Piše Miljenko Jergović u zapisu „Ispovjed“ (Ajfelov most, 12. 04. 2020.) da ga je prošao metafizički drhtaj kada je čuo šta je papa preporučio vernicima: obratite se, ljudi, direktno bogu (ja tu, kao njegov namesnik, više ne mogu ništa). Nije, naravno, papa izgovorio rečenicu koja ovde stoji u zagradi, ali ona se u onom izgovorenom nalazi, šta god da je pontifex maximus, u međuvremenu, zaista hteo reći. Pisac, nesklon veri u nadnaravne sile, osetio je teskobu pred rečenim („a mene je, nevjerujućeg svog, uplašio“), kao da mu je led prošao niz kičmu, „u svakom ga osjetim pršljenu“.
Šta je to pisca ispunilo teskobom?
* * *
Postoji u papinim rečima stanoviti višak (ili pak manjak). Kao Njegov namesnik na zemlji, moćni ali nesavršeni posrednik, povlašćeni tumač božjih reči i dela, onaj ko, s vremena vreme, u Njegovo ime podseti duhom odlutale vernike šta im je činiti, sada sugeriše vernicima da se mole direktno bogu. (Ostavimo po strani detalj po kojem se vernici uvek mole neposredno bogu – jer zna se ko je glavni – čak i kada se obraćaju svecima i sveticama, čudotvorcima, čudotvorkama i čudotvornim predmetima: svi oni samo su izraz božije volje.) Sveti otac, dakle, svojim obraćanjem izuzima sebe iz lanca posredovanja kao sud što sebe ume proglasiti nenadležnim za određeni slučaj: „Umjesto da kažeš učiteljici, a ona da nekako svidi s ravnateljem”, piše Jergović, „umjesto da kažeš majci, i ona sredi stvari kada se otac vrati s posla, umjesto da kažeš nekome svom i bliskom, grešnom, nesavršenom i tebi sklonom, sklonom tvojim slabostima, ostaje ti da kažeš izravno Njemu. (Kojem ne možeš prenijeti virus, niti ga On može prenijeti tebi)”.
Nelagodu, dakle, rađa izostanak posredovanja.
* * *
Sećamo se inauguracije Donalda Trumpa i odlazećeg predsednika Sjedinjenih Država Baraka Obame koji, svoj svojoj uzdržanosti uprkos, ne uspeva da izbriše gadljiv izraz s lica kada Trump, govoreći iz glave, izgovara da se obraća direktno narodu, e da bi ga voljeni narod razumeo na pravi način, bez senke koju posredovanje, kao u igri gluvih telefona, uvak ostavlja. Direktno obraćanje, dakle, smanjuje opasnost od nerazumevanja, jer nema posrednika, jer se smisao prenosi neposredno, jer se u komunikaciju vođe i njegovog naroda ne upliće niko treći koji bi jasnoći samoj mogao da natovari nekakav šum. Poruka se prenosi jedan kroz jedan u svoj svojoj čistoti. I, dabome, obratno, ako narod ima nešto reći voljenom vođi može to uraditi – jer vođa je milostiv – izravno. Okupi se na trgu svih 250 miliona Amerikanaca i jednodušno saspe vođi šta ima, a on, potom, mudro promisli i donese najbolji moguću odluku u interesu naroda. Karikatura? Ni najmanje. Pogledajmo samo veselo dvadeseto stoleće u rasponu od druga Lenjina, do, recimo, Miloševića, ili danas do, šta-ti-ja-znam, Vučića na primer? Kvaka je u neposrednoj komunikaciji s narodom. Eliminisati posrednike poput medija (čiji se smisao iscrpljuje u posredničkoj ulozi), parlamenta (koji je posrednik između građana i vlasti), sudova (koji su posrednici ne samo između građana i vlasti, već i građana u njihovim sporovima, inače bi građani, sa svojim privatnim razumevanjem pravde, bez posredovanja trećeg povadili uzajamno oči), univerziteta… Poruši li se sistem posredovanja, dakle sistem slobodnog javnog prostora (res publica) ruši se demokratski poredak (evo Srbije, na primer). Demokratija je, onkraj svih definicija, u osnovi sistem posredovanja.
U redu, ali nije li povod za ovaj tekst nešto drugačiji? Nije li reč o teološkoj perspektivi, o odnosu s bogom lično, o komplikovanoj igri posredovanja i tumačenja božje volje? Uostalom, bog nije čuven po svojoj posvećenosti republici, komunikacija s bogom nije podlegala demokratskim pravilima igre, a ni crkva nije čuvena po fanatičnoj odanosti demokratskim procedurama. Čemu, onda, mešanje teološkog problema s profanim političkim zahetvima?
* * *
Ne bivajući toga svestan, papa je, zapravo, skrenuo pažnju na sebe, odnosno na svoju funkciju u tom komplikovanom posredničkom nizu između boga i pastve. Posrednička uloga crkve se, zapravo, nikada nije dovodila u pitanje, jer molitva i jeste neposredna komunikacija s bogom, duboko intimni čin, a crkva kao organizacija oduvek je imala tu paradoksalnu ulogu da čini sve što je do nje kako bi posredničku ulogu odigrala što uspešnije. Paradoksalnu, jer upreže upravo ljudske snage kako bi ispoštovala božiju nužnost. Ovaj se paradoks jedva da misliti, premda je krajnje funkcionalan. Bog i božja volja su nužnost. Tu se niko od smrtnika ništa ne pita. Sudbina nas smrtnika unapred je upisana u božijim knjigama. Tome uprkos crkva deluje s velikom marginom, s velikim stepenom slobode u timačenju božije volje, božijih postupaka i Njegove reči, e da bi vernike privela nužnosti koja nas, na ovaj ili onaj način, ipak čeka. Paradoks je – da potpuno svedemo problem – u tome što ako smo određeni božijom nužnošću onda je svako delovanje, pa i delovanje crkve, bespotrebno, ono je samo koprcanje u unapred postavljenoj mreži nužnosti. Zbog toga amor fati. Ako je naša sudbina već određena, ako je bog nužnost, onda slobode nema. Ako je, pak, čovek biće slobodno, onda boga nema. Sve teološke rasprave svode se na ovo pitanje. Sva sila crkve nastoji da pomiri te dve nepomirljive veličine. Ali kada papa, najednom, izuzme sebe iz lanca posredovanja, kada ostavi vernike da izravno komuniciraju sa najvišim bićem, onda stvar postaje ozbiljna. Ovim svojim vapajem papa je, zapravo, abdicirao. Odustajući od svoje posredničke uloge on je odustao od onoga što se, u ovakvim situacijama, od posrednika i očekuje: da tumači božiju volju. Jer, šta nam bog poručuje šaljući na pastvu gadan virus? Gde smo mi to tako zgrešili da nas pogađa tako strašnom kaznom? U redu, svako se od nas kao pojedinac može lako prisetiti čime je zaslužio pokoru, ali odjednom se otvorila provalija između nas i boga, prevoditelj se izuzeo, te smo ostali sami da tumačimo znake être suprême. Papinim abdiciranjem ukida se momenat opštosti kao konstitutivam za religijsku svest. Ako objašnjenja nema onda virus nije ništa drugo do nerazumljivi božiji hir. Izručio je papa vernike nesputanoj božijoj volji, stihiji koju nikakvo tumačenje ne može da zaustavi.
* * *
Pisac, međutim, i nije neki vernik, te, u tom slučaju, papina abdikacija ne bi trebalo preterano da ga uznemiri, a možda bi, čak, mogla malo i da ga zaraduje. Ipak, uznemirila ga je. Time što je reč predao direktno bogu, papa je izbegao odgovornost tumačenja, čitav je ljudski svet predao u ruke nerazumljivoj i, možda, nerazumnoj sili. Odustao je od paradoksa koji je konstitutivan za crkvu, da, naime, na zemlji radi najbolje što može kako se bi se upripodobila božijoj nužnosti, izručujući svu slobodu – bila ona stvarna, delatna ili tek prividna – na izvol’te jebenom božijem virusu. Između virusa kao izraza božije volje i vernika sada ne stoji niko ko bi tu volju protumačio. Božija volja je ono što se u drugom pojmovnom režimu naziva činjenicom. Virus je činjenica. Božija volja, dakle. Ali božija volja bez tumačenja nije ništa, kao što i činjenice ostaju tek nedolotvorni znaci dok ih ne pokrene tumačenje. To je ono što je u piscu, večitom tumaču, probudilo duboku nelagodu. Jer, tumačenje je ono što pripada ljudima, makar ono bilo i pogrešno. A gore od pogrešnog tumačenja samo je izostanak tumačenja. Kada nema nikog da tumači volju être suprême, suverena, kada nema prostora između Njega i nas, već smo svi jedno telo, kada je sve prepušteno njegovoj volji bez prelamanja kroz institucije (dakle posredni element koji tumači), kada je sve svedeno na odnos suverena i naroda, onda stvar ne završava dobro ni po narod ni po suverena.
Eto zbog čega se politički momenat, po definciji, ne može izuzeti iz religije i eto zbog čega ona digresija s Obamom i Trumpom.
* * *
Na jednom slavnom mestu iz Fenomenologoje duha piše Hegel da onostranost zbiljnosti svesti „lebdi nad lešom iščezle samostalnosti realnog bitka ili bitka u koji se vjeruje kao u isparivanje nekakvog bljutava plina, praznog être suprême“ (prevod Milan Kangrga, str. 381). Realnost postaje puki privid, rasplinuta struktura bez delotvorne moći, puko isparenje, kada izostane rad opštosti (u ovom slučaju oličene u papi), kada onostranost – dakle bog – ostane pojedinačna ili privatna realnost (stvar pojedinca), kada je pojedinac ostavljen sam pred bogom. Tada se gubi razlika između onostranog i realnosti, realnost gubi svoju samostalnost i postaje praznom (apstraktnom) ljušturom najvišeg bića, tek krhki izraz njegove volje. Tada je sve moguće (kada ima boga sve je moguće). U drugom pojmovnom registru: kada je komunikacija između boga i vernika izravna, kada izostane posredovanje, kada papa odustane od slobode tumačenja, kada se izvuče i, na taj način, iz religijskog delovanja isključi momenat opštosti – tada kičmom sklizne led. Komunikacija je saopštavanje i odvija se samo u zajednici, communitas, koju simbolizuje i predstavlja upravo papa. Communion, jedan od latinskih prevoda grčkog koinonia, „zajednica“, religijski je čin koji potvrđuje učestvovanje u opštem (communis fides je onaj koji učestvuje u zajedništvu. Kada se sve svede na molitvu kao pojedinačni čin koji se može izvesti bilo kada i bilo gde, kada odnos s bogom više ne artikulišemo jezikom u nekakvoj zajednici – jer sada se, po preporuci vrhovnog posrednika koji se izuzeo iz uloge posrednika obraćamo vrhovnom biću izravno, te vrhovno biće jeste zajednica kao u znamenitom haikuu od kojeg se ledi krv u žilama: ein Volk, ein Reich, ein Führer – tada virus nije drugo do stihija pred kojom ostajemo bez slobode, bez otpora, bez svega onoga u čemu je hrišćanska civilizacija, uza sve svoje neoprostive svinjarije, i te kako učestvovala. Preporučujući vernicima da se obrate direktno bogu odustao je papa i od sebe kao posrednika i od sveta i od hrišćanstva, pa i od samoga boga.
O neposrednosti
(filozofska refleksija u doba epidemije)
Piše Miljenko Jergović u zapisu „Ispovjed“ (Ajfelov most, 12. 04. 2020.) da ga je prošao metafizički drhtaj kada je čuo šta je papa preporučio vernicima: obratite se, ljudi, direktno bogu (ja tu, kao njegov namesnik, više ne mogu ništa). Nije, naravno, papa izgovorio rečenicu koja ovde stoji u zagradi, ali ona se u onom izgovorenom nalazi, šta god da je pontifex maximus, u međuvremenu, zaista hteo reći. Pisac, nesklon veri u nadnaravne sile, osetio je teskobu pred rečenim („a mene je, nevjerujućeg svog, uplašio“), kao da mu je led prošao niz kičmu, „u svakom ga osjetim pršljenu“.
Šta je to pisca ispunilo teskobom?
* * *
Postoji u papinim rečima stanoviti višak (ili pak manjak). Kao Njegov namesnik na zemlji, moćni ali nesavršeni posrednik, povlašćeni tumač božjih reči i dela, onaj ko, s vremena vreme, u Njegovo ime podseti duhom odlutale vernike šta im je činiti, sada sugeriše vernicima da se mole direktno bogu. (Ostavimo po strani detalj po kojem se vernici uvek mole neposredno bogu – jer zna se ko je glavni – čak i kada se obraćaju svecima i sveticama, čudotvorcima, čudotvorkama i čudotvornim predmetima: svi oni samo su izraz božije volje.) Sveti otac, dakle, svojim obraćanjem izuzima sebe iz lanca posredovanja kao sud što sebe ume proglasiti nenadležnim za određeni slučaj: „Umjesto da kažeš učiteljici, a ona da nekako svidi s ravnateljem”, piše Jergović, „umjesto da kažeš majci, i ona sredi stvari kada se otac vrati s posla, umjesto da kažeš nekome svom i bliskom, grešnom, nesavršenom i tebi sklonom, sklonom tvojim slabostima, ostaje ti da kažeš izravno Njemu. (Kojem ne možeš prenijeti virus, niti ga On može prenijeti tebi)”.
Nelagodu, dakle, rađa izostanak posredovanja.
* * *
Sećamo se inauguracije Donalda Trumpa i odlazećeg predsednika Sjedinjenih Država Baraka Obame koji, svoj svojoj uzdržanosti uprkos, ne uspeva da izbriše gadljiv izraz s lica kada Trump, govoreći iz glave, izgovara da se obraća direktno narodu, e da bi ga voljeni narod razumeo na pravi način, bez senke koju posredovanje, kao u igri gluvih telefona, uvak ostavlja. Direktno obraćanje, dakle, smanjuje opasnost od nerazumevanja, jer nema posrednika, jer se smisao prenosi neposredno, jer se u komunikaciju vođe i njegovog naroda ne upliće niko treći koji bi jasnoći samoj mogao da natovari nekakav šum. Poruka se prenosi jedan kroz jedan u svoj svojoj čistoti. I, dabome, obratno, ako narod ima nešto reći voljenom vođi može to uraditi – jer vođa je milostiv – izravno. Okupi se na trgu svih 250 miliona Amerikanaca i jednodušno saspe vođi šta ima, a on, potom, mudro promisli i donese najbolji moguću odluku u interesu naroda. Karikatura? Ni najmanje. Pogledajmo samo veselo dvadeseto stoleće u rasponu od druga Lenjina, do, recimo, Miloševića, ili danas do, šta-ti-ja-znam, Vučića na primer? Kvaka je u neposrednoj komunikaciji s narodom. Eliminisati posrednike poput medija (čiji se smisao iscrpljuje u posredničkoj ulozi), parlamenta (koji je posrednik između građana i vlasti), sudova (koji su posrednici ne samo između građana i vlasti, već i građana u njihovim sporovima, inače bi građani, sa svojim privatnim razumevanjem pravde, bez posredovanja trećeg povadili uzajamno oči), univerziteta… Poruši li se sistem posredovanja, dakle sistem slobodnog javnog prostora (res publica) ruši se demokratski poredak (evo Srbije, na primer). Demokratija je, onkraj svih definicija, u osnovi sistem posredovanja.
U redu, ali nije li povod za ovaj tekst nešto drugačiji? Nije li reč o teološkoj perspektivi, o odnosu s bogom lično, o komplikovanoj igri posredovanja i tumačenja božje volje? Uostalom, bog nije čuven po svojoj posvećenosti republici, komunikacija s bogom nije podlegala demokratskim pravilima igre, a ni crkva nije čuvena po fanatičnoj odanosti demokratskim procedurama. Čemu, onda, mešanje teološkog problema s profanim političkim zahetvima?
* * *
Ne bivajući toga svestan, papa je, zapravo, skrenuo pažnju na sebe, odnosno na svoju funkciju u tom komplikovanom posredničkom nizu između boga i pastve. Posrednička uloga crkve se, zapravo, nikada nije dovodila u pitanje, jer molitva i jeste neposredna komunikacija s bogom, duboko intimni čin, a crkva kao organizacija oduvek je imala tu paradoksalnu ulogu da čini sve što je do nje kako bi posredničku ulogu odigrala što uspešnije. Paradoksalnu, jer upreže upravo ljudske snage kako bi ispoštovala božiju nužnost. Ovaj se paradoks jedva da misliti, premda je krajnje funkcionalan. Bog i božja volja su nužnost. Tu se niko od smrtnika ništa ne pita. Sudbina nas smrtnika unapred je upisana u božijim knjigama. Tome uprkos crkva deluje s velikom marginom, s velikim stepenom slobode u timačenju božije volje, božijih postupaka i Njegove reči, e da bi vernike privela nužnosti koja nas, na ovaj ili onaj način, ipak čeka. Paradoks je – da potpuno svedemo problem – u tome što ako smo određeni božijom nužnošću onda je svako delovanje, pa i delovanje crkve, bespotrebno, ono je samo koprcanje u unapred postavljenoj mreži nužnosti. Zbog toga amor fati. Ako je naša sudbina već određena, ako je bog nužnost, onda slobode nema. Ako je, pak, čovek biće slobodno, onda boga nema. Sve teološke rasprave svode se na ovo pitanje. Sva sila crkve nastoji da pomiri te dve nepomirljive veličine. Ali kada papa, najednom, izuzme sebe iz lanca posredovanja, kada ostavi vernike da izravno komuniciraju sa najvišim bićem, onda stvar postaje ozbiljna. Ovim svojim vapajem papa je, zapravo, abdicirao. Odustajući od svoje posredničke uloge on je odustao od onoga što se, u ovakvim situacijama, od posrednika i očekuje: da tumači božiju volju. Jer, šta nam bog poručuje šaljući na pastvu gadan virus? Gde smo mi to tako zgrešili da nas pogađa tako strašnom kaznom? U redu, svako se od nas kao pojedinac može lako prisetiti čime je zaslužio pokoru, ali odjednom se otvorila provalija između nas i boga, prevoditelj se izuzeo, te smo ostali sami da tumačimo znake être suprême. Papinim abdiciranjem ukida se momenat opštosti kao konstitutivam za religijsku svest. Ako objašnjenja nema onda virus nije ništa drugo do nerazumljivi božiji hir. Izručio je papa vernike nesputanoj božijoj volji, stihiji koju nikakvo tumačenje ne može da zaustavi.
* * *
Pisac, međutim, i nije neki vernik, te, u tom slučaju, papina abdikacija ne bi trebalo preterano da ga uznemiri, a možda bi, čak, mogla malo i da ga zaraduje. Ipak, uznemirila ga je. Time što je reč predao direktno bogu, papa je izbegao odgovornost tumačenja, čitav je ljudski svet predao u ruke nerazumljivoj i, možda, nerazumnoj sili. Odustao je od paradoksa koji je konstitutivan za crkvu, da, naime, na zemlji radi najbolje što može kako se bi se upripodobila božijoj nužnosti, izručujući svu slobodu – bila ona stvarna, delatna ili tek prividna – na izvol’te jebenom božijem virusu. Između virusa kao izraza božije volje i vernika sada ne stoji niko ko bi tu volju protumačio. Božija volja je ono što se u drugom pojmovnom režimu naziva činjenicom. Virus je činjenica. Božija volja, dakle. Ali božija volja bez tumačenja nije ništa, kao što i činjenice ostaju tek nedolotvorni znaci dok ih ne pokrene tumačenje. To je ono što je u piscu, večitom tumaču, probudilo duboku nelagodu. Jer, tumačenje je ono što pripada ljudima, makar ono bilo i pogrešno. A gore od pogrešnog tumačenja samo je izostanak tumačenja. Kada nema nikog da tumači volju être suprême, suverena, kada nema prostora između Njega i nas, već smo svi jedno telo, kada je sve prepušteno njegovoj volji bez prelamanja kroz institucije (dakle posredni element koji tumači), kada je sve svedeno na odnos suverena i naroda, onda stvar ne završava dobro ni po narod ni po suverena.
Eto zbog čega se politički momenat, po definciji, ne može izuzeti iz religije i eto zbog čega ona digresija s Obamom i Trumpom.
* * *
Na jednom slavnom mestu iz Fenomenologoje duha piše Hegel da onostranost zbiljnosti svesti „lebdi nad lešom iščezle samostalnosti realnog bitka ili bitka u koji se vjeruje kao u isparivanje nekakvog bljutava plina, praznog être suprême“ (prevod Milan Kangrga, str. 381). Realnost postaje puki privid, rasplinuta struktura bez delotvorne moći, puko isparenje, kada izostane rad opštosti (u ovom slučaju oličene u papi), kada onostranost – dakle bog – ostane pojedinačna ili privatna realnost (stvar pojedinca), kada je pojedinac ostavljen sam pred bogom. Tada se gubi razlika između onostranog i realnosti, realnost gubi svoju samostalnost i postaje praznom (apstraktnom) ljušturom najvišeg bića, tek krhki izraz njegove volje. Tada je sve moguće (kada ima boga sve je moguće). U drugom pojmovnom registru: kada je komunikacija između boga i vernika izravna, kada izostane posredovanje, kada papa odustane od slobode tumačenja, kada se izvuče i, na taj način, iz religijskog delovanja isključi momenat opštosti – tada kičmom sklizne led. Komunikacija je saopštavanje i odvija se samo u zajednici, communitas, koju simbolizuje i predstavlja upravo papa. Communion, jedan od latinskih prevoda grčkog koinonia, „zajednica“, religijski je čin koji potvrđuje učestvovanje u opštem (communis fides je onaj koji učestvuje u zajedništvu. Kada se sve svede na molitvu kao pojedinačni čin koji se može izvesti bilo kada i bilo gde, kada odnos s bogom više ne artikulišemo jezikom u nekakvoj zajednici – jer sada se, po preporuci vrhovnog posrednika koji se izuzeo iz uloge posrednika obraćamo vrhovnom biću izravno, te vrhovno biće jeste zajednica kao u znamenitom haikuu od kojeg se ledi krv u žilama: ein Volk, ein Reich, ein Führer – tada virus nije drugo do stihija pred kojom ostajemo bez slobode, bez otpora, bez svega onoga u čemu je hrišćanska civilizacija, uza sve svoje neoprostive svinjarije, i te kako učestvovala. Preporučujući vernicima da se obrate direktno bogu odustao je papa i od sebe kao posrednika i od sveta i od hrišćanstva, pa i od samoga boga.