Benoa Peters, Žak Derida. Biografija, Loznica, Karpos, 2017, s francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović.
Barem su dve zamke vrebale Benoa Petersa, pisca biografije Žaka Deride. I u obe je glavačke upao. Ako je za utehu nije ih mogao izbeći. Osim, dabome, da je odustao od pisanja. Ali i to je bilo nemoguće. Te dve nemogućnosti – nemoguće je bilo ne pisati i nemoguće je napisati biografiju Žaka Deride – stekle su se u voluminoznoj knjizi (652 stranice) čiji je značaj teško preceniti.
Žak Derida, dakle. Jedan od najvećih i, nesumnjivo, najčudnijih, najzagonetnijih savremenih filozofa, čovek koji je bio obožavan do te mere da su se „deridijanci“ neretko doživljavali kao sekta i koji je, u isto vreme, toliko omražen da u trenutku kada je jedan od najslavnijih Francuza u svetu, kada predaje na najvećim i najprestižnijim univerzitetima na potezu od Amerike, preko Evrope i Rusije, do Japana, kada je najprevođeniji francuski filozof, u samoj Francuskoj jedva uspeva da pronađe odgovarajući posao. Da stvar bude još zagonetnija, Žak Derida je filozof čiji su tekstovi u tolikoj meri komplikovani i, barem na prvi pogled, neprozirni, da je čitanje njegovih radova jedna od najzahtevnijih intelektualnih akrobacija. Gde god se pojavi sve oko njega se kovitla, izaziva duboka intelektualna previranja i skandale, silinom lokomotive gura i objavljuje tekstove, a krajem osamdesetih godina prošloga veka postaje filozofska zvezda kakva do tada nije mogla ni da se zamisli (u prošlosti mu je, možda, bio sličan Makijaveli čija su se pisma čitala pred masom na trgovima Firence, a danas bi samo Žižek mogao da se nosi s njegovom globalnom slavom). Urnebesna je epizoda kada nemački kolega dočekuje Deridu na aerodromu u Berlinu i o francuskim filozofu zna sve, osim kako ovaj izgleda. Budući da glas o Deridi, kao ekscentričnom Francuzu, ide ispred njega, nemački filozof prilazi neukusno obučenom muškarcu s naočarima za sunce, razdrljenom košuljom i u šarenom sakou i sprovodi ga do automobila, da bi se nesporazum razotkrio kada muškarac uđe u kola. Ispostavlja se da je to francuski režiser koji u Berlinu traži glumce za svoj fuilm. U tom trenutku nemački filozof uočava, na izlasku s terminala, muškarca nemirne bele kose u neuglednom sivom odelu, koji se unezvereno osvrće oko sebe. Pred njim stoji Žak Derida. Francuski režiser će istog časa da eksplodira od smeha, nemački kolega će da potone u zemlju, dok samome Deridi ta epizoda neće biti zabavna. Još je zanimljivije što će, nešto kasnije, i sam Derida da promeni svoj imidž i bezoblično profesorsko odevanje da zameni šarenom odećom, praćenom obaveznim belim šalom. Razume se, njegova glava mu neće dati mira, te će u poznim godinama da napiše divan tekst naslovljen upravo: šal. Sredinom šezdesetih godina Derida je napisao neke od najuticajnijih filozofskih knjiga dvadesetog veka, da bi pred kraj stoleća proizvodio i po nekoliko knjiga godišnje. U komunističkoj Čehoslovačkoj biva uhapšen zbog posedovanja droge, češka policija ga umereno maltretira, provodi noć zatvoru, a ta epizoda u tolikoj meri uzburkava političke duhove da interveniše i sam predsednik Francuske, Fransoa Miteran, preteći Češkoj oštrim merama. (Ispostavilo se da je drogu Deridi podmetnuo nesposobni, ali ambiciozni policajac koji će, po padu komunizma, da bude uhapšen upravo kao trgovac drogom). Pored dvojice sinova sa zakonitom suprugom, Derida dobija i jednog vanbračnog sina. Snimaju se filmovi o njemu i filmovi s njim kao glumcem. Doduše, on uglavnom igra sebe samog. Jednu od filmskih epizoda upotrebiće Derida za potresan tekst o duhovima i utvarama. Glumeći sebe on vodi dijalog sa studentikom koja, pred njim, izgovara sledeći tekst: „Ne bojim se više, ja sam duh“. Malo posle snimanja glumica umire sa 24. godine. Kada američki studenti, nekoliko godina kasnije, budu tražili od Deride da zajedno s njima odgleda taj film, on će biti do te mere potresen da piše tekst o duhovima, iz kojeg će, kasnije, da nastane čuvena knjiga Marksove sablasti.
Zamka prva
Kao i biografi Mišela Fukoa i Rolana Barta, biograf Žaka Deride suočava se s konstitutivnim paradoksom svog poduhvata: kako pisati životopis filozofa koji je značajan deo svoga dela posvetio upravo ideji po kojoj život autora ni na koji način nije bitan za njegovo delo? Ništa nam detalji života, napisao je ne jednom Žak Derida, neće reći o samome tekstu. Tajna teksta ne nalazi se izvan njega, u životu autora, u njegovim namerama, htenjima i nemirima, u onome što je pisac hteo da kaže (vouloir-dire), već u samom tekstu. Sam tekst je ono što je pisac hteo da kaže (zašto bi inače pisao?). Tekstu ne može da pomogne niko. Zar nije apsurdno pitati „šta je pisac hteo da kaže?“ ako pisac i piše da bi rekao upravo to što hoće da kaže? Ako je pisac rđav i nema šta da kaže, naravno da će takav biti i tekst: rđav i prazan. Ako je, tome nasuprot, pisac majstor, onda će umeti da kaže to što je naumio da kaže, pa će i pismo biti po meri pisca. Smešno je reći, na primer, „šta je Prust hteo da kaže?“ ako znamo da je čovek ispisao tri hiljade stranica ne bi li rekao. A on je umeo da piše. Što se, u međuvremenu, značenja teksta mogu tumačiti na različite načine, problem je i lepota samoga jezika, a ne piščevih duševnih i telesnih stanja. Ne postoji jedno, pravo, istinsko i istinito tumačenje, već postoje samo tumačenja, a u odgonetanju istine teksta, onoga što je autor uistinu hteo da kaže, sam nam autor savršeno nije od pomoći: od trenutka kada je tekst predao javnosti on, autor, nije ni za dlaku bliže istini toga teksta od bilo kog drugog čitaoca i tumača. Uostalom, primetiće Derida, tumačenja, iz perspektive autora, uvek su ili manjkava („rekao sam nešto drugo“), ili preobilna („to nisam napisao“). I sam će Derida da izvrgne ironiji biografski postupak. O Aristotelovom životu reći će: Aristotel je rođen, pisao je i umro. I to je sve. Kakvog, onda, ima smisla pisati biografiju, naročito biografiju nekoga poput Žaka Deride? Da li je to puko zadovoljavanje pučke radoznalosti koja bi da zaviri u sobu, lonac i krevet slavne osobe, psihološko poigravanje proizvoljnim vezama – Deridine osetljivosti, smenjivanje depresije i euforije, uživanje u slavi i raskoši, vezanost za roditelje, iz čega se, onda, objašnjava tekst – ili u biografiji, ipak, ima nešto više? Ovde ne treba okolišati: ni jedan jedini detalj iz Deridine biografije – a ovde je reč o veoma detaljnom tekstu, koliko je god to moguće na tako malom prostoru – ne kaže nam savršeno ništa o njegovom delu. Upravo je o tome sam Derida pisao. Ali dobra će nam biografija, a Petersova to jeste, kroz govor o jednom piscu reći ponešto i vremenu u kojem je živeo i pisao. Ta nam i takva perspektiva neće objasniti delo, ali će nam, možda, otkriti zbog čega je on pisao tako kako je pisao, a ne drugačije. Ako znamo šta je u francuskoj filozofiji preovladavalo šezdesetih godina prošloga veka, ako znamo da su to hegelijanska i marksistička filozofija, ali i određena fenomenologija, onda možemo da shvatimo zašto se Derida u toj meri okomljuje na subjekt nastojeći da ga dekonstruiše, a time, posredno, shvatamo i zbog čega mu autor, kao tradicionalni nosilac subjektivnosti, nije važan. Jedinstvo čoveka, njegova svrha, napisaće Deride, ne nalazi se u njegovoj subjektivnosti, već u njegovom delu, u onome što napravi od sebe i, ako ima sreće, od drugih. Dobra biografija, dakle, hvata duh vremena. A one najbolje odvajaju se i od onoga o kome govore i od duha vremena i počinju da važe kao autonomna dela.
Zamka druga
Delo Žaka Deride je mamutsko. Dve njegove arhive – jedna u Americi, druga u Francuskoj – nalik su prosečnoj provincijskoj biblioteci. Derida nije bacao ništa, a neprestano je, doslovno neprestano, pisao. Pisao je po sveskama, papirima, salvetama i novinama, pisao je dopisnice, razglednice i napisao je stotine hiljada pisama, pisao je po marginama knjiga, pisao je u avionima, vozovima i taksijima, pisao je pored očeve i majčine posmrtne postelje, pisao je u snu. Čak i posle smrti 2004. godine ostao je jedan od najplodnijih svetskih filozofa: svake godine se pojavi najmanje jedna nova njegova knjiga iz nepregledne zaostavštine, kao i po nekoliko knjiga o njemu. Zapravo, objavljivanje Deridine zaostavštine nikada se neće završiti i, kako stvari stoje, on se već pridružio velikim filozofima poput Lajbnica, recimo, koji ni posle 400 godina nema sabrana dela, ili Hajdegera koji je prebacio sto tomova svojih spisa. S obzirom na toliku hrpu papira i na elektronske nosioce teksta, biograf se nalazi pred nemogućim zadatkom. Benoa Petersu, međutim, ni taj materijal – koji je proučio koliko je god mogao – nije bio dovoljan, nego je razgovarao s desetinama Deridinih prijatelja i neprijatelja, konsultovao je ko zna koliko zbornika tekstova i knjiga o Deridi, pronalazio je njegove školske drugare, čačkao po škakljivim temama. Iskoristio je, dakle, sve što je mogao, izvukao je sve što se od živih ljudi može izvući i napravio jednu od mogućih slagalica života velikog filozofa. Čini se da je životopisac, od samog početka, znao da se upušta u poduhvat koji nije moguće dovršiti. Zato se, što je bilo nužno, odlučio za jedan od mogućih pristupa: on je odredio tok, a onda je pustio samoga Deridu da govori, onog Deridu iz pisama, tekstova, intervjua, televizijskih i radio emisija. Umesto da domišlja, Peters je sve, doslovno sve, dokumentovao. Zato je i uradio strašno važnu i preciznu biografiju, ali po nešto napornu za onoga ko ne poznaje francusku filozofsku scenu. Bez obzira što se nekoliko likova, poput Luja Altisera, Mišela Fukoa, Žerara Granela, recimo, provlače od početka do kraja knjige, tu su i desetine likova od kojih su neki više, drugi manje poznati, a sve to ume da optereti čitanje.
Opasna filozofija
Iako mu je biograf veoma naklonjen, Derida se u ovoj biografiji pokazuje kao čovek težak sebi i drugima, genijalan i fascinantan lik sklon ozbiljnim duševnim previranjima, osetljiv do granice neizdržljivosti, što ga čini odanim, ali zahtevnim prijateljem koji, budući da oseća i najmanje treptaje u komunikaciji, ume da se za tili čas pretvori u ljutog protivnika. Kao mlad čovek on je do te mere nesiguran i sklon depresijama, da je njegov ostanak u filozofiji nekoliko puta bio doveden u ozbiljnu opasnost. Ovde nipošto ne treba zanemariti činjenicu koja je mnogo više od pukog podatka: Derida je rođen u Alžiru, u tradicionalnoj jevrejskoj porodici, te je za vreme Drugog svetskog rata i na svojoj koži žestoko osetio učinak rasizma. Ta će ga râna iskustva straha i neizvesnosti, kada je, između ostalog, izbačen iz škole kao Jevrejin, obeležiti za čitav život. Njegov susret sa Parizom, kada je mu je bilo 19 godina, nije bio ni dobar ni lak, a njegove mentalne krize navode ga na česte prekide studija. Verovatno će delovati čudno, ali Derida nije bio dobar student, neke je predmete prolazi na jedvite jade, padao je ispite, a čak ni u filozofiji nije dobijao najbolje ocene jer je od mladih dana pokazivao gađenje prema tradicionalnom filozofiranju iz kojege je, smatrao je, bio isisan život. To nepristajanje na tradicionalan način filozofiranja donelo mu je koliko slave, toliko i nevolja. Upravo zbog toga će, uostalom, da uđe u otvoreni rat protiv okoštalih filozofskih institucija, te će, uprkos velikim knjigama, da doktorira tek s pedesetak godina. Čak ni odbrana doktorata, u trenutku, dakle, kada je kandidat jedan od najcenjenijih, premda i najosporavanijih filozofa na svetu, neće proći bez neprijatnosti. Na jedvite jade, dakle, Derida uspeva da uđe na najprestižniju francusku instituciju, Ekol normal, gde će odmah da bude uočen kao briljantan filozof. Brzo razvija prijateljstvo s dvojicom nešto starijih kolega, Mišelom Fukoom i Lujem Altiserom, da bi već posle dve, tri godine, počeo da objavljuje tekstove koji se mogu obožavati, ili mrzeti, ali pred kojima se, naprosto, nije moglo ostati ravnodušnim.
Ono, dakle, što je od prvog trenutka bilo jasno Deridi, a što mnogim filozofima ne postane jasno nikada – te onda svoju filozofsku impotenciju preobražavaju u mržnju prema Deridi – jeste da filozofija dostojna toga imena mora da bude – opasna. Opasna po okolinu, opasna po društvo, opasna po poredak, opasna po onoga ko je piše i, najzad, ali ne na poslednjem mestu – opasna po sebe. U svom silovitom filozofskom nadahnuću, Derida je od prvog spisa iz 1962. godine, Poreklo geometrije u filozofiji Edmunda Huserla, počeo da pritiska tamo gde najviše boli. Filozofija živi, verovao je, samo ako odbije da pristane na već zgotovljene oblike. Ne pristati na dovrše i oblik, međutim, ne znači okrenuti glavu od njega, već ga, uza sve rizike, razgraditi. Umeće razgrađivanja Derida će nazvati dekonstrukcija. Iako će dugi niz godina tumači njegovog dela zamerati Deridi na nepolitičnosti, Peters u svojoj biografiji jasno pokazuje da je Deridino delo, od samog početka, naglašeno politično, jer borba protiv okoštalih struktura ne može ne biti politička. To što Derida nije koristio tradicionalne političke pojmove i tradicionalnu filozofsku retoriku, te je mnogo više bio okrenut književnosti i slikarstvu, samo je perspektiva koja ne poništava implicitne političke učinke. Uostalom, i sam će Derida u ličnim sveskama, 1976. godine, zabeležiti sledeće: „Kao po običaju: nikad ne sklapam saveze i pucam na sve strane: potpuno sâm. Strah me je od saveza i osećaja sigurnosti koji saveze održava. Stvarno me je toga strah, što niukoliko ne čini moju usamljenost junačkom, već pre nekako zastrašenom i kukavičkom: ‘neće me prevariti’ – pa tražim rešenje u ‘bežanju od saveza’ i odvratnosti prema ‘zajednici’. Gadi mi se i sama ta reč“ (str. 305). Upravo se u ovim oporim rečima pronalazi sva poetika Deridinog filozofskog poduhvata, ali i njegovih ličnih izbora i nemira. Zapravo, Derida je uvek bio raspet, doslovno rastrgnut, između želje i potrebe za samoćom – te se u svojim pismima neprestano žali kako nema mira – i samonametnutog histeričnog kretanja koje postaje sve sumanutije kako filozof zalazi u zrele godine. Napisaće u jednom trenutku da je i sam iznenađen energijom koju nije imao kao mlad čovek.
Pokreće Deridina biografija još desetine motiva, među kojima su i njegova preosetljivost, njegova žudnja za priznanjem i strahovit napor da održi prijateljstva, ali i njegova apsolutna nepotkupljivost kada je u pitanju ono najvažnije: mišljenje. Upravo zbog te nepotkupljivosti, vatrena se prijateljstva gase i postaju strasna i nepomirljiva neprijateljstva. Još kao mlad čovek Derida ne pristaje na pritiske autoriteta i svome dobronamernom, ali tvrdom stricu koji mu se meša u život, odgovara pismom koje ovog šokira. Čega ima u tom pismu? Filozofije. Svaku je stričevu rečenicu mladi Derida izanalizirao i razgradio i pokazao da ujak, iako priča, ne zna o čemu govori. Istom će postupku, najčešće ne vodeći računa o posledicama, Derida ostati veran čitavog života. Nema autoriteta, niti prijatelja, pred kojim će da ustukne ako je ulog mišljenje. Fuko dobija tekst za koji mu je potrebno sedam godina da odgovori i da se silno naljuti na Deridu. Sa Liotarom i Delezom situacija je napeta, ali uzajamno uvažavanje nikada neće da preraste u neprijateljstvo. Ni Levinas ne prolazi najbolje, ali se ne ljuti. Filip Solers i Julija Kristeva će se, od najintimnijih prijatelja, preokrenuti u zagrižene neprijatelje. Filip Laku-Labart takođe. Žak-Lik Nansi će, međutim, ostati prijatelj do kraja. Nesporazumi sa Lakanom, u biografiji opisani vrlo precizno, postaće deo pariske mitologije. Sve što je u vezi sa Hajdegerom takođe će da pokrene mahnitanje utvara, a sa francuskim novim filozofima, predvođenih Bernatom Anri Levijem, doći će i do koškanja na Sorboni (verovatni nikada nećemo saznati da li je Derida, kako tvrdi Levi, udario mladog i bezobraznog filozofa, ili ga je, prema Deridinoj tvrdnji, samo malo gurnuo).
Biografij Benoa Petersa, dakle, sa svojih 650 stranica sitnog sloga, tek je jedan element velike slagalice koja se zove Žak Derida. Možemo se, utoliko, sporiti da li je Žak Derida najveći filozof dvadesetog veka, ili ne, ali je neosporno da ja zaslužio ovakvu biografiju, iscrpnu i poštenu, jer posle njega filozofija nije ono što je bila ranije. Sada je ona mnogo više.
Opasno mišljenje
Benoa Peters, Žak Derida. Biografija, Loznica, Karpos, 2017, s francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović.
Barem su dve zamke vrebale Benoa Petersa, pisca biografije Žaka Deride. I u obe je glavačke upao. Ako je za utehu nije ih mogao izbeći. Osim, dabome, da je odustao od pisanja. Ali i to je bilo nemoguće. Te dve nemogućnosti – nemoguće je bilo ne pisati i nemoguće je napisati biografiju Žaka Deride – stekle su se u voluminoznoj knjizi (652 stranice) čiji je značaj teško preceniti.
Žak Derida, dakle. Jedan od najvećih i, nesumnjivo, najčudnijih, najzagonetnijih savremenih filozofa, čovek koji je bio obožavan do te mere da su se „deridijanci“ neretko doživljavali kao sekta i koji je, u isto vreme, toliko omražen da u trenutku kada je jedan od najslavnijih Francuza u svetu, kada predaje na najvećim i najprestižnijim univerzitetima na potezu od Amerike, preko Evrope i Rusije, do Japana, kada je najprevođeniji francuski filozof, u samoj Francuskoj jedva uspeva da pronađe odgovarajući posao. Da stvar bude još zagonetnija, Žak Derida je filozof čiji su tekstovi u tolikoj meri komplikovani i, barem na prvi pogled, neprozirni, da je čitanje njegovih radova jedna od najzahtevnijih intelektualnih akrobacija. Gde god se pojavi sve oko njega se kovitla, izaziva duboka intelektualna previranja i skandale, silinom lokomotive gura i objavljuje tekstove, a krajem osamdesetih godina prošloga veka postaje filozofska zvezda kakva do tada nije mogla ni da se zamisli (u prošlosti mu je, možda, bio sličan Makijaveli čija su se pisma čitala pred masom na trgovima Firence, a danas bi samo Žižek mogao da se nosi s njegovom globalnom slavom). Urnebesna je epizoda kada nemački kolega dočekuje Deridu na aerodromu u Berlinu i o francuskim filozofu zna sve, osim kako ovaj izgleda. Budući da glas o Deridi, kao ekscentričnom Francuzu, ide ispred njega, nemački filozof prilazi neukusno obučenom muškarcu s naočarima za sunce, razdrljenom košuljom i u šarenom sakou i sprovodi ga do automobila, da bi se nesporazum razotkrio kada muškarac uđe u kola. Ispostavlja se da je to francuski režiser koji u Berlinu traži glumce za svoj fuilm. U tom trenutku nemački filozof uočava, na izlasku s terminala, muškarca nemirne bele kose u neuglednom sivom odelu, koji se unezvereno osvrće oko sebe. Pred njim stoji Žak Derida. Francuski režiser će istog časa da eksplodira od smeha, nemački kolega će da potone u zemlju, dok samome Deridi ta epizoda neće biti zabavna. Još je zanimljivije što će, nešto kasnije, i sam Derida da promeni svoj imidž i bezoblično profesorsko odevanje da zameni šarenom odećom, praćenom obaveznim belim šalom. Razume se, njegova glava mu neće dati mira, te će u poznim godinama da napiše divan tekst naslovljen upravo: šal. Sredinom šezdesetih godina Derida je napisao neke od najuticajnijih filozofskih knjiga dvadesetog veka, da bi pred kraj stoleća proizvodio i po nekoliko knjiga godišnje. U komunističkoj Čehoslovačkoj biva uhapšen zbog posedovanja droge, češka policija ga umereno maltretira, provodi noć zatvoru, a ta epizoda u tolikoj meri uzburkava političke duhove da interveniše i sam predsednik Francuske, Fransoa Miteran, preteći Češkoj oštrim merama. (Ispostavilo se da je drogu Deridi podmetnuo nesposobni, ali ambiciozni policajac koji će, po padu komunizma, da bude uhapšen upravo kao trgovac drogom). Pored dvojice sinova sa zakonitom suprugom, Derida dobija i jednog vanbračnog sina. Snimaju se filmovi o njemu i filmovi s njim kao glumcem. Doduše, on uglavnom igra sebe samog. Jednu od filmskih epizoda upotrebiće Derida za potresan tekst o duhovima i utvarama. Glumeći sebe on vodi dijalog sa studentikom koja, pred njim, izgovara sledeći tekst: „Ne bojim se više, ja sam duh“. Malo posle snimanja glumica umire sa 24. godine. Kada američki studenti, nekoliko godina kasnije, budu tražili od Deride da zajedno s njima odgleda taj film, on će biti do te mere potresen da piše tekst o duhovima, iz kojeg će, kasnije, da nastane čuvena knjiga Marksove sablasti.
Zamka prva
Kao i biografi Mišela Fukoa i Rolana Barta, biograf Žaka Deride suočava se s konstitutivnim paradoksom svog poduhvata: kako pisati životopis filozofa koji je značajan deo svoga dela posvetio upravo ideji po kojoj život autora ni na koji način nije bitan za njegovo delo? Ništa nam detalji života, napisao je ne jednom Žak Derida, neće reći o samome tekstu. Tajna teksta ne nalazi se izvan njega, u životu autora, u njegovim namerama, htenjima i nemirima, u onome što je pisac hteo da kaže (vouloir-dire), već u samom tekstu. Sam tekst je ono što je pisac hteo da kaže (zašto bi inače pisao?). Tekstu ne može da pomogne niko. Zar nije apsurdno pitati „šta je pisac hteo da kaže?“ ako pisac i piše da bi rekao upravo to što hoće da kaže? Ako je pisac rđav i nema šta da kaže, naravno da će takav biti i tekst: rđav i prazan. Ako je, tome nasuprot, pisac majstor, onda će umeti da kaže to što je naumio da kaže, pa će i pismo biti po meri pisca. Smešno je reći, na primer, „šta je Prust hteo da kaže?“ ako znamo da je čovek ispisao tri hiljade stranica ne bi li rekao. A on je umeo da piše. Što se, u međuvremenu, značenja teksta mogu tumačiti na različite načine, problem je i lepota samoga jezika, a ne piščevih duševnih i telesnih stanja. Ne postoji jedno, pravo, istinsko i istinito tumačenje, već postoje samo tumačenja, a u odgonetanju istine teksta, onoga što je autor uistinu hteo da kaže, sam nam autor savršeno nije od pomoći: od trenutka kada je tekst predao javnosti on, autor, nije ni za dlaku bliže istini toga teksta od bilo kog drugog čitaoca i tumača. Uostalom, primetiće Derida, tumačenja, iz perspektive autora, uvek su ili manjkava („rekao sam nešto drugo“), ili preobilna („to nisam napisao“). I sam će Derida da izvrgne ironiji biografski postupak. O Aristotelovom životu reći će: Aristotel je rođen, pisao je i umro. I to je sve. Kakvog, onda, ima smisla pisati biografiju, naročito biografiju nekoga poput Žaka Deride? Da li je to puko zadovoljavanje pučke radoznalosti koja bi da zaviri u sobu, lonac i krevet slavne osobe, psihološko poigravanje proizvoljnim vezama – Deridine osetljivosti, smenjivanje depresije i euforije, uživanje u slavi i raskoši, vezanost za roditelje, iz čega se, onda, objašnjava tekst – ili u biografiji, ipak, ima nešto više? Ovde ne treba okolišati: ni jedan jedini detalj iz Deridine biografije – a ovde je reč o veoma detaljnom tekstu, koliko je god to moguće na tako malom prostoru – ne kaže nam savršeno ništa o njegovom delu. Upravo je o tome sam Derida pisao. Ali dobra će nam biografija, a Petersova to jeste, kroz govor o jednom piscu reći ponešto i vremenu u kojem je živeo i pisao. Ta nam i takva perspektiva neće objasniti delo, ali će nam, možda, otkriti zbog čega je on pisao tako kako je pisao, a ne drugačije. Ako znamo šta je u francuskoj filozofiji preovladavalo šezdesetih godina prošloga veka, ako znamo da su to hegelijanska i marksistička filozofija, ali i određena fenomenologija, onda možemo da shvatimo zašto se Derida u toj meri okomljuje na subjekt nastojeći da ga dekonstruiše, a time, posredno, shvatamo i zbog čega mu autor, kao tradicionalni nosilac subjektivnosti, nije važan. Jedinstvo čoveka, njegova svrha, napisaće Deride, ne nalazi se u njegovoj subjektivnosti, već u njegovom delu, u onome što napravi od sebe i, ako ima sreće, od drugih. Dobra biografija, dakle, hvata duh vremena. A one najbolje odvajaju se i od onoga o kome govore i od duha vremena i počinju da važe kao autonomna dela.
Zamka druga
Delo Žaka Deride je mamutsko. Dve njegove arhive – jedna u Americi, druga u Francuskoj – nalik su prosečnoj provincijskoj biblioteci. Derida nije bacao ništa, a neprestano je, doslovno neprestano, pisao. Pisao je po sveskama, papirima, salvetama i novinama, pisao je dopisnice, razglednice i napisao je stotine hiljada pisama, pisao je po marginama knjiga, pisao je u avionima, vozovima i taksijima, pisao je pored očeve i majčine posmrtne postelje, pisao je u snu. Čak i posle smrti 2004. godine ostao je jedan od najplodnijih svetskih filozofa: svake godine se pojavi najmanje jedna nova njegova knjiga iz nepregledne zaostavštine, kao i po nekoliko knjiga o njemu. Zapravo, objavljivanje Deridine zaostavštine nikada se neće završiti i, kako stvari stoje, on se već pridružio velikim filozofima poput Lajbnica, recimo, koji ni posle 400 godina nema sabrana dela, ili Hajdegera koji je prebacio sto tomova svojih spisa. S obzirom na toliku hrpu papira i na elektronske nosioce teksta, biograf se nalazi pred nemogućim zadatkom. Benoa Petersu, međutim, ni taj materijal – koji je proučio koliko je god mogao – nije bio dovoljan, nego je razgovarao s desetinama Deridinih prijatelja i neprijatelja, konsultovao je ko zna koliko zbornika tekstova i knjiga o Deridi, pronalazio je njegove školske drugare, čačkao po škakljivim temama. Iskoristio je, dakle, sve što je mogao, izvukao je sve što se od živih ljudi može izvući i napravio jednu od mogućih slagalica života velikog filozofa. Čini se da je životopisac, od samog početka, znao da se upušta u poduhvat koji nije moguće dovršiti. Zato se, što je bilo nužno, odlučio za jedan od mogućih pristupa: on je odredio tok, a onda je pustio samoga Deridu da govori, onog Deridu iz pisama, tekstova, intervjua, televizijskih i radio emisija. Umesto da domišlja, Peters je sve, doslovno sve, dokumentovao. Zato je i uradio strašno važnu i preciznu biografiju, ali po nešto napornu za onoga ko ne poznaje francusku filozofsku scenu. Bez obzira što se nekoliko likova, poput Luja Altisera, Mišela Fukoa, Žerara Granela, recimo, provlače od početka do kraja knjige, tu su i desetine likova od kojih su neki više, drugi manje poznati, a sve to ume da optereti čitanje.
Opasna filozofija
Iako mu je biograf veoma naklonjen, Derida se u ovoj biografiji pokazuje kao čovek težak sebi i drugima, genijalan i fascinantan lik sklon ozbiljnim duševnim previranjima, osetljiv do granice neizdržljivosti, što ga čini odanim, ali zahtevnim prijateljem koji, budući da oseća i najmanje treptaje u komunikaciji, ume da se za tili čas pretvori u ljutog protivnika. Kao mlad čovek on je do te mere nesiguran i sklon depresijama, da je njegov ostanak u filozofiji nekoliko puta bio doveden u ozbiljnu opasnost. Ovde nipošto ne treba zanemariti činjenicu koja je mnogo više od pukog podatka: Derida je rođen u Alžiru, u tradicionalnoj jevrejskoj porodici, te je za vreme Drugog svetskog rata i na svojoj koži žestoko osetio učinak rasizma. Ta će ga râna iskustva straha i neizvesnosti, kada je, između ostalog, izbačen iz škole kao Jevrejin, obeležiti za čitav život. Njegov susret sa Parizom, kada je mu je bilo 19 godina, nije bio ni dobar ni lak, a njegove mentalne krize navode ga na česte prekide studija. Verovatno će delovati čudno, ali Derida nije bio dobar student, neke je predmete prolazi na jedvite jade, padao je ispite, a čak ni u filozofiji nije dobijao najbolje ocene jer je od mladih dana pokazivao gađenje prema tradicionalnom filozofiranju iz kojege je, smatrao je, bio isisan život. To nepristajanje na tradicionalan način filozofiranja donelo mu je koliko slave, toliko i nevolja. Upravo zbog toga će, uostalom, da uđe u otvoreni rat protiv okoštalih filozofskih institucija, te će, uprkos velikim knjigama, da doktorira tek s pedesetak godina. Čak ni odbrana doktorata, u trenutku, dakle, kada je kandidat jedan od najcenjenijih, premda i najosporavanijih filozofa na svetu, neće proći bez neprijatnosti. Na jedvite jade, dakle, Derida uspeva da uđe na najprestižniju francusku instituciju, Ekol normal, gde će odmah da bude uočen kao briljantan filozof. Brzo razvija prijateljstvo s dvojicom nešto starijih kolega, Mišelom Fukoom i Lujem Altiserom, da bi već posle dve, tri godine, počeo da objavljuje tekstove koji se mogu obožavati, ili mrzeti, ali pred kojima se, naprosto, nije moglo ostati ravnodušnim.
Ono, dakle, što je od prvog trenutka bilo jasno Deridi, a što mnogim filozofima ne postane jasno nikada – te onda svoju filozofsku impotenciju preobražavaju u mržnju prema Deridi – jeste da filozofija dostojna toga imena mora da bude – opasna. Opasna po okolinu, opasna po društvo, opasna po poredak, opasna po onoga ko je piše i, najzad, ali ne na poslednjem mestu – opasna po sebe. U svom silovitom filozofskom nadahnuću, Derida je od prvog spisa iz 1962. godine, Poreklo geometrije u filozofiji Edmunda Huserla, počeo da pritiska tamo gde najviše boli. Filozofija živi, verovao je, samo ako odbije da pristane na već zgotovljene oblike. Ne pristati na dovrše i oblik, međutim, ne znači okrenuti glavu od njega, već ga, uza sve rizike, razgraditi. Umeće razgrađivanja Derida će nazvati dekonstrukcija. Iako će dugi niz godina tumači njegovog dela zamerati Deridi na nepolitičnosti, Peters u svojoj biografiji jasno pokazuje da je Deridino delo, od samog početka, naglašeno politično, jer borba protiv okoštalih struktura ne može ne biti politička. To što Derida nije koristio tradicionalne političke pojmove i tradicionalnu filozofsku retoriku, te je mnogo više bio okrenut književnosti i slikarstvu, samo je perspektiva koja ne poništava implicitne političke učinke. Uostalom, i sam će Derida u ličnim sveskama, 1976. godine, zabeležiti sledeće: „Kao po običaju: nikad ne sklapam saveze i pucam na sve strane: potpuno sâm. Strah me je od saveza i osećaja sigurnosti koji saveze održava. Stvarno me je toga strah, što niukoliko ne čini moju usamljenost junačkom, već pre nekako zastrašenom i kukavičkom: ‘neće me prevariti’ – pa tražim rešenje u ‘bežanju od saveza’ i odvratnosti prema ‘zajednici’. Gadi mi se i sama ta reč“ (str. 305). Upravo se u ovim oporim rečima pronalazi sva poetika Deridinog filozofskog poduhvata, ali i njegovih ličnih izbora i nemira. Zapravo, Derida je uvek bio raspet, doslovno rastrgnut, između želje i potrebe za samoćom – te se u svojim pismima neprestano žali kako nema mira – i samonametnutog histeričnog kretanja koje postaje sve sumanutije kako filozof zalazi u zrele godine. Napisaće u jednom trenutku da je i sam iznenađen energijom koju nije imao kao mlad čovek.
Pokreće Deridina biografija još desetine motiva, među kojima su i njegova preosetljivost, njegova žudnja za priznanjem i strahovit napor da održi prijateljstva, ali i njegova apsolutna nepotkupljivost kada je u pitanju ono najvažnije: mišljenje. Upravo zbog te nepotkupljivosti, vatrena se prijateljstva gase i postaju strasna i nepomirljiva neprijateljstva. Još kao mlad čovek Derida ne pristaje na pritiske autoriteta i svome dobronamernom, ali tvrdom stricu koji mu se meša u život, odgovara pismom koje ovog šokira. Čega ima u tom pismu? Filozofije. Svaku je stričevu rečenicu mladi Derida izanalizirao i razgradio i pokazao da ujak, iako priča, ne zna o čemu govori. Istom će postupku, najčešće ne vodeći računa o posledicama, Derida ostati veran čitavog života. Nema autoriteta, niti prijatelja, pred kojim će da ustukne ako je ulog mišljenje. Fuko dobija tekst za koji mu je potrebno sedam godina da odgovori i da se silno naljuti na Deridu. Sa Liotarom i Delezom situacija je napeta, ali uzajamno uvažavanje nikada neće da preraste u neprijateljstvo. Ni Levinas ne prolazi najbolje, ali se ne ljuti. Filip Solers i Julija Kristeva će se, od najintimnijih prijatelja, preokrenuti u zagrižene neprijatelje. Filip Laku-Labart takođe. Žak-Lik Nansi će, međutim, ostati prijatelj do kraja. Nesporazumi sa Lakanom, u biografiji opisani vrlo precizno, postaće deo pariske mitologije. Sve što je u vezi sa Hajdegerom takođe će da pokrene mahnitanje utvara, a sa francuskim novim filozofima, predvođenih Bernatom Anri Levijem, doći će i do koškanja na Sorboni (verovatni nikada nećemo saznati da li je Derida, kako tvrdi Levi, udario mladog i bezobraznog filozofa, ili ga je, prema Deridinoj tvrdnji, samo malo gurnuo).
Biografij Benoa Petersa, dakle, sa svojih 650 stranica sitnog sloga, tek je jedan element velike slagalice koja se zove Žak Derida. Možemo se, utoliko, sporiti da li je Žak Derida najveći filozof dvadesetog veka, ili ne, ali je neosporno da ja zaslužio ovakvu biografiju, iscrpnu i poštenu, jer posle njega filozofija nije ono što je bila ranije. Sada je ona mnogo više.