Dobrosav Dobrica Ćosić u svojim je novijim izjavama i dnevničkim zapisima sebe pomalo rezignirano nazivao “čovekom XX veka”, hoteći da kaže kako suštinski ne pripada ovom XXI stoleću, u kojem je proživeo duboku starost, ne deleći i ne razumevajući njegove preokupacije.
Istina je da je Ćosić jedan od simbola i jedna od metafora druge polovine XX veka u Srbiji i među Srbima, ali neizbežno i na celom ex-YU području. Pokušajte da ispričate iole kompleksnu sliku srpske politike i kulture u socijalizmu i postsocijalizmu bez Dobrice Ćosića: ne može i ne ide. To je valjda jedino oko čega će se složiti Ćosićevi negatori i laudatori.
Rođen je u pomoravskoj palančici u srcu Srbije, nekom stereotipnom sudbinom predodređen za kakvog provincijskog agronoma, sve dok ga vrtlog II svetskog rata, ali i “svetske proleterske revolucije”, nije bacio u partizane, a odatle na manje ili više visoke funkcije u komunističkoj nomenklaturi. Ćosić, međutim, nije bio neko ko bi se zadovoljio udobnim vegetiranjem u senci Titovog dvora, nego je već od prvih posleratnih godina ganjao književnu karijeru: prvo kroz donekle atipični i za standarde trenutka nonkomformistički partizanski roman Daleko je sunce, onda kroz roman Koreni kojim će započeti svojevrsna Ćosićeva saga o Srbiji, o ideološkim i ostalim podelama i dubokim lomovima u srpskom društvu. Potonji romani Ćosićevi zapravo su mahom razrađivanje i produbljivanje ideje Korena: od troknjižja Deobe – koje se danas nadaje kao po svoj prilici najvrednije što je napisao – a koje je progovorilo o krvavom i sudbinskom, suštinski neizbežnom partizansko-četničkom sukobu, preko monumentalnog višetomnog Vremena smrti o Srbiji u I svetskom ratu, do trilogije Grešnik-Otpadnik-Vernik iz osamdesetih, te do njenog svojevrsnog appendixa u nedovršenom Vremenu zla. Negde po strani od tog toka, kasnih šezdesetih, nakon otpadanja od “glavne struje” postrankovićevskog titoističkog projekta, Ćosić je napisao i začudnu Bajku, antiutopijski roman o totalitarizmu “ideološkog čoveka” koji “ćosićevci” nisu mogli voleti jer je jezikom i formom bio nešto posve drugo od onoga na šta su navikli, a onima drugima je ionako bilo dovoljno što ne vole samog Ćosića – ko će se još i udubljivati u nekakav bizaran alegorijski roman…
Ćosić je “skrenuo s partijske linije” pod optužbom za “(veliko)srpski nacionalizam”; povod je bilo njegovo izlaganje o problemima Srba na Kosovu, izloženih – kako je on to video – sistematskom progonu od mladog, poletnog i ekspanzionističkog albanskog nacionalizma, a sve pod diskretnom zaštitom federalnog partijskog i državnog vrha, čak samih Tita i Kardelja.
Otpavši od zvanične ideologije, Ćosić već do ranih sedamdesetih postaje nekovrsna paradigma “mekih disidenata” kakvi su bili mogući samo u mekom komunizmu titoističkog tipa, čak su bilo njegov neizbežni proizvod ili nusposledica: na jednoj strani, on je nepoćudna, poluzabranjena ličnost koju treba prećutkivati gde god se može, a o njegovim političkim pogledima treba u zvaničnoj štampi pisati vrlo oštro; na drugoj strani, ne trpi osetnije represalije, živi u udobnoj vili, knjige mu izlaze u velikim tiražima u državnim izdavačkim kućama (drugih nije ni bilo), opstaje čak i u školskoj lektiri.
Nakon Titove smrti, u vreme pojačanog vrenja na beogradskoj intelektualnoj sceni, Ćosić osniva Odbor za zaštitu misli i izražavanja, sudeluje u “peticionaškim” i ostalim aktivnosima kritičkim prema jednopartijskom režimu, braneći ne samo srpske intelektualce koji zapadnu u nevolje, nego i razne druge, od Vlade Gotovca do Alije Izetbegovića. To je vrhunac Ćosićevog disidentstva i vreme u kojem važi nepisano pravilo – potpisnik ovog teksta dobro se toga seća – da “u svakoj poštenoj srpskoj kući stoje Ćosićeva Sabrana dela”. Jeste da su mahom neotvorena, ali da stoje – stvarno stoje, kao diskretan statement nekog pomalo difuznog i konfuznog otpora koji ima neke veze s “komunizmom”, ali još mnogo više sa tzv. srpskim pitanjem, koje se polako otvara, od Kosova preko Bosne do Hrvatske… Tada se o Ćosiću počinje mrmoljiti ili bar šaputati kao o “ocu nacije”, što će oni koji su ga još tada posmatrali s kritičkim oprezom radije preformulisati u njegovo očinstvo nad savremenim srpskim nacionalizmom.
Da li je ta optužba tačna, ima li tu tragova njegovog DNK? U osnovi jeste, ali nijanse nisu nevažne. Tačna je utoliko što je Ćosić “održavao plamen” tog osećanja u vremenima koja mu nisu bila naklonjena, ali i zato što je odigrao veliku ulogu (ne samo za kratkoročnog predsednikovanja dvoglavom državnom tvorevinom SRJ u ranim devedesetim godinama) u konstituisanju i razvijanju srpskih nacionalističkih projekata na razvalinama SFRJ, a naročito u BiH. Implikacije toga bile su masivno etničko čišćenje, zločini, genocid. To je Ćosićev najveći greh, politički, moralni, intelektualni, ljudski. Od toga ga ništa nije moglo oprati, bez obzira na to je li mogao ili nije mogao predvideti sve konsekvence onoga što je govorio i činio; morao je da ih predvidi, jer ako to nije odgovornost intelektualca, onda šta je?
Na drugoj strani, njegov je položaj na nacionalističkom polu srpske scene krajnje ambivalentan. Većina današnjih istaknutijih srpskih nacionalista, osobito onih mlađih, uvrediće se ili će bar umreti od smeha ako im se kaže da je Ćosić njihov ideološki otac. Oni su, naime, prema njemu i njegovoj intelektualnoj zaostavštini ili sasvim ravnodušni, ili su direktno protiv nje.
Njegov nacionalizam, kao i onaj većine njegovih najboljih prijatelja (Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Antonije Isaković…) potiče sa levice, tačnije, od razočaranih levičara koji su izgubili veru u Doktrinu (ili, pre će biti, u njenu konkretnu jugoslovensku realizaciju), a nisu umeli ili hteli da prihvate njenu globalnu hladnoratovsku ideološku alternativu (neku formu “liberalizma”) nego su se malodušno povukli u nacionalno samooplakivanje; dakle, nešto poput glavne struje “hrvatskih proljećara”, ako bismo tražili analogije, nesavršene, ali ne baš i netačne.
Savremeni srpski nacionalizam, pak, izrazito je klerikalno inspirisan, a ratno-ideološki koreni su mu monarhistički, ravnogorski ili čak ljotićevski. Ćosić, pak, celog života ostaje republikanac, antiklerikalac, i iznad svega u potpunosti antičetnički nastrojen. Pa kako onda nije završio u “drugoj Srbiji” a ne s Radovanom Karadžićem i sličnima? Ćosić je naprosto odbio da uvidi da “četništvo” devedesetih jeste i kontinuitet i čak radikalizacija četništva iz četrdesetih protiv kojeg je ratovao. Čak bih rekao da je to zapravo i video, ali je naprosto odbio da iz toga izvuče logičan zaključak. Kobni patrijarhalni instinkt “čuvanja svog plemena” nadvladao je izvorni etički poriv, kojeg Ćosić nikako nije bio lišen, mada će mu danas to malo ko od neistomišljenika priznati.
Da li je i to isto neka vrsta tragedije? Svakako. Da li će Ćosić zato već bezbroj puta biti suđen strožim aršinom od mnogih – i među Srbima i drugde – koji su po mnogo čemu bili daleko gori od njega? Bez sumnje. Ali, i to je sudbina koju je sam izabrao, ili joj se bar nije vidljivije odupirao.
Odlazak “oca nacije” koji je ostao bez sinova
Dobrica Ćosić 1921-2014
*
integralna verzija
*
Dobrosav Dobrica Ćosić u svojim je novijim izjavama i dnevničkim zapisima sebe pomalo rezignirano nazivao “čovekom XX veka”, hoteći da kaže kako suštinski ne pripada ovom XXI stoleću, u kojem je proživeo duboku starost, ne deleći i ne razumevajući njegove preokupacije.
Istina je da je Ćosić jedan od simbola i jedna od metafora druge polovine XX veka u Srbiji i među Srbima, ali neizbežno i na celom ex-YU području. Pokušajte da ispričate iole kompleksnu sliku srpske politike i kulture u socijalizmu i postsocijalizmu bez Dobrice Ćosića: ne može i ne ide. To je valjda jedino oko čega će se složiti Ćosićevi negatori i laudatori.
Rođen je u pomoravskoj palančici u srcu Srbije, nekom stereotipnom sudbinom predodređen za kakvog provincijskog agronoma, sve dok ga vrtlog II svetskog rata, ali i “svetske proleterske revolucije”, nije bacio u partizane, a odatle na manje ili više visoke funkcije u komunističkoj nomenklaturi. Ćosić, međutim, nije bio neko ko bi se zadovoljio udobnim vegetiranjem u senci Titovog dvora, nego je već od prvih posleratnih godina ganjao književnu karijeru: prvo kroz donekle atipični i za standarde trenutka nonkomformistički partizanski roman Daleko je sunce, onda kroz roman Koreni kojim će započeti svojevrsna Ćosićeva saga o Srbiji, o ideološkim i ostalim podelama i dubokim lomovima u srpskom društvu. Potonji romani Ćosićevi zapravo su mahom razrađivanje i produbljivanje ideje Korena: od troknjižja Deobe – koje se danas nadaje kao po svoj prilici najvrednije što je napisao – a koje je progovorilo o krvavom i sudbinskom, suštinski neizbežnom partizansko-četničkom sukobu, preko monumentalnog višetomnog Vremena smrti o Srbiji u I svetskom ratu, do trilogije Grešnik-Otpadnik-Vernik iz osamdesetih, te do njenog svojevrsnog appendixa u nedovršenom Vremenu zla. Negde po strani od tog toka, kasnih šezdesetih, nakon otpadanja od “glavne struje” postrankovićevskog titoističkog projekta, Ćosić je napisao i začudnu Bajku, antiutopijski roman o totalitarizmu “ideološkog čoveka” koji “ćosićevci” nisu mogli voleti jer je jezikom i formom bio nešto posve drugo od onoga na šta su navikli, a onima drugima je ionako bilo dovoljno što ne vole samog Ćosića – ko će se još i udubljivati u nekakav bizaran alegorijski roman…
Ćosić je “skrenuo s partijske linije” pod optužbom za “(veliko)srpski nacionalizam”; povod je bilo njegovo izlaganje o problemima Srba na Kosovu, izloženih – kako je on to video – sistematskom progonu od mladog, poletnog i ekspanzionističkog albanskog nacionalizma, a sve pod diskretnom zaštitom federalnog partijskog i državnog vrha, čak samih Tita i Kardelja.
Otpavši od zvanične ideologije, Ćosić već do ranih sedamdesetih postaje nekovrsna paradigma “mekih disidenata” kakvi su bili mogući samo u mekom komunizmu titoističkog tipa, čak su bilo njegov neizbežni proizvod ili nusposledica: na jednoj strani, on je nepoćudna, poluzabranjena ličnost koju treba prećutkivati gde god se može, a o njegovim političkim pogledima treba u zvaničnoj štampi pisati vrlo oštro; na drugoj strani, ne trpi osetnije represalije, živi u udobnoj vili, knjige mu izlaze u velikim tiražima u državnim izdavačkim kućama (drugih nije ni bilo), opstaje čak i u školskoj lektiri.
Nakon Titove smrti, u vreme pojačanog vrenja na beogradskoj intelektualnoj sceni, Ćosić osniva Odbor za zaštitu misli i izražavanja, sudeluje u “peticionaškim” i ostalim aktivnosima kritičkim prema jednopartijskom režimu, braneći ne samo srpske intelektualce koji zapadnu u nevolje, nego i razne druge, od Vlade Gotovca do Alije Izetbegovića. To je vrhunac Ćosićevog disidentstva i vreme u kojem važi nepisano pravilo – potpisnik ovog teksta dobro se toga seća – da “u svakoj poštenoj srpskoj kući stoje Ćosićeva Sabrana dela”. Jeste da su mahom neotvorena, ali da stoje – stvarno stoje, kao diskretan statement nekog pomalo difuznog i konfuznog otpora koji ima neke veze s “komunizmom”, ali još mnogo više sa tzv. srpskim pitanjem, koje se polako otvara, od Kosova preko Bosne do Hrvatske… Tada se o Ćosiću počinje mrmoljiti ili bar šaputati kao o “ocu nacije”, što će oni koji su ga još tada posmatrali s kritičkim oprezom radije preformulisati u njegovo očinstvo nad savremenim srpskim nacionalizmom.
Da li je ta optužba tačna, ima li tu tragova njegovog DNK? U osnovi jeste, ali nijanse nisu nevažne. Tačna je utoliko što je Ćosić “održavao plamen” tog osećanja u vremenima koja mu nisu bila naklonjena, ali i zato što je odigrao veliku ulogu (ne samo za kratkoročnog predsednikovanja dvoglavom državnom tvorevinom SRJ u ranim devedesetim godinama) u konstituisanju i razvijanju srpskih nacionalističkih projekata na razvalinama SFRJ, a naročito u BiH. Implikacije toga bile su masivno etničko čišćenje, zločini, genocid. To je Ćosićev najveći greh, politički, moralni, intelektualni, ljudski. Od toga ga ništa nije moglo oprati, bez obzira na to je li mogao ili nije mogao predvideti sve konsekvence onoga što je govorio i činio; morao je da ih predvidi, jer ako to nije odgovornost intelektualca, onda šta je?
Na drugoj strani, njegov je položaj na nacionalističkom polu srpske scene krajnje ambivalentan. Većina današnjih istaknutijih srpskih nacionalista, osobito onih mlađih, uvrediće se ili će bar umreti od smeha ako im se kaže da je Ćosić njihov ideološki otac. Oni su, naime, prema njemu i njegovoj intelektualnoj zaostavštini ili sasvim ravnodušni, ili su direktno protiv nje.
Njegov nacionalizam, kao i onaj većine njegovih najboljih prijatelja (Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Antonije Isaković…) potiče sa levice, tačnije, od razočaranih levičara koji su izgubili veru u Doktrinu (ili, pre će biti, u njenu konkretnu jugoslovensku realizaciju), a nisu umeli ili hteli da prihvate njenu globalnu hladnoratovsku ideološku alternativu (neku formu “liberalizma”) nego su se malodušno povukli u nacionalno samooplakivanje; dakle, nešto poput glavne struje “hrvatskih proljećara”, ako bismo tražili analogije, nesavršene, ali ne baš i netačne.
Savremeni srpski nacionalizam, pak, izrazito je klerikalno inspirisan, a ratno-ideološki koreni su mu monarhistički, ravnogorski ili čak ljotićevski. Ćosić, pak, celog života ostaje republikanac, antiklerikalac, i iznad svega u potpunosti antičetnički nastrojen. Pa kako onda nije završio u “drugoj Srbiji” a ne s Radovanom Karadžićem i sličnima? Ćosić je naprosto odbio da uvidi da “četništvo” devedesetih jeste i kontinuitet i čak radikalizacija četništva iz četrdesetih protiv kojeg je ratovao. Čak bih rekao da je to zapravo i video, ali je naprosto odbio da iz toga izvuče logičan zaključak. Kobni patrijarhalni instinkt “čuvanja svog plemena” nadvladao je izvorni etički poriv, kojeg Ćosić nikako nije bio lišen, mada će mu danas to malo ko od neistomišljenika priznati.
Da li je i to isto neka vrsta tragedije? Svakako. Da li će Ćosić zato već bezbroj puta biti suđen strožim aršinom od mnogih – i među Srbima i drugde – koji su po mnogo čemu bili daleko gori od njega? Bez sumnje. Ali, i to je sudbina koju je sam izabrao, ili joj se bar nije vidljivije odupirao.