Josip Mlakić, hrvatski i bosanskohercegovački pisac, objavio je roman O zlatu, ljudima i psima (Laguna, 2020), roman koji bi mogao da bude zvanični statut zapuštenih prostora Zapadnog Balkana. To su one poljane, koje od milja zovemo državama, u kojima su na vlasti kakistokratije ‒ vladavine najgorih, u prevodu korumpirane mafijaške družine, i gde građani imaju status robo-kmetova. I mada se Mlakić bavi uglavnom Bosnom Anno Domini 2084 ‒ tvorevinom podeljenom na tri entiteta, opasanom bodljikavom žicom kroz koju teče struja, zaboravljenom u bezdanu postapokaliptičnog sveta ‒ srpskom čitaocu teren je odveć dobro poznat, oseća se kao kod kuće.
Onome ko se otisne na putovanje Mlakićevim romanom O zlatu, ljudima i psima u početku može izgledati da je zašao u predele naučne fantastike, da se kreće kroz prizore filma Stalker Andreja Tarkovskog, no, vrlo brzo prepoznaće vlastitu stvarnost koja krajem 2020. godine još uvek nije toliko ogoljena, međutim, sve ide ka tome. Mnogo pre 2084. godine čitav region živeće u Mlakićevom romanu.
Ovo što sledi nije prikaz knjige. Ovo što sledi je prikaz bliske budućnosti, lamentacija na temu loše beskonačnosti između Une i Timoka koja traje već trideset godina. Večno vraćanje istog! I nije samo “Bosna šaptom pala”, ta dijagnoza tako lepo pristaje čitavom regionu, koji se prazni i propada nesagledivom brzinom.
Od prve rečenice Mlakić nas uvodi u gluvo doba noći, u predeo bez puteva i pruga, u carstvo zapuštenosti i beznađa. Srušeni mostovi, betonski kosturi nedovršenih građevina, prazne hale propalih fabrika kojima lutaju pacovi i gmižu zmije, groblja automobila, čopori pasa. Policijski dronovi i snajperi bdiju nad obezljuđenim podanicima, koji sa strepnjom iščekuju sledeći rat, poslušno se prepuštajući ritualima fingiranja života. Na prepunim stadionima kliču vođi dok prisustvuju redovnim ekgzekucijama narodnih neprijatelja. U tom svetu rasula nema nimalo empatije. Jedina emocija je strah, koja ispunjava ljušture bivših ljudi.
A kako izgleda ono što se životom zove u Mlakićevom romanu?
“Prešao je preko starog željezničkog mosta, koračajući oprezno između zaboravljenih tračnica kojima su nekada tutnjili teretni vlakovi, prevozeći iz obližnjeg rudnika željeznu rudu prema mrtvoj željezari čiji su se prazni dimnjaci, u kojima je sada bujala paučina, dizali u daljini prema sivom nebu, preko prastarih grbavih vrba koje su rasle uz korito nešto niže… Prošli su selo i zanoćili u ruševinama tvornice čiji je jedan dio nekada davno izgorio… Dani su se monotono nastavljali jedan na drugi, kao bezlične godine, ili dugi nizovi metaka u redeniku, svi su odreda bili sivi i mutni.”
Sivo i mutno je u prostoru gde su i predmeti poput zastarelog tranzistora retkost dospela iz davnih vremena. U logorskom svetu nema privrede. Kapaciteti propadanja su nesagledivi. Podanici tajno ispiru rečni mulj u potrazi za zlatom. I nije to nikakva apokaliptična vizija. Put od kladionice našeg doba do rešetke za ispiranje zlata iz Mlakićevog romana iznosi samo jednu, najviše dve generacije. I zato O zlatu, ljudima i psima nije priča koja se dešava u nekom tamo neodređenom vremenu, već u danu našem sutrašnjem.
A kakvo je trenutno stanje na poljani zvanoj Srbija?
Budući da vlast nikada neće proglasiti bankrot, iako je on pod naprednjacima neminovan, na raspolaganju su mehanizmi koje nudi bezakonje. Pa tako, tzv. Narodna skupština koju čine poslanici koje nisu izabrali građani, već su tu dospeli aklamacijom predsednika, ima funkciju generisanja straha, masovne proizvodnje laži i denunciranja, crtanja meta na grudima onih malobrojnih koji se usuđuju da kažu šta misle, raspamećivanja i odvlačenja pažnje građana od korupcije i pljačke na kojoj počiva režim Aleksandra Vučića.
Zar neko sumnja da na osnovu već viđenog tokom proteklih devet godina naprednjačke vlasti, sledeći korak neće biti otimanje privatne imovine građana ‒ od smanjenja penzija i plata, do donošenja alanfordovskih poreza kako bi se popunio budžet zemlje koja je izvan koordinata uređenog sveta. Ako građani pristanu na laži i uvrede koje isporučuju korumpirane maskote iz bunkera Narodne skupštine, ako ne budu reagovali protiv nasilja režima, onda će se jednog jutra probuditi u Mlakićevom romanu.
O zlatu, ljudima i psima
NIN 17.12.2020
Josip Mlakić, hrvatski i bosanskohercegovački pisac, objavio je roman O zlatu, ljudima i psima (Laguna, 2020), roman koji bi mogao da bude zvanični statut zapuštenih prostora Zapadnog Balkana. To su one poljane, koje od milja zovemo državama, u kojima su na vlasti kakistokratije ‒ vladavine najgorih, u prevodu korumpirane mafijaške družine, i gde građani imaju status robo-kmetova. I mada se Mlakić bavi uglavnom Bosnom Anno Domini 2084 ‒ tvorevinom podeljenom na tri entiteta, opasanom bodljikavom žicom kroz koju teče struja, zaboravljenom u bezdanu postapokaliptičnog sveta ‒ srpskom čitaocu teren je odveć dobro poznat, oseća se kao kod kuće.
Onome ko se otisne na putovanje Mlakićevim romanom O zlatu, ljudima i psima u početku može izgledati da je zašao u predele naučne fantastike, da se kreće kroz prizore filma Stalker Andreja Tarkovskog, no, vrlo brzo prepoznaće vlastitu stvarnost koja krajem 2020. godine još uvek nije toliko ogoljena, međutim, sve ide ka tome. Mnogo pre 2084. godine čitav region živeće u Mlakićevom romanu.
Ovo što sledi nije prikaz knjige. Ovo što sledi je prikaz bliske budućnosti, lamentacija na temu loše beskonačnosti između Une i Timoka koja traje već trideset godina. Večno vraćanje istog! I nije samo “Bosna šaptom pala”, ta dijagnoza tako lepo pristaje čitavom regionu, koji se prazni i propada nesagledivom brzinom.
Od prve rečenice Mlakić nas uvodi u gluvo doba noći, u predeo bez puteva i pruga, u carstvo zapuštenosti i beznađa. Srušeni mostovi, betonski kosturi nedovršenih građevina, prazne hale propalih fabrika kojima lutaju pacovi i gmižu zmije, groblja automobila, čopori pasa. Policijski dronovi i snajperi bdiju nad obezljuđenim podanicima, koji sa strepnjom iščekuju sledeći rat, poslušno se prepuštajući ritualima fingiranja života. Na prepunim stadionima kliču vođi dok prisustvuju redovnim ekgzekucijama narodnih neprijatelja. U tom svetu rasula nema nimalo empatije. Jedina emocija je strah, koja ispunjava ljušture bivših ljudi.
A kako izgleda ono što se životom zove u Mlakićevom romanu?
“Prešao je preko starog željezničkog mosta, koračajući oprezno između zaboravljenih tračnica kojima su nekada tutnjili teretni vlakovi, prevozeći iz obližnjeg rudnika željeznu rudu prema mrtvoj željezari čiji su se prazni dimnjaci, u kojima je sada bujala paučina, dizali u daljini prema sivom nebu, preko prastarih grbavih vrba koje su rasle uz korito nešto niže… Prošli su selo i zanoćili u ruševinama tvornice čiji je jedan dio nekada davno izgorio… Dani su se monotono nastavljali jedan na drugi, kao bezlične godine, ili dugi nizovi metaka u redeniku, svi su odreda bili sivi i mutni.”
Sivo i mutno je u prostoru gde su i predmeti poput zastarelog tranzistora retkost dospela iz davnih vremena. U logorskom svetu nema privrede. Kapaciteti propadanja su nesagledivi. Podanici tajno ispiru rečni mulj u potrazi za zlatom. I nije to nikakva apokaliptična vizija. Put od kladionice našeg doba do rešetke za ispiranje zlata iz Mlakićevog romana iznosi samo jednu, najviše dve generacije. I zato O zlatu, ljudima i psima nije priča koja se dešava u nekom tamo neodređenom vremenu, već u danu našem sutrašnjem.
A kakvo je trenutno stanje na poljani zvanoj Srbija?
Budući da vlast nikada neće proglasiti bankrot, iako je on pod naprednjacima neminovan, na raspolaganju su mehanizmi koje nudi bezakonje. Pa tako, tzv. Narodna skupština koju čine poslanici koje nisu izabrali građani, već su tu dospeli aklamacijom predsednika, ima funkciju generisanja straha, masovne proizvodnje laži i denunciranja, crtanja meta na grudima onih malobrojnih koji se usuđuju da kažu šta misle, raspamećivanja i odvlačenja pažnje građana od korupcije i pljačke na kojoj počiva režim Aleksandra Vučića.
Zar neko sumnja da na osnovu već viđenog tokom proteklih devet godina naprednjačke vlasti, sledeći korak neće biti otimanje privatne imovine građana ‒ od smanjenja penzija i plata, do donošenja alanfordovskih poreza kako bi se popunio budžet zemlje koja je izvan koordinata uređenog sveta. Ako građani pristanu na laži i uvrede koje isporučuju korumpirane maskote iz bunkera Narodne skupštine, ako ne budu reagovali protiv nasilja režima, onda će se jednog jutra probuditi u Mlakićevom romanu.