To se dogodilo desetak godina nakon rata. Sjedili smo u zagušljivom separeu nekog kafića. Taj dio je zapravo bio zaseban, odnosno nije bio dio samog kafića. Pripadao je odvojenim, privatnim vlasnikovim prostorijama. Tu je on nekad, dok je bio mlađi, dovodio kurve, kockao ili do besvijesti pio s prijateljima. Vlasnik je bio Berin prijatelj, i mogli smo tu kockati kad god smo htjeli. Igrali smo poker: ja, Bero, Krava i Vojna Hunta. Mi smo prijatelji iz rata nakon kojeg smo demobilizirani, ali se usprkos tome opet ponekad vidimo. Međutim, nikad dosad nismo kockali. U ratu smo to često radili. Kad nismo imali novca, igrali smo u cigarete, hranu, u konzerve, čokolade ili kekse, u metke, bombe… U bilo što. Tada nam ništa nije bilo važno, pogotovo novac, međutim bio je važan motiv, bilo kakav. U suprotnom, poker pređe u dosadu. Nemoguć je, zapravo, kao nogomet u Americi.
Ušao sam u igru s tristo maraka koje mi je poslao otac iz Njemačke. Par sati ranije podigao sam ih u pošti. Živjeli smo od toga: od očevih redovitih pošiljki i suprugine plaće. Zove se Katarina. Imamo dvoje djece. Katarina radi u samoposluzi lokalnog tajkuna koji vozi ML-a i nosi ručni sat od dvadeset tisuća maraka. Ima plaću od petsto maraka. Znači živimo od osamsto maraka. Svojih tristo maraka uglavnom trošim na sebe, na cigarete, pivo, druženje s prijateljima, a ponekad bih otišao s prijateljima u Split, pogledati Dinamo. Jedino njega, jer nisam imao strpljenja gledati sve te seoske klubove koji su se natjecali s Dinamom i Hajdukom u Prvoj nogometnoj ligi.
Bero i Krava imali su vojne mirovine, Bero oko osamsto maraka, a Krava od gotovo tisuću i pol. Obojica su bili gadno ranjeni u ratu. Kravi su izrezali glavu i on je poslije tvrdio da je i pod narkoticima čuo zujanje električne pile kojom su mu rezali kosti lubanje. Otvorili su mu glavu, čepirali je, kao sumnjivu, nedozrelu lubenicu, a zatim su čačkali po njoj. Imao je ponekad nesnosne glavobolje i tada je odlazio od kuće i plakao. Ranjen je druge godine rata. Ipak, i takav, čim se oporavio, usporen i gotovo gluh, na vlastiti je zahtjev sudjelovao u ratu do kraja. Govorio je kako mu se činilo kao da mu netko krade njegov vlastiti rat. Zato je morao sudjelovati, po svaku cijenu. Bili smo zajedno i tada, kao nekad, kao na početku kad je rat bio krvava i nemilosrdna igra. Bero je ranjen pred sam kraj rata. Nastradao je od gelera odskočne mine koja je sasjekla vojnika koji ju je aktivirao. Geler mu je poderao mišić na butini desne noge. Povremeno je imao bolove. Hodao je uz pomoć štapa, kao onaj ludi televizijski doktor. A ponekad, opet, kad se vrijeme mijenjalo, koristio je onu smiješnu hodalicu za odrasle. Tada je podsjećao na starca. Vojna Hunta je bio luđak i bio je zaljubljen u vojsku. Nekad. Bio je nesnošljiv u to vrijeme. Sada ga je to popustilo. Radio je u zaštitarskoj firmi. Bio je neki šef. Kontrolirao je smjenu od sedam sati ujutro, pa do pet poslije podne. Hodao je gradom i provjeravao ih. Zaštitari su ga se bojali. Neke je šutnuo s posla zbog sitnice. Jednom je otpilio zaštitara zbog traljavosti, zbog košulje koja mu je ispala iz hlača. To mi je jednom ispričao Bero. Ukratko, bio je gad.
Igrali smo gotovo sat vremena. Igra je bila ujednačena. Dobici i gubici bili su beznačajni. A onda sam dobio poker osmica. Imao sam ga u ruci već nakon podjele karata: poker osmica i kralja trefa. To mi je bio prvi poker u životu. Nekad sam sanjao kako ga dobivam. To je bila stvar sreće, ili nesreće. Nikad nisam razmišljao što s njim kad ga dobijem. Jednom, za vrijeme rata, Vojna Hunta dobio je poker kraljeva. Igrali smo u metke. Bio je bijesan, spominjao je lošu sreću. Bilo bi drugačije da smo tada igrali u novac. Nakon partije je izišao s puškom vani i sav dobitak ispucao u noć.
Odbacio sam kralja i zatražio jednu kartu. Krava, Bero i Vojna Hunta vjerojatno su pretpostavljali da u rukama imam dva para ili četiri karte u istoj boji, da idem na ful, skalu ili fleš. Bero i Krava zatražili su po tri karte, Vojna Hunta dvije. Njih dvojica mogli su imati bilo što, a Vojna Hunta triling ili tri karte u istoj boji. Prebrojio sam novac. Imao sam oko četiristo maraka. Krava je uložio trideset maraka. Vojna Hunta i Bero su ga pratili, a ja sam platio njihovih trideset i podigao za pedeset maraka. Krava je odustao, a Bero i Vojna Hunta ostali su u igri. Bero je platio mojih pedeset, dok je Vojna Hunta platio i podigao za novih pedeset maraka. Bero je potom odustao. Platio sam Huntinih pedeset i podigao za sto maraka. Vojna Hunta je dugo razmišljao. Krava je pričao o svome mlađem bratu koji je nedavno u kladionici dobio preko deset tisuća maraka. Nabrajao je parove koje je igrao. Među njima je bila i Barcelona koja je izgubila od nekog lijevog kluba. Koeficijent na Barcelonin poraz bio je devet, na deset uloženih, dobivalo se devedeset maraka. Vojna Hunta je napokon platio mojih sto maraka.
“Kolko još imaš?” upitao me.
Hunta je imao više novca od mene.
“Sto pedeset”, rekao sam.
Hunta je odbrojio sto pedeset maraka i bacio ih na gomilu.
“Podižem za sto pedeset”, rekao je.
Gurnuo sam sav svoj preostali novac prema sredini stola.
“Plaćam”, rekao sam.
A onda se dogodilo: kao da mi je u glavi u trenutku nešto pregorjelo. Pomislio sam na poraz. Što ako izgubim? Ta misao me ubijala. To bi bio poraz nad porazima: čekati nešto cijeli život, a onda se to pokaže nedostatnim. U meni je rastao bijes. Nisam bio bijesan samo na Huntu, već na sve: na karte, rat, mir, na Kravu, Beru, na izgrebanu ploču stola pred nama, paučinu koja se nahvatala između metalnih rešetki prozora, na život.
“Ako imadneš bolje karte od mene, ubit ću te”, rekao sam Hunti.
Bio sam ozbiljan.
“Jel se ti zajebaješ!” rekao je on.
“Ne zajebajem. Imam razlog.”
Imao sam pištolj. Uvijek ga nosim. Vojna Hunta svoj nije nosio. Morao ga je ostavljati u firmi. Takva su bila pravila. Inače je mogao ostati bez posla. Ja nisam imao što izgubiti. Izvadio sam ga, ubacio metak u cijev i spustio ga na stol ispred sebe.
“Pokupi lovu bez gledanja”, rekao je Vojna Hunta i spustio svoje karte na stol. “Jebeš ovo!”
“Ne”, rekao sam i uperio pištolj u njega. “Nastavljamo s igrom.”
“Đole, nemoj se zajebavat!” rekao je Bero.
Krava je dobio glavobolju. Držao se rukama za glavu i plakao. Vojna Hunta se smanjio. Sjetio sam se jednog starog filma, rečenice o početku predivnog prijateljstva. U našem slučaju bio je to kraj, kraj jednog ružnog prijateljstva. Da, ružnoga. Ako vam itko, ikad, pokuša prodati one ljigave priče iz rata o žrtvovanju, kako je bio spreman poginuti za prijatelje, laže vas. Spremni smo ubiti za druge, za prijatelje pogotovo, ali ne i umrijeti. Takva su ratna prijateljstva. Zato su ružna.
“Reci mi onda taj razlog”, rekao je Vojna Hunta.
“Ne. Onda bi imo mogućnost izbora. A to mi ne treba. Radi se o sreći. Imam li je ili nemam.”
“Pričaš gluposti”, rekao je Bero. “To što si reko ne znači ništa.”
“Znači. U tom slučaju može odustat, iako ima bolje karte od mene”, rekao sam. “A to ne želim. Moram znat.”
“Možeš pokupit lovu, šta ti još treba!” rekao je Bero.
“Odgovor. Ovo nema veze s lovom. Niti s Huntom.”
“Kako nema! Prijetiš mu da ćeš ga ubit, čovječe!”
“O tome ne odlučujem ja. O tome ne odlučuje niko. Radi se o sreći.”
“Jebeš mi mater ako te razumim”, rekao je Bero.
“Ako je bolji i ima sreće, to onda znači da nema sreće.”
“I?”
“A onda je nemam ni ja. Tuđa sreća, moja nesreća. Takve stvari me jebu u zdrav mozak!”
“Govoriš kako ćeš pucat u njega, u tome je stvar”, rekao je Bero.
“Pucat ću i u sebe. Tako da je to okej.”
“Tebi je to okej!?” rekao je Vojna Hunta. “Ti nisi normalan!”
Krava je prestao plakati. Masirao je prstima čelo.
“To nije fer”, rekao je. “Vojna Hunta ulaže lovu, ti ulažeš lovu i Huntinu i svoju glavu. Lova za lovu, tako je fer.”
“Ništa nije fer. Karte se poslože kako se poslože i to je to. Život nije fer.”
“Prestanite!” rekao je Vojna Hunta.
Uzeo je svoje karte i raširio ih preda mnom. Bio je dobar, strašno dobar: imao je ful kečeva i desetki. Laknulo mi je.
“Radi šta hoćeš! Ko te jebe! Pokupi lovu il pucaj! Samo prestani srat!” rekao je Vojna Hunta.
Pokazao sam im poker i pokupio novac. Njih trojica su zatim bez riječi izišli. Prebrojio sam dobitak, ugasio svjetlo i izišao. U prolazu sam konobaru dao trideset maraka. Nisam ni pogledao u njega. Nije me bilo briga kako će reagirati na toliku napojnicu. Razmišljao sam o nečemu drugom: u koji dio Huntinog tijela bih pucao, da je kojim slučajem imao bolje karte od mene. Možda u glavu? Da, tako bih napravio: glava je uvijek dobar izbor.
O tome ne odlučuje nitko
To se dogodilo desetak godina nakon rata. Sjedili smo u zagušljivom separeu nekog kafića. Taj dio je zapravo bio zaseban, odnosno nije bio dio samog kafića. Pripadao je odvojenim, privatnim vlasnikovim prostorijama. Tu je on nekad, dok je bio mlađi, dovodio kurve, kockao ili do besvijesti pio s prijateljima. Vlasnik je bio Berin prijatelj, i mogli smo tu kockati kad god smo htjeli. Igrali smo poker: ja, Bero, Krava i Vojna Hunta. Mi smo prijatelji iz rata nakon kojeg smo demobilizirani, ali se usprkos tome opet ponekad vidimo. Međutim, nikad dosad nismo kockali. U ratu smo to često radili. Kad nismo imali novca, igrali smo u cigarete, hranu, u konzerve, čokolade ili kekse, u metke, bombe… U bilo što. Tada nam ništa nije bilo važno, pogotovo novac, međutim bio je važan motiv, bilo kakav. U suprotnom, poker pređe u dosadu. Nemoguć je, zapravo, kao nogomet u Americi.
Ušao sam u igru s tristo maraka koje mi je poslao otac iz Njemačke. Par sati ranije podigao sam ih u pošti. Živjeli smo od toga: od očevih redovitih pošiljki i suprugine plaće. Zove se Katarina. Imamo dvoje djece. Katarina radi u samoposluzi lokalnog tajkuna koji vozi ML-a i nosi ručni sat od dvadeset tisuća maraka. Ima plaću od petsto maraka. Znači živimo od osamsto maraka. Svojih tristo maraka uglavnom trošim na sebe, na cigarete, pivo, druženje s prijateljima, a ponekad bih otišao s prijateljima u Split, pogledati Dinamo. Jedino njega, jer nisam imao strpljenja gledati sve te seoske klubove koji su se natjecali s Dinamom i Hajdukom u Prvoj nogometnoj ligi.
Bero i Krava imali su vojne mirovine, Bero oko osamsto maraka, a Krava od gotovo tisuću i pol. Obojica su bili gadno ranjeni u ratu. Kravi su izrezali glavu i on je poslije tvrdio da je i pod narkoticima čuo zujanje električne pile kojom su mu rezali kosti lubanje. Otvorili su mu glavu, čepirali je, kao sumnjivu, nedozrelu lubenicu, a zatim su čačkali po njoj. Imao je ponekad nesnosne glavobolje i tada je odlazio od kuće i plakao. Ranjen je druge godine rata. Ipak, i takav, čim se oporavio, usporen i gotovo gluh, na vlastiti je zahtjev sudjelovao u ratu do kraja. Govorio je kako mu se činilo kao da mu netko krade njegov vlastiti rat. Zato je morao sudjelovati, po svaku cijenu. Bili smo zajedno i tada, kao nekad, kao na početku kad je rat bio krvava i nemilosrdna igra. Bero je ranjen pred sam kraj rata. Nastradao je od gelera odskočne mine koja je sasjekla vojnika koji ju je aktivirao. Geler mu je poderao mišić na butini desne noge. Povremeno je imao bolove. Hodao je uz pomoć štapa, kao onaj ludi televizijski doktor. A ponekad, opet, kad se vrijeme mijenjalo, koristio je onu smiješnu hodalicu za odrasle. Tada je podsjećao na starca. Vojna Hunta je bio luđak i bio je zaljubljen u vojsku. Nekad. Bio je nesnošljiv u to vrijeme. Sada ga je to popustilo. Radio je u zaštitarskoj firmi. Bio je neki šef. Kontrolirao je smjenu od sedam sati ujutro, pa do pet poslije podne. Hodao je gradom i provjeravao ih. Zaštitari su ga se bojali. Neke je šutnuo s posla zbog sitnice. Jednom je otpilio zaštitara zbog traljavosti, zbog košulje koja mu je ispala iz hlača. To mi je jednom ispričao Bero. Ukratko, bio je gad.
Igrali smo gotovo sat vremena. Igra je bila ujednačena. Dobici i gubici bili su beznačajni. A onda sam dobio poker osmica. Imao sam ga u ruci već nakon podjele karata: poker osmica i kralja trefa. To mi je bio prvi poker u životu. Nekad sam sanjao kako ga dobivam. To je bila stvar sreće, ili nesreće. Nikad nisam razmišljao što s njim kad ga dobijem. Jednom, za vrijeme rata, Vojna Hunta dobio je poker kraljeva. Igrali smo u metke. Bio je bijesan, spominjao je lošu sreću. Bilo bi drugačije da smo tada igrali u novac. Nakon partije je izišao s puškom vani i sav dobitak ispucao u noć.
Odbacio sam kralja i zatražio jednu kartu. Krava, Bero i Vojna Hunta vjerojatno su pretpostavljali da u rukama imam dva para ili četiri karte u istoj boji, da idem na ful, skalu ili fleš. Bero i Krava zatražili su po tri karte, Vojna Hunta dvije. Njih dvojica mogli su imati bilo što, a Vojna Hunta triling ili tri karte u istoj boji. Prebrojio sam novac. Imao sam oko četiristo maraka. Krava je uložio trideset maraka. Vojna Hunta i Bero su ga pratili, a ja sam platio njihovih trideset i podigao za pedeset maraka. Krava je odustao, a Bero i Vojna Hunta ostali su u igri. Bero je platio mojih pedeset, dok je Vojna Hunta platio i podigao za novih pedeset maraka. Bero je potom odustao. Platio sam Huntinih pedeset i podigao za sto maraka. Vojna Hunta je dugo razmišljao. Krava je pričao o svome mlađem bratu koji je nedavno u kladionici dobio preko deset tisuća maraka. Nabrajao je parove koje je igrao. Među njima je bila i Barcelona koja je izgubila od nekog lijevog kluba. Koeficijent na Barcelonin poraz bio je devet, na deset uloženih, dobivalo se devedeset maraka. Vojna Hunta je napokon platio mojih sto maraka.
“Kolko još imaš?” upitao me.
Hunta je imao više novca od mene.
“Sto pedeset”, rekao sam.
Hunta je odbrojio sto pedeset maraka i bacio ih na gomilu.
“Podižem za sto pedeset”, rekao je.
Gurnuo sam sav svoj preostali novac prema sredini stola.
“Plaćam”, rekao sam.
A onda se dogodilo: kao da mi je u glavi u trenutku nešto pregorjelo. Pomislio sam na poraz. Što ako izgubim? Ta misao me ubijala. To bi bio poraz nad porazima: čekati nešto cijeli život, a onda se to pokaže nedostatnim. U meni je rastao bijes. Nisam bio bijesan samo na Huntu, već na sve: na karte, rat, mir, na Kravu, Beru, na izgrebanu ploču stola pred nama, paučinu koja se nahvatala između metalnih rešetki prozora, na život.
“Ako imadneš bolje karte od mene, ubit ću te”, rekao sam Hunti.
Bio sam ozbiljan.
“Jel se ti zajebaješ!” rekao je on.
“Ne zajebajem. Imam razlog.”
Imao sam pištolj. Uvijek ga nosim. Vojna Hunta svoj nije nosio. Morao ga je ostavljati u firmi. Takva su bila pravila. Inače je mogao ostati bez posla. Ja nisam imao što izgubiti. Izvadio sam ga, ubacio metak u cijev i spustio ga na stol ispred sebe.
“Pokupi lovu bez gledanja”, rekao je Vojna Hunta i spustio svoje karte na stol. “Jebeš ovo!”
“Ne”, rekao sam i uperio pištolj u njega. “Nastavljamo s igrom.”
“Đole, nemoj se zajebavat!” rekao je Bero.
Krava je dobio glavobolju. Držao se rukama za glavu i plakao. Vojna Hunta se smanjio. Sjetio sam se jednog starog filma, rečenice o početku predivnog prijateljstva. U našem slučaju bio je to kraj, kraj jednog ružnog prijateljstva. Da, ružnoga. Ako vam itko, ikad, pokuša prodati one ljigave priče iz rata o žrtvovanju, kako je bio spreman poginuti za prijatelje, laže vas. Spremni smo ubiti za druge, za prijatelje pogotovo, ali ne i umrijeti. Takva su ratna prijateljstva. Zato su ružna.
“Reci mi onda taj razlog”, rekao je Vojna Hunta.
“Ne. Onda bi imo mogućnost izbora. A to mi ne treba. Radi se o sreći. Imam li je ili nemam.”
“Pričaš gluposti”, rekao je Bero. “To što si reko ne znači ništa.”
“Znači. U tom slučaju može odustat, iako ima bolje karte od mene”, rekao sam. “A to ne želim. Moram znat.”
“Možeš pokupit lovu, šta ti još treba!” rekao je Bero.
“Odgovor. Ovo nema veze s lovom. Niti s Huntom.”
“Kako nema! Prijetiš mu da ćeš ga ubit, čovječe!”
“O tome ne odlučujem ja. O tome ne odlučuje niko. Radi se o sreći.”
“Jebeš mi mater ako te razumim”, rekao je Bero.
“Ako je bolji i ima sreće, to onda znači da nema sreće.”
“I?”
“A onda je nemam ni ja. Tuđa sreća, moja nesreća. Takve stvari me jebu u zdrav mozak!”
“Govoriš kako ćeš pucat u njega, u tome je stvar”, rekao je Bero.
“Pucat ću i u sebe. Tako da je to okej.”
“Tebi je to okej!?” rekao je Vojna Hunta. “Ti nisi normalan!”
Krava je prestao plakati. Masirao je prstima čelo.
“To nije fer”, rekao je. “Vojna Hunta ulaže lovu, ti ulažeš lovu i Huntinu i svoju glavu. Lova za lovu, tako je fer.”
“Ništa nije fer. Karte se poslože kako se poslože i to je to. Život nije fer.”
“Prestanite!” rekao je Vojna Hunta.
Uzeo je svoje karte i raširio ih preda mnom. Bio je dobar, strašno dobar: imao je ful kečeva i desetki. Laknulo mi je.
“Radi šta hoćeš! Ko te jebe! Pokupi lovu il pucaj! Samo prestani srat!” rekao je Vojna Hunta.
Pokazao sam im poker i pokupio novac. Njih trojica su zatim bez riječi izišli. Prebrojio sam dobitak, ugasio svjetlo i izišao. U prolazu sam konobaru dao trideset maraka. Nisam ni pogledao u njega. Nije me bilo briga kako će reagirati na toliku napojnicu. Razmišljao sam o nečemu drugom: u koji dio Huntinog tijela bih pucao, da je kojim slučajem imao bolje karte od mene. Možda u glavu? Da, tako bih napravio: glava je uvijek dobar izbor.