ova se bajka kazuje ujutro, dok se srkuće škembe čorba da bi se otreznilo od sinoćnog pijanstva…
Zar si opet, mama, sa onim mladim frajerom? Eh, da ti nisam sin… Mada, nisam baš toliko protiv njega. Nije on ni tako loš, 714 evra dade onomad za moje lečenje. Ovim povodom mu zahvaljujem što je mislio na mene. I što mi je platio sanatorijum. Iako je to tamo više ličilo na kaznu, i to posebnog tipa, nego na lečilište. Odmah, još prve nedelje mog boravka tamo, bio sam kažnjen zbog slušanja muzike preko vokmena od 15 do 17.30, za vreme takozvanih časova za odmor. Otkud da znam da muzika sa vokmena može nekome da smeta? Ali eto bio sam zato kažnjen i ona, upravnica Kiraca, odredila je da me zatvore čitava dva dana i dve noći u praznoj podrumskoj prostoriji, sa samo jednom jedinom stolicom zakovanom uz pod, za koju sam bio vezan, i sa jednim nepodnošljivo jakim reflektorom, uperenim pravo u moje lice. Zamisli, mama, kako mi je bilo tada sa tom uprtom oštrom iglom od svetlosti direktno u zenice, do krvi zategnut debelim užetom, strašno uznemiren i bespomoćan u Prokletoj ćeliji, kako su deca iz sanatorijuma nazivali ovu užasnu prostoriju bez prozora izuzev otvora na gvozdenim vratima. Prošlo bi možda samo nekoliko sati, a ti već ne znaš da li napolju greje sunce ili ljudi mirno spavaju usred noćne tišine.
Posle užasno dugog vremena, neko otvara špijunku na vratima i zuri u tebe i ti osećaš njegov hladni, podsmešljivi pogled, ali ne možeš da vidiš ko je, jer su ti se preko očiju nadvili nekakvi svetlosni mehuri od neprestane agresije reflektora. Negde tamo, iza te rupice i tog sarkastičnog mučitelja, postoji svet u kome se razgovara, kreće, ponekad možda čak i smeje, i taj oprani, strogi svet sanatorijuma, počinje u poređenju sa ovim, u Prokletoj ćeliji, da ti izgleda lep i slobodan. Da, i slobodan! Zatim, opet si u zatvoru, i svetlo te ubija kao dželatski nož, i to bez prestanka, dugo, predugo… Dok ne počneš da vičeš, da se dereš kao ćaknut, a takav si već postao, da zavijaš prepuklim glasom kakav si u svom životu čuo samo dva puta, jednom pri rođenju, i drugi put, u kupatilu… Otključavaju vrata. Čuješ dolazi upravnica Kiraca, prepoznaješ njen oštri korak, ali ne možeš je videti zbog ubistvenog svetla, dolazi do tebe i znaš da te prezrivo gleda. Pretpostavljaš da je kao i obično u crnim štofenim pantalonama i u crnom žaketu, uvek uredno zakopčanom, odakle, kod vrata, izviruje i blješti bela kragnja svežo ispeglane košulje. Potom, čuješ joj glas.
Mamice, ako se neko brinuo o meni, još od kad sam se rodio, to si bila ti! Mada sam te tada toliko neprijatno iznenadio. Nisi čak bila u stanju da priznaš da sam tvoja beba. A i kako bi mogla! Onakav nikakav prcvoljak, pa još sav prekriven crnim dlakama, usled iritacije tvog nežnog želuca. Mogu da zamislim kako ti je mučno bilo dok si me nosila, još mučnije kad si me po prvi put videla – kao mokrog pacova upravo izašlog iz kanalizacije. Čak je i cenjeni ginekolog, koji ti je, sa krajnjim poštovanjem prema neponovljivoj lepoti, tvojoj i tvoje vagine, pomogao da se porodiš, iskolačio oči kada me je ugledao! A još više kada me je čuo! Znam da su svi u porodilištu bili šokirani od tog groznog glasa koji nije nimalo nalikovao na bebeći, već na otegnuto zavijanje obolele životinje.
Naravno, još nisam bio dovoljno priseban da sagledam užasan efekat koji sam pri rađanju izazvao svojom pojavom i glasom. Desetak godina docnije, kada me je spopao pubertet, shvatio sam, jadan ja, da sam taj događaj u stvari memorirao u svojoj podsvesti. Kao i obično, bio sam u kupatilu, posmatrajući svoj lik u ogledalu, kao i uvek, sa krivicom zbog njegovog izgleda, zbog nosine pune bubuljica, zbog naduvenih usana sa krastama na krajevima, zbog svog tog ogromnog lica nasađenog na rahitično telo pajaca. Samo dva oka, vrlo svetla, kao u žutog mačora, gledala su u mene, neprijatno nečovečno i hladno, čak i tada kada je nestišani bes prema sebi preplavljivao svo moje biće. Možda zato što su moje oči, još otkad sam bio beba, posle svih mučnih iskustava, ostajale suve, bez ijedne kapi suze.
Ali tada pred ogledalom, kada je trebalo da se po ko zna koji put suočim sa svojom rugobom, neka iznenadna žal se probi iz dubine mojih rahitičnih grudi i provali između šupljih zuba napolje u krik, glasan, životinjski, pa još jedan, pa još jedan, i ja počeh da zavijam, kleknut na podu, jer više nisam mogao da se gledam, zavijao sam u kupatilu. Sva sreća što ti nisi bila u stanu, tada si imala kafe randevu sa svojim draganom u “Žurnalu”, pa nisi mogla da čuješ moje varvarske pozive u pomoć.
Oprosti mi, oprosti, mamice, zbog moje rugobe! Oprosti za ništavnost ovog čovečjeg ploda koji je imao toliko smelosti da se nazove tvojim sinom!
Kao i tada, u kupatilu, i sada, u Prokletoj ćeliji, ridao sam, sav u suzama, uz grozno liptanje. I tako, dok sam se izbezumljeno drao, ljigav, sa licem umazanim od suza i slina, Kiraca me upita, strašno mirnim glasom: – Šta si se toliko razgalamio? – Izvin…ite…gospo…đice… – ne uspevajući od sečiva sadističke svetlosti da vidim ništa osim njene tamne siluete. – Prvo i prvo, ja za tebe nisam gospođica – prekide me: – Nego?… Nego?… – Vi ste Upravnica – prošmrcah. Možeš da zamisliš, mamice, koliko sam se obeshrabreno, koliko bedno osećao. Iz petinih žila sam nastojao da zaustavim suze, da ne pustim krik od sebe. Zaista sam nastojao, ali nisam mogao. Jaukao sam i izvan i u sebi, i kada sam konačno uspeo da joj vidim oči, kako me pažljivo i hladno posmatraju, ne pokazujući ništa određeno, nikakav osećaj izuzev gospodarskog, osetio sam se tako sićušan, tako ponižen. – Kaznu si zaslužio i sada je izdrži. I ne ponašaj se kao neki crv! – kao da je čitala moje šmrcave misli, kao da je htela da još jače osetim njenu osudu, sad, kada bejah totalno slab da se odbranim od nje.
To da, ali i u toj najbednijoj poziciji, proklinjao sam zlotvora Kiracu. I dok je izlazila iz ćelije, i dalje ravnodušna i oštra, zaricao sam se, po sto puta, da ću joj se osvetiti! To je cena koju izmučene duše naplaćuju svojim mučiteljima. Što može jedan patuljak, jedan Kvazimodo kao ja, usred takvog odvratnog i beskonačnog poniženja, u koje me baci Kiraca u Prokletoj ćeliji? Kada bih pogledao naviše da se pomolim Bogu, bičevala me je veštačka svetlost reflektora, kada bih pokušao da uzdahnem, barem malo da olakšam sebi, uže mi se nabijalo u grudi. Znam, mama, da bi u ovakvim grozomornim momentima, ti umela da otkloniš zle misli od sebe, i da uz pomoć unutrašnjeg mira savladaš sve nevolje. Ali daleko sam ja od tvoje snage!
Izdržao sam kaznu do kraja, i drugog dana, i druge noći, mada, kao što sam već rekao, nisam bio svestan koliko je vremena prošlo, i kada su ušli da mi kažu kako je gotovo, odvezali su mi prokleto uže, a ja sam, još uvek sav zakoravljen i ukočen, sedeo kao hipnotisan, ne mogući da se pokrenem iako su mi skinuli konopac i otvorili vrata. Jednostavno nisam uspevao da se mrdnem, kao da sam slep, kao da sam gluv, kao da sam umro u tim minutima…
Posle sam ipak uspeo da se nekako priberem, ustao sam sa stolice, izašao iz ćelije, čak sa osmehom, i od tog dana sam se ponašao kao najprimerniji, najposlušniji pitomac u sanatorijumu, iako mi je mozak pakosno radio smišljajući osvetu.
Urezalo mi se u sećanje kako si se u ranom detinjstvu, što je u mom slučaju bilo još ranije, jer nisam rastao i bio sam pet puta sitniji i smežuraniji od svojih vršnjaka, kako si se brinula o meni. Bila si kao na raspeću, između obaveza prema meni i prema tvom voljenom, ali si uvek uspevala da balansiraš, da se ne otkažeš i pored svih teškoća.
O mila moja mama, zato sam i toliko srećan što si našla čoveka po meri. Mladog, sposobnog, potentnog! Iako, kada si mi ga predstavila, mamice, moram da ti priznam, došlo mi je da ga ugrizem za to njegovo lepo lice. Bio je nepodnošljivo zgodan sa onim svojim živim crnim đilkoškim očima, sa blještavim belim osmehom, sa šarmantnom rupicom na bradi. Poželeo sam da mu zubima raskinem tu njegovu zavodničku simetriju lica, da je izgrizem do krvi, da iskasapim tu njegovu užasnu superiornost pobednički mladog mužjaka. A šta tek da kažem za njegovu visinu! Ubi me, majko, ubi, dotuče me do kraja. Osetio sam neodoljiv poriv da mu potkrešem te duge, elegantne nogice. Ne samo što sam mu poželeo zlo, već sam odmah počeo da planiram kako da to izvedem.
Kod rugobe kakav sam ja, i duh se vrlo lako izopačuje i smišlja paklene planove. Naš stan je na petom spratu u zgradi bez lifta. Znao sam da on i kada ti dolazi, i kada odlazi, kao da leti, mladi samouvereni pastuv, i ne pazi gde gazi. Dok se satima sladio tvojim sočnim oblinama, prethodno kidajući ti, priglupo poučen jeftinim filmovima, čipkaste crne gaćice, ja sam pritajeno spremao klopku. Namestio sam mu siv kanap na jednom od stepenika između petog i četvrtog sprata, čvrsto vezujući ga na ogradi jedne, a prikivajući ga ekserom za zid na drugoj strani. Kanap sam postavio dovoljno nisko (nije bilo teško!), tako da ga ne primeti.
Znao sam koliko je grozan osećaj kada gubiš ravnotežu i celo rašrafljeno telo nekontrolisano ti leti kroz vazduh, a srce ti ludo kuca od straha i neizvesnosti šta će ti se desiti kada padneš. Radilo se samo o par sekundi, ali za to kratko vreme imao sam ogromno zadovoljstvo gledajući kako strah menja njegovo lepo lice, sada svo iskrivljeno, izgubljeno i nekako unakaženo. Padajući opsova, zamaha u prazno i tresnu na stepenice. Čulo se, prilično glasno, krckanje, kao da neko lomi debelu granu na pola. Već sledećeg momenta, zavlada duboka tišina, a on je ležao na stepeništu razbacanih nogu, stenjući, potom se njegovo lice iskrivi kao u nekom nemom filmu dok je pokušavao da sedne, ali desna noga mu je ostala po strani, sa iscepanom nogavicom na kolenu, kroz koju je štrčala rascvetana ružičasta podkolenica. Tren zaprepašćujuće tišine, dok mi je grudi ispunjavala prijatna toplina. Zatim, njegov vrisak, a ti mu pritrča niz stepenice, najbrže što si mogla, kao da letiš, mama, već si mu brisala nabubrelo antipatično lice belom maramicom (pa on je zaplakao!), ti klečeći kraj njega kao kakva milosrdna vila, tešila si ga nežnim, zabrinutim rečima, neprestano ljubeći ga, kao da je neka jadna povređena ptičica, a ne odrastao čovek!
I opet sam bio odvojen od tebe. Zarobljen među zidinama svoje monstruoznosti. Povukao sam se u kupatilo, ali ti nisi ni primetila da me nema. Bila si toliko obuzeta povredama svog voljenog i nisi prestajala da trčiš oko njega, telefonirala si za hitnu pomoć, prijateljima, smestila si ga u krevet i predano ga mazila i negovala dok je u meni i pored svih napora da to sprečim, besneo vihor ljubomore! A on, svakako da je uživao u svojoj ulozi ranjenog, samo da bi ga služila danonoćno i da se naslađuje podjednako tvojom baršunastom kožom i kulinarskim specijalitetima. Patio sam, crv me je nagrizao iznutra, srce mi se raspadalo, ali uzalud – bila si prinuđena da budeš neprestano kraj njega, i to zbog moje gluposti!
Znam, mama, bio sam ti teret još dok sam ti rastao u stomaku. Funkcioner, onaj moj takozvani otac, koji se noćima naslađivao tvojim divnim telom, besramno te je odbacio kad si mu se poverila da si bremena. Šutnuo te je bez reči, kao da ti se pre toga nije uvlačio među noge, šapućući ti tirade o tome kako ne može bez tebe. Taj drkadžija iz fotelje, taj koristoljubivi štreber, sav se izpotresao od straha da ćeš naštetiti njegovoj karijeri, taj smrdljivi ljubavnik, pa te je ostavio na ulici kao beskućnu skotnu kučku.
Koliko je samo tvoja dobroćudna, elegantna duša patila zbog nepravde! Nosila si torbe prepune enciklopedija. U jednoj ruci od A do Majk, u drugoj od Majm do Z, po četiri teške, debele enciklopedije u svakoj ruci. Po ceo dan si ih vukla strmim gradskim sokacima i vraćala se kući sva mokra od znoja, preumorna, da bi potom sa enciklopedijama trčala stepenicama naše zgrade, pet spratova gore, pa dole, pa gore, pa dole. Ali i pored svih tvojih nadljudskih napora, ja ti uporno nisam dozvoljavao da se oslobodiš od mene. Zašto ti nisam dozvolio da uspeš? Bili bi srećniji, i ti, i ja. Uživala bi u životu sa tvojim voljenim, ili sa više njih, jer si ti, mama, najpoželjnija, najseksi žena koju sam ikada sreo. Misliš da nisam primetio, još od najranijeg detinjstva, kako te muškarci gutaju pogledom. Sa uzbuđenjem svih svojih naježenih muških ganglija, dobacivali su ti niz fleševa od zavodničkih osmeha, a oni smeliji, sa značajno dignutom obrvom, čak su se usuđivali da pređu i na dvosmislene aluzije. Ali kad bi se njihovi pogledi spustili prema meni, izraz im se naglo menjao – umesto opčinjenosti koja se povlačila kao momentalna oseka, na licima im se čitalo neskriveno gađenje. Samo da znaš koliko sam se tada stideo, mama, što tebe sramotim, što te ponižavam svojim prisustvom.
Nije mi jasno zašto mi sada, posle toliko godina od epizode u kupatilu, ponovo dolazi glupi poriv da plačem. Izvini me, mama, znam kako ovo nije ni najmanje nalik na normalni ljudski plač, ali ja, ja nikada i nisam bio normalan. A nije da se nisam trudio da živim i da pronađem smisao čak i tamo gde vlada totalni besmisao. Ali mi jednostavno nije išlo! Eto, čak ni Kiracu nisam uspeo da ubijem. Iako sam sve isplanirao, kao uostalom i prilikom incidenta sa tvojim voljenim: vreme – u ponoć, kada su svi štićenici i bolničari u sanatorijumu u svojim krevetima, a Kiraca se posle poslednjeg obilaska vraća u svoju sobu; mesto – sačekao sam je skriven iz vrata WC-a u mračnom hodniku; sredstvo – veliki šrafciger koji sam ukrao iz garaže dok smo u okviru radne terapije prali Kiracinog “golfa”.
Prenebregao sam samo jednu sitnicu – da sam nizak! Da mi fali barem desetak santimetara pa da zabodem šrafciger tamo gde sam hteo – pravo u njeno srce. Takođe sam zaboravio da ona nije makar ko, nego Kiraca Upravnica. Koju je moj napad samo malo zbunio, ali preplašio je nije uopšte. Jednim pokretom, vešto i sigurno, kao da ga je odavno uvežbala, zgrabila mi je ruku, zavrnula je i oborila me na pod. Uspeo sam samo da je zagrebem po slabinama, ali je zato ona zgrabila metlu naslonjenu na zid i svom silom me tresnula drškom po licu. Zamutilo mi se, jedino osetih toplu krv koja mi zapljusnu lice i njen slatkast ukus u ustima. Na ono što se potom dešavalo sećam se kao u magli, da me neki cajkani vuku i mlate, da mi neki doktor šije rane na licu, bez anestezije, nagrdivši ga još više ako je to uopšte moguće, da mi neki sudija mrzovoljno dobacuje: – Sa tobom, kepecu, je svršeno, sada krkaj ono što si posrao. Sećam se i da me je meki tobožnji advokat branio da sam žrtva životnih okolnosti koji su od mene načinili nemoćnog subjekta iracionalnog nasilja, no meni je već bilo svejedno, jedino mi je, mama, moram da priznam, bilo malo krivo što ti nisi bila na suđenju. No kada su mi posle objasnili da si u to vreme bila na zimskom raspustu u Borovcu, i to sa svojim voljenim, došlo mi je milo što bar malo možeš da se odmoriš od svinjarija koje ti priređujem. Ovim povodom zahvali svome voljenom što mi je poklon poslao. Od 8 evra, tako piše na kutiji. Iako sam slagalicu složio za par minuta. Onaj pazl od dvadeset parčića je kao za prvake…
No, ne sekiraj se, ovde i nije tako loše. Zovu ga Popravni dom za maloletnike, iako meni liči na pravu zandanu. Ipak nije loše. Iskusio sam da ima sudbina sličnih mojoj, da ima mladića mnogo lepših i u liku i u telu od mene, a koji su isto toliko nesrećni… Ova ćelija ovde, za razliku od Proklete, ima prozor. Sa rešetkom, ali je ipak prozor. Mogu kroz njega da posmatram kako prolazi vreme, kada je sunčano, kada je oblačno, kada pada kiša, kada sneg, mogu svake noći da gledam u zvezde, da ih dokono brojim žvačući kuvani krompir od večere. Kada se istegnem, mogu iz ćelije da virim iza zidova doma, pa da vidim ljude i automobile kako idu ulicom. Mogu da vidim čak i krošnje drveća, juče su bile razlistane, a danas su golih grana… Kažu, ovde je jedini zadatak da se ubije vreme, ali ja nemam takve probleme. Mislim da bih godinama mogao da živim ovde, u zatvoru, i da mi ne bude dosadno. Naizgled, dani izgledaju dugi, a zapravo, kad ih naređam jedan na drugi, skraćuju se. Zadovoljan sam. Hrana je skromna, ali obezbeđena tri puta na dan, plus marenda. Svakog jutra, imamo obaveznu fiskulturu napolju u dvorištu. Znaš, kako se kaže, u zdravom telu, zdrav duh. Možda ću zaista uspeti da ojačam telo, da napumpam mišiće, pa da se popravim i iznutra…
Koliko ću ostati ovde? Pa, sigurno do devetnaeste. Zatim ću morati da napustim ovo mesto, ali snaći ću se već nekako. Mada sam čuo da ako napadnem stražara onda se dodaje još nekoliko godina i to u pravom zatvoru. Ti budi spokojna. Sada kada si bezbedna od moje nepodnošljive blizine, red je da se i ti nauživaš ljubavi i onih malih stvari koje čine život ispunjenim…
Zamisli na suđenju ona upravnica Kiraca, kada je svedočila, i to zamisli, tobož u moju odbranu, izjavila je bez stida i srama da sam hteo da joj zabodem šrafciger jer me majka nije mazila dovoljno u životu. Čak je spomenula i onog lažnog oca bez jaja, funkcionera. Kao da si ti postala takva zbog njega. Još ošamućen od pandurskih batina i nevešte intervencije onog nazovi doktorčića, koji me je najpre šio na živo, a tek posle me prsnuo nekim sprejom protiv boli od čega su mi se utrnula usta, uspeo sam tek toliko da procedim: – Niste u pravu, Upravnice… Ona se okrete, onako visoka i vitka, pomalo bledunjava, bez šminke: – Izvini, ali ništa te ne razumem. Jadničak, žao mi ga je, sudijo. Tako sam tada želeo da joj odvratim i pljesnem istinu u to njeno dvolično lice, ali bio sam sav pretučen, u ušima mi je i dalje zujalo bez prestanka, a kolena su mi se još uvek tresla od pretrpljenog nasilja, pa sam u svom tom beznađu od boli, uspeo samo da pljunem. Ali i za pljuvačku nisam imao snage, mama, pa mi se sva razmazala po iskrivljenim, modrim usnama. Pretpostavljam da sam izgledao grozno, jer je u sudnici zavladala neprijatna tišina, a pandur do mene zgrabio me bolno i gadljivo ispod miške, kao šinter šugavog psa…
Nekako sam umoran, mama. Mnogo toga se desilo u poslednje vreme. I ovde, sa te strane mi je bolje. Imam barem mir, ne opterećujem se halucinacijama i grešnim mislima, budim se odmoran, vežbam fiskulturu, hranim se redovno. Obećavaš mi da ćeš me posećivati. Ali, nemoj pogrešno da me razumeš, ne moraš da to činiš prečesto. Mene tvoja ljubav greje i iz daleka. Dovoljno je da pomislim na tebe i već mi miriše tvoj nežni parfem koji me opija kao što se ružni bumbar opija kraljicom ružom. U sebi nosim tvoj hologram, i gde god da sam, gde god da si, nosiću ga u sebi.
___
S makedonskog preveo autor
Palčić
ova se bajka kazuje ujutro, dok se srkuće škembe čorba da bi se otreznilo od sinoćnog pijanstva…
Zar si opet, mama, sa onim mladim frajerom? Eh, da ti nisam sin… Mada, nisam baš toliko protiv njega. Nije on ni tako loš, 714 evra dade onomad za moje lečenje. Ovim povodom mu zahvaljujem što je mislio na mene. I što mi je platio sanatorijum. Iako je to tamo više ličilo na kaznu, i to posebnog tipa, nego na lečilište. Odmah, još prve nedelje mog boravka tamo, bio sam kažnjen zbog slušanja muzike preko vokmena od 15 do 17.30, za vreme takozvanih časova za odmor. Otkud da znam da muzika sa vokmena može nekome da smeta? Ali eto bio sam zato kažnjen i ona, upravnica Kiraca, odredila je da me zatvore čitava dva dana i dve noći u praznoj podrumskoj prostoriji, sa samo jednom jedinom stolicom zakovanom uz pod, za koju sam bio vezan, i sa jednim nepodnošljivo jakim reflektorom, uperenim pravo u moje lice. Zamisli, mama, kako mi je bilo tada sa tom uprtom oštrom iglom od svetlosti direktno u zenice, do krvi zategnut debelim užetom, strašno uznemiren i bespomoćan u Prokletoj ćeliji, kako su deca iz sanatorijuma nazivali ovu užasnu prostoriju bez prozora izuzev otvora na gvozdenim vratima. Prošlo bi možda samo nekoliko sati, a ti već ne znaš da li napolju greje sunce ili ljudi mirno spavaju usred noćne tišine.
Posle užasno dugog vremena, neko otvara špijunku na vratima i zuri u tebe i ti osećaš njegov hladni, podsmešljivi pogled, ali ne možeš da vidiš ko je, jer su ti se preko očiju nadvili nekakvi svetlosni mehuri od neprestane agresije reflektora. Negde tamo, iza te rupice i tog sarkastičnog mučitelja, postoji svet u kome se razgovara, kreće, ponekad možda čak i smeje, i taj oprani, strogi svet sanatorijuma, počinje u poređenju sa ovim, u Prokletoj ćeliji, da ti izgleda lep i slobodan. Da, i slobodan! Zatim, opet si u zatvoru, i svetlo te ubija kao dželatski nož, i to bez prestanka, dugo, predugo… Dok ne počneš da vičeš, da se dereš kao ćaknut, a takav si već postao, da zavijaš prepuklim glasom kakav si u svom životu čuo samo dva puta, jednom pri rođenju, i drugi put, u kupatilu… Otključavaju vrata. Čuješ dolazi upravnica Kiraca, prepoznaješ njen oštri korak, ali ne možeš je videti zbog ubistvenog svetla, dolazi do tebe i znaš da te prezrivo gleda. Pretpostavljaš da je kao i obično u crnim štofenim pantalonama i u crnom žaketu, uvek uredno zakopčanom, odakle, kod vrata, izviruje i blješti bela kragnja svežo ispeglane košulje. Potom, čuješ joj glas.
Mamice, ako se neko brinuo o meni, još od kad sam se rodio, to si bila ti! Mada sam te tada toliko neprijatno iznenadio. Nisi čak bila u stanju da priznaš da sam tvoja beba. A i kako bi mogla! Onakav nikakav prcvoljak, pa još sav prekriven crnim dlakama, usled iritacije tvog nežnog želuca. Mogu da zamislim kako ti je mučno bilo dok si me nosila, još mučnije kad si me po prvi put videla – kao mokrog pacova upravo izašlog iz kanalizacije. Čak je i cenjeni ginekolog, koji ti je, sa krajnjim poštovanjem prema neponovljivoj lepoti, tvojoj i tvoje vagine, pomogao da se porodiš, iskolačio oči kada me je ugledao! A još više kada me je čuo! Znam da su svi u porodilištu bili šokirani od tog groznog glasa koji nije nimalo nalikovao na bebeći, već na otegnuto zavijanje obolele životinje.
Naravno, još nisam bio dovoljno priseban da sagledam užasan efekat koji sam pri rađanju izazvao svojom pojavom i glasom. Desetak godina docnije, kada me je spopao pubertet, shvatio sam, jadan ja, da sam taj događaj u stvari memorirao u svojoj podsvesti. Kao i obično, bio sam u kupatilu, posmatrajući svoj lik u ogledalu, kao i uvek, sa krivicom zbog njegovog izgleda, zbog nosine pune bubuljica, zbog naduvenih usana sa krastama na krajevima, zbog svog tog ogromnog lica nasađenog na rahitično telo pajaca. Samo dva oka, vrlo svetla, kao u žutog mačora, gledala su u mene, neprijatno nečovečno i hladno, čak i tada kada je nestišani bes prema sebi preplavljivao svo moje biće. Možda zato što su moje oči, još otkad sam bio beba, posle svih mučnih iskustava, ostajale suve, bez ijedne kapi suze.
Ali tada pred ogledalom, kada je trebalo da se po ko zna koji put suočim sa svojom rugobom, neka iznenadna žal se probi iz dubine mojih rahitičnih grudi i provali između šupljih zuba napolje u krik, glasan, životinjski, pa još jedan, pa još jedan, i ja počeh da zavijam, kleknut na podu, jer više nisam mogao da se gledam, zavijao sam u kupatilu. Sva sreća što ti nisi bila u stanu, tada si imala kafe randevu sa svojim draganom u “Žurnalu”, pa nisi mogla da čuješ moje varvarske pozive u pomoć.
Oprosti mi, oprosti, mamice, zbog moje rugobe! Oprosti za ništavnost ovog čovečjeg ploda koji je imao toliko smelosti da se nazove tvojim sinom!
Kao i tada, u kupatilu, i sada, u Prokletoj ćeliji, ridao sam, sav u suzama, uz grozno liptanje. I tako, dok sam se izbezumljeno drao, ljigav, sa licem umazanim od suza i slina, Kiraca me upita, strašno mirnim glasom: – Šta si se toliko razgalamio? – Izvin…ite…gospo…đice… – ne uspevajući od sečiva sadističke svetlosti da vidim ništa osim njene tamne siluete. – Prvo i prvo, ja za tebe nisam gospođica – prekide me: – Nego?… Nego?… – Vi ste Upravnica – prošmrcah. Možeš da zamisliš, mamice, koliko sam se obeshrabreno, koliko bedno osećao. Iz petinih žila sam nastojao da zaustavim suze, da ne pustim krik od sebe. Zaista sam nastojao, ali nisam mogao. Jaukao sam i izvan i u sebi, i kada sam konačno uspeo da joj vidim oči, kako me pažljivo i hladno posmatraju, ne pokazujući ništa određeno, nikakav osećaj izuzev gospodarskog, osetio sam se tako sićušan, tako ponižen. – Kaznu si zaslužio i sada je izdrži. I ne ponašaj se kao neki crv! – kao da je čitala moje šmrcave misli, kao da je htela da još jače osetim njenu osudu, sad, kada bejah totalno slab da se odbranim od nje.
To da, ali i u toj najbednijoj poziciji, proklinjao sam zlotvora Kiracu. I dok je izlazila iz ćelije, i dalje ravnodušna i oštra, zaricao sam se, po sto puta, da ću joj se osvetiti! To je cena koju izmučene duše naplaćuju svojim mučiteljima. Što može jedan patuljak, jedan Kvazimodo kao ja, usred takvog odvratnog i beskonačnog poniženja, u koje me baci Kiraca u Prokletoj ćeliji? Kada bih pogledao naviše da se pomolim Bogu, bičevala me je veštačka svetlost reflektora, kada bih pokušao da uzdahnem, barem malo da olakšam sebi, uže mi se nabijalo u grudi. Znam, mama, da bi u ovakvim grozomornim momentima, ti umela da otkloniš zle misli od sebe, i da uz pomoć unutrašnjeg mira savladaš sve nevolje. Ali daleko sam ja od tvoje snage!
Izdržao sam kaznu do kraja, i drugog dana, i druge noći, mada, kao što sam već rekao, nisam bio svestan koliko je vremena prošlo, i kada su ušli da mi kažu kako je gotovo, odvezali su mi prokleto uže, a ja sam, još uvek sav zakoravljen i ukočen, sedeo kao hipnotisan, ne mogući da se pokrenem iako su mi skinuli konopac i otvorili vrata. Jednostavno nisam uspevao da se mrdnem, kao da sam slep, kao da sam gluv, kao da sam umro u tim minutima…
Posle sam ipak uspeo da se nekako priberem, ustao sam sa stolice, izašao iz ćelije, čak sa osmehom, i od tog dana sam se ponašao kao najprimerniji, najposlušniji pitomac u sanatorijumu, iako mi je mozak pakosno radio smišljajući osvetu.
Urezalo mi se u sećanje kako si se u ranom detinjstvu, što je u mom slučaju bilo još ranije, jer nisam rastao i bio sam pet puta sitniji i smežuraniji od svojih vršnjaka, kako si se brinula o meni. Bila si kao na raspeću, između obaveza prema meni i prema tvom voljenom, ali si uvek uspevala da balansiraš, da se ne otkažeš i pored svih teškoća.
O mila moja mama, zato sam i toliko srećan što si našla čoveka po meri. Mladog, sposobnog, potentnog! Iako, kada si mi ga predstavila, mamice, moram da ti priznam, došlo mi je da ga ugrizem za to njegovo lepo lice. Bio je nepodnošljivo zgodan sa onim svojim živim crnim đilkoškim očima, sa blještavim belim osmehom, sa šarmantnom rupicom na bradi. Poželeo sam da mu zubima raskinem tu njegovu zavodničku simetriju lica, da je izgrizem do krvi, da iskasapim tu njegovu užasnu superiornost pobednički mladog mužjaka. A šta tek da kažem za njegovu visinu! Ubi me, majko, ubi, dotuče me do kraja. Osetio sam neodoljiv poriv da mu potkrešem te duge, elegantne nogice. Ne samo što sam mu poželeo zlo, već sam odmah počeo da planiram kako da to izvedem.
Kod rugobe kakav sam ja, i duh se vrlo lako izopačuje i smišlja paklene planove. Naš stan je na petom spratu u zgradi bez lifta. Znao sam da on i kada ti dolazi, i kada odlazi, kao da leti, mladi samouvereni pastuv, i ne pazi gde gazi. Dok se satima sladio tvojim sočnim oblinama, prethodno kidajući ti, priglupo poučen jeftinim filmovima, čipkaste crne gaćice, ja sam pritajeno spremao klopku. Namestio sam mu siv kanap na jednom od stepenika između petog i četvrtog sprata, čvrsto vezujući ga na ogradi jedne, a prikivajući ga ekserom za zid na drugoj strani. Kanap sam postavio dovoljno nisko (nije bilo teško!), tako da ga ne primeti.
Znao sam koliko je grozan osećaj kada gubiš ravnotežu i celo rašrafljeno telo nekontrolisano ti leti kroz vazduh, a srce ti ludo kuca od straha i neizvesnosti šta će ti se desiti kada padneš. Radilo se samo o par sekundi, ali za to kratko vreme imao sam ogromno zadovoljstvo gledajući kako strah menja njegovo lepo lice, sada svo iskrivljeno, izgubljeno i nekako unakaženo. Padajući opsova, zamaha u prazno i tresnu na stepenice. Čulo se, prilično glasno, krckanje, kao da neko lomi debelu granu na pola. Već sledećeg momenta, zavlada duboka tišina, a on je ležao na stepeništu razbacanih nogu, stenjući, potom se njegovo lice iskrivi kao u nekom nemom filmu dok je pokušavao da sedne, ali desna noga mu je ostala po strani, sa iscepanom nogavicom na kolenu, kroz koju je štrčala rascvetana ružičasta podkolenica. Tren zaprepašćujuće tišine, dok mi je grudi ispunjavala prijatna toplina. Zatim, njegov vrisak, a ti mu pritrča niz stepenice, najbrže što si mogla, kao da letiš, mama, već si mu brisala nabubrelo antipatično lice belom maramicom (pa on je zaplakao!), ti klečeći kraj njega kao kakva milosrdna vila, tešila si ga nežnim, zabrinutim rečima, neprestano ljubeći ga, kao da je neka jadna povređena ptičica, a ne odrastao čovek!
I opet sam bio odvojen od tebe. Zarobljen među zidinama svoje monstruoznosti. Povukao sam se u kupatilo, ali ti nisi ni primetila da me nema. Bila si toliko obuzeta povredama svog voljenog i nisi prestajala da trčiš oko njega, telefonirala si za hitnu pomoć, prijateljima, smestila si ga u krevet i predano ga mazila i negovala dok je u meni i pored svih napora da to sprečim, besneo vihor ljubomore! A on, svakako da je uživao u svojoj ulozi ranjenog, samo da bi ga služila danonoćno i da se naslađuje podjednako tvojom baršunastom kožom i kulinarskim specijalitetima. Patio sam, crv me je nagrizao iznutra, srce mi se raspadalo, ali uzalud – bila si prinuđena da budeš neprestano kraj njega, i to zbog moje gluposti!
Znam, mama, bio sam ti teret još dok sam ti rastao u stomaku. Funkcioner, onaj moj takozvani otac, koji se noćima naslađivao tvojim divnim telom, besramno te je odbacio kad si mu se poverila da si bremena. Šutnuo te je bez reči, kao da ti se pre toga nije uvlačio među noge, šapućući ti tirade o tome kako ne može bez tebe. Taj drkadžija iz fotelje, taj koristoljubivi štreber, sav se izpotresao od straha da ćeš naštetiti njegovoj karijeri, taj smrdljivi ljubavnik, pa te je ostavio na ulici kao beskućnu skotnu kučku.
Koliko je samo tvoja dobroćudna, elegantna duša patila zbog nepravde! Nosila si torbe prepune enciklopedija. U jednoj ruci od A do Majk, u drugoj od Majm do Z, po četiri teške, debele enciklopedije u svakoj ruci. Po ceo dan si ih vukla strmim gradskim sokacima i vraćala se kući sva mokra od znoja, preumorna, da bi potom sa enciklopedijama trčala stepenicama naše zgrade, pet spratova gore, pa dole, pa gore, pa dole. Ali i pored svih tvojih nadljudskih napora, ja ti uporno nisam dozvoljavao da se oslobodiš od mene. Zašto ti nisam dozvolio da uspeš? Bili bi srećniji, i ti, i ja. Uživala bi u životu sa tvojim voljenim, ili sa više njih, jer si ti, mama, najpoželjnija, najseksi žena koju sam ikada sreo. Misliš da nisam primetio, još od najranijeg detinjstva, kako te muškarci gutaju pogledom. Sa uzbuđenjem svih svojih naježenih muških ganglija, dobacivali su ti niz fleševa od zavodničkih osmeha, a oni smeliji, sa značajno dignutom obrvom, čak su se usuđivali da pređu i na dvosmislene aluzije. Ali kad bi se njihovi pogledi spustili prema meni, izraz im se naglo menjao – umesto opčinjenosti koja se povlačila kao momentalna oseka, na licima im se čitalo neskriveno gađenje. Samo da znaš koliko sam se tada stideo, mama, što tebe sramotim, što te ponižavam svojim prisustvom.
Nije mi jasno zašto mi sada, posle toliko godina od epizode u kupatilu, ponovo dolazi glupi poriv da plačem. Izvini me, mama, znam kako ovo nije ni najmanje nalik na normalni ljudski plač, ali ja, ja nikada i nisam bio normalan. A nije da se nisam trudio da živim i da pronađem smisao čak i tamo gde vlada totalni besmisao. Ali mi jednostavno nije išlo! Eto, čak ni Kiracu nisam uspeo da ubijem. Iako sam sve isplanirao, kao uostalom i prilikom incidenta sa tvojim voljenim: vreme – u ponoć, kada su svi štićenici i bolničari u sanatorijumu u svojim krevetima, a Kiraca se posle poslednjeg obilaska vraća u svoju sobu; mesto – sačekao sam je skriven iz vrata WC-a u mračnom hodniku; sredstvo – veliki šrafciger koji sam ukrao iz garaže dok smo u okviru radne terapije prali Kiracinog “golfa”.
Prenebregao sam samo jednu sitnicu – da sam nizak! Da mi fali barem desetak santimetara pa da zabodem šrafciger tamo gde sam hteo – pravo u njeno srce. Takođe sam zaboravio da ona nije makar ko, nego Kiraca Upravnica. Koju je moj napad samo malo zbunio, ali preplašio je nije uopšte. Jednim pokretom, vešto i sigurno, kao da ga je odavno uvežbala, zgrabila mi je ruku, zavrnula je i oborila me na pod. Uspeo sam samo da je zagrebem po slabinama, ali je zato ona zgrabila metlu naslonjenu na zid i svom silom me tresnula drškom po licu. Zamutilo mi se, jedino osetih toplu krv koja mi zapljusnu lice i njen slatkast ukus u ustima. Na ono što se potom dešavalo sećam se kao u magli, da me neki cajkani vuku i mlate, da mi neki doktor šije rane na licu, bez anestezije, nagrdivši ga još više ako je to uopšte moguće, da mi neki sudija mrzovoljno dobacuje: – Sa tobom, kepecu, je svršeno, sada krkaj ono što si posrao. Sećam se i da me je meki tobožnji advokat branio da sam žrtva životnih okolnosti koji su od mene načinili nemoćnog subjekta iracionalnog nasilja, no meni je već bilo svejedno, jedino mi je, mama, moram da priznam, bilo malo krivo što ti nisi bila na suđenju. No kada su mi posle objasnili da si u to vreme bila na zimskom raspustu u Borovcu, i to sa svojim voljenim, došlo mi je milo što bar malo možeš da se odmoriš od svinjarija koje ti priređujem. Ovim povodom zahvali svome voljenom što mi je poklon poslao. Od 8 evra, tako piše na kutiji. Iako sam slagalicu složio za par minuta. Onaj pazl od dvadeset parčića je kao za prvake…
No, ne sekiraj se, ovde i nije tako loše. Zovu ga Popravni dom za maloletnike, iako meni liči na pravu zandanu. Ipak nije loše. Iskusio sam da ima sudbina sličnih mojoj, da ima mladića mnogo lepših i u liku i u telu od mene, a koji su isto toliko nesrećni… Ova ćelija ovde, za razliku od Proklete, ima prozor. Sa rešetkom, ali je ipak prozor. Mogu kroz njega da posmatram kako prolazi vreme, kada je sunčano, kada je oblačno, kada pada kiša, kada sneg, mogu svake noći da gledam u zvezde, da ih dokono brojim žvačući kuvani krompir od večere. Kada se istegnem, mogu iz ćelije da virim iza zidova doma, pa da vidim ljude i automobile kako idu ulicom. Mogu da vidim čak i krošnje drveća, juče su bile razlistane, a danas su golih grana… Kažu, ovde je jedini zadatak da se ubije vreme, ali ja nemam takve probleme. Mislim da bih godinama mogao da živim ovde, u zatvoru, i da mi ne bude dosadno. Naizgled, dani izgledaju dugi, a zapravo, kad ih naređam jedan na drugi, skraćuju se. Zadovoljan sam. Hrana je skromna, ali obezbeđena tri puta na dan, plus marenda. Svakog jutra, imamo obaveznu fiskulturu napolju u dvorištu. Znaš, kako se kaže, u zdravom telu, zdrav duh. Možda ću zaista uspeti da ojačam telo, da napumpam mišiće, pa da se popravim i iznutra…
Koliko ću ostati ovde? Pa, sigurno do devetnaeste. Zatim ću morati da napustim ovo mesto, ali snaći ću se već nekako. Mada sam čuo da ako napadnem stražara onda se dodaje još nekoliko godina i to u pravom zatvoru. Ti budi spokojna. Sada kada si bezbedna od moje nepodnošljive blizine, red je da se i ti nauživaš ljubavi i onih malih stvari koje čine život ispunjenim…
Zamisli na suđenju ona upravnica Kiraca, kada je svedočila, i to zamisli, tobož u moju odbranu, izjavila je bez stida i srama da sam hteo da joj zabodem šrafciger jer me majka nije mazila dovoljno u životu. Čak je spomenula i onog lažnog oca bez jaja, funkcionera. Kao da si ti postala takva zbog njega. Još ošamućen od pandurskih batina i nevešte intervencije onog nazovi doktorčića, koji me je najpre šio na živo, a tek posle me prsnuo nekim sprejom protiv boli od čega su mi se utrnula usta, uspeo sam tek toliko da procedim: – Niste u pravu, Upravnice… Ona se okrete, onako visoka i vitka, pomalo bledunjava, bez šminke: – Izvini, ali ništa te ne razumem. Jadničak, žao mi ga je, sudijo. Tako sam tada želeo da joj odvratim i pljesnem istinu u to njeno dvolično lice, ali bio sam sav pretučen, u ušima mi je i dalje zujalo bez prestanka, a kolena su mi se još uvek tresla od pretrpljenog nasilja, pa sam u svom tom beznađu od boli, uspeo samo da pljunem. Ali i za pljuvačku nisam imao snage, mama, pa mi se sva razmazala po iskrivljenim, modrim usnama. Pretpostavljam da sam izgledao grozno, jer je u sudnici zavladala neprijatna tišina, a pandur do mene zgrabio me bolno i gadljivo ispod miške, kao šinter šugavog psa…
Nekako sam umoran, mama. Mnogo toga se desilo u poslednje vreme. I ovde, sa te strane mi je bolje. Imam barem mir, ne opterećujem se halucinacijama i grešnim mislima, budim se odmoran, vežbam fiskulturu, hranim se redovno. Obećavaš mi da ćeš me posećivati. Ali, nemoj pogrešno da me razumeš, ne moraš da to činiš prečesto. Mene tvoja ljubav greje i iz daleka. Dovoljno je da pomislim na tebe i već mi miriše tvoj nežni parfem koji me opija kao što se ružni bumbar opija kraljicom ružom. U sebi nosim tvoj hologram, i gde god da sam, gde god da si, nosiću ga u sebi.
___
S makedonskog preveo autor