Matori, hoćeš da umireš, hoćeš da stradaš? Opet je na red došla ona knjiga. Stajao sam pred njom kao pred nekakvim vratima i nisam imao hrabrosti da spustim ruku na tešku kvaku, da ih otvorim, da stupim u taj prostor užasa, kao u sam Pakao. Ali nisam video ni čuvara, nekog ko propušta ili ne propušta, sa kim bih eventualno mogao malo porazgovarati. A možda sam ja sam čuvar? Pitao sam se da li da je uzmem ujutro, pa da mi ceo dan bude loše? Ili da je čitam uveče, pa da posle ne mogu celu noć oka da sklopim? Bolje nemoj uopšte da je uzimaš u ruke. Ipak, da li me na to tera savest, ili ludilo oholosti? Da li sam ja moralno biće, ili sam ja samo dobra duša, ali bez morala, rečju, plačiprička? Zašto ne sedneš u auto i ponovo odeš u te krajeve? Pokušaj da nađeš onog čoveka čije si svinje kao dečak čuvao u rajskim predelima istočne Bosne. Da li je on uopšte živ? Možda otkriješ nešto, možda sretneš sebe kao petnaestogodišnjaka kako ideš kroz šumu za svinjama i vrištiš. Smrtotiha vika sigurno još odjekuje proplancima, sada post mortem, bez šale, to su fakta, neizbrisive činjenice života i smrti. Šta, da idem da tumaram po tim predelima, nekog da pitam nešto, da nađem nekoga ko je preživeo masakr, da mi taj hebe mater i oca? Mogu da pomisle ono: zločinac se vratio na mesto zločina, pa da me očas srede, da me pretvore u mrtvaka. Bosanska apokalipsa, veseli Bosanci! A? Ne verujem, ti ljudi su to pregrmeli, praštanje je sad na redu. Bol ih je strahovito povredio i preobrazio. Misliš? Ma, mislim da bi trebali da me ubiju kao psa, to sam zaslužio. Iako, ne sećam se da sam tamo nakog ubio, ali ne znači da neću nekog ubiti kao pre-prijatelj, kao Zver. Sećanje je nepouzdano. Ali kako da odem tamo, sa svojih sedamdeset godina, sa svim svojim bolovima i bolestima, da umrem tamo. A ha! Bojiš se? Ionako si se naživeo, vek je prošao. Da odem tamo i da se ubijem, bez ikakve najave, bez pompe? Ne moram da se ubijem, mogu samo da legnem ispod neke bukve i da ležim dok ne umrem, dok se ne ugasim sa zlaćanim zracima zalazećeg sunca. Ipak, nisam spreman na to. Opet praviš od toga idilu, bajku. Nije to u redu. Kakvi zlaćani zraci zalazećeg sunca, kakve orgulje? Samo strava, nešto apsolutno neprihvatljivo i nepredstavljivo. Postoji samo jedna reč, jedno ime: Pan! Leš Boga koji se raspada i širi nepodnošljivi vonj užasa.
On kao…
Pojavljuje se opet onaj tamagoči-mladić, tj. ja. Nahranio sam ga i napojio, tj. on je mene nahranio i napojio. Namiren, zadovoljan, u parku na klupi drži ofis, tako je najjeftinije, ne plaća zakup. Tableta, pardon, tablet je tu. Trguje preko interneta, jeftino kupuje, skuplje prodaje. Šta? Pa, knjige i još ponešto. Knjige se još uvek traže, ljudi ne mogu bez knjiga, bez kartona i hartije. Dok bude šuma, biće i knjiga. Kao i katedrala i orgulja. Kao i rata i pisanja. Ipak, ne može se sve naći u elektronskom formatu. A i mnogi ljudi ne vole da čitaju sa ekrana, zadovoljstvo je držati knjigu u ruci, ući u crkvu, čuti zvuk orgulja, pucati. Ali i ubiti, nekima je to stvarno zadovoljstvo. Ali kako ti to znaš? Prostor, ništa bez prostora, putanja metka je zakrivljena blizinom nečije tvrde šiljate glave! Već je kraj oktobra, hladno je i vlažno, ali on je još uvek u parku na klupi. Da li on uopšte ima kuću, stan? Kako trguje bez adrese? Ima poštanski fah, dakle, stara pošta još uvek funkcioniše, kada su materjalne stvari u pitanju, ona je nezamenjiva, biće je uvek. Pogotovo, takozvana brza pošta. Za to mu nije potreban poštanski fah, čak nije potrebna ni kućna adresa, poštar zna gde će da ga nađe. Kombi se zaustavlja na tom mestu tačno u petnaest do pet kada se pije čaj, kada počinje masakr. On je sam, iako ima i ženu i dečicu, batu i seku, nema nikakvih problema u životu, njegova stazica se ne ukršta sa drugim stazama. Ali šumski puteljci? Park postaje šuma jednog trenutka. Ipak, u šumi, tj. u parku se može nabasati na neko Čudovište, na primer, na pijanu baku-ljudožderku. I šta onda? Ljudožderica na sirotog strip crtača. Apage Ahasverus! Da li to može pomoći? Ali ne zna on za te magijske formule, neobrazovan je. Ali ima ženu koja je mnogo inteligentnija i obrazovanija od njega. Ipak, šanse da naleti na pijanu baku ljudožderku su minimalne, iako ona skoro svaki dan prolazi pored parka na povratku svojoj kući. Međutim, šanse da sretne Ljuba Džavola su velike, s obzirom na Ljubove česte kaznene ekspedicije protiv pedera koji se skupljaju upravo u Futoškom parku. Jednog lepog oktobarskog poslepodneva tamagoči-mladić je sedeo na klupi, pakovao je knjigu “Maldororova pevanja”, čekajući da se pojavi brzi poštar. Baš je upisivao adresu na pošiljku, kupac je bio izvesni Slobo Čabarkapa, kada je osetio da neko stoji pred njim, zapravo, nečija senka. Podigao je pogled: vučja njuška Ljuba Džavola mu se gadno cerila. Tamagoči je bio zbunjen, ali Ljubo mu se odmah obratio bezobraznim rečima: Šta radiš tu, pederu, a? Čekaš mladoženju, mamicu ti pešikansku, sad ćeš ti da vidiš Boga istinoga. Odjednom je iza leđa izvukao katanu, samurajski mač, i počeo pljoštimice da udara tamagočija po nogama. Ovaj je poskočio. Ali čuo se neki zveket, kao da je mač dobovao po praznom loncu, što se Ljubu učini čudno. Istog trena začu se vriska nevidljive dece, bate i seke, na šta Ljubo poče da se osvrće, ništa mu nije bilo jasno. Međutim, nastavio je da šopa tamagočija, koji od jednog udarca polete uvis i zakači se jednom nogom o najnižu granu kestena. Drugu nogu je presamitio u kolenu tako da su noge činile znak krsta. Dole na klupi pred Ljubom sada je sedela tamagoči-devojka koja je povikala: Apage Ahasverus! Ljubo je spustio pogled na svoje ruke koje su bile umrljane krvlju, zapravo, crvenom bojom i to apsolutnom crvenom. Ispustio je mač, tresao se u panici a zatim se okrenuo i počeo da beži prema kapiji parka.
Koje bledilo!? On je sasvim bez veze, kome je potreban tamagoči-mladić? Matorom senilnom skribomanu? Posle ručka je zazvonio telefon, fiksni, mobilni nemam. Pomislio sam da nije onaj bledi Gajto Gospodinov? Ali javio se neki živ čovek, kaže da se bavi elektronskim izdavaštvom, objavljuje romane u elektronskom formatu. Zainteresovan je za moj roman “Grozota ili…”, kaže da će mi dati za potpisivanje ugovora trista evra i četrdeset posto od prodaje. Video je na internetu u časopisu “Književni magazin” odlomak koji mu se veoma svideo. Pristanem. Pitam ga koja mu je adresa, gde mu je firma. Nema adrese. Firma se nalazi u Futoškom parku. Znači to je on, tj. ja. Više ne prodaje knjige, karton i hartiju, nema ništa sa starom poštom. Samo elektronika. Dakle, ništa prostor. Ali nešto sam načuo o D3 tehnologiji. A? Da li to može imati neke veze sa sajber kriminalom? Nemam pojma. Verovatno je to samo neka vrsta kompjuterske igrice. Dogovorimo se da se ipak vidimo, da se nađemo sutra u podne na ulazu u park, na prvoj klupi ispred Jodne banje. Ne mogu da kažem da nisam osetio malo uzbuđenje, čekao me je, sedi na klupi sa prekrštenim nogama, one najki patike šljašte fluorescent zelenom bojom. Prilazim i sedam na drugi kraj klupe, gledam ga. Jeste, to sam ja, osećam se vrlo čudno. On ništa ne kapira, naravno, ne prepoznaje me. A i kako bi me prepoznao, potpuno je slep za ono što je pred njim, što će tek doživeti. Bez snova je, bez podsvesti. Možda on nikad i ne spava. Dvodimenzionalan je, čista površina, panel-ploča. Ipak, bezbrižan je, neka lakoća se oseća i u samom načinuna koji sedi na klupi. Izgleda kao neko ko ne brine da li će sutra imati šta da jede ili gde će da prenoći. Pitam ga šta mu se sviđa u tom odlomku. To je onaj deo o srebreničkoj tragediji. Kaže: Haos! Sviđa mu se haos, samo to, ne saoseća sa žrtvama masakra, misli da je to iluzorno. Pa, naravno, da je iluzorno, to i ja znam. Ali gde je on to u onom odlomku u “Književnom magazinu” pronašao, taj haos, nije mi uopšte jasno. O samoj tragediji, o činjenicama, matori senilni skriboman nije napisao još ni jednu reč. Pomislim: Možda on zna nešto o čemu ja pojma nemam? Podsećam ga da roman nije završen, napravićemo predugovor, mora se malo strpiti. Osim toga, ja hoću da ga objavim i na hartiji. Ali to ga ne intresuje, mogu da radim s romanom šta mi je volja: čitanje knjige na klozetskoj šolji ili u ketedrali, uz zvuke orgulja. Sakralni prostor, uneti književni patos tamo i preobraziti ga, ako ništa, bar pokušati. Naravno, sve je to neka vrsta sebičnosti. Pišući ugađam sam sebi. Blažim gorčinu. Gorčinom na gorčinu, kao falusom na golu dušu, da ne rečem nešto bezobraznije. Dobar je to ukus, tako okrepljujući. Što je gorče, to je bolje. Zaboravio sam na crnu kafu, možda je taj ritual pristupanja suštini i konkretniji i jednostavniji. Jebeš čaj!
Pan kao trop
Matori, hoćeš da umireš, hoćeš da stradaš? Opet je na red došla ona knjiga. Stajao sam pred njom kao pred nekakvim vratima i nisam imao hrabrosti da spustim ruku na tešku kvaku, da ih otvorim, da stupim u taj prostor užasa, kao u sam Pakao. Ali nisam video ni čuvara, nekog ko propušta ili ne propušta, sa kim bih eventualno mogao malo porazgovarati. A možda sam ja sam čuvar? Pitao sam se da li da je uzmem ujutro, pa da mi ceo dan bude loše? Ili da je čitam uveče, pa da posle ne mogu celu noć oka da sklopim? Bolje nemoj uopšte da je uzimaš u ruke. Ipak, da li me na to tera savest, ili ludilo oholosti? Da li sam ja moralno biće, ili sam ja samo dobra duša, ali bez morala, rečju, plačiprička? Zašto ne sedneš u auto i ponovo odeš u te krajeve? Pokušaj da nađeš onog čoveka čije si svinje kao dečak čuvao u rajskim predelima istočne Bosne. Da li je on uopšte živ? Možda otkriješ nešto, možda sretneš sebe kao petnaestogodišnjaka kako ideš kroz šumu za svinjama i vrištiš. Smrtotiha vika sigurno još odjekuje proplancima, sada post mortem, bez šale, to su fakta, neizbrisive činjenice života i smrti. Šta, da idem da tumaram po tim predelima, nekog da pitam nešto, da nađem nekoga ko je preživeo masakr, da mi taj hebe mater i oca? Mogu da pomisle ono: zločinac se vratio na mesto zločina, pa da me očas srede, da me pretvore u mrtvaka. Bosanska apokalipsa, veseli Bosanci! A? Ne verujem, ti ljudi su to pregrmeli, praštanje je sad na redu. Bol ih je strahovito povredio i preobrazio. Misliš? Ma, mislim da bi trebali da me ubiju kao psa, to sam zaslužio. Iako, ne sećam se da sam tamo nakog ubio, ali ne znači da neću nekog ubiti kao pre-prijatelj, kao Zver. Sećanje je nepouzdano. Ali kako da odem tamo, sa svojih sedamdeset godina, sa svim svojim bolovima i bolestima, da umrem tamo. A ha! Bojiš se? Ionako si se naživeo, vek je prošao. Da odem tamo i da se ubijem, bez ikakve najave, bez pompe? Ne moram da se ubijem, mogu samo da legnem ispod neke bukve i da ležim dok ne umrem, dok se ne ugasim sa zlaćanim zracima zalazećeg sunca. Ipak, nisam spreman na to. Opet praviš od toga idilu, bajku. Nije to u redu. Kakvi zlaćani zraci zalazećeg sunca, kakve orgulje? Samo strava, nešto apsolutno neprihvatljivo i nepredstavljivo. Postoji samo jedna reč, jedno ime: Pan! Leš Boga koji se raspada i širi nepodnošljivi vonj užasa.
On kao…
Pojavljuje se opet onaj tamagoči-mladić, tj. ja. Nahranio sam ga i napojio, tj. on je mene nahranio i napojio. Namiren, zadovoljan, u parku na klupi drži ofis, tako je najjeftinije, ne plaća zakup. Tableta, pardon, tablet je tu. Trguje preko interneta, jeftino kupuje, skuplje prodaje. Šta? Pa, knjige i još ponešto. Knjige se još uvek traže, ljudi ne mogu bez knjiga, bez kartona i hartije. Dok bude šuma, biće i knjiga. Kao i katedrala i orgulja. Kao i rata i pisanja. Ipak, ne može se sve naći u elektronskom formatu. A i mnogi ljudi ne vole da čitaju sa ekrana, zadovoljstvo je držati knjigu u ruci, ući u crkvu, čuti zvuk orgulja, pucati. Ali i ubiti, nekima je to stvarno zadovoljstvo. Ali kako ti to znaš? Prostor, ništa bez prostora, putanja metka je zakrivljena blizinom nečije tvrde šiljate glave! Već je kraj oktobra, hladno je i vlažno, ali on je još uvek u parku na klupi. Da li on uopšte ima kuću, stan? Kako trguje bez adrese? Ima poštanski fah, dakle, stara pošta još uvek funkcioniše, kada su materjalne stvari u pitanju, ona je nezamenjiva, biće je uvek. Pogotovo, takozvana brza pošta. Za to mu nije potreban poštanski fah, čak nije potrebna ni kućna adresa, poštar zna gde će da ga nađe. Kombi se zaustavlja na tom mestu tačno u petnaest do pet kada se pije čaj, kada počinje masakr. On je sam, iako ima i ženu i dečicu, batu i seku, nema nikakvih problema u životu, njegova stazica se ne ukršta sa drugim stazama. Ali šumski puteljci? Park postaje šuma jednog trenutka. Ipak, u šumi, tj. u parku se može nabasati na neko Čudovište, na primer, na pijanu baku-ljudožderku. I šta onda? Ljudožderica na sirotog strip crtača. Apage Ahasverus! Da li to može pomoći? Ali ne zna on za te magijske formule, neobrazovan je. Ali ima ženu koja je mnogo inteligentnija i obrazovanija od njega. Ipak, šanse da naleti na pijanu baku ljudožderku su minimalne, iako ona skoro svaki dan prolazi pored parka na povratku svojoj kući. Međutim, šanse da sretne Ljuba Džavola su velike, s obzirom na Ljubove česte kaznene ekspedicije protiv pedera koji se skupljaju upravo u Futoškom parku. Jednog lepog oktobarskog poslepodneva tamagoči-mladić je sedeo na klupi, pakovao je knjigu “Maldororova pevanja”, čekajući da se pojavi brzi poštar. Baš je upisivao adresu na pošiljku, kupac je bio izvesni Slobo Čabarkapa, kada je osetio da neko stoji pred njim, zapravo, nečija senka. Podigao je pogled: vučja njuška Ljuba Džavola mu se gadno cerila. Tamagoči je bio zbunjen, ali Ljubo mu se odmah obratio bezobraznim rečima: Šta radiš tu, pederu, a? Čekaš mladoženju, mamicu ti pešikansku, sad ćeš ti da vidiš Boga istinoga. Odjednom je iza leđa izvukao katanu, samurajski mač, i počeo pljoštimice da udara tamagočija po nogama. Ovaj je poskočio. Ali čuo se neki zveket, kao da je mač dobovao po praznom loncu, što se Ljubu učini čudno. Istog trena začu se vriska nevidljive dece, bate i seke, na šta Ljubo poče da se osvrće, ništa mu nije bilo jasno. Međutim, nastavio je da šopa tamagočija, koji od jednog udarca polete uvis i zakači se jednom nogom o najnižu granu kestena. Drugu nogu je presamitio u kolenu tako da su noge činile znak krsta. Dole na klupi pred Ljubom sada je sedela tamagoči-devojka koja je povikala: Apage Ahasverus! Ljubo je spustio pogled na svoje ruke koje su bile umrljane krvlju, zapravo, crvenom bojom i to apsolutnom crvenom. Ispustio je mač, tresao se u panici a zatim se okrenuo i počeo da beži prema kapiji parka.
Koje bledilo!? On je sasvim bez veze, kome je potreban tamagoči-mladić? Matorom senilnom skribomanu? Posle ručka je zazvonio telefon, fiksni, mobilni nemam. Pomislio sam da nije onaj bledi Gajto Gospodinov? Ali javio se neki živ čovek, kaže da se bavi elektronskim izdavaštvom, objavljuje romane u elektronskom formatu. Zainteresovan je za moj roman “Grozota ili…”, kaže da će mi dati za potpisivanje ugovora trista evra i četrdeset posto od prodaje. Video je na internetu u časopisu “Književni magazin” odlomak koji mu se veoma svideo. Pristanem. Pitam ga koja mu je adresa, gde mu je firma. Nema adrese. Firma se nalazi u Futoškom parku. Znači to je on, tj. ja. Više ne prodaje knjige, karton i hartiju, nema ništa sa starom poštom. Samo elektronika. Dakle, ništa prostor. Ali nešto sam načuo o D3 tehnologiji. A? Da li to može imati neke veze sa sajber kriminalom? Nemam pojma. Verovatno je to samo neka vrsta kompjuterske igrice. Dogovorimo se da se ipak vidimo, da se nađemo sutra u podne na ulazu u park, na prvoj klupi ispred Jodne banje. Ne mogu da kažem da nisam osetio malo uzbuđenje, čekao me je, sedi na klupi sa prekrštenim nogama, one najki patike šljašte fluorescent zelenom bojom. Prilazim i sedam na drugi kraj klupe, gledam ga. Jeste, to sam ja, osećam se vrlo čudno. On ništa ne kapira, naravno, ne prepoznaje me. A i kako bi me prepoznao, potpuno je slep za ono što je pred njim, što će tek doživeti. Bez snova je, bez podsvesti. Možda on nikad i ne spava. Dvodimenzionalan je, čista površina, panel-ploča. Ipak, bezbrižan je, neka lakoća se oseća i u samom načinu na koji sedi na klupi. Izgleda kao neko ko ne brine da li će sutra imati šta da jede ili gde će da prenoći. Pitam ga šta mu se sviđa u tom odlomku. To je onaj deo o srebreničkoj tragediji. Kaže: Haos! Sviđa mu se haos, samo to, ne saoseća sa žrtvama masakra, misli da je to iluzorno. Pa, naravno, da je iluzorno, to i ja znam. Ali gde je on to u onom odlomku u “Književnom magazinu” pronašao, taj haos, nije mi uopšte jasno. O samoj tragediji, o činjenicama, matori senilni skriboman nije napisao još ni jednu reč. Pomislim: Možda on zna nešto o čemu ja pojma nemam? Podsećam ga da roman nije završen, napravićemo predugovor, mora se malo strpiti. Osim toga, ja hoću da ga objavim i na hartiji. Ali to ga ne intresuje, mogu da radim s romanom šta mi je volja: čitanje knjige na klozetskoj šolji ili u ketedrali, uz zvuke orgulja. Sakralni prostor, uneti književni patos tamo i preobraziti ga, ako ništa, bar pokušati. Naravno, sve je to neka vrsta sebičnosti. Pišući ugađam sam sebi. Blažim gorčinu. Gorčinom na gorčinu, kao falusom na golu dušu, da ne rečem nešto bezobraznije. Dobar je to ukus, tako okrepljujući. Što je gorče, to je bolje. Zaboravio sam na crnu kafu, možda je taj ritual pristupanja suštini i konkretniji i jednostavniji. Jebeš čaj!
(odlomak iz neobjavljenog romana “Grozota ili…)