Mnogo je toga što razdvaja Svetislava Basaru i Miljenka Jergovića, ljude bitno različitih temperamenata, pisce bitno različitih senzibiliteta, ukusa, egzistencijalnih iskustava i formativnih lektira, ali nije manje onoga što ih spaja, pa makar i na onaj način na koji ljudi koji se ostvarenim delom (a ne pukim zamišljajima o samima sebi) uzdignu visoko iznad konfekcijskih mera u svojoj kulturi negde prirodno bivaju upućeni jedan na drugog – osim ako ne nasednu glupoj, nižerazrednoj konvenciji konkurentskog odnosa, u kojem naporna taština trijumfuje nad pameću i smislom. Utoliko je, kontekstualno, jedna od stvari koje spajaju ovu dvojicu pisaca postojano stojećih u najužem društvu ponajboljih živih autora na složenom zajedničkom jeziku i to da njihova, hajmo reći, drčna istaknutost postojano provocira svakovrsne reakcije, to jest, da su naprosto od onih ljudi o kojima ama baš svako ima i brižno uzgaja nekakvo mišljenje. Naivac bi pomislio da bi mišljenju i stavu moralo prethoditi i nekakvo znanje i razumevanje, ali nipošto nije nužno da bilo šta suvislo i stvarno znate o Jergoviću ili Basari – nekmoli da ste ih ozbiljnije čitali – e ne biste li se usudili da ih vehementno o(t)pišete… Doduše, ne ostaju ni oni dužni u toj razmeni vatre: ako već svi imaju mišljenje o njima, zašto ne bi i oni imali mišljenje o svemu i svakome, pa ga još i podelili s javnošću kroz oknjiženu uzajamnu prepisku? Podseća me to pomalo na nedavnu knjigu prepiske francuskih omiljeno-omraženih superstarova Uelbeka i Anri-Levija, mada prilično pouzdano znam da bi najmanje jedan od ove naše dvojice bio prilično nezadovoljan takvim poređenjem.
Kako god, Basara i Jergović dopisivali su se isprva kroz tri godine, s kraćim i dužim prekidima, i ta je korespondencija prošle godine objavljena u opširnoj, skoro pet stotina stranica debeloj knjizi „Tušta i tma“. Sada je, kod istog izdavača (Laguna, Beograd 2015), objavljen njen manje opsežan nastavak „Drugi krug“ (269 strana), ispisivan koncentrisano i intenzivno u kratkom vremenskom odeljku od dva proletnja meseca ove godine. Knjiga je, naravno, prirodan nastavak prethodne – mada se može čitati savim nezavisno od nje – pa ipak, boljem čitaocu neće promaći jedna generalna promena u tonu: možda reč koju ću izreći nije dovoljno instruktivna, ali rekao bih da je ova druga knjiga naprosto – opuštenija. Šta to znači? Verovatno ništa više nego to da se korespondenti sada bolje međusobno poznaju, i da u svoja pisma, bez bilo kakvog odvećnog nagađanja, grčenja i mučenja, unapred pomalo ugrađuju i moguće odgovore sa druge strane, to jest, da svom partneru – teniski rečeno – ne serviraju one lopte za koje znaju da ih ovaj ne može ili čak ne želi stići, jer zapravo ne zna šta bi s njima. Nije toga ni u prvoj knjizi bilo mnogo, no ovde gotovo sasvim izostaje.
Kako dnevni događaji diktiraju teme i ton ne baš beznačajnog dela prepiske, nije čudno da je u početku knjige mnogo stranica posvećeno živopisnoj, bizarnoj, morbidnoj pojavi zvanoj Vojislav Šešelj, koji je nekako baš tih dana vraćen iz Haga, i koji je sa svojim celoživotnim kvazipolitičkim performansom nastavio baš onde gde je stao kad ga je odvelo u Sheveningen: kanibalske izjave, ritualizovano prostaštvo, paljenje zastava… Basara piše ponajviše o značenju „Šešelja“, manje kao konkretne pojave a više kao metafore, u kontekstu generalnog srpskog pada i sramote od kasnih osamdesetih naovamo, Jergović na tom tragu podseća na predistoriju slučaja, na davne Šešeljeve sarajevske dane. Obojica, pak, kroz tu i druge „studije slučaja“ postojano u ovoj knjizi razmatraju nekovrsnu po-etiku konvertitstva, to jest, fenomen pretvaranja jednog autoritarnog mentalno-vrednosnog modela („komunističkog“), u njegovu prividnu suprotnost, u nacionalističko paganstvo, zaogrnuto insignijama religijskog, ne kao vere u onostrano, nego kao do posvemašnje prizemnosti i podzemnosti ovozemaljske, nihilističke zaljubljenosti u znamenje krvi i tla, gde je i verska pripadnost samo amblem pripadništva Većini, svojevrsna legitimacijska osnova za tlačenje svega manjinskog, drugačijeg, „tuđeg“.
Pozicija koja je dvojici korespondenata samom formom i kontekstom zadata pomalo podseća na onu koju imaju ona dva cinično gunđava starca koji sede na galeriji i komentarišu Muppet show; nema u tome ničega lošeg – ta, nisu li ta dva džangrizala često bila najbolji deo showa? Ozbiljno govoreći, Basara i Jergović ovom prepiskom na neki način produbljuju i temeljitije obrađuju neke od ličnosti i tema koje često gostuju u njihovim kolumnama, no to je samo jedan od glavnih tokova ove razmene pisama. Onaj drugi, zapravo i najdragoceniji, mogao bi se nazvati i kolekcijom mini-eseja na veoma širok spektar tema, od književnih i filozofskih do epifenomena svakodnevice. Potom, tu je i niz memoarskih minijatura s nemalim potencijalom da budu nukleus nečega većeg: kod Jergovića to je najčešće povezano sa familijom i sa Sarajevom, kod Basare sa odrastanjem u srbijanskoj provinciji u vreme socijalizma, sa beogradskom književnom scenom takođe. A bogme i sa njegovom današnjom svakodnevicom u sremskom selu kuda se povukao – a taj potencijal, slutim, mora dočekati onu kišovsku „milost uobličenja“. Potom, tu su i kratki autopoetički osvrti, kod Jergovića i putositnice, fragmenti iz jednog osobenog književno-putnog bedekera (Basara se teško i nerado pokreće bilo kuda). I dakako, ponajviše od svega – kako bi drugačije uopšte moglo biti – o knjigama, o svakodnevnim lektirama, ponovljenim ili premijernim, od kojih bi neke mogle biti dragoceno otkriće za čitaoce ove prepiske, poput slučajno otkrivenih, u anonimnosti izdatih i javno prećutanih ratnih memoara sarajevskog pravoslavnog sveštenika Ubiparipovića, za koje Jergović kaže da su nešto možda ponajbolje što je uopšte napisano o srpskoj strani grozote i sramote devedesetih.
Ne znam hoće li za ovim drugim krugom uslediti i treći; ono što je sigurno jeste da su sada na redu „mišljenja“, uključujući i ona koja svoje vlasnike ni na šta ne obavezuju, jer su do njih nekako baš tako i došli – niotkuda i ni na čemu… Ali, i to je svet u kojem nam valja živeti, čitati i pisati; recimo da je i ova knjiga neki mali otpor toj entropiji, tom „usponu beznačajnosti“.
Otpor entropiji
Mnogo je toga što razdvaja Svetislava Basaru i Miljenka Jergovića, ljude bitno različitih temperamenata, pisce bitno različitih senzibiliteta, ukusa, egzistencijalnih iskustava i formativnih lektira, ali nije manje onoga što ih spaja, pa makar i na onaj način na koji ljudi koji se ostvarenim delom (a ne pukim zamišljajima o samima sebi) uzdignu visoko iznad konfekcijskih mera u svojoj kulturi negde prirodno bivaju upućeni jedan na drugog – osim ako ne nasednu glupoj, nižerazrednoj konvenciji konkurentskog odnosa, u kojem naporna taština trijumfuje nad pameću i smislom. Utoliko je, kontekstualno, jedna od stvari koje spajaju ovu dvojicu pisaca postojano stojećih u najužem društvu ponajboljih živih autora na složenom zajedničkom jeziku i to da njihova, hajmo reći, drčna istaknutost postojano provocira svakovrsne reakcije, to jest, da su naprosto od onih ljudi o kojima ama baš svako ima i brižno uzgaja nekakvo mišljenje. Naivac bi pomislio da bi mišljenju i stavu moralo prethoditi i nekakvo znanje i razumevanje, ali nipošto nije nužno da bilo šta suvislo i stvarno znate o Jergoviću ili Basari – nekmoli da ste ih ozbiljnije čitali – e ne biste li se usudili da ih vehementno o(t)pišete… Doduše, ne ostaju ni oni dužni u toj razmeni vatre: ako već svi imaju mišljenje o njima, zašto ne bi i oni imali mišljenje o svemu i svakome, pa ga još i podelili s javnošću kroz oknjiženu uzajamnu prepisku? Podseća me to pomalo na nedavnu knjigu prepiske francuskih omiljeno-omraženih superstarova Uelbeka i Anri-Levija, mada prilično pouzdano znam da bi najmanje jedan od ove naše dvojice bio prilično nezadovoljan takvim poređenjem.
Kako god, Basara i Jergović dopisivali su se isprva kroz tri godine, s kraćim i dužim prekidima, i ta je korespondencija prošle godine objavljena u opširnoj, skoro pet stotina stranica debeloj knjizi „Tušta i tma“. Sada je, kod istog izdavača (Laguna, Beograd 2015), objavljen njen manje opsežan nastavak „Drugi krug“ (269 strana), ispisivan koncentrisano i intenzivno u kratkom vremenskom odeljku od dva proletnja meseca ove godine. Knjiga je, naravno, prirodan nastavak prethodne – mada se može čitati savim nezavisno od nje – pa ipak, boljem čitaocu neće promaći jedna generalna promena u tonu: možda reč koju ću izreći nije dovoljno instruktivna, ali rekao bih da je ova druga knjiga naprosto – opuštenija. Šta to znači? Verovatno ništa više nego to da se korespondenti sada bolje međusobno poznaju, i da u svoja pisma, bez bilo kakvog odvećnog nagađanja, grčenja i mučenja, unapred pomalo ugrađuju i moguće odgovore sa druge strane, to jest, da svom partneru – teniski rečeno – ne serviraju one lopte za koje znaju da ih ovaj ne može ili čak ne želi stići, jer zapravo ne zna šta bi s njima. Nije toga ni u prvoj knjizi bilo mnogo, no ovde gotovo sasvim izostaje.
Kako dnevni događaji diktiraju teme i ton ne baš beznačajnog dela prepiske, nije čudno da je u početku knjige mnogo stranica posvećeno živopisnoj, bizarnoj, morbidnoj pojavi zvanoj Vojislav Šešelj, koji je nekako baš tih dana vraćen iz Haga, i koji je sa svojim celoživotnim kvazipolitičkim performansom nastavio baš onde gde je stao kad ga je odvelo u Sheveningen: kanibalske izjave, ritualizovano prostaštvo, paljenje zastava… Basara piše ponajviše o značenju „Šešelja“, manje kao konkretne pojave a više kao metafore, u kontekstu generalnog srpskog pada i sramote od kasnih osamdesetih naovamo, Jergović na tom tragu podseća na predistoriju slučaja, na davne Šešeljeve sarajevske dane. Obojica, pak, kroz tu i druge „studije slučaja“ postojano u ovoj knjizi razmatraju nekovrsnu po-etiku konvertitstva, to jest, fenomen pretvaranja jednog autoritarnog mentalno-vrednosnog modela („komunističkog“), u njegovu prividnu suprotnost, u nacionalističko paganstvo, zaogrnuto insignijama religijskog, ne kao vere u onostrano, nego kao do posvemašnje prizemnosti i podzemnosti ovozemaljske, nihilističke zaljubljenosti u znamenje krvi i tla, gde je i verska pripadnost samo amblem pripadništva Većini, svojevrsna legitimacijska osnova za tlačenje svega manjinskog, drugačijeg, „tuđeg“.
Pozicija koja je dvojici korespondenata samom formom i kontekstom zadata pomalo podseća na onu koju imaju ona dva cinično gunđava starca koji sede na galeriji i komentarišu Muppet show; nema u tome ničega lošeg – ta, nisu li ta dva džangrizala često bila najbolji deo showa? Ozbiljno govoreći, Basara i Jergović ovom prepiskom na neki način produbljuju i temeljitije obrađuju neke od ličnosti i tema koje često gostuju u njihovim kolumnama, no to je samo jedan od glavnih tokova ove razmene pisama. Onaj drugi, zapravo i najdragoceniji, mogao bi se nazvati i kolekcijom mini-eseja na veoma širok spektar tema, od književnih i filozofskih do epifenomena svakodnevice. Potom, tu je i niz memoarskih minijatura s nemalim potencijalom da budu nukleus nečega većeg: kod Jergovića to je najčešće povezano sa familijom i sa Sarajevom, kod Basare sa odrastanjem u srbijanskoj provinciji u vreme socijalizma, sa beogradskom književnom scenom takođe. A bogme i sa njegovom današnjom svakodnevicom u sremskom selu kuda se povukao – a taj potencijal, slutim, mora dočekati onu kišovsku „milost uobličenja“. Potom, tu su i kratki autopoetički osvrti, kod Jergovića i putositnice, fragmenti iz jednog osobenog književno-putnog bedekera (Basara se teško i nerado pokreće bilo kuda). I dakako, ponajviše od svega – kako bi drugačije uopšte moglo biti – o knjigama, o svakodnevnim lektirama, ponovljenim ili premijernim, od kojih bi neke mogle biti dragoceno otkriće za čitaoce ove prepiske, poput slučajno otkrivenih, u anonimnosti izdatih i javno prećutanih ratnih memoara sarajevskog pravoslavnog sveštenika Ubiparipovića, za koje Jergović kaže da su nešto možda ponajbolje što je uopšte napisano o srpskoj strani grozote i sramote devedesetih.
Ne znam hoće li za ovim drugim krugom uslediti i treći; ono što je sigurno jeste da su sada na redu „mišljenja“, uključujući i ona koja svoje vlasnike ni na šta ne obavezuju, jer su do njih nekako baš tako i došli – niotkuda i ni na čemu… Ali, i to je svet u kojem nam valja živeti, čitati i pisati; recimo da je i ova knjiga neki mali otpor toj entropiji, tom „usponu beznačajnosti“.
*
Jutarnji list, 28.11.2015.