Naizgled bizaran istup stanovitog Dragana Kolarevića, bezimene i beznačajne osobe koja je u novoj, postdemokratskoj Srbiji blagopostavljena za čoveka br. 2 u Ministarstvu kulture (a čovek br. 1 je jedan isti takav, mada se valjda drukčije zove), odjeknuo je ne samo u Srbiji nego i širom „regije“, za šta i autor teksta koji počinjete čitati verovatno snosi izvesnu krivicu, jer je o njemu prvi pisao. Pa dobro, šta je toliko značajno u beznačajnom iskazu irelevantne osobe na relevantnom položaju?
Dobri je Bog baš svakoga stvorio s nekom svrhom i naumom, nama smrtnicima neprozirnom sve dok ta njegova naizgled uzaludna tvorevina ne zablista punim sjajem. U slučaju ovoga Kolarevića, podozrevam da mu je – Bogu, ne Kolareviću – naum bio da nam pokaže kako i posve budalasti iskazi mogu biti nesvesni prenosioci važnih spoznaja. Naime, Kolarević se bio odlučio preporučiti novim vladarima jednom smušenom papazjanijom u kojoj će koren sveukupne srpske kulturne, vrednosne i identitetske propasti vremenski locirati još u 1915. godinu. Od tada pa naovamo, stvari su bivale sve gore. Kraljevina Jughoslavija bila je zlo i užas za Srbe, valjda samim tim što je bila Jugoslavija; o Titovoj Jugoslaviji ne vredi na trošiti reči, to je tek bila apokalipsa. Ni Miloševićeva Srbija nije bila mnogo bolja sa ovog „srpskog patriotskog“ stanovišta, ma koliko to nekoga neupućenog moglo čuditi. A ovo što je nastalo posle Miloševića, e to je tek dno i raspad, epoha totalne propasti, protiv koje vredi još samo podići „srpski kulturni ustanak“, u kojem bi Kolarević, ako ga se sete, mogao biti jedan od Voždova. Tu je, dakako, i opširni poimenični spisak simboličkih „poturica“, od kojih je ama baš svaki pojedinačno uradio za svoju kulturu čak i spavajući više nego što stotinu Kolarevića učini u budnom i (uslovno) svesnom stanju. Autorova samopreporuka je, uzgred, usvojena u potpunosti: svega pet-šest dana nakon objavljivanja te rukotvorine, dobio je nameštenje u Ministarstvu. Očito se preporučio ovim tekstom, jer ničim drugim nije mogao pošto ničega drugog nije ni bilo; u svom dotadašnjem životu, bio je znan još samo kao urednik i voditelj dnevnika državne televizije iz vremena najcrnje miloševićevske propagande. Ukratko, ološ.
U čemu je, dakle, spoznajna vrednost jednog inače bezvrednog i bezveznog iskaza? Kolarević varira jedno nacionalističko opšte mesto, ali ga varira bez uvijanja, ograda i relativizacija, kako to čine bar malo inteligentniji i obrazovaniji nacionalisti. Upravo zato, njegov je tekst ogoljenije poučan, za seciranje i „čas anatomije“ idealan. Šta je, dakle, srž Kolarevićeve anamneze tragičnog „srpskog slučaja“? Srbi su oboleli od deficita nacionalne svesti i identiteta čim su stupili u zajedničku državu s Drugima (a znamo koji su to Drugi, sigurno nisu Englezi ni Estonci), i čim je krenulo stvaranje svojevrsne, recimo, nadnacionalne ili metanacionalne legure u vidu kulturnoga prožimanja južnih Slovena i ostalih u toj novoj zajednici (mada je ono mnogo starije od te države, ali ko bi još i o tome vodio računa). Dakako, gde god je nekakvo ugrožavanje Srba u pitanju, tu ni Hrvati ne mogu biti daleko (a vredi, dakako, i obrnuto), a simbolički na vrhu te negativne hrvatske hijerarhije su Tito i Krleža: Tito prevashodno kao nosilac političke moći, Krleža kao ideolog, strateg, neko čija avet lebdi nad svima nama, i koliko god da je ubijaš, eto nje opet. E sad, razume se, obojica su em Hrvati em mrtvi (načelno poželjno agregatno stanje), a nacionalizam nikada nije suštinski toliko agresivno okrenut prema „spoljnom neprijatelju“ koliko prema unutrašnjem: nije, dakle, danas pravi problem u Titu i Krleži, nego u „titoistima“ i „krležijancima“ koji da i dalje hegemono okupiraju srpsku kulturu i „srpski duhovni prostor“, tako da tu mira i sreće neće biti dok se protiv takvih ne povede taj famozni ustanak.
Kada bi se radilo o ekskluzivnom umovanju dotičnog, jedva postojećeg Kolarevića, stvar bi bila posve nevredna pažnje, čak i uprkos tome što je ovaj dvonožni entitet sumnjivog ontološkog statusa sada visoko pozicionirani državni činovnik (ta, ionako je u tom svojstvu dostojni reprezent nastajuće postdemokratske Srbije). Njegov tekstoliki rukotvor vrednim notiranja čini, naprotiv, upravo to da je on zapravo tek presek, ne čak ni radikalizacija, jednog opštijeg nacionalističkog weltschmerza: uverenja da je negativna tačka preloma u istoriji ona u kojoj je Nacija (ovde srpska, ali recept je univerzalno primenjiv) postala nekako, hm, incestuozno preterano bliska sa Drugima. Ako je taj Drugi pri tome neko koga je, naročito izvana gledano, jedva i moguće, ili sasvim čak nemoguće, precizno odvojiti od Nas – zbog zajedničkog jezika i svake moguće kulturološke bliskosti – onda utoliko gore. I onda utoliko više treba pozorno stražariti na granici, da se to pogubno, identitetski razvodnjavajuće mešanje nekako zaustavi. Nacija, uostalom, mora imati svoju naraciju (ekskluzivno tumačenje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti), bez upliva sa strane; ako prepustimo Drugima da samovoljno interpretiraju tu samo-našu-naraciju, onda Mi postepeno prestajemo da budemo Mi i postajemo Oni. A Oni baš to i žele, zar ne?
Ono što danas dominira srpskim nacionalističkim narativom kada su „kultura“ i „identitet“ u pitanju, upravo je ono što je hrvatskim posmatračima jako dobro poznato iz sopstvenih iskustava sa domaćim inačicama istog paranormalnog fenomena. Ono što najpre upada u oči jeste neka vrsta negativne fasciniranosti Drugim, perverzno zaljubljenog precenjivanja moći i uticaja Drugog: sa stanovišta „identitetski zabrinutih srpskih patriota“, hrvatska je kultura neverovatno snažan i vitalan hegemon, koji je u potpunosti okupirao Srbiju i „srpske zemlje“, i to od klasike do savremenosti, od visoke kulture u rasponu od Krleže do Olivera Frljića, pa do estrade ili čega god već. I ne samo da „Hrvati“ ovde vladaju i „rade šta hoće“ (evo, čak nam i povraćaju na zastavu!), nego su i mnogi najznačajniji srpski pisci, režiseri ili glumci takođe u kulturološkom smislu „Hrvati“ ili, još gore, „Jugosloveni“, pa im otuda nema važnijeg zadatka nego da u startu guše i marginalizuju ono autentično srpsko u umetničkom i kulturnom smislu, šta god to bilo. A ne radi se, dakako, o tome da to nešto autentično srpsko zaista jeste; naprotiv, to je ona vrsta fantazma koji živi od svoje trajne nerealizovanosti. Kada bi se „ostvario“, odmah bi se rasplinuo u nepostojećosti sopstvenog sadržaja.
Naravno da svi ovi procesi, i levo i desno od Tovarnika, i još mnogo gde, stoje u direktnoj korelaciji sa jugoslovenskim periodom u istoriji. Ali opet, nije li fakat da se država Jugoslavija raspala pre više od dvadeset godina, da se pri tome raspala na najgori i najsramniji mogući način, i da ni na najdaljem povesnom horizontu nema njenog obnavljanja? Ukratko rečeno, nije li Jugoslavija tako čvrsto, tvrdo i duboko mrtva i sahranjena da bi bilo krajnje vreme da se i patriote malo opuste, jer su okolnosti sa „jugofobnog“ stanovišta upravo idealne? Ne, nije! Ispostavlja se, naime, da Jugoslavija, ne kao država nego kao metafora određenoga kulturno-identitetskog prostora, nikada ne može biti dovoljno mrtva da bi to zadovoljilo nacionaliste, i da je zato valja svakoga dana ubijati još po malo, makar upravo i iz tog preogromnog straha da ju se nikada ne može dovoljno ubiti, jer taman što je tresneš lopatom i strovališ je natrag u grob, eto nje sutradan izjutra uskrsle na nekom drugom mestu, kao da ništa nije bilo. Paradoks svoje vrste je da je simbolički živom ne održavaju zapravo stvarni ili imaginarni kulturološki „Jugosloveni“, nego upravo pregrejani, paranoični jugofobi… Otuda sva ta histerija oko samostojnosti hrvatskog jezika (slučaj Kordić), otuda moralna panika oko „ugroženosti ćirilice“ u Srbiji, otuda patriotsko režanje na Krležin festival u Beogradu. Otuda ovih dana Zilhad Ključanin rezignirano jadikuje kako, eto, usred njegove Bosne, uglednu tuzlansku književnu nagradu dobijaju kojekakve „srbijanske i hrvatske učiteljice“, umesto da je daju njemu, Zilhadu, i još ponekom njegovom jaranu. Jer su oni bezbeli bolji i kvalitetniji Bosanci od bilo koje srbijanske i hrvatske učiteljice.
Nije, dakle, ništa započelo s nesrećnim Kolarevićem, niti će s s njim išta završiti. Kolarevići nisu ni lek ni otrov, nego tek simptom. Bolest čiji beznačajan (mada neugodno vonjajući) deo čine jeste bolest identitetskog terora. Ta je bolest uvek potencijalno smrtonosna, a najpogubnija je kada države, sa svojim represivnim mehanizmima, namenski šire njene bacile okolo. Kliconoše su, doduše, najčešće tek groteskne budale, ali nema teže zablude od one da su budale bezopasne.
Nema mira za patriote
Naizgled bizaran istup stanovitog Dragana Kolarevića, bezimene i beznačajne osobe koja je u novoj, postdemokratskoj Srbiji blagopostavljena za čoveka br. 2 u Ministarstvu kulture (a čovek br. 1 je jedan isti takav, mada se valjda drukčije zove), odjeknuo je ne samo u Srbiji nego i širom „regije“, za šta i autor teksta koji počinjete čitati verovatno snosi izvesnu krivicu, jer je o njemu prvi pisao. Pa dobro, šta je toliko značajno u beznačajnom iskazu irelevantne osobe na relevantnom položaju?
Dobri je Bog baš svakoga stvorio s nekom svrhom i naumom, nama smrtnicima neprozirnom sve dok ta njegova naizgled uzaludna tvorevina ne zablista punim sjajem. U slučaju ovoga Kolarevića, podozrevam da mu je – Bogu, ne Kolareviću – naum bio da nam pokaže kako i posve budalasti iskazi mogu biti nesvesni prenosioci važnih spoznaja. Naime, Kolarević se bio odlučio preporučiti novim vladarima jednom smušenom papazjanijom u kojoj će koren sveukupne srpske kulturne, vrednosne i identitetske propasti vremenski locirati još u 1915. godinu. Od tada pa naovamo, stvari su bivale sve gore. Kraljevina Jughoslavija bila je zlo i užas za Srbe, valjda samim tim što je bila Jugoslavija; o Titovoj Jugoslaviji ne vredi na trošiti reči, to je tek bila apokalipsa. Ni Miloševićeva Srbija nije bila mnogo bolja sa ovog „srpskog patriotskog“ stanovišta, ma koliko to nekoga neupućenog moglo čuditi. A ovo što je nastalo posle Miloševića, e to je tek dno i raspad, epoha totalne propasti, protiv koje vredi još samo podići „srpski kulturni ustanak“, u kojem bi Kolarević, ako ga se sete, mogao biti jedan od Voždova. Tu je, dakako, i opširni poimenični spisak simboličkih „poturica“, od kojih je ama baš svaki pojedinačno uradio za svoju kulturu čak i spavajući više nego što stotinu Kolarevića učini u budnom i (uslovno) svesnom stanju. Autorova samopreporuka je, uzgred, usvojena u potpunosti: svega pet-šest dana nakon objavljivanja te rukotvorine, dobio je nameštenje u Ministarstvu. Očito se preporučio ovim tekstom, jer ničim drugim nije mogao pošto ničega drugog nije ni bilo; u svom dotadašnjem životu, bio je znan još samo kao urednik i voditelj dnevnika državne televizije iz vremena najcrnje miloševićevske propagande. Ukratko, ološ.
U čemu je, dakle, spoznajna vrednost jednog inače bezvrednog i bezveznog iskaza? Kolarević varira jedno nacionalističko opšte mesto, ali ga varira bez uvijanja, ograda i relativizacija, kako to čine bar malo inteligentniji i obrazovaniji nacionalisti. Upravo zato, njegov je tekst ogoljenije poučan, za seciranje i „čas anatomije“ idealan. Šta je, dakle, srž Kolarevićeve anamneze tragičnog „srpskog slučaja“? Srbi su oboleli od deficita nacionalne svesti i identiteta čim su stupili u zajedničku državu s Drugima (a znamo koji su to Drugi, sigurno nisu Englezi ni Estonci), i čim je krenulo stvaranje svojevrsne, recimo, nadnacionalne ili metanacionalne legure u vidu kulturnoga prožimanja južnih Slovena i ostalih u toj novoj zajednici (mada je ono mnogo starije od te države, ali ko bi još i o tome vodio računa). Dakako, gde god je nekakvo ugrožavanje Srba u pitanju, tu ni Hrvati ne mogu biti daleko (a vredi, dakako, i obrnuto), a simbolički na vrhu te negativne hrvatske hijerarhije su Tito i Krleža: Tito prevashodno kao nosilac političke moći, Krleža kao ideolog, strateg, neko čija avet lebdi nad svima nama, i koliko god da je ubijaš, eto nje opet. E sad, razume se, obojica su em Hrvati em mrtvi (načelno poželjno agregatno stanje), a nacionalizam nikada nije suštinski toliko agresivno okrenut prema „spoljnom neprijatelju“ koliko prema unutrašnjem: nije, dakle, danas pravi problem u Titu i Krleži, nego u „titoistima“ i „krležijancima“ koji da i dalje hegemono okupiraju srpsku kulturu i „srpski duhovni prostor“, tako da tu mira i sreće neće biti dok se protiv takvih ne povede taj famozni ustanak.
Kada bi se radilo o ekskluzivnom umovanju dotičnog, jedva postojećeg Kolarevića, stvar bi bila posve nevredna pažnje, čak i uprkos tome što je ovaj dvonožni entitet sumnjivog ontološkog statusa sada visoko pozicionirani državni činovnik (ta, ionako je u tom svojstvu dostojni reprezent nastajuće postdemokratske Srbije). Njegov tekstoliki rukotvor vrednim notiranja čini, naprotiv, upravo to da je on zapravo tek presek, ne čak ni radikalizacija, jednog opštijeg nacionalističkog weltschmerza: uverenja da je negativna tačka preloma u istoriji ona u kojoj je Nacija (ovde srpska, ali recept je univerzalno primenjiv) postala nekako, hm, incestuozno preterano bliska sa Drugima. Ako je taj Drugi pri tome neko koga je, naročito izvana gledano, jedva i moguće, ili sasvim čak nemoguće, precizno odvojiti od Nas – zbog zajedničkog jezika i svake moguće kulturološke bliskosti – onda utoliko gore. I onda utoliko više treba pozorno stražariti na granici, da se to pogubno, identitetski razvodnjavajuće mešanje nekako zaustavi. Nacija, uostalom, mora imati svoju naraciju (ekskluzivno tumačenje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti), bez upliva sa strane; ako prepustimo Drugima da samovoljno interpretiraju tu samo-našu-naraciju, onda Mi postepeno prestajemo da budemo Mi i postajemo Oni. A Oni baš to i žele, zar ne?
Ono što danas dominira srpskim nacionalističkim narativom kada su „kultura“ i „identitet“ u pitanju, upravo je ono što je hrvatskim posmatračima jako dobro poznato iz sopstvenih iskustava sa domaćim inačicama istog paranormalnog fenomena. Ono što najpre upada u oči jeste neka vrsta negativne fasciniranosti Drugim, perverzno zaljubljenog precenjivanja moći i uticaja Drugog: sa stanovišta „identitetski zabrinutih srpskih patriota“, hrvatska je kultura neverovatno snažan i vitalan hegemon, koji je u potpunosti okupirao Srbiju i „srpske zemlje“, i to od klasike do savremenosti, od visoke kulture u rasponu od Krleže do Olivera Frljića, pa do estrade ili čega god već. I ne samo da „Hrvati“ ovde vladaju i „rade šta hoće“ (evo, čak nam i povraćaju na zastavu!), nego su i mnogi najznačajniji srpski pisci, režiseri ili glumci takođe u kulturološkom smislu „Hrvati“ ili, još gore, „Jugosloveni“, pa im otuda nema važnijeg zadatka nego da u startu guše i marginalizuju ono autentično srpsko u umetničkom i kulturnom smislu, šta god to bilo. A ne radi se, dakako, o tome da to nešto autentično srpsko zaista jeste; naprotiv, to je ona vrsta fantazma koji živi od svoje trajne nerealizovanosti. Kada bi se „ostvario“, odmah bi se rasplinuo u nepostojećosti sopstvenog sadržaja.
Naravno da svi ovi procesi, i levo i desno od Tovarnika, i još mnogo gde, stoje u direktnoj korelaciji sa jugoslovenskim periodom u istoriji. Ali opet, nije li fakat da se država Jugoslavija raspala pre više od dvadeset godina, da se pri tome raspala na najgori i najsramniji mogući način, i da ni na najdaljem povesnom horizontu nema njenog obnavljanja? Ukratko rečeno, nije li Jugoslavija tako čvrsto, tvrdo i duboko mrtva i sahranjena da bi bilo krajnje vreme da se i patriote malo opuste, jer su okolnosti sa „jugofobnog“ stanovišta upravo idealne? Ne, nije! Ispostavlja se, naime, da Jugoslavija, ne kao država nego kao metafora određenoga kulturno-identitetskog prostora, nikada ne može biti dovoljno mrtva da bi to zadovoljilo nacionaliste, i da je zato valja svakoga dana ubijati još po malo, makar upravo i iz tog preogromnog straha da ju se nikada ne može dovoljno ubiti, jer taman što je tresneš lopatom i strovališ je natrag u grob, eto nje sutradan izjutra uskrsle na nekom drugom mestu, kao da ništa nije bilo. Paradoks svoje vrste je da je simbolički živom ne održavaju zapravo stvarni ili imaginarni kulturološki „Jugosloveni“, nego upravo pregrejani, paranoični jugofobi… Otuda sva ta histerija oko samostojnosti hrvatskog jezika (slučaj Kordić), otuda moralna panika oko „ugroženosti ćirilice“ u Srbiji, otuda patriotsko režanje na Krležin festival u Beogradu. Otuda ovih dana Zilhad Ključanin rezignirano jadikuje kako, eto, usred njegove Bosne, uglednu tuzlansku književnu nagradu dobijaju kojekakve „srbijanske i hrvatske učiteljice“, umesto da je daju njemu, Zilhadu, i još ponekom njegovom jaranu. Jer su oni bezbeli bolji i kvalitetniji Bosanci od bilo koje srbijanske i hrvatske učiteljice.
Nije, dakle, ništa započelo s nesrećnim Kolarevićem, niti će s s njim išta završiti. Kolarevići nisu ni lek ni otrov, nego tek simptom. Bolest čiji beznačajan (mada neugodno vonjajući) deo čine jeste bolest identitetskog terora. Ta je bolest uvek potencijalno smrtonosna, a najpogubnija je kada države, sa svojim represivnim mehanizmima, namenski šire njene bacile okolo. Kliconoše su, doduše, najčešće tek groteskne budale, ali nema teže zablude od one da su budale bezopasne.
***
Objavljeno u Jutarnjem listu 10. rujna