Zdravka (Daška) Belošević-Žegarac rođena je u Hrvatskom zagorju, u Budinšćini 25. 8. 1929. Školovala se u Hrašćini-Trgovišću i Varaždinu. Nakon mature odlazi na studij novinarstva u Beograd. Studirala je na Novinarskoj i diplomatskoj visokoj školi. Radila je u redakcijama brojnih beogradskih novina (između ostalog bila je zamjenica urednika Večernjih novosti Miće Bogdanovića). Bila je glasnogovornica Skupštine grada Beograda u vrijeme gradonačelnika Živorada Kovačevića). Cijeli život bila je vezana za svoj dom u Budinšćini i za Varaždin, gdje je rodila dvoje djece. Umrla je u Beogradu 30. 5. 2017.
Nije bila samo vrsna beogradska novinarka i glasnogovornica. U njenoj posmrtnoj ostavštini pronađene su brojne pjesme i prozni zapisi u kojima se zrcali Matošev stih „duša moja zagorski je kraj“. Ostavštinu valja srediti i prirediti za tisak, a ovom prilikom objavljujemo njen originalni zapis – Orasi i jabuke – pohvalu voćnjaku oko kurije na djedovini u Hrašćina-Trgovišću, u kojoj je do 1957. živjela njena teta, učiteljica i književnica Štefanija Bernas-Belošević, kod koje je rado svraćao pjesnik Gustav Krklec, a danas je kurija vlasništvo esperantske (i hrvatske) spisateljice Spomenke Štimec.
*****
Zdravka (Daška) Belošević-Žegarac
ORASI I JABUKE
(beogradska osjećanja Hrvatskog zagorja, u pismu nećakinji Spomenki Štimec 1997.)
Pitaš me za aleju oraha. Ne znam. Savet ćeš dobiti od stručnjaka agronoma, šumara, dendrologa, botaničara… Ja nemam savet, imam samo mišljenje, ono nije sazdano na činjenicama i zaključivanju, nego na osećanjima, a osećanja na uspomenama. Sećam se, dakle, da orah raste sam. I kad ih ima mnogo, kao što je bilo na našem nekadašnjem imanju, svaki je sam samcat, soliter. Drugi može da se razvija tamo gde od prvog ne dosežu grane ni njihova hladovina. Oni traže pun krug samo za sebe, nikakvo rukovanje sa drugim stablima; ako nešto raste u kritičnoj blizini, neće baš rasti zadovoljno, biće svedeno na nivo šiblja, ostaće nisko, zgužvano i pokoreno. Samo će trava napredovati, biće gusta i baršunasta – toliko sujeta jednog oraha može da podnese. On pravi red oko sebe, ne možeš njega u red svrstati i disciplinovati. Možda i pristane dok je mlad u aleji, ali jednom će se svakako uzjoguniti, preprečiće se vetru i iskriviti u borbi s njim, a možda će jedne noći i pogušiti one slabije ispred sebe i iza sebe. Tako će napakostiti i vlasniku aleje.
Ne, nije orah pakosno i zlo drvo. On se samo brani. Vitez koga izazovu na dvoboj gori je od njega. Kao i oni koji bi njegovim lišćem da teraju buve iz kreveta. Imam razumevanja za ponosno i plemenito drvo. I zahvalnosti. Kad sam bila dete, u jednom od ratova, zimi smo večerali hleba i oraha. Hleba nije uvek bilo dovoljno – nekad su kriške bile sasvim tanke, ali oraha je bilo koliko voliš. Rađali su kao ludi sve dok nije ponovo došao mir i ljudi mogli da jedu razna jela za večeru. Posle su rađali normalno, zavisno od kiše, suše, vetra i svojih godina.
Ko je ikad primetio blagonaklonost bogova?
Svi uvek traže, mole, zahtevaju, iščekuju, daj bože daj: niko ne kaže hvala, dosta, sad je red na mene da dam. Ko je ikad primetio darežljivost oraha? Ko je ikad pokazao mrvu poštovanja? Beru se razni plodovi: jabuke, kruške, trešnje, čak i divlje kupine i jagode: prema šljivama rakijašicama ljudi pokazuju manje pažnje – njih tresu i love u ponjave. A orahe? Orahe mlate! Mlate! Shvataš li koliko bola i uvrede ima samo u toj reči. Koliko nepristojan, nemoralan, neprimeren izraz i čin. Osećam stid i potrebu da se iskupim. Ali ja nemam nigde pod kapom nebeskom ni pedalj zemlje da zasadim nezaboravak. Kamo li orah. Ovu činjenicu primam kao pravednu kaznu za neke promašaje u mladosti čije dimenzije rastu što se više udaljavam od njih. Orahe sadim u snovima. To je sad već krupno blagorodno drveće, toliko godina snovi traju. Ispod svakog je klupa ili ležaljka, pod onim na jugozapadnom kraju imanja i sto za popodnevnu kafu. Od jednog do drugog komad šetnje, dok sve obiđeš sunce se spusti za dva koplja, sve bliže čarobnom trenutku zalaska. U krošnjama oraha budi se vetar, jedno ga drvo dobacuje drugom kao loptu. Počinje brujanje, šum, njiše se hiljadu ljuljaški na granama. Zagrnem se ćvršće onim što mi je pri ruci, skupim se uz stablo oraha i utonem u san. Uvek zaspem ispod oraha, ali se tu nikad ne probudim. Probudim se u svom krevetu, u gradskom stanu miljama i godinama daleko, daleko od same sebe.
Nemoj orahe u aleju!
Posadi ponovo jabuke. Izvadi stara, grbava i pocrnela stabla i na mesto svakog stavi mladicu – jabučicu, svako stabalce druga sorta, da cvetaju zajedno a zru i beru se postepeno. Znaš da su stare jabuke sađene kad sam ja rođena, kažeš jedna se lepo ponela i poslednje jeseni, pa se sad sladiš i „grickaš nešto od mog detinjstva“. Nisam davno bila u toj aleji, ali stabla su bila stara i skvrčena, zrela za zamenu, i ranijih godina kad sam dolazila. Ne mogu da zamislim plodove na njima, to je tako groteskno.
Ipak, slušaj: jedna moja stara prijateljica imala je još stariju rođaku, učiteljicu u penziji. Učiteljica je ceo svoj vek provela u selima, negde u totalnoj zabiti, skromna, ćutljiva, neprimetna. Nije se udavala, seoski momci nisu se u ono vreme usuđivali štipati učiteljicu, a druge načine udvaranja nisu poznavali. Živela je uvek sama u tom selu i ostala bi tako da se nije teško razbolela i došla u grad svojoj rođaci da je vodi lekarima ako joj ima leka. Bila je vrlo slaba, stara i sva osušena, prava mumija, reče mi prijateljica, a kad se, uz pomoć, skinula pred lekarom, ostali su oboje i lekar i rođaka potpuno zaprepašteni. Iz bele prevelike majice na starom sparušenom telu iskočile su dve rumene devojačke dojke, dve rajske ptice, dve zlatne jabuke. Nepipnute muškim rukama, nedirnute dečjim ustima, sačuvane u čekanju, bile su sama mladost i lepota na telu koje je kopnelo. Staroj učiteljici nije bilo leka, davno je umrla i njena rođaka, moja prijateljica, a ta priča o dojkama, eto, sad mi se vratila.
Ne čekaj više da stare jabuke rađaju. Sadi mladice. One su kao seoske devojke, sveže i mirišljave, i vole da se poređaju jedna pored druge, da jedna drugu zagledaju koja je lepša i jedrija. Aleja jabuka. Devojčicom, tata me vodio od stabla do stabla i govorio „pirus malus“ i još nekako. Latinska imena sam zaboravila ali izgled i ukus jabuka nisam. Jedna je mirisala na limun i blago kisila, druga je rađala krupne lopte spljoštene na polovima kao globus; najslađa je bila ona prugasta, žuto-crvena, ofarbana kao najfinija svila; sitnija, zelenkasta imala je oko guze venac od pet ispupčenja, oznaka plemenitosti – govorio je tata, a plemenitost je potvrđivala dugim stajanjem za zimsku upotrebu i mesom beljim od sira koje je pucketalo pod zubima. Duže se čuvala samo kožara zvana kanada, rošava i kao prekrivena lišajem ispod kojeg se krila sama božja slast. Nju su ljuštili i servirali deci na tanjiru, ostale su se jele iz ruke.
Moje detinjstvo bilo je krcato jabukama, moglo bi se nazvati jabučnim godinama. Kasnije kao da sam stalno jela oskoruše. Tako mi piše na licu a i tačno je.
Orasi i jabuke
Zdravka (Daška) Belošević-Žegarac rođena je u Hrvatskom zagorju, u Budinšćini 25. 8. 1929. Školovala se u Hrašćini-Trgovišću i Varaždinu. Nakon mature odlazi na studij novinarstva u Beograd. Studirala je na Novinarskoj i diplomatskoj visokoj školi. Radila je u redakcijama brojnih beogradskih novina (između ostalog bila je zamjenica urednika Večernjih novosti Miće Bogdanovića). Bila je glasnogovornica Skupštine grada Beograda u vrijeme gradonačelnika Živorada Kovačevića). Cijeli život bila je vezana za svoj dom u Budinšćini i za Varaždin, gdje je rodila dvoje djece. Umrla je u Beogradu 30. 5. 2017.
Nije bila samo vrsna beogradska novinarka i glasnogovornica. U njenoj posmrtnoj ostavštini pronađene su brojne pjesme i prozni zapisi u kojima se zrcali Matošev stih „duša moja zagorski je kraj“. Ostavštinu valja srediti i prirediti za tisak, a ovom prilikom objavljujemo njen originalni zapis – Orasi i jabuke – pohvalu voćnjaku oko kurije na djedovini u Hrašćina-Trgovišću, u kojoj je do 1957. živjela njena teta, učiteljica i književnica Štefanija Bernas-Belošević, kod koje je rado svraćao pjesnik Gustav Krklec, a danas je kurija vlasništvo esperantske (i hrvatske) spisateljice Spomenke Štimec.
*****
Zdravka (Daška) Belošević-Žegarac
ORASI I JABUKE
(beogradska osjećanja Hrvatskog zagorja, u pismu nećakinji Spomenki Štimec 1997.)
Pitaš me za aleju oraha. Ne znam. Savet ćeš dobiti od stručnjaka agronoma, šumara, dendrologa, botaničara… Ja nemam savet, imam samo mišljenje, ono nije sazdano na činjenicama i zaključivanju, nego na osećanjima, a osećanja na uspomenama. Sećam se, dakle, da orah raste sam. I kad ih ima mnogo, kao što je bilo na našem nekadašnjem imanju, svaki je sam samcat, soliter. Drugi može da se razvija tamo gde od prvog ne dosežu grane ni njihova hladovina. Oni traže pun krug samo za sebe, nikakvo rukovanje sa drugim stablima; ako nešto raste u kritičnoj blizini, neće baš rasti zadovoljno, biće svedeno na nivo šiblja, ostaće nisko, zgužvano i pokoreno. Samo će trava napredovati, biće gusta i baršunasta – toliko sujeta jednog oraha može da podnese. On pravi red oko sebe, ne možeš njega u red svrstati i disciplinovati. Možda i pristane dok je mlad u aleji, ali jednom će se svakako uzjoguniti, preprečiće se vetru i iskriviti u borbi s njim, a možda će jedne noći i pogušiti one slabije ispred sebe i iza sebe. Tako će napakostiti i vlasniku aleje.
Ne, nije orah pakosno i zlo drvo. On se samo brani. Vitez koga izazovu na dvoboj gori je od njega. Kao i oni koji bi njegovim lišćem da teraju buve iz kreveta. Imam razumevanja za ponosno i plemenito drvo. I zahvalnosti. Kad sam bila dete, u jednom od ratova, zimi smo večerali hleba i oraha. Hleba nije uvek bilo dovoljno – nekad su kriške bile sasvim tanke, ali oraha je bilo koliko voliš. Rađali su kao ludi sve dok nije ponovo došao mir i ljudi mogli da jedu razna jela za večeru. Posle su rađali normalno, zavisno od kiše, suše, vetra i svojih godina.
Ko je ikad primetio blagonaklonost bogova?
Svi uvek traže, mole, zahtevaju, iščekuju, daj bože daj: niko ne kaže hvala, dosta, sad je red na mene da dam. Ko je ikad primetio darežljivost oraha? Ko je ikad pokazao mrvu poštovanja? Beru se razni plodovi: jabuke, kruške, trešnje, čak i divlje kupine i jagode: prema šljivama rakijašicama ljudi pokazuju manje pažnje – njih tresu i love u ponjave. A orahe? Orahe mlate! Mlate! Shvataš li koliko bola i uvrede ima samo u toj reči. Koliko nepristojan, nemoralan, neprimeren izraz i čin. Osećam stid i potrebu da se iskupim. Ali ja nemam nigde pod kapom nebeskom ni pedalj zemlje da zasadim nezaboravak. Kamo li orah. Ovu činjenicu primam kao pravednu kaznu za neke promašaje u mladosti čije dimenzije rastu što se više udaljavam od njih. Orahe sadim u snovima. To je sad već krupno blagorodno drveće, toliko godina snovi traju. Ispod svakog je klupa ili ležaljka, pod onim na jugozapadnom kraju imanja i sto za popodnevnu kafu. Od jednog do drugog komad šetnje, dok sve obiđeš sunce se spusti za dva koplja, sve bliže čarobnom trenutku zalaska. U krošnjama oraha budi se vetar, jedno ga drvo dobacuje drugom kao loptu. Počinje brujanje, šum, njiše se hiljadu ljuljaški na granama. Zagrnem se ćvršće onim što mi je pri ruci, skupim se uz stablo oraha i utonem u san. Uvek zaspem ispod oraha, ali se tu nikad ne probudim. Probudim se u svom krevetu, u gradskom stanu miljama i godinama daleko, daleko od same sebe.
Nemoj orahe u aleju!
Posadi ponovo jabuke. Izvadi stara, grbava i pocrnela stabla i na mesto svakog stavi mladicu – jabučicu, svako stabalce druga sorta, da cvetaju zajedno a zru i beru se postepeno. Znaš da su stare jabuke sađene kad sam ja rođena, kažeš jedna se lepo ponela i poslednje jeseni, pa se sad sladiš i „grickaš nešto od mog detinjstva“. Nisam davno bila u toj aleji, ali stabla su bila stara i skvrčena, zrela za zamenu, i ranijih godina kad sam dolazila. Ne mogu da zamislim plodove na njima, to je tako groteskno.
Ipak, slušaj: jedna moja stara prijateljica imala je još stariju rođaku, učiteljicu u penziji. Učiteljica je ceo svoj vek provela u selima, negde u totalnoj zabiti, skromna, ćutljiva, neprimetna. Nije se udavala, seoski momci nisu se u ono vreme usuđivali štipati učiteljicu, a druge načine udvaranja nisu poznavali. Živela je uvek sama u tom selu i ostala bi tako da se nije teško razbolela i došla u grad svojoj rođaci da je vodi lekarima ako joj ima leka. Bila je vrlo slaba, stara i sva osušena, prava mumija, reče mi prijateljica, a kad se, uz pomoć, skinula pred lekarom, ostali su oboje i lekar i rođaka potpuno zaprepašteni. Iz bele prevelike majice na starom sparušenom telu iskočile su dve rumene devojačke dojke, dve rajske ptice, dve zlatne jabuke. Nepipnute muškim rukama, nedirnute dečjim ustima, sačuvane u čekanju, bile su sama mladost i lepota na telu koje je kopnelo. Staroj učiteljici nije bilo leka, davno je umrla i njena rođaka, moja prijateljica, a ta priča o dojkama, eto, sad mi se vratila.
Ne čekaj više da stare jabuke rađaju. Sadi mladice. One su kao seoske devojke, sveže i mirišljave, i vole da se poređaju jedna pored druge, da jedna drugu zagledaju koja je lepša i jedrija. Aleja jabuka. Devojčicom, tata me vodio od stabla do stabla i govorio „pirus malus“ i još nekako. Latinska imena sam zaboravila ali izgled i ukus jabuka nisam. Jedna je mirisala na limun i blago kisila, druga je rađala krupne lopte spljoštene na polovima kao globus; najslađa je bila ona prugasta, žuto-crvena, ofarbana kao najfinija svila; sitnija, zelenkasta imala je oko guze venac od pet ispupčenja, oznaka plemenitosti – govorio je tata, a plemenitost je potvrđivala dugim stajanjem za zimsku upotrebu i mesom beljim od sira koje je pucketalo pod zubima. Duže se čuvala samo kožara zvana kanada, rošava i kao prekrivena lišajem ispod kojeg se krila sama božja slast. Nju su ljuštili i servirali deci na tanjiru, ostale su se jele iz ruke.
Moje detinjstvo bilo je krcato jabukama, moglo bi se nazvati jabučnim godinama. Kasnije kao da sam stalno jela oskoruše. Tako mi piše na licu a i tačno je.