “Vojniče”, obraća se Papa stasitom vojniku i primećuje mlade malje iznad njegove gornje usne, “reci mi kako izgleda Jerusalim?” Vojnik pokušava da se isprsi i Papa zapaža kako mu mišići drhte od naprezanja i iscrpljenosti. “Kada sam ja tamo stigao”, kaže vojnik, “video sam samo pepeo”.
——————-
U šetnji dugim hodnicima. Papa najpre uočava simetriju ponavljanja. Kada podigne glavu, vidi arabeske kojima ne može da otkrije smisao. “Zašto bi sve imalo smisao?” pita se Papa šapatom, a onda se brzo ugrize za jezik i osvrne na sve strane. Danas i zidovi imaju uši.
——————–
Papa se budi rano. Prozor je otvoren, vazduh svež, nebo plavo, itd. Papa ustaje, saplićući se o dugu noćnu košulju, i ugleda pticu na simsu. Papa se vraća do noćnog stočića, ali od sinoćnog sendviča nije ništa ostalo. “Ptičice”, kaže Papa ptici, “hoćeš li sačekati da nekoga pošaljem po malo hleba?” Ptica ne odgovara. “Ili bi možda više volela neko zrnevlje – pšenicu ili proso?” Ptica i dalje ćuti. Papa podiže slušalicu i traži glavni magacin. Sanjivi glas kaže: “Halo?” “Ima li prosa u magacinu?”, pita Papa. “Ko pita?”, kaže onaj glas, podjednako sanjiv. Tada ptica odleće. “Ko pita?”, ponavlja glas. “Nije važno”, kaže Papa i spušta slušalicu.
———————
Dugo uopšte nije znao da postoje ogledala, a onda ga jednog dana uvode u sobu u kojoj mu bezbrojne glatke površine vraćaju odraz njegovog lika. Papa za trenutak zamišlja svet prepun Papa i cokće jezikom od ushita. Onda zove majstore i kaže im da skinu sva ogledala. Zadržava samo jedno, u potkrovlju, za koje niko ne zna.
———————-
Ako nešto mrzi, onda su to jutra. Naime, svaki put kada se probudi, vidi da mu se noćna košulja zarozala sve do brade. “Želeo bih da spavam u pidžami”, kaže Papa i ljutito udara nogom. Kardinali se zgledaju. “I dosta mi je ove noćne kapice”, urla Papa i baca kapicu s glave. Kapica pada na postavljene svilene papuče, dar turskog ambasadora. “Propisi nam ne dozvoljavaju”, usuđuje se napokon da progovori jedan kardinal. Propisi, misli Papa, prokletstvo – trebalo je da ostanem običan seoski pop.
———————-
Papa piše pesme. Jedan novinar ga pita: “U vašem slučaju doista se mora govoriti o božanskom nadahnuću, zar ne?” Papa je čitao Fausta, zna on kuda to pitanje vodi. Stoga ćuti. “Ima li drugih pitanja?”, oglašava se kardinal koji je Papin ataše za štampu. Papa oseća znoj na čelu kao dodir nečije ledene ruke.
————————
Pre podne sednice, u podne službeni ručkovi, po podne pripreme za naredni dan, jedino uveče (pre i posle večernje molitve) Papa ima malo vremena za sebe. Sedi pored prozora i gleda u nebo. Od svega što tamo vidi, najviše mu se dopadaju oblaci. Svaki oblak ima drugi oblik. Neki liče na dobro poznate stvari, drugi na stvari koje će tek biti izmišljene, treći nagoveštavaju daleke svetove, četvrti se raspadaju pred Papinim pogledom. Koraci koji se čuju iz dubine palate pripadaju mladom kaluđeru koji Papi donosi noćnu posudu. Papa bi rado porazgovarao s mladim čovekom, ali kaluđer je sebi odsekao jezik kako bi sve svoje misli zaveštao bogu. Kakva glupost, misli Papa. Kaluđer ostavlja noćnu posudu iza vrata, prekriva je bogato izvezenom tkaninom, klanja se i odlazi.
——————
Papa je sam. Ništa ga ne zanima. Prelistao je Sveto pismo, ali nije uspeo da pronađe nijedno mesto koje ne zna napamet. Mogao bi nekome da telefonira: kome? Nekada se zabavljao tako što je nasumice okretao brojeve telefona i onda se kikotao u rukav dok bi unezvereni (muški ili ženski) glas vikao: “Halo! Halo? Ko je?” Ali Papa oseća da je prerastao takve male razonode. Sada radije zamišlja svet u kojem postoje bar dvojica Papa. Mogao bi s tim drugim da igra domine ili šah. A tek kad bi ih bilo trojica! Preferans! Papa zadovoljno trlja ruke. Možda bi to mogao da iznese kao predlog na sedećem koncilu? Papa odlazi do radnog stola, uključuje kompjuter i postavlja pitanje: Kada će se održati sedeći ekumenski koncil? Kompjuter odgovara: 2012. godine. Papa kuca: Ali ja tada neću biti živ! Ti nećeš, odgovara kompjuter, ali Papa hoće.
——————-
Da li je ovo moje pravo lice? misli Papa nagnut nad lavor. Teško je razabrati tačno stanje stvari na namreškanoj površini vode, ali Papa ipak misli da ima čupave obrve, dugačke trepavice i plave oči. Papa zahvata vodu i pljuska se po licu. Kada se voda primiri, i kada se ponovo zagleda u nju, uveren je da su mu oči crne.
—————–
Papa šeta dvorištem. Dvorište je ograđeno visokim zidom. Svaki put kada dođe do zida: Papa oslušne. Ništa se ne čuje. S druge strane ne dopire nikakav zvuk. Možda tamo nema ničega, misli Papa, možda sam ja sam na svetu? Iza njegovih leđa otpadaju jabuke i kruške: padaju zreli plodovi na podšišanu travu. “Ej”, viče Papa, “ima li nekog s druge strane?” Tišina, tišina, samo tišina.
——————
Jednom, usred propovedi, u spokoju svečane atmosfere, upravo kada Papa podiže prst da bi stavio naglasak na svoju sledeću rečenicu, ustaje jedan od vernika i jasnim glasom pita: “Kako može Papa da zna istinu o porodici? Ko ima žene i decu? On ili mi?” S obzirom da pitanje nije direktno upućeno Papi, Papa se – kao i svi ostali – osvrće oko sebe, ali niko ne pokušava da odgovori. Možda bih ja mogao da pružim neki odgovor, misli Papa, ali tada uočava svoj visoko podignuti kažiprst. Nikada još nije video svoj kažiprst u takvoj svetlosti! To je božji znak, misli Papa. S neskrivenim iščekivanjem krivi vrat i gleda u kupolu. Ali tamo je mračno, tamo je tako mračno, a Papa se boji mraka. On prinosi kažiprst licu, obazrivo kao da nosi buktinju, i onda pada u nesvest.
——————–
Papa je uveren da život nema početak i kraj. On samo menja obličja: danas smo ovo, sutra smo ono. Papa, naravno, ne ume da objasni kako se, i zašto, broj ljudi povećava. Da li je broj života ostao isti, s tim što se manifestuje u većem broju ljudskih jedinki? I da li to znači da ljudi postaju mnogobrojniji zahvaljujući tome što istrebljuju izvesne životinjske vrste? Možda sam ja nekada bio dodo? misli Papa. On vidi sebe na nekom od otočja u Indijskom okeanu, i vidi španske ili holandske osvajače kako mu prilaze s osmehom i isukanim mačem. Ne prilazite, upozorava ih on, ja sam Papa. Ali Španac je brz, iskusan: zna on, kao i Holandez, da je dodo glupa i nemoćna ptica, beskrajno naivna i poverljiva. Dođi, dodo, dođi, pevuše osvajači. A onda: sev mača, miris krvi, topla čorba, pečeni batak, i nepotreban drob, bačen iza palisada, koji čan ni psi neće da pomirišu.
———————
Papa kleči i razgovara sa šestogodišnjim dečakom. Nalaze se u sirotištu svete Katarine, ili Izabele, ili Dominik, ili Ženevjev. Toliko bezgrešnih žena, misli Papa, u ovom, najgorem od svih svetova: pa to je neverovatno! On čini poslednji napor da navede dečkića na razgovor, ali dečak je odlučan. Papa zna šta sledi: ili će dečak početi da plače, ili će mu pokazati jezik. Sladak, gladak, ružičast jezičak! Papa bi, naravno, više voleo jezičak, ali čovek nikada ne može da bude siguran s tim derištima. Papa ustaje, ovlaš se oslanja na dečakovo rame (tako je sitno, tako krhko) i koristi priliku da mu neprimetno opali čvrgu po zajapurenom uhu. Taj trik Papa je naučio još u mladosti, na ulicama u V. i B., pre nego što su ga strpali u bogosloviju. I tako, kada se udalji nekoliko koraka i začuje dečji urlik (koji ga setno podseća na inkviziciju), Papa se okreće i nemoćno širi ruke. Dok jedna od jedrih sestara pokušava da umiri dečaka rečima: “Ne plači, sine, Papa će ponovo doći.”
————————
Jesam li ja dobar čovek? misli Papa. On sedi u velikoj, praznoj sobi, u kojoj se svi zvukovi čudnovato pojačavaju. Kada pomeri nogu i kvrcne mu reumatično koleno, izgleda kao da se sveci strmoglavljuju sa zidova. Možda je dobrota povezana s mirovanjem? Papa povlači svileni gajtan: iako ništa ne čuje, zna da je u dubini Vatikana pokrenut mehanizam koji će se, trenutak kasnije, pojaviti na vratima u obliku mladog nemog kaluđera sa noćnom posudom u rukama. “Ovo je neka greška”, kaže Papa, “zvao sam kardinale, ne tebe.” Kaluđer sleže ramenima, smeši se i polazi prema izlazu. “Ali, nema veze”, kaže Papa, “dođi ‘vamo.” Kaluđer prilazi i Papa ga uzima za ruku. “Reci mi”, kaže Papa, “jesam li ja dobar čovek?” Kaluđer širi oči, traži pravi izraz lica, a onda otvara usta. Papa prvo vidi patrljak jezika, čudno debeo i kvrgav, potom čuje glas koji sažima sve glasove. Onda zidovi počinju da se ruše.
———————-
Papa sedi pored bunara. Hladno mu je, ali nikome ne pada na pamet da mu donese ogrtač. Prehladiću se ovde, misli Papa, i možda ću umreti. I dalje mu niko ne donosi ogrtač. Uskoro će kiše, zatim mraz, sneg. Bar imam dovoljno vode, misli Papa i oslanja čelo na kamenu ogradu. “Ako nemaš vatru, upotrebi led”: tako glasi poslovica koju je odavno pročitao u nekom rukopisu iz tajnog odeljenja vatikanske biblioteke. A druga: “Ne možeš se vratiti ako prvo ne odeš.” Jedna je sa Islanda, druga sa Polinezije. Svet je tako velik, misli Papa dok mu se kamene šare urezuju u negovanu kožu čela. Kada bi me neko video sa jako velike visine, misli dalje, bio bih samo ništavna mrlja u beskraju božje bašte: ali, ko može da gleda sa takve razdaljine? Trenutak kasnije prva kap kiše pada mu na vrat. Papa podiže glavu da osmotri dokle su stigli oblaci (možda će mu neko ipak doneti kišobran?), ali umesto oblaka vidi veliko oko na modroj kupoli neba.
———————
Papa ima 99 godina. Odavno je prestao da jede, spava i prima posetioce. Neprekidno pilji u somotsku zavesu iza koje, uveren je, prebiva bog. Ne zna odakle mu to: zbog čega povezuje somot s bogom: možda je u pitanju specifična rapava glatkost tkanine, ko zna? Papa bi najradije odmahnuo rukom, ali ne može da je pomeri. I dalje pilji u somotsku zavesu, priželjkujući bilo kakav drhtaj njenih nabora. Bog, međutim, ćuti, okleva. Papa se priseća trenutka koji je najviše voleo u životu: dok sedi za mermernim stočićem u poslastičarnici, još uvek dečak, prinose mu veliku porciju sladoleda. I kada se zavesa kasnije doista pokrene, Papa nije iznenađen što umesto boga vidi nasmejanu kelnericu u kratkoj suknji, s rupicama na obrazima. Ili možda bog tako izgleda? Više nije važno, zna Papa, zatvara oči, plazi jezik i prima poslednju pričest. Sa snenim ukusom vanile.
Papa
Jutros je Papa nakon dugih šest stoljeća služenja odlučio poći u mirovinu. Nitko se ne sjeća kada je to prošli put učinio: dogodilo se, navodno, da se tada, u petnaestom stoljeću, nije snašao na novom poslu, pa je odlučio ponovo da bude samo kardinal. Ali davno je to bilo, nitko se ne sjeća.
Večeras, ona se sjetila priče Papa, koju je čitala kao studentica, davnih osamdesetih. David Albahari priču je objavio u knjizi Jednostavnost. Otišao sam do biblioteke, i za pet minuta iskopao knjigu. Priču sam, kao u stara vremena, prepisao, samo ne uz pomoć pera i hartije, nego po dirkama kompjutera. Davida nisam pitao za dopuštenje. Negdje sam zagubio njegovu mail adresu. Ne bih ga pitao ni da mi je u inboxu. On je sigurno sada na nekom od svjetskih aerodroma, čeka presjedanje za prekooceanski let i nešto čita, pa ga ne bih uznemiravao. Ili je zatrpan pod snijegom, tamo u Kanadi, i sigurno mi se ne bi javio.
Nakon što sam priču Papa, prepisujući je, ponovo dobro pročitao, ponovo nakon dvadesetak godina, Albaharijev Papa podsjetio me na Maloga princa. Naivan i začuđen, najusamljeniji čovjek na Zemlji, on je, tamo u Vatikanu, kao na svome malom planetu. Možda ga je ta usamljenost nagnala da nakon šest dugih stoljeća ode u penziju. Sada više neće biti sam, jer će uz njega, u Vatikanu, biti i novi, mladi Papa. Bez obzira na to što će biti penzioner, hranit će golubove po Trgu svetoga Petra i dočekivati, svakoga prvog, poštara, s pripremljenom rakijicom i svojim apostolskim blagoslovom, on neće biti ništa manje Papa nego što je bio. Sveti Otac je Sveti Otac. Sada će njegovi vjernici imati dva Oca. Tako je to u poetici Albaharijeve priče. A ta je poetika svakako tačnija od onoga što govore na televiziji, dopisnici iz Vatikana, kao i sijedi hrvatski predsjednik, koji, za razliku od Pape, nikada nije sam. Čak ni kada se čini da je ostao sam u sobi.
Priču Papa David Albahari napisao je u pontifikatu Ivana Pavla Drugog, Karola Wojtyle. (m.jergović)
***
Papa
U trenutku kada se Mendosa, izlazeći iz igre, prekrsti pred televizijskom kamerom, Papa se uzbuđeno ispravi. Potom pogleda oko sebe, ali kardinali mirno spavaju u svojim udobnim foteljama. Mendosa iščezava iz kadra, Papa načas ponovo oseća teret samoće, ali tada se igra nastavlja i on se prepušta nemuštim navijačkim strastima.
——————-
Papa voli da razgovara s vojnicima. Oni mu pričaju o dalekim krajevima u kojima nije nikada bio. Voleo bih da sam vojnik, misli Papa dok se zaustavlja pred postrojenom četom. Četa je stigla iz daleka. Vojnici su prljavi, pokriveni znojem i skorelom krvlju. Neki jedva stoje na nogama, neki dremaju oslonjeni na koplja. “Vojniče”, obraća se Papa stasitom vojniku i primećuje mlade malje iznad njegove gornje usne, “reci mi kako izgleda Jerusalim?” Vojnik pokušava da se isprsi i Papa zapaža kako mu mišići drhte od naprezanja i iscrpljenosti. “Kada sam ja tamo stigao”, kaže vojnik, “video sam samo pepeo”.
——————-
U šetnji dugim hodnicima. Papa najpre uočava simetriju ponavljanja. Kada podigne glavu, vidi arabeske kojima ne može da otkrije smisao. “Zašto bi sve imalo smisao?” pita se Papa šapatom, a onda se brzo ugrize za jezik i osvrne na sve strane. Danas i zidovi imaju uši.
——————–
Papa se budi rano. Prozor je otvoren, vazduh svež, nebo plavo, itd. Papa ustaje, saplićući se o dugu noćnu košulju, i ugleda pticu na simsu. Papa se vraća do noćnog stočića, ali od sinoćnog sendviča nije ništa ostalo. “Ptičice”, kaže Papa ptici, “hoćeš li sačekati da nekoga pošaljem po malo hleba?” Ptica ne odgovara. “Ili bi možda više volela neko zrnevlje – pšenicu ili proso?” Ptica i dalje ćuti. Papa podiže slušalicu i traži glavni magacin. Sanjivi glas kaže: “Halo?” “Ima li prosa u magacinu?”, pita Papa. “Ko pita?”, kaže onaj glas, podjednako sanjiv. Tada ptica odleće. “Ko pita?”, ponavlja glas. “Nije važno”, kaže Papa i spušta slušalicu.
———————
Dugo uopšte nije znao da postoje ogledala, a onda ga jednog dana uvode u sobu u kojoj mu bezbrojne glatke površine vraćaju odraz njegovog lika. Papa za trenutak zamišlja svet prepun Papa i cokće jezikom od ushita. Onda zove majstore i kaže im da skinu sva ogledala. Zadržava samo jedno, u potkrovlju, za koje niko ne zna.
———————-
Ako nešto mrzi, onda su to jutra. Naime, svaki put kada se probudi, vidi da mu se noćna košulja zarozala sve do brade. “Želeo bih da spavam u pidžami”, kaže Papa i ljutito udara nogom. Kardinali se zgledaju. “I dosta mi je ove noćne kapice”, urla Papa i baca kapicu s glave. Kapica pada na postavljene svilene papuče, dar turskog ambasadora. “Propisi nam ne dozvoljavaju”, usuđuje se napokon da progovori jedan kardinal. Propisi, misli Papa, prokletstvo – trebalo je da ostanem običan seoski pop.
———————-
Papa piše pesme. Jedan novinar ga pita: “U vašem slučaju doista se mora govoriti o božanskom nadahnuću, zar ne?” Papa je čitao Fausta, zna on kuda to pitanje vodi. Stoga ćuti. “Ima li drugih pitanja?”, oglašava se kardinal koji je Papin ataše za štampu. Papa oseća znoj na čelu kao dodir nečije ledene ruke.
————————
Pre podne sednice, u podne službeni ručkovi, po podne pripreme za naredni dan, jedino uveče (pre i posle večernje molitve) Papa ima malo vremena za sebe. Sedi pored prozora i gleda u nebo. Od svega što tamo vidi, najviše mu se dopadaju oblaci. Svaki oblak ima drugi oblik. Neki liče na dobro poznate stvari, drugi na stvari koje će tek biti izmišljene, treći nagoveštavaju daleke svetove, četvrti se raspadaju pred Papinim pogledom. Koraci koji se čuju iz dubine palate pripadaju mladom kaluđeru koji Papi donosi noćnu posudu. Papa bi rado porazgovarao s mladim čovekom, ali kaluđer je sebi odsekao jezik kako bi sve svoje misli zaveštao bogu. Kakva glupost, misli Papa. Kaluđer ostavlja noćnu posudu iza vrata, prekriva je bogato izvezenom tkaninom, klanja se i odlazi.
——————
Papa je sam. Ništa ga ne zanima. Prelistao je Sveto pismo, ali nije uspeo da pronađe nijedno mesto koje ne zna napamet. Mogao bi nekome da telefonira: kome? Nekada se zabavljao tako što je nasumice okretao brojeve telefona i onda se kikotao u rukav dok bi unezvereni (muški ili ženski) glas vikao: “Halo! Halo? Ko je?” Ali Papa oseća da je prerastao takve male razonode. Sada radije zamišlja svet u kojem postoje bar dvojica Papa. Mogao bi s tim drugim da igra domine ili šah. A tek kad bi ih bilo trojica! Preferans! Papa zadovoljno trlja ruke. Možda bi to mogao da iznese kao predlog na sedećem koncilu? Papa odlazi do radnog stola, uključuje kompjuter i postavlja pitanje: Kada će se održati sedeći ekumenski koncil? Kompjuter odgovara: 2012. godine. Papa kuca: Ali ja tada neću biti živ! Ti nećeš, odgovara kompjuter, ali Papa hoće.
——————-
Da li je ovo moje pravo lice? misli Papa nagnut nad lavor. Teško je razabrati tačno stanje stvari na namreškanoj površini vode, ali Papa ipak misli da ima čupave obrve, dugačke trepavice i plave oči. Papa zahvata vodu i pljuska se po licu. Kada se voda primiri, i kada se ponovo zagleda u nju, uveren je da su mu oči crne.
—————–
Papa šeta dvorištem. Dvorište je ograđeno visokim zidom. Svaki put kada dođe do zida: Papa oslušne. Ništa se ne čuje. S druge strane ne dopire nikakav zvuk. Možda tamo nema ničega, misli Papa, možda sam ja sam na svetu? Iza njegovih leđa otpadaju jabuke i kruške: padaju zreli plodovi na podšišanu travu. “Ej”, viče Papa, “ima li nekog s druge strane?” Tišina, tišina, samo tišina.
——————
Jednom, usred propovedi, u spokoju svečane atmosfere, upravo kada Papa podiže prst da bi stavio naglasak na svoju sledeću rečenicu, ustaje jedan od vernika i jasnim glasom pita: “Kako može Papa da zna istinu o porodici? Ko ima žene i decu? On ili mi?” S obzirom da pitanje nije direktno upućeno Papi, Papa se – kao i svi ostali – osvrće oko sebe, ali niko ne pokušava da odgovori. Možda bih ja mogao da pružim neki odgovor, misli Papa, ali tada uočava svoj visoko podignuti kažiprst. Nikada još nije video svoj kažiprst u takvoj svetlosti! To je božji znak, misli Papa. S neskrivenim iščekivanjem krivi vrat i gleda u kupolu. Ali tamo je mračno, tamo je tako mračno, a Papa se boji mraka. On prinosi kažiprst licu, obazrivo kao da nosi buktinju, i onda pada u nesvest.
——————–
Papa je uveren da život nema početak i kraj. On samo menja obličja: danas smo ovo, sutra smo ono. Papa, naravno, ne ume da objasni kako se, i zašto, broj ljudi povećava. Da li je broj života ostao isti, s tim što se manifestuje u većem broju ljudskih jedinki? I da li to znači da ljudi postaju mnogobrojniji zahvaljujući tome što istrebljuju izvesne životinjske vrste? Možda sam ja nekada bio dodo? misli Papa. On vidi sebe na nekom od otočja u Indijskom okeanu, i vidi španske ili holandske osvajače kako mu prilaze s osmehom i isukanim mačem. Ne prilazite, upozorava ih on, ja sam Papa. Ali Španac je brz, iskusan: zna on, kao i Holandez, da je dodo glupa i nemoćna ptica, beskrajno naivna i poverljiva. Dođi, dodo, dođi, pevuše osvajači. A onda: sev mača, miris krvi, topla čorba, pečeni batak, i nepotreban drob, bačen iza palisada, koji čan ni psi neće da pomirišu.
———————
Papa kleči i razgovara sa šestogodišnjim dečakom. Nalaze se u sirotištu svete Katarine, ili Izabele, ili Dominik, ili Ženevjev. Toliko bezgrešnih žena, misli Papa, u ovom, najgorem od svih svetova: pa to je neverovatno! On čini poslednji napor da navede dečkića na razgovor, ali dečak je odlučan. Papa zna šta sledi: ili će dečak početi da plače, ili će mu pokazati jezik. Sladak, gladak, ružičast jezičak! Papa bi, naravno, više voleo jezičak, ali čovek nikada ne može da bude siguran s tim derištima. Papa ustaje, ovlaš se oslanja na dečakovo rame (tako je sitno, tako krhko) i koristi priliku da mu neprimetno opali čvrgu po zajapurenom uhu. Taj trik Papa je naučio još u mladosti, na ulicama u V. i B., pre nego što su ga strpali u bogosloviju. I tako, kada se udalji nekoliko koraka i začuje dečji urlik (koji ga setno podseća na inkviziciju), Papa se okreće i nemoćno širi ruke. Dok jedna od jedrih sestara pokušava da umiri dečaka rečima: “Ne plači, sine, Papa će ponovo doći.”
————————
Jesam li ja dobar čovek? misli Papa. On sedi u velikoj, praznoj sobi, u kojoj se svi zvukovi čudnovato pojačavaju. Kada pomeri nogu i kvrcne mu reumatično koleno, izgleda kao da se sveci strmoglavljuju sa zidova. Možda je dobrota povezana s mirovanjem? Papa povlači svileni gajtan: iako ništa ne čuje, zna da je u dubini Vatikana pokrenut mehanizam koji će se, trenutak kasnije, pojaviti na vratima u obliku mladog nemog kaluđera sa noćnom posudom u rukama. “Ovo je neka greška”, kaže Papa, “zvao sam kardinale, ne tebe.” Kaluđer sleže ramenima, smeši se i polazi prema izlazu. “Ali, nema veze”, kaže Papa, “dođi ‘vamo.” Kaluđer prilazi i Papa ga uzima za ruku. “Reci mi”, kaže Papa, “jesam li ja dobar čovek?” Kaluđer širi oči, traži pravi izraz lica, a onda otvara usta. Papa prvo vidi patrljak jezika, čudno debeo i kvrgav, potom čuje glas koji sažima sve glasove. Onda zidovi počinju da se ruše.
———————-
Papa sedi pored bunara. Hladno mu je, ali nikome ne pada na pamet da mu donese ogrtač. Prehladiću se ovde, misli Papa, i možda ću umreti. I dalje mu niko ne donosi ogrtač. Uskoro će kiše, zatim mraz, sneg. Bar imam dovoljno vode, misli Papa i oslanja čelo na kamenu ogradu. “Ako nemaš vatru, upotrebi led”: tako glasi poslovica koju je odavno pročitao u nekom rukopisu iz tajnog odeljenja vatikanske biblioteke. A druga: “Ne možeš se vratiti ako prvo ne odeš.” Jedna je sa Islanda, druga sa Polinezije. Svet je tako velik, misli Papa dok mu se kamene šare urezuju u negovanu kožu čela. Kada bi me neko video sa jako velike visine, misli dalje, bio bih samo ništavna mrlja u beskraju božje bašte: ali, ko može da gleda sa takve razdaljine? Trenutak kasnije prva kap kiše pada mu na vrat. Papa podiže glavu da osmotri dokle su stigli oblaci (možda će mu neko ipak doneti kišobran?), ali umesto oblaka vidi veliko oko na modroj kupoli neba.
———————
Papa ima 99 godina. Odavno je prestao da jede, spava i prima posetioce. Neprekidno pilji u somotsku zavesu iza koje, uveren je, prebiva bog. Ne zna odakle mu to: zbog čega povezuje somot s bogom: možda je u pitanju specifična rapava glatkost tkanine, ko zna? Papa bi najradije odmahnuo rukom, ali ne može da je pomeri. I dalje pilji u somotsku zavesu, priželjkujući bilo kakav drhtaj njenih nabora. Bog, međutim, ćuti, okleva. Papa se priseća trenutka koji je najviše voleo u životu: dok sedi za mermernim stočićem u poslastičarnici, još uvek dečak, prinose mu veliku porciju sladoleda. I kada se zavesa kasnije doista pokrene, Papa nije iznenađen što umesto boga vidi nasmejanu kelnericu u kratkoj suknji, s rupicama na obrazima. Ili možda bog tako izgleda? Više nije važno, zna Papa, zatvara oči, plazi jezik i prima poslednju pričest. Sa snenim ukusom vanile.