Od Konavala pa do sinjeg mora

Prozor na Haos

(pogovor knjizi “Nedovršeni Bogišićev ustav i druga međuplemenska razmatranja”, Službeni glasnik, Beograd 2019)

1.

Ima u većini tekstova u ovoj knjizi Vlaha Bogišića dosta istorijskog i biografskog iz vremena i života ličnosti o kojima je pisao. Ništa to nije ni čudno, ni suvišno, budući da su biografije tih ljudi vezane za njihovo stvaralaštvo, da su se njihove ideje, književne i naučne, sve zajedno provlačile kroz njihovo vreme i ulile se u naše današnje živote, jer se u onim vremenima – za razliku od današnjeg – često žrtvovao život za ideje, ali nije bila retkost i da su njihove ideje žrtvovane zbog njihovih života. Danas je sve to razdvojeno, podeljeno, u sudaru, bez reda, bez početka i kraja. Kakvo je vreme, takvi su ljudi i tragovi koje za sobom ostavljaju. Meni je isprepletanost tih onovremenih ličnosti i događaja interesantna iz dva razloga: jedan je njihova moralna čvrstina i doslednost, a druga je – još važnija, uzvišenija i dragocenija – želja i snaga da se kreira jedna posebna kultura, da svaki segment te kulture sraste jedan sa drugim, da stvori jedan lanac – neraskidiv i zlatan, u prenosnom i simboličnom smislu – koji danas, bez ikakve patetike i žalosti za prošlošću, nazivamo Tradicija sa velikim T, tradicija u onom smislu kako je u jednom važnom eseju o toj danas vrlo osetljivoj temi – poglavito zbog njene zloupotrebe i provlačenja kroz mulj opskurantizma, sluđenosti prošlošću i iživljavanja nad samim sobom, falsifikovanja i zloupotrebe istorije – to definisao Ezra Paund: „Tradicija je lepota koju čuvamo, a ne lanac za okivanje“, podsetivši nas na Danteov savet da ne „uprežemo kola u kićeni am“.

Zbog neshvatanja ove ideje iz naše prošlosti ispililo se protivrečje, sukob, rasap, nerazumevanje, potcenjivanje i precenjivanje, a u senci sumanutosti i gluposti ostala je jedna ideja i danas najbliža vrhovima ljudske misli ne samo na ovim južnoslovenskim prostorima – koji danas zlonamerno i sa odsustvom razumevanja zovu jugozapadni Balkan – nego u evropskoj kulturi uopšte.

Ima li išta prikladnije nego ovaj tekst o knjizi Vlaha Bogišića započeti podsećanjem na već zaboravljenju veličanstvenu Krležinu ideju o južnoslovenskoj (ili istočnomediteranskoj) civilizaciji, ne zbog toga što je pisac ove knjige bio jedan od Krležinih naslednika kao rukovodilac Leksikografskog zavoda u Zagrebu i priređivač više radova o njemu, nego što je ta ideja bila toliko razgovetna, logična i značajna, što je po prirodi stvari i po kulturno-istorijskom zanosu i poletu prevazilazila mnoge nategnute, proizvoljne i ideološko-versko-nacionalističke ekvilibristike čitave jedne bulumente zatečene u razjarenim vremenima i razvratnim događajima. Bila je to, dakle, ideja o srednjovekovnoj južnoslovenskoj kulturi ili istočnomediteranskoj civilizaciji – zovite to danas kako vam drago budući da se sve to raspalo i raskomadalo, sa ostatkom još nekih odbljesaka koji se javljaju u delima pojedinaca između Jadrana, preko Bosne, do Save i Dunava, od Poreča, preko Zadra, Splita i Dubrovnika, bogumilskih stećaka i Kotora, preko Sopoćana i Studenice do Nereza i Ohridskog jezera. Vlaho Bogišić ovu danas zaboravljenu i nikada pravilno shvaćenu kvadraturu prostora i vremena svojim radom, odnosom i razumevanjem, a posebno svojim poreklom i pripadnošću, iznosi danas na ovaj astal našeg duhovnog života. To je suština i visoka cena ove knjige. To su darovi koje treba primiti oberučke kako bismo ovom zapuštenom i zaparloženom vremenu pokazali tragove svoje zajedničke kulture i otmenosti. Taj astal prepun darova, znamenja i buktinja liči mi – u prenosnom smislu – na onu livadu Cmrok na periferiji Zagreba, između Šestina i Tuškanca, na koju me, uvek kada dođem u Zagreb, Vlaho poziva da odemo, jer zna da se na tom prostoru osećam kao da sam stupio na neku „livadu duhovnu“, kako se zove i jedna knjiga ranohrišćanskog duhovnika, iskušenika, pustinjaka i božijeg posrednika iz vremena rane hrišćanske Crkve – Jovana Mashe. Meni ta Livada (i ona sa velikim L) liči na onu zavetnu ravnu Svetu Planinu prostrtu u vremenu, a možda je bolje reći – preko vremena. Ta Livada – prostrta kao vodopad, onako predjesenje zelena – zastala je (kao onaj ćilim ni na nebu ni na zemlji) na putovanju pod ovim nebesima, a da se ne zna odakle dolazi ni kuda se uputila, da prihvati dvojicu ljudi kao neka prostirka smisla, podsećajući nas na jedan detalj o poznanstvu – na prvi pogled neprimetan i zapleten u napadnoj celini: kada se ljudi približe jedan drugom do te mere da im taj detalj ostane u samoj dubini njih samih, pa se iz te dubine nesvesno raspoređuju budući događaji, praveći čudan i na prvi pogled neosnovan ili bezrazložan raspored poslova i dana. Tako se – iz tog nevidljivog isijavanja – nataloži neka sjaktava prašina, koja te dane i događaje štiti od prolaznosti na ovome trošnom svetu. Upravo je ta prolaznost, kao protivrečnost našem življenju, najveća tajna. Zbog toga priču o prolaznosti treba shvatiti kao najsavršeniji oblik večnosti. 

2.

Ali vratimo se onoj Krležinoj ideji koju ova knjiga – svesno ili nesvesno – prati kao osnovni putokaz.

Naime, ideju o istočnojadranskoj civilizaciji Krleža je šire obrazložio u tekstu „Srednjovekovna umjetnost naroda Jugoslavije“, koji je objavljen u časopisu Umetnost, broj 2, 1950. godine, a povodom istoimene izložbe koju je priredio u Parizu u galeriji Gran Pale. Izložba koja je izazvala veliku pažnju u Francuskoj još je značajnija zbog pomenutog teksta, jer je u njemu Krleža dokazao jedinstvo prostora istočnog Jadrana i zaleđa, još jednom potvrdivši da se zajedničke ideje prostora i vremena najčešće i najpouzdanije ispoljavaju preko umetnosti i kulture kao najdubljih sadržaja i formi izražavanja bića.

Zašto ovo ističem povodom ove knjige? Zbog toga što je ta ideja, po mom ubeđenju, osnova ove knjige iako se o njoj u knjizi eksplicitno ne govori. Ali delo Baltazara Bogišića, i Frana Supila, i Stjepana Radića (čelovjeka koga je u gradu Beogradu ubio jedan sumanuti primitivac „bez mane i straha“), i Mirka Kovača (tog ahasvera naše književnosti), i Rafa Bogišića (o kome se u ovoj knjizi ne piše, ali koji ovuda preleće kao svetleća senka), i Nika Kapetanića (koji ovde drži žezlo zvano „duh mesta“), i život Dubrovnika, i područjâ Konavala, i bogumila od Stoca do dubokog zaleđa, graditeljstvo i slikarstvo od Poreča do Ohrida govore o tom zlatnom tragu – ili lancu – jedinstva.

Elemente i toponime te južnoslovenske civilizacije Krleža konkretno nabraja: „Portali, slike i sarkofazi južnoslovjenskog srednjeg vijeka govore nam o živoj dinamici karolinških, lombardijsko-ravenskih, romaničkih i bizantskih elemenata, kojima smo bili okruženi u prostoru i vremenu svoje srednjovjekovne prošlosti. Donat zadarski, Buvina, Radovan, Dečani, Studenica, Mileševa, Sopoćani, Sveta Sofija ohridska, bogumilska plastika itd., itd. dokazuju nam kako nema gotovo ni jedne varijacije zapadnoevropskog, mediteranskog ili bizantskog arhitektonskog ili slikarskog pomodnog stila koji se kod nas ne bi bio odrazio na takav način, te se ne bi dalo braniti da su naši arhitekti, slikari i kipari artističku problematiku svoga vremena svladali ne samo epigonski ili eklektički, nego stvaralački individualno.“ Kao što je sve ovo pobrojano bilo oblik borbe za evropsku tradiciju i njene principe, tako je i Bogišićeva knjiga izraz i dokaz borbe za te principe u prošlosti, ili izneveravanje tih načela u sadašnjem vremenu. Taj „vlastiti vitalitet“ Bogišić dokazuje kroz borbu ideja nekolicine aktera ove knjige.

Kada je reč o slikarstvu, na primer, uočljivo je da u vreme rađanja renesanse između Sicilije i Lombardije krajem XIII veka, takvo slikarstvo, sa velikom psihološkom senzibilnošću likova, sa elementima posebnog namaza boje (koji će se javiti tek kasnije u evropskom slikarstvu), već je imalo svoje začetke – zrelo formirane – u Mileševi i Sopoćanima. „Govoilo se o našim freskama u superlativu, tako da su ih uspoređivali sa Rafaelom. Danas, kada se u estetsku ocjenu unose elementi rusoovskog [Ruso Carinik] pučkog realizma ili Brakove, Van Gogove, Pikasove ili Matisove palete, ove nam slike govore stvari iznenađujuće, dokazujući nam da je najslobodnija forma francuskog fovizma vezana sa likovnim sistemom koji živi već sedam stotina godina na empirijskoj bazi neposrednog zapažanja, oslobođenog svake manire. O našem slikarstvu srednjega vijeka govorilo se sa mnogo romantičke političke strasti, a isto tako i iz uzvišene perspektive da je ono produkt bizantske provincijalne manire“ (Krleža). 

Bogumilska pobuna protiv zvanične Crkve bila je preteča pobunama i borbama za reforme i Jana Husa, i Lutera, i Viklifa. Pojava bogumilskih stećaka i njihovi religiozno-umetnički izvori su do danas tajna: ništa se na širokim prostorima Evrope nije pojavilo jedinstvenije, originalnije i tajanstvenije od toga. Krleža tvrdi da su ti majstori bili „slobodni od svake artističke manire svoga vremena“: „Kakav je to stil stvaranja, mi to danas ne znamo. Da se bogumilski način nije poveo za modom svoga vremena, to je izvan sumnje. Da li je to bila neka vrsta artističke pobune ili revolucije, kao što je to slučaj s bogumilskim vjerskim protulatinskim i protugrčkim nonkonformizmom, to ne znamo.“ „Ova božanska umjetnička planeta“ – nastavlja Krleža – „ova skulptura je tendenciozna i propagandistička. Ona ne priznaje kult smrti. Ona načelno, bogumilski, upravo materijalistički negira zaglupljujuću misao umiranja na koljenima pred zagonetkom bilo kakve prekogrobne hijerarhije, i od hiljada i hiljada ljudskih ruku na ovim monolitima ni jedna nije sklopljena u predsmrtnoj molitvi. Ni jedan bogumilski lik ne kleči pred autoritetom religioznih nadzemaljskih i ovozemaljskih simbola. Pred nama su nadgrobni spomenici naivnih i čistih evanđelista, laika, koji nijesu do svoje propasti priznali nikakve crkvene hijerarhije, smatrajući umorstvo najvećim grijehom, a cezaropapizam đavolskom negacijom svih evanđeoskih principa.“

Kao što se među proučavaocima o bogumilstvu više govorlilo kao o jeresi, a ne kao o posebnom osećaju za pravdu, za vrednost ovozemaljskog ljudskog života, izražavanom preko bogumilske skulptorske umetnosti, tako se i o slikarstvu ovog doba govorilo – delimično i posredstvom evropskih istorijsko-društvenih i estetsko-naučnih metodologija – „sa mnogo romantičke strasti“, koja je previše bila zaokupila jedan period istorije prostora o kome je reč, polažući nadu u oslobođenje svih oblika svakodnevnog života, zaboravljajući pritom slobodu stvaranja, tu jedinstvenost, inokosnost i odraz unutrašnje pobune samog bića. Takav odnos nas je često koštao suštinskog shvatanja pojava i namera, punoće života i dijaloga sa sobom i sa drugima. „Jugoslavenska civilizacija je propala u ciklusu ratova, da bi Zapadna Evropa mogla da živi i da harmonično stvara umjetnička djela bez kojih bi historija čovječanstva ostala nezamisliva.“, zaključuje Krleža na kraju svoga teksta o južnoslovenskoj civilizaciji. A što se Evrope tiče, o njoj će Krleža s druge strane ove povesti pisati crno s rezignacijom, s gorčinom i skepsom, gotovo kao o slomu još jedne civilizacije.

(Između ovih zagrada želim da pomenem Vladimira Dvornikovića. Ono što je Krleža govorio o istočnomediteranskoj civilizaciji i propasti Evrope, to je isto govorio Dvorniković u svojim tekstovima. Iako su jedan o drugom rekli nekoliko zajedljivih reči, oko tih ideja su se složili jedan organicista i jedan materijalista – mada ja Krležu ne bih svrstavao po bilo kakvim i bilo čijim fijokama, ideološkim kuloarima i agitaciono-propagandnim srpsko-hrvatskim ćumezima i sobičcima. Ono što je Dvorniković sažeo u Karakterologiji Jugoslovena – knjizi o realnom, tragičnom i melanholičnom na ovim prostorima i prostranstvima – to isto je Krleža opisao do detalja u tekstu „Pijana novembarska noć 1918“ i u analizama zagrebačkog i beogradskog društvenog mulja, licemerja i splačina inteligenata; ono što je Dvorniković analizirao u tekstu „Psihopatska demagogija“, to je Krleža uporno provlačio i podvlačio u „Nekoliko riječi o malograđanskom historizmu uopće“, u „O našoj inteligenciji“ i u „O jedinim zastavama našeg vremena“; ono što je Dvorniković predosetio o budućnosti Evrope, o njenoj nadmenosti, nerazumevanju, zaslepljenosti i potcenjivanju, to je Krleža potanko obrazložio u tekstu „Evropa danas“.)

3.

Kada sam meseca decembra jedne godine sa Vlahom Bogišićem ušao s večeri u grad Dubrovnik, nije se znalo da li ćemo iz njega izaći: kiša, kiša i samo kiša, sa jednom jedinom osobom u dalekoj perspektivi Straduna, u najdaljoj od svih daljina. Da se ta jedina osoba nije gubila iz vida, pomislio sam da sam došao u Nigde, u onaj Hotornov Edgin. Bio je to moj stvarni susret sa Vlahom. Svi prethodni toga časa bili su prividni, jer smo ovoga puta bili zatečeni u bezizlaznoj samoći istorijskog dubrovačkog raznolikog mnogoljudsta.

A ovo putovanje je počelo u Herceg Novom od jednog ugodnog i lakog, da ne kažem pomalo otmeno-raskalašnog, razgovora sa slikarom Vojom Stanićem, razgovorom u kome je bilo reči o Baltazaru Bogišiću, Vlahovom pretku.

To naše putovanje po dubrovačkom i konavoskom kraju započelo je sutradan, kada je sve ponovo „zasjalo ko ogledalo“, sa groba Milovana Glišića na pravoslavnom groblju Boninovo, gde je ovaj pisac-vilenjak, posebno ukrštanje i sjedinjenje realiste i fantaste, došao u Dubrovnik da leči i svoju bol i svoju bolest, i tu umro. Sa toga svetlog groba otišli smo na groblje Svetog Roka u Cavtat – u grad koga su nekada zvali Mali Beograd – na jedan drugi grob. Na grob Baltazara Bogišića. Nas nekoliko Vlahovih prijatelja skupili smo se na tom lepom mestu, na tom grobu, iznad koga se – uzgred da kažem – pritajila lepa kapela koju je vajar Meštrović darovao porodici brodovlasnika Račića i dvema njegovim kćerima, Meštrovićevim prijateljicama, u kojoj se presijava zvono na kome je urezano: „Saznaj tajnu ljubavi, riješit ćeš zagonetku smrti“, a sa Baltazova groba obratio nam se Vlaho sa nekoliko otmenih spiralnih rečenica o životu ovog velikog čoveka, kako on to inače ume. Iz tih reči sam shvatio njegovu odanost svojim Bogišićima (nemojmo zaboraviti ni Rafa Bogišića, književnika i naučnika) i svojim prisutnim prijateljima. Budući da je Baltazar kružio Mediteranom i Evropom, stigavši bogme i do Beograda, i iza njega, kao neki ahasver koji gde god stigne prosipa darove – pre svega ustave i zakone – meni je nekako bilo logično što sam na tom cavtatskom groblju video delo i onog drugog ahasvera – Meštrovića, sa pomišlju i na trećeg – Vlaha Bukovca. Sva ta njihova putovanja, lutanja, preturanja i lomatanja po svetu, odlasci i dolasci, sva ta njihova stvaralačka oluja, sila, strast i stres jesu iverje, svetlice i talasi (ili Njegoševe volne) one južnoslovensko-istočnomediteranske civilizacije.

Govoreći o Baltazaru Baldu Bogišiću u ovoj knjizi, Vlaha Bogišića posebno je zainteresovao jedan važan segment njegovih naučnih ideja koji bismo danas mogli priključiti određenim sociološko-antropološkim učenjima. Suština istraživanja Baltazara Bogišića – koje je sadržano u njegovim najvažnijim delima – jeste upravo ono što je V. B. istakao i podvukao, davši time aktuelnost Baltazarovom radu. Reč je o tome da je Baltazar shvatio suštinu problema odnosa između narodnog i političkog, gde je narodno, dakle ono što je esencija određenog etosa i etnosa, izdvojio, osamostalio i zaštitio od svega onoga što tu osnovu prisvaja, menja njenu suštinu i vrednost, prekrajajući time osnovni pravac jedne samosvojne celine, koja ima svoja pravila, celine sa svim njenim promenama, temperaturama, preobražajima i protivrečnostima, u kojima se skrivaju i dejstvuju kreacija i imaginacija, uzroci ponašanja i žovotnih tokova, sa svim onim silama koje formiraju kulturu, pa je ovakav način razmišljenja najvažnija forma zaštite samosvojnosti i budućnosti narodâ. „Glavno ograničenje u razvitku narodnih mogućnosti Bogišić je vidio u politici. Zanimljivo je, međutim, da o tome govori, štoviše ograđujući se od politike, upravo kao čovjek politike, štoviše ministar. U odgovoru na pitanje udruženja ’srpske i hrvatske akademske omladine’ o srpsko-hrvatskom sporenju, koje je 1890-ih uzimalo maha, on upućuje da nitko sigurno ’nije saznao ni za najmanji moj politički sastavak, i to prosto zbog toga, što ga ja nikad ni sastavio nijesam. A svakako riječi naučni (znanstveni), narodnosni, politički predstavljaju posve različne, samostalne i zasebno određene pojmove, koje nijedan znanstveno obrazovan čovjek neće smiješati ni pobrkati’.” „Naravno je dakle da o politici – tvrdi B. Bogišić – „na koju se pače svak smatra za pozvata, ne može biti govora kada on razmatra narodnosna pitanja sa znanstvenog aspekta.“ Ali ono što je ovde važno jeste Baltazarovo uverenje da se primena ovog razgraničenja mora jednako odnositi i na porodicu ili obitelj. V. Bogišić u svome tekstu „Zbornik ili Ustav: Obitelj Bogišić“ ovom pitanju daje naglasak koji se tiče upravo današnjeg vremena u kojem porodica – ta klica i osnova društva – gubi funkciju čuvara etosa i etnosa, preobrazivši se u ćeliju političkog društva, gubeći time svaku graditeljsku vrednost. Jer „obitelj po svojoj prirodi nije mehanička kakva uredba, tako da“ – izričit je Baltazar – „kad si joj razorio dosadašnji oblik, možeš ga odmah zamijeniti drugim koji je takođe mehaničke prirode. Obitelj je uredba koja je prepuna moralnih elemenata, uredba koja se obrazuje, razvija i utvrđuje kao svaki organizam, tijekom mnogih i mnogih vjekova… Ali, kad radi koga drago spoljašnjeg uzroka, obruč odjednom krhne i dosadašnja se kućna forma, kao tradicionalna uredba, prospe, posljedice su strašne, jer nastaje moralna anarhija”.

Da bi ovu Baltazarovu osnovnu tezu potvrdio, Vlaho Bogišić se dosetio jednog izvanrednog primera iz književnosti – Krležinog romana Banket u Blitvi, koji sâm Krleža najavljuje ovim rečima: „Roman prikazuje izgradnju blitvinske savremene civilizacije: nekoliko stotina milijunaša živi u Blitvanenu, gdje se blitvinske knjige uglavnom uopće ne čitaju“, a V. B. dodaje: „Ideal blitvinske novopečene gospode su kič i estrada, a scenom prolaze provincijalni politikanti advokati, kao i dostojanstvenici, koji već žive u sjeni svojih vlastitih spomenika.“ Ovaj će se Krležin Blitvanen popeti na visine savremenog sveta, sveta u kome upravo živimo, i biće odraz i metafora kulturnog obrasca ove civilizacije. Zvali mi tu Ekumenu raspad vrednosti (Herman Broh), kuća ljudi bez svojstava (Robert Muzil), postvareni svet (Martin Hajdeger), put te Uzvišenosti je pravac u najgore (Samjuel Beket), pravac prema usponu beznačajnosti (Kornelijus Kastorijadis). 

Danas je „logični, prirodni red stvari, pojava, pojmova uprav na glavu izvrnut. U nas se radi, kao da luksus prethodi najneophodnije potrebe“, proročke su reči Baltazara Bogišića.

Dodao bih, usput, da se delo Cavtaćanina Baltazara Bogišića ostvarilo u tada čudnoj i egzotičnoj, da kažemo, državi Crnoj Gori, kojoj je on napisao ustav. Imao je vremena i upornosti da im taj ustav objasni i utera u glavu, za razliku od drugog Cavtaćanina, slikara Vlaha Bukovca, koji je danima u očaju čekao „na Cetinje“ da se kralj kraljevstva vrati iz lova kako bi ga – po kraljevom pozivu – portretisao. Kraljevi i prosjaci. 

4.

Težak otužan dim spušta se na doline
 i širi se nad istorijom. 

Zbignjev Herbert

Moralna, intelektualna i politička hrabrost Frana Supila u vreme kada je stvarana zajednica Južnih Slovena, pre svega država Jugoslavija, mogla bi danas da bude uzor i stub koji bi otvorio oči i zapalio plamen svima onima koji su tu ideju rasturili i raskomadali kao besni psi, stvorivši od nje ekonomski i politički buvljak. Taj Cavtaćanin ili Dubrovčanin iz Konavala špartao je Evropom tražeći potporu, razumevanje i pomoć za ujedinjenje i slobodu narodâ od jedne natrule, uzdrmane i besom opsednute monarhije, u čije je usamljeno, izranjavljeno i od osionosti i korozije napaćeno srce Supilo, celoga svoga života, majstorski zarivao bodež. I dok su mladobosanci iskazivali i izazivali bunt, Supilo je delao služeći se svim svojim diplomatskim vrlinama prožetim inteligencijom, argumentima, doslednošću i upornošću. Zbog svega ovoga, Vlaho Bogišić prema Supilu ima poseban odnos, odnos pun poštovanja, razumevanja i zanosa, ali svakako i smelosti da ga uzdigne iz njegovog sloma i ugaslog žara, koji su dobili apokaliptične oblike raspada jedne moguće harmonije. Bio je to nedostižan primer velike borbe za velika dela: „Taj se potomak konavoskih težaka, plebejac a ne velikaš, javio kao glasnik smaka. Supilu, a ne djetinjastom Principu ili pronicljivom Apisu, pripada počasni šekspirijanski naslov habsburškog grobara“ (Vlaho Bogišić). Uprkos željama da se ta velika Supilova borba zaobiđe i isključi iz istorije, uprkos strahu – ondašnjem i današnjem – V. B., ne bez krika i vapaja, poručuje današnjim mešetarima da je taj meštar još tu: „Supilov je tridesetogodišnji javni život, otkad se kao školarac narugao tome ’sustavu’, pa dok se nije izgubio u londonskoj magli, dosljedno – protuhabsburški.“

Sečivo kojim je Supilo komadao ostatke Monarhije uvek je bilo u zamahnutoj ruci – ovo treba podvući plavim i crvenim – otvorene mržnje Dubrovčana prema toj budućoj „slavnoj“ ruševini, koja je bila odraz bukagija na nogama i mraka u glavi, a Dubrovnik odraz slobode, kojoj je, prvi u Evropi, zapevao himnu. Za tu slobodu Supilo se borio u Rimu, Londonu, Parizu, Veneciji i Petrogradu (došavši tako i do Niša, na noge onom ne dvoličnom nego troličnom Baji Pašiću). O toj njegovoj nepokolebljivosti, viziji, strasti, „zanosu i prkosu“ jedan ondašnji engleski državnik rekao je i ovo: „Supilo je svojim shvatanjem bitnih faktora evropske situacije, svojom snažnom verom u pravdu i životnu važnost jugoslovenske stvari privlačio pažnju punu simpatija svih onih kojima se približio. Da je imao povoljnije prilike i bolje temeljno obrazovanje, Supilo bi postao veliki evropski državnik. Pronicljiv i energičan, bio je nadaren upravo neiscrpnom plodnošću duha; najveća mu je greška bila što nije mogao da podnosi glupane i što je, nestrpljiv, svojim bojažljivim i slabijim drugovima dao da osete njegovu čvrstu ruku.“ „Fascinirao je sve s kojima se upoznao. Ser Edvard Grej je priznao Seton-Vatsonu da bi Supilo s obzirom na svoje sposobnosti mogao biti britanski ministar vanjskih poslova. Njegov se utjecaj ’graničio sa čudom’, govorio je talijanski diplomat gof Sforca: ’Mogli smo se odupreti navaljivanju srpskih diplomata ili dokazivanjima hrvatskih intelektualaca. Ali kako da vas ne zbuni i ne pokoleba vjera ovog čovjeka u život svoga naroda, njegov prezir prema nemanju državnika, i ona snaga pod čijim ste utjecajem osjećali da je u interesu Antante da prizna opravdanost jedne nacionalne stvari’“ (Josip Horvat u knjizi Frano Supilo).

Posle propasti Austrougarske, posle ubeđivanja u okviru Jugoslovenskog odbora (na čelu sa Trumbićem), posle pašićevskih ekspanzionističkih navaljivanja Srbije u vezi sa stvaranjem nove države jugoslovenskih naroda, posle Supilovih vidovitih tvrdnji da se pre ujedinjenja moraju razrešiti i na čistinu postaviti svi detalji oko organizacije nove države, Supilo je ponovo ostao – sam. I na kraju svoga života – slomljen, otuđen u svakom pogledu, rastrojen u duhu, ranjen u duši – završio je u ludnici. Malo je nedostajalo da njegov pepeo bude razvejan londonskom rekom Temzom jer niko nije bio zainteresovan za njegovo napaćeno telo. Nije prvi put da je sudbina genijalnih, plamtećih i doslednih ljudi uvek jednom nogom na pragu ludnice, dok se „normalan“ svet šepuri uokolo prostorima prepunim ludosti.

 Tumačeći našu istoriju sa surovom preciznošću, Krleža je i povodom Supilove sudbine stavio tačku tešku kao malj i oštru kao kolac: „Ta najčešća i najtipičnija hrvatska tragedija je jugoslavenska, kao što su jugoslavenski tipično srpske smrt Principa, Gaćinovića ili Apisa. U onim krvavim pivnicama odeskim [reč je o Supilovim pregovorima u ruskoj Odesi], u onoj noćnoj solunskoj salvi [streljanje Apisa], na onim znojnim plahtama Supilevljevog ludila, pod crnim vješalima drugova Gavrila Principa i njegovom golgotskom smrću, tamo je uzdisalo i jaukalo pravo i nepatvoreno romantično jugoslavenstvo! Sve ostalo je glupost i interes! Te jugoslavenske tragedije po tamnicama i po stratištima simboliziraju oduhovljeno odricanje od svih individualnih interesa i perspektiva. Na njihovom posljednjem pohodu u grobove, pojam jugoslavenskog stradanja za dobrovoljne kandidate smrti ostao je jalovomračnom i tragičnobezizglednom slikom: osim smrti na vješalima, u ludilu ili u bitkama, nije bilo više ničeg. To su bile njihove ‘posljednje jugoslavenske stvari’, pojave i spoznaje. Nevini i pravedni, oni su dali sve što su mogli da daju: svoj vlastiti život. Pojam jugoslavenskog za te martire jeste pojam nečeg tragičnog: smrt kao takva, ludilo i slom“ (Krleža, „Slom Frana Supila“).

Užas, užas, užas!

5.

Nije jednostavno govoriti o ovoj knjizi Vlaha Bogišića, jer je u njoj reč o dva paralelna sveta, o jednom jučerašnjem, tamnom, dubokom i opasnom u smislu različitih i kontraverznih tumačenja, i ovom današnjem, koji je opskuran i sluđen. Nošen Krležinom idejom o južnoslovenskoj civilizaciji – koja je u srži ove knjige – želeo sam da je ovde istaknem ne bih li sve one koji su skloni da o ovim idejama govore kao o otuđenoj divljini opomenem da nisu u pravu, jer divljina na koju oni misle danas je rasprostranjena – otvoreno ili zakamuflirano – diljem ovog „naprednog sveta“, samo što je prekrivena mrtvačkim pokrovom ispod koga su trupla idejâ u ropcu i tehnologijâ u apsurdu, obliveni i prelakirani lažnim sjajem koji nas zaslepljuje. 

Suština ove knjige je strepnja i sumnja u produžetak jedne kulture u čeljustima Zlog Demijurga, knjige koja govori o svakom segmentu toga ždranja, o usponu i padu u razjapljeno i razvaljeno vreme u onom sioranovskom smislu. Ovde je u osnovi reč o večitom kruženju svega. Ovde se postavlja pitanje koje proizvodi sudare i gromove. Od početka do završetka meni se u ovoj knjizi ukazuje suštinsko nepoznato: Šta bi bilo ako vreme stane, ne u smislu propasti sveta, nego u smislu propasti idejâ, bilo to rukom i odlukom Božije promisli? Da li je tu kraj čovekovog mišljenja? Šta će biti zamena za to mišljenje? Da li smo sada pred ničeanskim bezdanom ili u kafkijanskom beznađu? Ili na pragu prelaska u neki paralelni svet? Meni je jasno da trećeg puta nema. Ni odgovora.

Jedan od likova ove knjige vodio je borbu za humani zakon i ustav kao osnove svakog društva, koje je nazvao obitelj ili domovina, drugi je plamteći tražio pravdu, i priliku za one koji su žudeli da izraze svoju kulturu i samosvojnost u svakom njenom odrazu i izrazu, a treći je shvatio da je prostor za koji su se prva dvojica žrtvovali u stvari čitava jedna civilizacija. Čija je sudbina tragičnija – o tome neka presudi neki Šekspir. A pisac ove knjige pokazao je da su sve te borbe prešle u zaborav, da su društva koja su nadolazila kao poplava ostavila poprište, da su se pogubila u svome najpaklenijem paklu loma i sloma. Zbog toga je u ovoj knjizi sve protivrečnost, sve guta samo sebe, sve se haotično preobražava, da bi se na kraju ustanovilo šta je ta tvorevina koja se istovremeno uspinje i pada, koja se kovitla, vri, koprca i krklja, koja nema ni početka ni kraja, i da se pretvorila u – Goropad.

Avgust 2019.