Ovo je sjajno mesto za weltschmerz.
Šumom šumi vetar i raznosi pesak
koji dubi crvotočine svugde po meni.
Gutam ga sve dok me ne proguta.
Onda ostanem tako, kao peščana statua,
na obalnoj stazi,
dok me derlad ne oduvaju,
dok me ne raznesu svojim dečjim lopatama,
dok me ne sastružu svojim dečjim kandžicama.
Na podnevnoj jari glavinja zunzara,
frkne jež pa šmugne među drveće,
bog zna kojeg listopadnog roda.
Gugutka je ambijentalna,
unapred je uklopljena u pejzažnu arhitekturu,
mada ona to ne zna, pa guguče onako, volonterski,
iz svog uzvišenog, beslovesnog, ptičjeg srca.
Posle padne noć, pa sednem u baštu
i iskrivim vrat zureći
u veliko, hladno i prazno ništa,
u svetlima istačkanu mrtvu prirodu neba.
Ništa je ne pitam i ništa mi ne kazuje,
samo ćuti i ne postoji.
Kako vreme odmiče sve smo sličniji, mislim, i rasipam se.
Palić, podne, ponoć
Ovo je sjajno mesto za weltschmerz.
Šumom šumi vetar i raznosi pesak
koji dubi crvotočine svugde po meni.
Gutam ga sve dok me ne proguta.
Onda ostanem tako, kao peščana statua,
na obalnoj stazi,
dok me derlad ne oduvaju,
dok me ne raznesu svojim dečjim lopatama,
dok me ne sastružu svojim dečjim kandžicama.
Na podnevnoj jari glavinja zunzara,
frkne jež pa šmugne među drveće,
bog zna kojeg listopadnog roda.
Gugutka je ambijentalna,
unapred je uklopljena u pejzažnu arhitekturu,
mada ona to ne zna, pa guguče onako, volonterski,
iz svog uzvišenog, beslovesnog, ptičjeg srca.
Posle padne noć, pa sednem u baštu
i iskrivim vrat zureći
u veliko, hladno i prazno ništa,
u svetlima istačkanu mrtvu prirodu neba.
Ništa je ne pitam i ništa mi ne kazuje,
samo ćuti i ne postoji.
Kako vreme odmiče sve smo sličniji, mislim, i rasipam se.