Prišao je šanku polako, odložio saksofon kraj sebe i naslonio ruku kao što mornar vezuje barku za dobro znano molo. Gilespijeva Noć u Etiopiji, pesma koja nosi odjek zurli i magiju pustinjske tame, tek beše stala i nagla tišina čuvala je još zvuk melodije.
– Puštajte muziku – viknuo je taj tvenovski lik sa snežnobelom bradom na crnom licu i nakon stanke nastavio: – Ovako, kad iznenada zavlada muk, pomislio bi čovek da će svaki tren početi racija!
– Ovo je Džordž, najstariji u našem bafalskom orkestru – dodaje šankerica likom na Vupi Goldberg, sa pletenim kikama i naočarama, dok pušta tihu instrumentalnu muziku, te se meša zvuk tek zatihnule pesme i one koja počinje.
Uz prve taktove starina veli: – Ovo je Širli, dobra vila naše, kako je zovem, bafalske džez bande. – Izgovara i on već spremnu frazu kao da svira valjano uvežban solo pasaž.
U kasno popodne, kad se muzičari spremaju za večernji nastup, nekoliko ljubitelja džeza pilo je za šankom kanadsko pivo sa znakom javorovog lista; muzičari na sceni, kako u čaroliji džeza biva, u trenu su postali jedan grupni portret u crno-belom sa omota džez ploča. Uvežbavaju omaž Lenardu Koenu, sviraju na svoj način njegove najpoznatije pesme.
Nije daleko odavde Koenov grad Montreal. Ovo je rub američke zemlje, Bafalo, grad snega i hokejaških utakmica. Zimi je kej okovan ledom a gusta magla zastire pogled na drugu stranu. U letnje vreme obala oživi, širi se miris vode i žitarica iz silosa i pivnica, šetač gleda ledolomce koji će za nekoliko meseci krčiti put kroz zaleđenu reku.
Preko su slapovi Nijagare i Kanada, i zelene šume javora što ga zovu ptičji, čiji rasečeni godovi liče na male, vrtložne oči ptice. Drvo pušta smolasti sok, sirup boje meda, ima slatkoću i skrobni ukus kore. U jesenje doba kada se razlivaju boje, i koje je kažu pesnici ponajviše vreme poezije, ima u Bafalu atmosfere iz Koenovih stihova, tajni skrivenih u kulama od pesme, u tankim hotelskim zidovima i toploti prokrijumčarenoj u dugim kaputima od kašmira i tvida.
*
Saksofonista govori o Kanadi, montrealskim i bafalskim barovima, o Koenu, velikom učitelju poezije i ljubavi, i vremenu kad se tamo odlazilo po novi instrument. Kanađani, kaže, prave gitare od jasne, svetle smrče, blistave trube i saksofone, klavire kakav je svirao veliki džezer Oskar Piterson. Na ovo citiram minijaturu iz knjižice „Bleferski vodič za džez“: „Kad je reč o Oskaru Pitersonu, treba znati da je Kanađanin, da ima preko stotinu kila i da je živ.
Iako Pitersona nema već više od decenije, stari znalac džez anegdota ne da se pomesti: – Bilo je nečeg u tom prelasku preko reke, makar pisak za saksofon koštao jednako i u kvebeškim muzičkim prodavnicama. – A Koen je – ponavlja kao što se u džezu posle solo deonice vraća na temu – veliki učitelj ljubavi i poezije. Nisam razumevao sve stihove, ali znao sam da svojim proročki dubokim glasom govori nešto važno. Sad je na onome svetu, valjda i tamo ima muzike i pesme.
Priča Džordž o poslednjem Koenovom albumu, o muzici što je kao plašt obgrlila pesnikov glas, koji kao da je već dopirao sa drugog sveta. A Širli ne daje muzičarima da piju, i kao mati kaže: tek posle probe, valja svirati u noć. Padaju mi na um svi dobri barmeni, oni znaju slušati priče treznog, pripitog i pijanog gosta. Pamtim scene iz bejrutskih mehana i barova gde se svira džez, ali i muzika na orijentalnoj lutnji i nostalgične pesme Mediterana; pamtim i priče taksiste Halila – kao što Džordž svira svojom linijom tonova, on sledi svoj tok vožnje i misli, priče plove uz put koji od Bejruta vodi ka jugu. Tamo, polažu u žar sveže plodove artičoke, otkidaju njene listove polako jedan po jedan, kao što teku i prožimaju se muzičke fraze.
I ovaj bafalski džez je priča i pričanje, pesma sirena i vera da će buka sveta nakratko utihnuti. Svirači prilaze Džordžu. Kako se mornari okupljaju oko Odiseja ili ratnici oko najstarijeg, tako se i oni okupljaju oko Nestora svog orkestra; napolju svet, Amerika cela, dok na rubu zemlje orkestar zastaje između numera kao što u luci pristaje regata. Skrene plovidba nekad sa glavnog toka, a Džordž je mornar koji u dobrom solu na saksofonu polako blagim prelazima stiže do visokog tona, treba mu vremena da u priču uplovi. Priča je ispričana već mnogo puta – došaptava Širli – o dolasku Koenovom u Bafalo, sedamdesetih godina.
– Bilo je to vreme velike muzike, Dilan, i Dženis Džoplin, njoj je Lenard posvetio pesmu „Čuveni plavi kaput“. A ja sam bio tek muzički junoša, mladi saksofonista, povazdan sa svirke na svirku. Bilo je to dobro vreme za nas muzičare, duvali su tad u Bafalu (u džezu se na svim instrumentima duva a ne svira) mnogi, bilo je puno scena, gde smo svirali mi, domaći, i svi oni koje je put muzike doveo u Bafalo. Tako i Koen dođe te godine u naš grad, sleti na aerodrom Nijagara, u crnom odelu, sa šeširom, elegantan kao panter, prilaze novinari i obožavaoci, dok škljocaju blicevi, deli potpis na knjizi ili ploči. Za koncert sve spremno, saksofonista iz pratećeg benda razboleo i traže zamenu, muzičara koji će u nekoliko numera odsvirati solo. Pita Koen, pitaju iz benda: „Ima li takvog svirača kod vas, u Bafalu?“
Slušam Džordžovu priču i prisećam se priče levantskog berberina o tom kako je brijao saudijskog kralja Fejsala u vreme posete Libanu, a ovaj mu kroz zveket makaza kazivao o svojim miljenicima – rasnim arapskim konjima, koji će trčati trku na bejrutskom hipodromu, te kako je obrijao kralja jer lice je lice, a britva britva. A u priči bafalskog saksofoniste, muzika je harmonija, sazvučje glasova, američki bluz. i njegovi modri tonovi.
*
Svirao je Džordž na Koenovom koncertu u dvorani, saksofon je uz akorde na kantri gitarama zvučao kao zov retke ptice, mužjaka dakako, i to onda kad se udvara ne bi li se umilio ženki. Tako je, polako i pomalo stidljivo, počinjao Džordž svaki solo, svirajući zatim sve odlučnije i brže, pa je u visokim intervalima plovio kroz prvi, drugi, treći krug pesme, slivajući se sa Lenardovim basom i triom ženskih vokala. Kasnije, na after partiju, baš u ovom džez klubu, balade su pratili baršunasti prelazi četkicama bubnja, klavirski blok-akordi i tiho šuštanje snara – sve to Džordž oživljava govoreći kao svi majstori priče, iz prvog reda filmskog, u vremenu sadašnjem.
Kazao je još saksofonista da je Koena ponela atmosfera bafalskog džez kluba, mala i šarmantna scena i publika slična montrealskoj, malo više po francuski sladokusna i manje zahtevna od njujorške a opet znalačka za dobru muziku i poeziju. Na kraju, pominje, došao je gazda kluba, i sam džezer, odsvirao nekoliko solo partija na alt saksofonu i dobio za uspomenu šešir od Koena. Sa njim se pesnik na završetku večeri rukovao i zagrlio pride, i popio pivo, za ovim šankom i to ovo isto, sa znakom javora, ili je bilo neko drugo, bafalsko. Jer zagubilo se dosta toga u sećanju, kao u filmu u kojem trubač traga za magičnom trubom Fredija Habarda, sve kako bi odsvirao na njoj džem-sešn, koji, bolujući od amnezije, već istog časa zaboravi.
Govorim i sam Džoržu o Koenu. Kada mi je devedesetih godina, prijatelj mojih roditelja koji se odselio u Kanadu, doneo taj disk, „Smrt ljubavnika“ ‒ nisam razumeo sve reči, dolazile su glasom sa druge strane života. Ali znao sam i ja da pesnik govori nešto važno; uz to, u doba kada su ljubavničke veštine bile puka teorija, delovala mi je velika ta smrt, umreti u motelu kraj auto-puta kao ljubavnik umoran od avantura.
Džordž ostavlja čašu, udara njom teatralno o šank: – Vreme je. Ispijte, deco, i da sviramo!
*
„Kiša miriše zato što stabljike i lišće luče fine, mirisne smole, stvarajući olfatičku mešavinu koja godi čovekovom čulu mirisa“ – čitam članak o kiši u listu „Bafalo Njuz“, čekajući da mine letnji pljusak. Američke su novine pravougaonog, uskog formata, traže širok sto, kancelarijski, ili barski šank, migolje se iz ruku i ne daju se čitati stojećki.
Pišu još bafalske novine, u letnje vreme kad je život lak, o ulicama i licima grada, o prijateljstvu između Tvena i Tesle – usred kulturne rubrike slika Tvena u Teslinoj laboratoriji kraj Nijagare. Pisac kao da priča o Tomu Sojeru, dečački zaneseno, zagledan u svetleću kuglu.
Znam lica i ulice grada, a opet mi, kao ova slika okružena slovima na novinskoj hartiji, pogled privuče nešto novo. Tako, u svojim lutanjima bafalskim ulicama koje od keja vode ka trgu Lafajet (zgrade, banke, osiguravajuće kuće i koledži liče na zdanja iz stripa Dik Trejsi), ugledao sam iza kišne zavese mural, šarenu džez-fresku. Djuk Elington, Kaunt Bejsi, Majls Dejvis, Net King Kol i još nekoliko lica koja su ostavila trag u muzičkoj istoriji Bafala između dva svetska rata, kada je grad doživeo svojevrsnu renesansu i imao, kako ovde vole reći, najviše milionera po kilometru kvadratnom u celoj Americi.
Kao što kiša spira sa bilja smole i čini da se arome spoje u jednu, za nosnice zavodljivu smešu, tako posle nje, ostaje raspršeno svetlo pa se i na portretima, na pozadini od crvenih cigli, jasno ocrtavaju likovi i boje. Klub obojenih muzičara – tako glasi istorijsko ime kluba – ispisano zlatnim, reljefastim slovima iznad slike. Počeo je Klub kao sindikat braneći interese crnih muzičara, u vremenu kad je i za odsedanje u hotelu postojala posebna knjiga za takve goste, kao u filmu „Zelena knjiga“.
Napisao je Džek London: „Crni čovek nikad neće shvatiti belog čoveka, ni beli crnog, dokle god je crno crno, a belo belo.“ Prozorče kao brodsko okno, ostalo iz vremena prohibicije, svedoči kao i samo istorijsko ime o vremenu kad se u ovaj hram džeza ulazilo tako što se najpre vidi ko može ući. Danas deluje neobično da se klub džeza naziva po boji čovekove kože, ali razlozi tradicije, poreklo džeza i njegovih protagonista sačuvali su staro ime – džez je nadasve vezivno tkivo, muzika zadimljenih barova i nebeskih sfera, džez i sloboda koračaju ruku pod ruku.
*
Rominja kiša iznad bafalskog kluba, Širli toči i sluša, smenjuju se brzi sving, latinskoamerički ritmovi, bosa nova koja nosi talase okeana, sentimentalne balade, dok Džordž svira svoj bluz. Lica sa džez-freske čuvaju hram muzike kao dobri, neokaljani sveci.
Hodajući bafalskim meandrima, primetim najednom smenu godišnjeg doba. Na putu za Amherst, na putokazu, neko je crvenim sprejom napisao „Skreni ovde. Volim te“. Uz put bilbordi: reklame za osiguranje, pozivi na misu, fešte u čast veterana. Škole, bolnice i crkve iz viktorijanskog vremena. Što se ide dalje od grada, zgrade su manje, oko njih polja koja su leti igrališta za golf a zimi tereni za nordijsko skijanje. Blizu su reka i jezero Iri, voda donosi svežinu, ujutro se čuje pev američke kreje, ptice koja izmiče oku posmatrača i ne da se slikati – ovde nema teških snova.
Pred san treba čitati poeziju, ona je tajni život i plovidba brodom ka ušću reke kroz koju se džez provlači kao tanka plava nit, a sve ostaje zapisano u Koenovoj velikoj „Knjizi čežnje“.
Nestor bafalskog orkestra
Bafalo, država Njujork, 2019.
*
Prišao je šanku polako, odložio saksofon kraj sebe i naslonio ruku kao što mornar vezuje barku za dobro znano molo. Gilespijeva Noć u Etiopiji, pesma koja nosi odjek zurli i magiju pustinjske tame, tek beše stala i nagla tišina čuvala je još zvuk melodije.
– Puštajte muziku – viknuo je taj tvenovski lik sa snežnobelom bradom na crnom licu i nakon stanke nastavio: – Ovako, kad iznenada zavlada muk, pomislio bi čovek da će svaki tren početi racija!
– Ovo je Džordž, najstariji u našem bafalskom orkestru – dodaje šankerica likom na Vupi Goldberg, sa pletenim kikama i naočarama, dok pušta tihu instrumentalnu muziku, te se meša zvuk tek zatihnule pesme i one koja počinje.
Uz prve taktove starina veli: – Ovo je Širli, dobra vila naše, kako je zovem, bafalske džez bande. – Izgovara i on već spremnu frazu kao da svira valjano uvežban solo pasaž.
U kasno popodne, kad se muzičari spremaju za večernji nastup, nekoliko ljubitelja džeza pilo je za šankom kanadsko pivo sa znakom javorovog lista; muzičari na sceni, kako u čaroliji džeza biva, u trenu su postali jedan grupni portret u crno-belom sa omota džez ploča. Uvežbavaju omaž Lenardu Koenu, sviraju na svoj način njegove najpoznatije pesme.
Nije daleko odavde Koenov grad Montreal. Ovo je rub američke zemlje, Bafalo, grad snega i hokejaških utakmica. Zimi je kej okovan ledom a gusta magla zastire pogled na drugu stranu. U letnje vreme obala oživi, širi se miris vode i žitarica iz silosa i pivnica, šetač gleda ledolomce koji će za nekoliko meseci krčiti put kroz zaleđenu reku.
Preko su slapovi Nijagare i Kanada, i zelene šume javora što ga zovu ptičji, čiji rasečeni godovi liče na male, vrtložne oči ptice. Drvo pušta smolasti sok, sirup boje meda, ima slatkoću i skrobni ukus kore. U jesenje doba kada se razlivaju boje, i koje je kažu pesnici ponajviše vreme poezije, ima u Bafalu atmosfere iz Koenovih stihova, tajni skrivenih u kulama od pesme, u tankim hotelskim zidovima i toploti prokrijumčarenoj u dugim kaputima od kašmira i tvida.
*
Saksofonista govori o Kanadi, montrealskim i bafalskim barovima, o Koenu, velikom učitelju poezije i ljubavi, i vremenu kad se tamo odlazilo po novi instrument. Kanađani, kaže, prave gitare od jasne, svetle smrče, blistave trube i saksofone, klavire kakav je svirao veliki džezer Oskar Piterson. Na ovo citiram minijaturu iz knjižice „Bleferski vodič za džez“: „Kad je reč o Oskaru Pitersonu, treba znati da je Kanađanin, da ima preko stotinu kila i da je živ.
Iako Pitersona nema već više od decenije, stari znalac džez anegdota ne da se pomesti: – Bilo je nečeg u tom prelasku preko reke, makar pisak za saksofon koštao jednako i u kvebeškim muzičkim prodavnicama. – A Koen je – ponavlja kao što se u džezu posle solo deonice vraća na temu – veliki učitelj ljubavi i poezije. Nisam razumevao sve stihove, ali znao sam da svojim proročki dubokim glasom govori nešto važno. Sad je na onome svetu, valjda i tamo ima muzike i pesme.
Priča Džordž o poslednjem Koenovom albumu, o muzici što je kao plašt obgrlila pesnikov glas, koji kao da je već dopirao sa drugog sveta. A Širli ne daje muzičarima da piju, i kao mati kaže: tek posle probe, valja svirati u noć. Padaju mi na um svi dobri barmeni, oni znaju slušati priče treznog, pripitog i pijanog gosta. Pamtim scene iz bejrutskih mehana i barova gde se svira džez, ali i muzika na orijentalnoj lutnji i nostalgične pesme Mediterana; pamtim i priče taksiste Halila – kao što Džordž svira svojom linijom tonova, on sledi svoj tok vožnje i misli, priče plove uz put koji od Bejruta vodi ka jugu. Tamo, polažu u žar sveže plodove artičoke, otkidaju njene listove polako jedan po jedan, kao što teku i prožimaju se muzičke fraze.
I ovaj bafalski džez je priča i pričanje, pesma sirena i vera da će buka sveta nakratko utihnuti. Svirači prilaze Džordžu. Kako se mornari okupljaju oko Odiseja ili ratnici oko najstarijeg, tako se i oni okupljaju oko Nestora svog orkestra; napolju svet, Amerika cela, dok na rubu zemlje orkestar zastaje između numera kao što u luci pristaje regata. Skrene plovidba nekad sa glavnog toka, a Džordž je mornar koji u dobrom solu na saksofonu polako blagim prelazima stiže do visokog tona, treba mu vremena da u priču uplovi. Priča je ispričana već mnogo puta – došaptava Širli – o dolasku Koenovom u Bafalo, sedamdesetih godina.
– Bilo je to vreme velike muzike, Dilan, i Dženis Džoplin, njoj je Lenard posvetio pesmu „Čuveni plavi kaput“. A ja sam bio tek muzički junoša, mladi saksofonista, povazdan sa svirke na svirku. Bilo je to dobro vreme za nas muzičare, duvali su tad u Bafalu (u džezu se na svim instrumentima duva a ne svira) mnogi, bilo je puno scena, gde smo svirali mi, domaći, i svi oni koje je put muzike doveo u Bafalo. Tako i Koen dođe te godine u naš grad, sleti na aerodrom Nijagara, u crnom odelu, sa šeširom, elegantan kao panter, prilaze novinari i obožavaoci, dok škljocaju blicevi, deli potpis na knjizi ili ploči. Za koncert sve spremno, saksofonista iz pratećeg benda razboleo i traže zamenu, muzičara koji će u nekoliko numera odsvirati solo. Pita Koen, pitaju iz benda: „Ima li takvog svirača kod vas, u Bafalu?“
Slušam Džordžovu priču i prisećam se priče levantskog berberina o tom kako je brijao saudijskog kralja Fejsala u vreme posete Libanu, a ovaj mu kroz zveket makaza kazivao o svojim miljenicima – rasnim arapskim konjima, koji će trčati trku na bejrutskom hipodromu, te kako je obrijao kralja jer lice je lice, a britva britva. A u priči bafalskog saksofoniste, muzika je harmonija, sazvučje glasova, američki bluz. i njegovi modri tonovi.
*
Svirao je Džordž na Koenovom koncertu u dvorani, saksofon je uz akorde na kantri gitarama zvučao kao zov retke ptice, mužjaka dakako, i to onda kad se udvara ne bi li se umilio ženki. Tako je, polako i pomalo stidljivo, počinjao Džordž svaki solo, svirajući zatim sve odlučnije i brže, pa je u visokim intervalima plovio kroz prvi, drugi, treći krug pesme, slivajući se sa Lenardovim basom i triom ženskih vokala. Kasnije, na after partiju, baš u ovom džez klubu, balade su pratili baršunasti prelazi četkicama bubnja, klavirski blok-akordi i tiho šuštanje snara – sve to Džordž oživljava govoreći kao svi majstori priče, iz prvog reda filmskog, u vremenu sadašnjem.
Kazao je još saksofonista da je Koena ponela atmosfera bafalskog džez kluba, mala i šarmantna scena i publika slična montrealskoj, malo više po francuski sladokusna i manje zahtevna od njujorške a opet znalačka za dobru muziku i poeziju. Na kraju, pominje, došao je gazda kluba, i sam džezer, odsvirao nekoliko solo partija na alt saksofonu i dobio za uspomenu šešir od Koena. Sa njim se pesnik na završetku večeri rukovao i zagrlio pride, i popio pivo, za ovim šankom i to ovo isto, sa znakom javora, ili je bilo neko drugo, bafalsko. Jer zagubilo se dosta toga u sećanju, kao u filmu u kojem trubač traga za magičnom trubom Fredija Habarda, sve kako bi odsvirao na njoj džem-sešn, koji, bolujući od amnezije, već istog časa zaboravi.
Govorim i sam Džoržu o Koenu. Kada mi je devedesetih godina, prijatelj mojih roditelja koji se odselio u Kanadu, doneo taj disk, „Smrt ljubavnika“ ‒ nisam razumeo sve reči, dolazile su glasom sa druge strane života. Ali znao sam i ja da pesnik govori nešto važno; uz to, u doba kada su ljubavničke veštine bile puka teorija, delovala mi je velika ta smrt, umreti u motelu kraj auto-puta kao ljubavnik umoran od avantura.
Džordž ostavlja čašu, udara njom teatralno o šank: – Vreme je. Ispijte, deco, i da sviramo!
*
„Kiša miriše zato što stabljike i lišće luče fine, mirisne smole, stvarajući olfatičku mešavinu koja godi čovekovom čulu mirisa“ – čitam članak o kiši u listu „Bafalo Njuz“, čekajući da mine letnji pljusak. Američke su novine pravougaonog, uskog formata, traže širok sto, kancelarijski, ili barski šank, migolje se iz ruku i ne daju se čitati stojećki.
Pišu još bafalske novine, u letnje vreme kad je život lak, o ulicama i licima grada, o prijateljstvu između Tvena i Tesle – usred kulturne rubrike slika Tvena u Teslinoj laboratoriji kraj Nijagare. Pisac kao da priča o Tomu Sojeru, dečački zaneseno, zagledan u svetleću kuglu.
Znam lica i ulice grada, a opet mi, kao ova slika okružena slovima na novinskoj hartiji, pogled privuče nešto novo. Tako, u svojim lutanjima bafalskim ulicama koje od keja vode ka trgu Lafajet (zgrade, banke, osiguravajuće kuće i koledži liče na zdanja iz stripa Dik Trejsi), ugledao sam iza kišne zavese mural, šarenu džez-fresku. Djuk Elington, Kaunt Bejsi, Majls Dejvis, Net King Kol i još nekoliko lica koja su ostavila trag u muzičkoj istoriji Bafala između dva svetska rata, kada je grad doživeo svojevrsnu renesansu i imao, kako ovde vole reći, najviše milionera po kilometru kvadratnom u celoj Americi.
Kao što kiša spira sa bilja smole i čini da se arome spoje u jednu, za nosnice zavodljivu smešu, tako posle nje, ostaje raspršeno svetlo pa se i na portretima, na pozadini od crvenih cigli, jasno ocrtavaju likovi i boje. Klub obojenih muzičara – tako glasi istorijsko ime kluba – ispisano zlatnim, reljefastim slovima iznad slike. Počeo je Klub kao sindikat braneći interese crnih muzičara, u vremenu kad je i za odsedanje u hotelu postojala posebna knjiga za takve goste, kao u filmu „Zelena knjiga“.
Napisao je Džek London: „Crni čovek nikad neće shvatiti belog čoveka, ni beli crnog, dokle god je crno crno, a belo belo.“ Prozorče kao brodsko okno, ostalo iz vremena prohibicije, svedoči kao i samo istorijsko ime o vremenu kad se u ovaj hram džeza ulazilo tako što se najpre vidi ko može ući. Danas deluje neobično da se klub džeza naziva po boji čovekove kože, ali razlozi tradicije, poreklo džeza i njegovih protagonista sačuvali su staro ime – džez je nadasve vezivno tkivo, muzika zadimljenih barova i nebeskih sfera, džez i sloboda koračaju ruku pod ruku.
*
Rominja kiša iznad bafalskog kluba, Širli toči i sluša, smenjuju se brzi sving, latinskoamerički ritmovi, bosa nova koja nosi talase okeana, sentimentalne balade, dok Džordž svira svoj bluz. Lica sa džez-freske čuvaju hram muzike kao dobri, neokaljani sveci.
Hodajući bafalskim meandrima, primetim najednom smenu godišnjeg doba. Na putu za Amherst, na putokazu, neko je crvenim sprejom napisao „Skreni ovde. Volim te“. Uz put bilbordi: reklame za osiguranje, pozivi na misu, fešte u čast veterana. Škole, bolnice i crkve iz viktorijanskog vremena. Što se ide dalje od grada, zgrade su manje, oko njih polja koja su leti igrališta za golf a zimi tereni za nordijsko skijanje. Blizu su reka i jezero Iri, voda donosi svežinu, ujutro se čuje pev američke kreje, ptice koja izmiče oku posmatrača i ne da se slikati – ovde nema teških snova.
Pred san treba čitati poeziju, ona je tajni život i plovidba brodom ka ušću reke kroz koju se džez provlači kao tanka plava nit, a sve ostaje zapisano u Koenovoj velikoj „Knjizi čežnje“.