Bog je, kažu, mačku stvorio iz dva razloga: da bi čoveku dao priliku da živi sa najbližim mogućim ekvivalentom zveri, i da bi isti taj čovek shvatio šta je to ledeni nehaj.
Uprkos tom ledenom nehaju, ili baš zbog njega, mačkini čovekoliki partneri* obično su zaljubljeni u virtuelno biće koje je umiljato i poslušno samo u mašti (i verovatno onda kad ga niko ne gleda). Veza čoveka i mačke nalikuje odnosu zaljubljenog trubadura i lepe, a nemilosrdne gospe: o tome da će mu ljubav biti uzvraćena pesnik može samo da peva i sanja, a obožavano biće za njega mora biti sam bog – dakle, lepo, nedodirljivo i nepopustljivo.
Viki Hols u knjizi O mačkama, u poverenju (Cat Confidential, London, Bantam Press, 2004) opisuje sve faze mačjeg suživota sa čovekolikim partnerima na primeru devet mačaka sa kojima je delila životni prostor. Ona je po zanimanju savetnik za mačje ponašanje, odnosno felinološki bihejviorista, ili – da prostite – “pussy doctor”.
Holsova ne propušta da pomene da se mačkama postavljaju preambiciozni zahtevi koje one ne mogu da ispune i emotivna očekivanja kojima ne mogu da udovolje, te da su mnoge naše predstave o malim dlakavim svojeglavcima jednostavno nerealne. Izbegavati antropomorfizam, to je osnovno načelo Holsove: maca nije mali čovek. Nije dužna da vas pazi u starosti, niti da ima sve petice; kad raskopa saksiju, nema nikakvu zakonsku ni moralnu obavezu da počisti zemlju razbacanu po netom izglačanom parketu; ne mora da poštuje lepe manire za stolom, a ni na stolu…
Srećom, mačka nije čovek u malom; za početak, ne govori jezikom tog nesavršenog bića odustalog u razvoju. Za razliku od mačora Tobermorija (iz istoimene priče kojom je britanski pisac Saki besramno pokušao da degradira ceo mačji rod), vaša maca neće gostima ispričati da izvesnu osobu osobu ne pozivate na žurke zato što umete da napravite razliku između gostoprimstva i negovanja mentalno obolelih. Neće im reći da se rado družite sa slaboumnikom koji je bio toliko glup da kupi vaš stari auto koji se zove “Sizifova zavist” zato što tako lepo ide uzbrdo kad ga gurate. Maca šalje suptilne poruke, ispisane urinom po tepihu i kandžama po drvenariji. Raskidanje partnerstva je za vaše zaljubljeno srce nemoguća misija, pa zato kao pravi trubadur trpite, patite i utapajte svoj bol i čežnju u literaturi koju pišu vaši srećni sapatnici.
___ * Pre ere političke korektnosti, mačkin čovekoliki partner zvao se, vrlo grubo i potpuno netačno, “vlasnik mačke”.
Mačkarski Hemingvej i ostali trubaduri
Diksi Hemingvej sa slavnim prezimenjakom Ernestom baš nikakve veze nema: ona je bivša detektivka koja se posle tragične smrti muža i ćerke vraća u rodni grad i postaje pet-siterka – dadilja kućnih ljubimaca. Naravno, ona se brine i o obožavanim partnerima čovekolikih bića – o mačkama.
Četiri romana Blejz Klement pripovedaju o ubistvima i zločinima koje Diksi mora da razreši u pauzama između šetanja pasa i češljanja mačaka. U romanu Mačkarka na usijanom limenom krovu glavnu ulogu igra Leo,mačak rase “čokoladna havana”. On obznanjuje da se dogodilo svirepo ubistvo tako što naokolo na šapicama raznosi krv svoje netom ubijene čovekolike partnerke; u napetom finalu romana saplešće ubicu svojim dugim repom, koji je prethodnih dvesta strana uvek bio tamo gde ne treba; upravo će njegovo džakče s klopom poslužiti kao skrovište za ukradeni novac. Diksi efikasnijeg pomoćnika zaista nije mogla poželeti.
Čovekolika junakinja Klementove je zamišljena kao “tvrdi” etički balans i pouzdan vaspitni uticaj: čitaocu se šalje nedvosmislena hrišćanska poruka da se za bližnjeg moramo brinuti, ko god, kakav god i u čemu god bio – koži, krznu, dlaci. Diksi je pažljiva i saosećajna preko svake mere: nalazi posao osamdesetogodišnjem penzionisanom klovnu, obilazi bivše klijente u staračkom domu, rešava ljubavne jade paralizovanog mladića, a dečaku koji se oporavlja od operacije na mozgu prošvercovaće u bolnicu njegovu kerušu Mejzi. Diksi deli kućne obaveze i odgovornosti sa bratom vatrogascem, njegovim dečkom i lepo vaspitanom dugodlakom macom Elom Ficdžerald. Iako se u rešavanju slučajeva suočava sa pohlepom, ucenom i surovošću svake vrste, sumorna strana života neće sprečiti pobedu dobra i pravde, pa se sve sage o Hemingvejevoj završavaju idilično: misterije su odgonetnute, zločinci iza rešetaka a mačji i kučeći siročići zbrinuti kod čovekolikih partnera koji će ih voleti, paziti i – slušati.
O mačkama koje rešavaju policijske slučajeve (ili sapliću detektive dok to čine) pišu i Klea Sajmon, Rita Mej Braun, Nevada Bar. Lilijan Džekson Braun je o novinaru Kvilu i dve sijamske mace, Koko i Jam-Jam, napisala ukupno trideset i pet romana. Ubistva nikad nisu odviše krvava, zločini nikad morbidni; zapleti su jednostavni a raspleti očekivani. Mačke se u ovakvim knjigama dele na “detektivke” i “družbenice”: ili “aktivno rešavaju slučaj”, ili se maze oko vlasnika kad se vrati iz ekspedicije, štrokav i kenjkav. Junakinja knjiga Laure Levin, koja se zove Džejn Ostin (!) a zarađuje za život sastavljajući oglase “lične prirode”, deli životni prostor sa mačkom Prozakom, kome prepričava nevolje svojih klijenata – Prozak, naravno, pomaže u rešavanju krađa i ubistava tako što rasejano sluša čovekoliku partnerku i jede samo najskuplje marke mačje hrane. Sijamac Koko, družbenik novinara Kvila iz romana Lilijan Džekson Braun, jede losos i piletinu, obožava da gleda ptice i ruši knjige sa polica: sa tvrdoglavim prezirom odbija “običnu” mačju hranu, ne voli da se mazi, ali bez greške nanjuši zločin i iskopa odlučujući dokaz. Kokova partnerka Jam-Jam je prividno ljubaznija i kooperativnija, ali voli da kraducka svetlucave predmete i igra se lopticama od papira koje prethodno izbaci iz kante za đubre. Junak Marte Grajmz je mačak Siril koji stanuje u Skotland Jardu, pod vernom paskom detektivskog kora; Sali, jedna od mnogo felinskih junakinja Marijan Babson, nasleđuje milionsko bogatstvo pa se za starateljstvo nad njom bore mnogi pohlepni rođaci s nečasnim namerama – u cilju svoje sigurnosti biće preventivno kidnapovana (odnosno, ketnapovana). Čovekoliki partneri ovih visprenih mačaka su pekari i bibliotekari, novinari i detektivi: muči ih kriza srednjih godina ili sećanje na porodične tragedije i propale brakove, ali nikad ne gube veru u bolje sutra, zakon i pravdu.
Mačji detektivski pripravnici rešavaju slučajeve u koje su im vlasnici upleteni, a neretko i sprečavaju tragedije: srebrnosivi mačor Džo Grej i njegova verna ljuba Dulsi iz romana Širli Ruso Marfi osujetili su bombaški napad u kom bi stradalo pola sela i lokalna crkva. Autorke malih mačjih epova (ženska ruka dominira u ovom mikrožanru) ni ne idu dalje od ambicije svog nedosegnutog uzora, Agate Kristi, da osmisli i reši “tiha ubistva za po kući”. Mačje epopeje ionako su pritoka detektivskog romana, zvana “ugodne misterije”: zapleti i junaci su “umiveni”, laki poroci i teška zverstva se taktički prećutkuju a morbidni ili bizarni detalji se zaobilaze. Okruženje je idilično (usporeni provincijski gradić ili skrovito primorsko mestašce), sve nevolje su prolazne i rešive a spokoj se neizostavno vraća u mali licidarski svet, kao da klanja, krađa i ucena nikad nije ni bilo.
Autori ovih saharinskih pustolovina realizuju vekovnu fantaziju svih mačkara: male dlakave svojeglavce pretvaraju u simulakrum ljudskog bića. Antropomorfizovani mačji junaci od neprikosnovenog epicentra našeg doma i naše svakodnevice postaju središnji interes teksta koji čitamo. Odlučujuću ulogu u rešavanju zločina na papiru i u hvatanju krivca u imaginarnom svetu mace su dobile zahvaljujući našoj tajnoj želji da proširimo sferu njihovog uticaja. Kad već u kući i dvorištu zavode red, što ne bi i u nekoj detektivskoj basni?
Feliks aka Anatemije: odrednica na Vikipediji
Mačak Feliks, s kojim bračni par Petković deli sto i postelju već devet godina, rođen je iz usputne avanture majke Lili (sijamke u rukavicama) i nepoznatog oca (zgubidana i vandrokaša, kako se pretpostavlja) u Grockoj, maja 2002. Živeo je mesec dana u Grockoj, pet godina u Pančevu, dve godine na relaciji Pančevo-Novi Sad-Pančevo, i trenutno je nastanjen u Novom Sadu. Doživeo je manju saobraćajku na ledeno ucakljenoj Brankovoj ulici januara 2004, a ako se izuzme taj slučaj i laki stres od povremenih susreta s razjarenim usisivačem i još razjarenijom bušilicom, život mu je do sada tekao vrlo idilično. Neko vreme je nastupao na društvenoj mreži Fejsbuk pod pseudonimom Anatemije, gde je pobrao na hiljade lajkova, uprkos kontroverznom nastupu.
Tokom devet godina, uspeo je, zahvaljujući napornom visinskom treningu, da izrezbari drvenariju u dva stana i rasfroncla tek kupljeno svečano muško odelo, da u krpe i sunđer pretvori dve štofane fotelje i jednu kožnu, ali ne i da sruši luster od kovanog gvožđa na koji u Vajsmilerovom stilu skače sa obližnje police s knjigama. Pokušao je da osakati troje ljudi, zbog čega je zamalo fasovao saslušanje u MIP-u jer je jedna od žrtava bio ambasador; zahvaljujući jakim vezama sa mačkarskom oligarhijom, uspeo je da izbegne sudsko gonjenje. Popiškio se na sabrana dela Zorana Živkovića, dva tostera i veći broj kofera (šteta se još uvek utvrđuje). Probao je da pije nes kafu s mlekom tri puta (prvi put, poslednji put i nikad više), obožava parmezan i široki spektar začina: ljuto, pikantno, slatkasto. Jede ren, liže šlag (ali samo sa torte markiza), izrazito je sklon asortimanu jela od belog i crvenog mesa, dok ribu ignoriše.
Dao je logističku podršku opsežnim kućnim eksperimentima u cilju pronalaženja adekvatnog eliminatora neprijatnih mirisa. Zahvaljujući Feliksu, otkriveno je da se tragovi mačorske seksualne kampanje najbolje neutrališu mešavinom domestosa, jabukovog sirćeta, sveže ceđenog limuna, Diorove palete mirisa (ako želite slatkastu mirisnu notu, staviti više parfema “Dolce vita”, ako želite peščano-drvenarijski valer, bolje upotrebiti “Dune”), acetona i koncentrisane molitve.
O Feliksu i njegovima
I Bog stvori Anatemija: od mačkarke, u poverenju
Bog je, kažu, mačku stvorio iz dva razloga: da bi čoveku dao priliku da živi sa najbližim mogućim ekvivalentom zveri, i da bi isti taj čovek shvatio šta je to ledeni nehaj.
Uprkos tom ledenom nehaju, ili baš zbog njega, mačkini čovekoliki partneri* obično su zaljubljeni u virtuelno biće koje je umiljato i poslušno samo u mašti (i verovatno onda kad ga niko ne gleda). Veza čoveka i mačke nalikuje odnosu zaljubljenog trubadura i lepe, a nemilosrdne gospe: o tome da će mu ljubav biti uzvraćena pesnik može samo da peva i sanja, a obožavano biće za njega mora biti sam bog – dakle, lepo, nedodirljivo i nepopustljivo.
Viki Hols u knjizi O mačkama, u poverenju (Cat Confidential, London, Bantam Press, 2004) opisuje sve faze mačjeg suživota sa čovekolikim partnerima na primeru devet mačaka sa kojima je delila životni prostor. Ona je po zanimanju savetnik za mačje ponašanje, odnosno felinološki bihejviorista, ili – da prostite – “pussy doctor”.
Holsova ne propušta da pomene da se mačkama postavljaju preambiciozni zahtevi koje one ne mogu da ispune i emotivna očekivanja kojima ne mogu da udovolje, te da su mnoge naše predstave o malim dlakavim svojeglavcima jednostavno nerealne. Izbegavati antropomorfizam, to je osnovno načelo Holsove: maca nije mali čovek. Nije dužna da vas pazi u starosti, niti da ima sve petice; kad raskopa saksiju, nema nikakvu zakonsku ni moralnu obavezu da počisti zemlju razbacanu po netom izglačanom parketu; ne mora da poštuje lepe manire za stolom, a ni na stolu…
Srećom, mačka nije čovek u malom; za početak, ne govori jezikom tog nesavršenog bića odustalog u razvoju. Za razliku od mačora Tobermorija (iz istoimene priče kojom je britanski pisac Saki besramno pokušao da degradira ceo mačji rod), vaša maca neće gostima ispričati da izvesnu osobu osobu ne pozivate na žurke zato što umete da napravite razliku između gostoprimstva i negovanja mentalno obolelih. Neće im reći da se rado družite sa slaboumnikom koji je bio toliko glup da kupi vaš stari auto koji se zove “Sizifova zavist” zato što tako lepo ide uzbrdo kad ga gurate. Maca šalje suptilne poruke, ispisane urinom po tepihu i kandžama po drvenariji. Raskidanje partnerstva je za vaše zaljubljeno srce nemoguća misija, pa zato kao pravi trubadur trpite, patite i utapajte svoj bol i čežnju u literaturi koju pišu vaši srećni sapatnici.
___
* Pre ere političke korektnosti, mačkin čovekoliki partner zvao se, vrlo grubo i potpuno netačno, “vlasnik mačke”.
Mačkarski Hemingvej i ostali trubaduri
Diksi Hemingvej sa slavnim prezimenjakom Ernestom baš nikakve veze nema: ona je bivša detektivka koja se posle tragične smrti muža i ćerke vraća u rodni grad i postaje pet-siterka – dadilja kućnih ljubimaca. Naravno, ona se brine i o obožavanim partnerima čovekolikih bića – o mačkama.
Četiri romana Blejz Klement pripovedaju o ubistvima i zločinima koje Diksi mora da razreši u pauzama između šetanja pasa i češljanja mačaka. U romanu Mačkarka na usijanom limenom krovu glavnu ulogu igra Leo, mačak rase “čokoladna havana”. On obznanjuje da se dogodilo svirepo ubistvo tako što naokolo na šapicama raznosi krv svoje netom ubijene čovekolike partnerke; u napetom finalu romana saplešće ubicu svojim dugim repom, koji je prethodnih dvesta strana uvek bio tamo gde ne treba; upravo će njegovo džakče s klopom poslužiti kao skrovište za ukradeni novac. Diksi efikasnijeg pomoćnika zaista nije mogla poželeti.
Čovekolika junakinja Klementove je zamišljena kao “tvrdi” etički balans i pouzdan vaspitni uticaj: čitaocu se šalje nedvosmislena hrišćanska poruka da se za bližnjeg moramo brinuti, ko god, kakav god i u čemu god bio – koži, krznu, dlaci. Diksi je pažljiva i saosećajna preko svake mere: nalazi posao osamdesetogodišnjem penzionisanom klovnu, obilazi bivše klijente u staračkom domu, rešava ljubavne jade paralizovanog mladića, a dečaku koji se oporavlja od operacije na mozgu prošvercovaće u bolnicu njegovu kerušu Mejzi. Diksi deli kućne obaveze i odgovornosti sa bratom vatrogascem, njegovim dečkom i lepo vaspitanom dugodlakom macom Elom Ficdžerald. Iako se u rešavanju slučajeva suočava sa pohlepom, ucenom i surovošću svake vrste, sumorna strana života neće sprečiti pobedu dobra i pravde, pa se sve sage o Hemingvejevoj završavaju idilično: misterije su odgonetnute, zločinci iza rešetaka a mačji i kučeći siročići zbrinuti kod čovekolikih partnera koji će ih voleti, paziti i – slušati.
O mačkama koje rešavaju policijske slučajeve (ili sapliću detektive dok to čine) pišu i Klea Sajmon, Rita Mej Braun, Nevada Bar. Lilijan Džekson Braun je o novinaru Kvilu i dve sijamske mace, Koko i Jam-Jam, napisala ukupno trideset i pet romana. Ubistva nikad nisu odviše krvava, zločini nikad morbidni; zapleti su jednostavni a raspleti očekivani. Mačke se u ovakvim knjigama dele na “detektivke” i “družbenice”: ili “aktivno rešavaju slučaj”, ili se maze oko vlasnika kad se vrati iz ekspedicije, štrokav i kenjkav. Junakinja knjiga Laure Levin, koja se zove Džejn Ostin (!) a zarađuje za život sastavljajući oglase “lične prirode”, deli životni prostor sa mačkom Prozakom, kome prepričava nevolje svojih klijenata – Prozak, naravno, pomaže u rešavanju krađa i ubistava tako što rasejano sluša čovekoliku partnerku i jede samo najskuplje marke mačje hrane. Sijamac Koko, družbenik novinara Kvila iz romana Lilijan Džekson Braun, jede losos i piletinu, obožava da gleda ptice i ruši knjige sa polica: sa tvrdoglavim prezirom odbija “običnu” mačju hranu, ne voli da se mazi, ali bez greške nanjuši zločin i iskopa odlučujući dokaz. Kokova partnerka Jam-Jam je prividno ljubaznija i kooperativnija, ali voli da kraducka svetlucave predmete i igra se lopticama od papira koje prethodno izbaci iz kante za đubre. Junak Marte Grajmz je mačak Siril koji stanuje u Skotland Jardu, pod vernom paskom detektivskog kora; Sali, jedna od mnogo felinskih junakinja Marijan Babson, nasleđuje milionsko bogatstvo pa se za starateljstvo nad njom bore mnogi pohlepni rođaci s nečasnim namerama – u cilju svoje sigurnosti biće preventivno kidnapovana (odnosno, ketnapovana). Čovekoliki partneri ovih visprenih mačaka su pekari i bibliotekari, novinari i detektivi: muči ih kriza srednjih godina ili sećanje na porodične tragedije i propale brakove, ali nikad ne gube veru u bolje sutra, zakon i pravdu.
Mačji detektivski pripravnici rešavaju slučajeve u koje su im vlasnici upleteni, a neretko i sprečavaju tragedije: srebrnosivi mačor Džo Grej i njegova verna ljuba Dulsi iz romana Širli Ruso Marfi osujetili su bombaški napad u kom bi stradalo pola sela i lokalna crkva. Autorke malih mačjih epova (ženska ruka dominira u ovom mikrožanru) ni ne idu dalje od ambicije svog nedosegnutog uzora, Agate Kristi, da osmisli i reši “tiha ubistva za po kući”. Mačje epopeje ionako su pritoka detektivskog romana, zvana “ugodne misterije”: zapleti i junaci su “umiveni”, laki poroci i teška zverstva se taktički prećutkuju a morbidni ili bizarni detalji se zaobilaze. Okruženje je idilično (usporeni provincijski gradić ili skrovito primorsko mestašce), sve nevolje su prolazne i rešive a spokoj se neizostavno vraća u mali licidarski svet, kao da klanja, krađa i ucena nikad nije ni bilo.
Autori ovih saharinskih pustolovina realizuju vekovnu fantaziju svih mačkara: male dlakave svojeglavce pretvaraju u simulakrum ljudskog bića. Antropomorfizovani mačji junaci od neprikosnovenog epicentra našeg doma i naše svakodnevice postaju središnji interes teksta koji čitamo. Odlučujuću ulogu u rešavanju zločina na papiru i u hvatanju krivca u imaginarnom svetu mace su dobile zahvaljujući našoj tajnoj želji da proširimo sferu njihovog uticaja. Kad već u kući i dvorištu zavode red, što ne bi i u nekoj detektivskoj basni?
Feliks aka Anatemije: odrednica na Vikipediji
Mačak Feliks, s kojim bračni par Petković deli sto i postelju već devet godina, rođen je iz usputne avanture majke Lili (sijamke u rukavicama) i nepoznatog oca (zgubidana i vandrokaša, kako se pretpostavlja) u Grockoj, maja 2002. Živeo je mesec dana u Grockoj, pet godina u Pančevu, dve godine na relaciji Pančevo-Novi Sad-Pančevo, i trenutno je nastanjen u Novom Sadu. Doživeo je manju saobraćajku na ledeno ucakljenoj Brankovoj ulici januara 2004, a ako se izuzme taj slučaj i laki stres od povremenih susreta s razjarenim usisivačem i još razjarenijom bušilicom, život mu je do sada tekao vrlo idilično. Neko vreme je nastupao na društvenoj mreži Fejsbuk pod pseudonimom Anatemije, gde je pobrao na hiljade lajkova, uprkos kontroverznom nastupu.
Tokom devet godina, uspeo je, zahvaljujući napornom visinskom treningu, da izrezbari drvenariju u dva stana i rasfroncla tek kupljeno svečano muško odelo, da u krpe i sunđer pretvori dve štofane fotelje i jednu kožnu, ali ne i da sruši luster od kovanog gvožđa na koji u Vajsmilerovom stilu skače sa obližnje police s knjigama. Pokušao je da osakati troje ljudi, zbog čega je zamalo fasovao saslušanje u MIP-u jer je jedna od žrtava bio ambasador; zahvaljujući jakim vezama sa mačkarskom oligarhijom, uspeo je da izbegne sudsko gonjenje. Popiškio se na sabrana dela Zorana Živkovića, dva tostera i veći broj kofera (šteta se još uvek utvrđuje). Probao je da pije nes kafu s mlekom tri puta (prvi put, poslednji put i nikad više), obožava parmezan i široki spektar začina: ljuto, pikantno, slatkasto. Jede ren, liže šlag (ali samo sa torte markiza), izrazito je sklon asortimanu jela od belog i crvenog mesa, dok ribu ignoriše.
Dao je logističku podršku opsežnim kućnim eksperimentima u cilju pronalaženja adekvatnog eliminatora neprijatnih mirisa. Zahvaljujući Feliksu, otkriveno je da se tragovi mačorske seksualne kampanje najbolje neutrališu mešavinom domestosa, jabukovog sirćeta, sveže ceđenog limuna, Diorove palete mirisa (ako želite slatkastu mirisnu notu, staviti više parfema “Dolce vita”, ako želite peščano-drvenarijski valer, bolje upotrebiti “Dune”), acetona i koncentrisane molitve.