Novi roman Dragana Velikića, Islednik (Laguna, 2015), kompoziciono je savršena knjiga. Početak, kraj, raspored poglavlja, izmena pripovedačkih glasova i fokalizatora, jedinstveni utisak boje, tona i efekta, majstorski raspored visokomotivišućih detalja koji se ponavaljuju i njihova redundantnost, utisak celovitosti radnje koja se ne krnji povremenim ekskursima… sve to doprinosi tome da roman slika univerzalnost sveta koji se otkriva pred čitaocem.
Pretpostavljam da piscu nije bilo lako zauzdati tematski okvir. Ono što kritika danas izdvaja kao glavnu vrlinu romana – a to su ispovedni ton, autobiografičnost i intimizacija – to svakako nisu estetke kategorije i ne predstavljaju kvalitet sam po sebi. Ono što je, po meni, najveći kvalitet romana jeste činjenica da je napisan tako da se u njemu sve moralo odigrati samo tim redom i samo tim intenzitetom kako je i napisano i nikako drugačije, a to govori o jedinstvenosti i posebnosti umetničkog dela. Jer, mnogi su pisali o majkama i to nije nikakava povlašćena tema, ali je to, u isto vreme, tema od koje mnogi pisci beže.
Mnogo je razloga zašto je to tako. Samo se velikim piscima dogodi velika knjiga o majci, pa bila majka samo književni lik, a ne biće od krvi i mesa koje je autoru podarilo život. Sa očevima je lakše. Očevima se ništa ne prašta.
Angažovanost, politički diskurs u romanu, ideološki okvir… e, to će, verujem, smetati mnogima koji će roman čitati s olovkom u ruci. Ali, neka… U ovim prostorima su se oduvek mrštili na one koji imaju stav koji nije u saglasju sa stavom većine, sa smernicama koje postavljaju režimski kulturtregeri kojih ima i u svim vidovima javnog delovanja.
Islednik Dragana Velikića neponovljivo svedoči o svim našim majkama i očevima, gubicima i sećanjima, strahovima i slutnjama, zabludama i predrasudama, gradovima i vozovima, piscima i svedocima… Nema čitaoca koji neće utkati sebe u ovaj roman. Jer, Islednik hrabro govori o onome o čemu bismo radije ćutali.
O Isledniku
Novi roman Dragana Velikića, Islednik (Laguna, 2015), kompoziciono je savršena knjiga. Početak, kraj, raspored poglavlja, izmena pripovedačkih glasova i fokalizatora, jedinstveni utisak boje, tona i efekta, majstorski raspored visokomotivišućih detalja koji se ponavaljuju i njihova redundantnost, utisak celovitosti radnje koja se ne krnji povremenim ekskursima… sve to doprinosi tome da roman slika univerzalnost sveta koji se otkriva pred čitaocem.
Pretpostavljam da piscu nije bilo lako zauzdati tematski okvir. Ono što kritika danas izdvaja kao glavnu vrlinu romana – a to su ispovedni ton, autobiografičnost i intimizacija – to svakako nisu estetke kategorije i ne predstavljaju kvalitet sam po sebi. Ono što je, po meni, najveći kvalitet romana jeste činjenica da je napisan tako da se u njemu sve moralo odigrati samo tim redom i samo tim intenzitetom kako je i napisano i nikako drugačije, a to govori o jedinstvenosti i posebnosti umetničkog dela. Jer, mnogi su pisali o majkama i to nije nikakava povlašćena tema, ali je to, u isto vreme, tema od koje mnogi pisci beže.
Mnogo je razloga zašto je to tako. Samo se velikim piscima dogodi velika knjiga o majci, pa bila majka samo književni lik, a ne biće od krvi i mesa koje je autoru podarilo život. Sa očevima je lakše. Očevima se ništa ne prašta.
Angažovanost, politički diskurs u romanu, ideološki okvir… e, to će, verujem, smetati mnogima koji će roman čitati s olovkom u ruci. Ali, neka… U ovim prostorima su se oduvek mrštili na one koji imaju stav koji nije u saglasju sa stavom većine, sa smernicama koje postavljaju režimski kulturtregeri kojih ima i u svim vidovima javnog delovanja.
Islednik Dragana Velikića neponovljivo svedoči o svim našim majkama i očevima, gubicima i sećanjima, strahovima i slutnjama, zabludama i predrasudama, gradovima i vozovima, piscima i svedocima… Nema čitaoca koji neće utkati sebe u ovaj roman. Jer, Islednik hrabro govori o onome o čemu bismo radije ćutali.