ova se bajka ne kazuje dok se čeka kod zubara, za proveru proteze…
*
Još je veliki, učeni Ciceron jednom rekao: Praeteria mutare non possumus. Prošlost ne možemo da menjamo! Odakle onda ta neprestana potreba nekih ljudskih bića da vraćaju prošlost? Begstvo od sadašnjih problema? To je izgleda najjednostavniji odgovor za one koji po bezbroj puta prepričavaju, ukrašavaju i zamajavaju se anegdotama iz sopstvene prošlosti. Možda se u tim, po iks puta ponavljanim, nakićenim pričama iz mladosti krije potreba za očuvanjem ravnoteže između onog što smo nekad bili i onog što smo danas, jer u reci života svako od nas postavlja svoj filter i odlučuje šta da zadrži, a šta ne. Neprestano, u svakom momentu, umire poneki deo nas, a mi, kao da verujemo da smo besmrtni, čak i na sahranama naših najbližih, i zidamo svoju ličnu istoriju kao da smo Cezar ili Galilej. Besmislen napor da ostanemo zapamćeni, kada ipak, jednog dana, budemo morali da odemo? Ali, zar to nije ljudski, taj naš samoznačaj koji nam i kada smo najbeznačajniji pruža samodopadljivu sigurnost da smo upravo mi to izvanredno i unikatno delo Tvorca. Starenje, svakako, umanjuje taj naš gigantizam, iako sam svedok da se neki od mojih vršnjaka ubeđuju da su mladi heroji! Heroji koji se poštapaju, ha…osim onog, večitog deteta, koji hop, hop, hop, leti i traje, onakav inteligentan i neodgovoran, zauvek!
A šta onda da kažem ja, sa dva tako različita života za sobom? Sedim na klupi u Kensingtonskom parku, dobrano blizu jeseni života, oko mene golubovi kljucaju hlebne mrvice koje im donosim svake nedelje. Svako sa svojom sudbinom. Eto, na nekim stablima lišće počinje da žuti i pada još u augustu, slično onim ljudima koji kulminaciju svoje životne snage i privlačnosti doživljavaju u mladosti, pa onda dopuštaju godinama da ih jednostavno pregaze. Gotovo bez otpora. Dobro je napisao mudri Horacije: Est modus in rebus, sunt certi deniljue fines. Postoji mera u stvarima, postoje, konačno, određene granice za sve. Neka drveća, pak, čuvaju svoje lišće do u kasnu jesen, ono se drži kao preostale vlasi nekada bujne kose kod onih usamljenih veterana koji se šetaju po glavnim stazama u parku, doterani elegantno, sa ponekim istaknutim detaljem, na primer sa belom svilenom maramicom u gornjem levom džepu redengota, da bi naglasili svoj beg iz dosadne rutine porodičnog života. Već prastari i pregordi da uđu u neki od čađavih pabova, oni još uvek defiluju parkom, sa svojom očuvanom dopadljivošću, i to što je moguće uspravnije. Čak i kad odjednom zapljušti kiša i čovek za minut postaje mokar do gole kože kao da je upao u Temzu, pa i onda ovi večni gordeljivci bez žurbe otvaraju kišobrane, kao da se radi o suncobranu. Neka od takvih drveća kao da su se namerno osamila i postala nalik na one čudake tipične za naše Ostrvo, koji odvojeni na ledini prkose vetrometinama, do kraja svoji, i kada im osakate truplo i odvuku ga bilo do neke otmene manifakture za stilski nameštaj, ili pak do nekog bednog stovarišta drva za ogrev.
Osim ovih, postoji još jedan tip listopadnih drva u parku, takvi koji se od svog zlatnog lišća oslobađaju ne postepeno, već odjednom, rasprostirući oko sebe zlatni, meki oreol, kome se dive podjednako i deca i njihove majke, trčkarajući oko njih i posipajući se lišćem. Ipso facto, sami po sebi, oni poseduju nešto što zrači od njih, bez pretvaranja, doterivanja i kićenja, to nešto koje drugi osećaju kao moć koja utiče na njih kada se nađu u njihovoj blizini ili kada čuju njihov glas. Ljuod natura dat, nemo tollere potest. Ono što priroda daje, niko ne može oduzeti! A Petar? Koje je on drvo? Listopadno – sigurno ne! On je samozadovoljan, večan, netrošljiv, bez opadanja. Igličast! Da, i to od onih kojima vešti Japanci zaustavljaju rast i ostavljaju ih takve malecke, lepe, nepromenljive. Igličasti bonsai!
Poznato mi je da nepisana pravila okoline znaju da uguše, ili bolje rečeno, umire individualnost. S druge strane, zar svaka zrela ličnost ne zadržava svoju individualnu unikatnost? Slažem se, Petar je ima, iako nikada neće sazreti, ali je imam i ja. On možda vidi dalje od onoga što je vidljivo, osim toga je i letač. On ne stari, a poznato je da je vid kod dece bez naočara jasniji od vida jednog šezdesetogodišnjeg džentlmena. Ali ja sam podešavao svoju prirodu društvenim normama, socijalnom razumu, a on? Njegova jedina “obaveza” je da zanese, polete i ukrsti mačeve sa nekim izgubljenim kapetanom bez kompasa. Samo trčka levo-desno, kao bajagi da uživa u igrama bez granica, a jadne devojčice koje generacijama zavodi kao da im daruje ceo život (a njegov život je beskrajan), sve su one ubeđene da su povlašćene princeze, dok on nakuplja prijatne uspomene od svojih mangupluka. On je, da kažemo istinu, prilično bez srca, ali ko bi se usudio to da kaže devojčicama, omrznuće ga do kraja života!
Kao i obično, park je napunjen dečurlijom, guvernantama i psima, ali se niko od njih ne usuđuje da uznemirava golubove, jer su već upoznali moj namćorluk. Posmatraju nas, mene i ptice, sa pristojne distance, deca najotvorenije, psi ispod oka, ali svi se oni pomalo pribojavaju mene, kao da sam stari Solomon Grakač, gavran sa kojim se Petar sreo upravo u ovom parku kada je prvi put poleteo odbijajući dalje da raste. Pri tom susretu, prastari gavran, koji kažu nije badava nosio mudro ime, sažalio se na Petra, na jednog “Polutana” (ni ptica, ni pravo dete) i pomogao mu da se koliko toliko saživi sa svojom sudbinom. Što jednom tipu kakav je Petar nije bilo nimalo teško. Kada smo se mi, izgubljeni dečaci, našli u Nedođiji, Petar se već ponašao kao apsolutist sa neprikosnovenim vladarskim pravom.
Nedođija! Sve u svemu, to je bila jedna beskrajna trka: nas su jurili gusari, njih crvenokožci, a oni pak nisu imali mira od izgladnelih zveri, u čijim kožama smo bili obučeni. Tipičan uroboros, iako ostrvo nije imalo baš kružnu formu, već je nepravilno izduženo, sa grebenima i zalivima; svako je svakome bio za petama ili je vrebao ili je bio u opasnosti, takoreći istovremeno i jedno i drugo. Ali ko bi mogao da zatvori krug, čak i kada je nepravilan? Nema takvog. Samo trka u mestu, iako su stopala vrela od vriska krvi, ali umor ne sme da te nadvlada jer krvoločnom goniocu treba samo malo pa da te uhvati! Uspavljajuće priče koje majke kazuju svojim čedima, a koje je moja supruga kazivala našoj deci, nemaju kraja u izmišljanju divnih stvari iz Nedođije, iako i ja i izgubljeni dečaci, kao dugogodišnji žitelji tog ostrva, najbolje znamo koliko je opasan život bio tamo. Ali, koliko glava, toliko i shvatanja. Quot capita tot sensus.
Petar se najviše razlikovao od svih nas šestoro, mislim da je uostalom zbog toga bio vođa. Mi smo, kao što sam rekao, bili u teškoj, glomaznoj odeći od medveđeg krzna nasuprot njegovog lakog kostima od lišća. Bio je sav od trenutka, i u smehu, i u vređanju: – Poleti Karli! Ajde, sad vi, Blizanci! Krezubi, šta čekaš!? – naređivao nam je kidajući se od smeha, dok smo se mi, zalepljeni za tlo kao krznene lopte kotrljali pri padu i sami prinuđeni da se podsmevamo svojoj nemoći. Ali, kao što sam rekao, Petar je bio drugačiji i po izgledu i po šarmu i po sigurnosti kojom je uspevao da gazduje našom družinom.
A i zabranio nam je da ličimo na njega. On nas je, kako kaže Majkl Darling, oduvek držao u šaci. Iako je Majkl bio najmanji i najnaivniji od svih, i tada najspremniji da zaboravi sve iz spoljašnjeg sveta, sada, posle toliko godina i decenija (pa njegov najstariji sin Robert upravo završava u Itonu) sklon je tome da vraća slike koje je u vreme Nedođije prihvatao sa uzbuđenjem ljudskog mladunčeta. Znam da neki okolo ogovaraju Majkla da je brbljivac, koji često kaže i ono što ne treba, ali ja, ne samo zbog rođačkih veza, volim njegovo društvo. On je čovek koji vas uz neprestane anegdote lako oslobađa inertnosti. Njegova misao leti po rubovima, u čemu na neki način liči na Petra, iako je daleko od njegovog autoritativnog samoljublja. Obojica, čini mi se, poseduju izvestan manirizam, svest kako da se dopadnu, samo što je kod Petra to povezano sa uobraženošću jednog Nerona, dok je, suprotno tome, Majkl možda pričljiv, ali u suštini pristojan momak, nikad vulgaran. Ono što me najviše užasava, agresivnost prostakluka koja je u ovoj Imperiji ukroćena zahvaljujući istinoljubivim zakonima naše kraljice, neka joj Gospod daruje što duži i plodniji život, postojala je i te kako u Petrovoj Nedođiji.
U Neverlendu vreme je brzo teklo, dešavalo se mnogo promena, i lakih i mučnih, ali naše godine se nisu menjale. Na neki način, bili smo besmrtni (mada na to nismo ni pomišljali), zaboravljajući da rastemo. Potom, kada su nas doveli kod Darlingovih, sve je počelo da se odvija nekako redovno, od jutarnjeg umivanja pa do uspavljivanja uz Vendine priče, spokojno i sa merom, bez pokojnog kapetana Kuke i njegovih, takođe pokojnih gusara, neka Gospod oprosti njihovim mračnim dušama. I bez Petra, koji se, prema očekivanjima, vratio u Nedođiju. Priznajem, u početku nam je nedostajao. Ali vreme je i dalje teklo, pa su meni, posle trinaesetog rođendana koji smo sa Darlingovima i mojim novim drugovima iz koledža nezaboravno proslavili u porodičnoj kući, počele da rastu dlačice po bradi i telu, a to je kažu znak puberteta, period života u kome se dete inicira u odraslu osobu.
Sećam se, tada, uz opšte odobravanje i žamor svih prisutnih, Vendi je prihvatila da iseče rođendansku tortu i kada se nagnula nad sto, haljinica joj se podigla, visoko, gde završavaju čarape, i ja sam ugledao njene bele butine i osetio (prvi put ovako javno, i mnogo sam se postideo zbog toga) muško uzbuđenje. Bio sam takoreći ljut na sebe, ali sam tada obećao sam sebi da se nikad, evo to kažem prvi put, neću odreći Vendi. Obećanje sam održao, uzeo sam Vendi za ženu. Ex parvis saere magnorum momenta rerum pendent. Važne stvari često zavise od nevažnih.
Prošle nedelje smo sahranili Barnija, mlađeg od Blizanaca. Poginuo je besmisleno, za vreme svoje nedeljne jutarnje šetnje po Trafalger skveru. Jadnik, sluh mu nije bio baš najbolji i dok je prelazio ulicu nije čuo glasna upozorenja vozača kočije. Zatim je vozač kome je očigledno bilo jako žao, izjavio kako je vikao iz svog glasa, ali to uopšte nije dopiralo do čoveka koji se zagledan u nebo, nešto smeškao sam za sebe.
Sa Barnijem nikada nisam razgovarao na duboke teme, kao o politici Dizraelija ili o umetnosti prerafaelita. On je zadržao svoju prostodušnost i simpatičnost iz vremena Neverlenda. Svima nam ga je bilo žao, a Vendi ne izdrža i zaplaka. Zaista, pod budnim okom Darlingovih, svi mi, izgubljeni dečaci, dobili smo solidno obrazovanje i dovoljno početne materijalne sigurnosti što nas je spaslo od zaletanja i rizika srednjeg staleža. Bila nam je potrebna dobra profesija. Ali sve naše pretpostavke o sudbini toliko su nedovoljne i u krajnjem smislu početničke! Eto, ja sam već u godinama iako, da kucnem u drvo, držim se dosta solidno. Ali sam prestar, na primer, da očekujem da me pozovu, hvala Bogu, u neki od onih besmislenih ratova, iako su tu moja trojice sinova koji su još uvek taoci za takvu obavezu, samo ne znam da li da se brinem ili dičim zbog toga. Ali evo, s druge strane, da uzmemo Barnijev slučaj. Ostao je em momak, em bez ambicija da se dokaže na društvenom planu, dobrodušni mlitavko na čiji račun se Majkl često šalio, isto tako dobrodušno kao: – O, Barni, mek si kao pamuk, ali je pamuk mnogo lakši – i slično tome, a Barni bi se smejao na svoj račun…
Znam vrlo dobro da Vendi, vremešna kao i ja, dostojanstvena i poštovana kao što i priliči dami njenog kova i statusa u našem društvu, još uvek zaljubljena u Petra Pana. Namerno ne kažem “Petar” nego “Petar Pan” jer su njeni osećaji i slika koju gaji o njemu, na hiljadu kilometara i na hiljadu časova udaljeni odavde. Onde su, u Neverlendu, i tada, kada je bila devetogodišnja devojčica. A šta bi mogla da se seća, pitam se, jedna odrasla ledi koja već ima i unuku, iz vremena kada je bila tako mlado (i u svakom slučaju bezpolno) biće? Čime još može da se hrani njena fantazija i to zbog jednog neodgovornog putujućeg srcolomca? Šta je to ona našla za vreme svog kratkog, mada istini za volju uzbudljivog boravka u Nedođiji, te je do dan danas drži u zanosu? Znam da ako ga upoređuje sa mnom, sigurno će biti na moju štetu. Jer imam debelo, neizvežbano telo koje posle tridesete izgleda kao da je pod vodom, bez forme. Jer sam predvidljiv u izboru onoga što činim i onoga što kažem – Vendi sigurno misli da moja ličnost nema treću dimenziju, nego da je ravna kao karta iz špila, za razliku od “lucidnog” uma Petra Pana koji ume da se kreće na rubovima ambisa, a pritom da uspe i da se poigra rizikom. A ja, dodirujem zglobove šaka da bih proverio da li mi rukavi od košulje stoje paralelno sa onim na sakou. Jer ono što se očekuje od mene je da govorim precizno, uz dobar akcenat i gramatičke konstrukcije rečenica, pa Majkl mi kaže, iako znam da je dobronamerno: tvoj akcenat ipak otkriva da ne potičeš iz starih aristokratskih porodica”. Ali, habet suum venenum blanda oratio. Laskavi govori imaju svoj otrov. Na kraju, iako ne verujem da bi Vendi dotle došla, ne bih želeo da krivim sebe za nedostatak ljubavi prema deci. To nikako, daleko je od istine. Možda sam izgradio izvesnu aristotelovsku distancu između delova kuće i njihovih namena. Nije mi bilo baš prijatno kada su deca bila mala da ulazim u njihove prostorije, pune mlečnih dečjih mirisa (za razliku od Petra koji je bez pardona i to kroz prozor upadao u dečje sobe). Uostalom, to je posao doilje i majke. Obratno, ne volim ni kada Vendi ili Džejn bez najave upadnu u moju radnu sobu. Ali, to nema veze sa ljubavlju, već sa pristojnim navikama da se poštuje svačiji mir. Kao što izjutra volim zvuk novina dok ih listam. Moram da priznam da se ne snalazim baš dobro u ženskom društvu. Još od Nedođije, pa preko kuće broj 14 i godina provedenih u koledžu, uglavnom sam se kretao u muškom društvu. Još od mladih dana često večeravam u svom Klubu, razume se samo za muškarce, i tamo godinama održavam apsolutno korektna prijateljstva u pušionici ili oko stola za bilijar. Jednostavno, lakše mi je sa muškim polom.
Pa ipak, i sa svim svojim manama, nisam baš toliko običan. U rever volim da zadenem žutu, nerascvetanu ružu, zapravo pupoljak i kao takvog me prepoznaju u Klubu. Kao što sam sklon purama srednje veličine, tako mi se dopadaju žene u belim bundama. Zar to nije otkačeno? Osim toga, imam zaista neverovatnu sposobnost da hvatam i zviždučem tonove iz najnovije operete. To je u Klubu na velikoj ceni.
Kao usvojenik, što su uostalom bili i svi izgubljeni dečaci, preuzeo sam prezime Darling. Majkl se šalio da su se posle našeg dolaska u kuću br.14, Darlingovi namnožili više od duplo. Zaista velika porodica. Ali, g-in Darling je znao sve da nas drži u svojim mekim rukama. Iškolovao nas je, vaspitao da budemo dostojni građani Imperije. Ovi moji kažu da sam u Nedođiji ja bio najsimpatičniji negativac među izgubljenim dečacima. Krezub, sa samo tri zuba. Ali sam upravo ja bio taj koji je po nagovoru Zvončice, gađao Vendi strelom. Ona je kao ogromna bela ptica letela u vazduhu, i neko od nas, mislim Mršavi, koji se oduvek pravio kao da se seća ranijih događaja pre što su ga doveli u Nedođiju, reče da je “Vendi” ime ptice. Zvončica kao da je samo na to čekala, poče da ciči: Petar želi da ustrelite Vendi! Brzo, brzo, Krezubi! Petar će biti zadovoljan. Poslušao sam je, a bio sam odličan strelac, i pogodio sam Vendi tačno usred grudi. Kada je pala na zemlju, bio sam veoma gord na sebe, ali se odmah videlo da to nije ptica, već nešto sasvim drugo. Dobro je pogodio Horacije: Nec semper feriet ljuodcumuljue minebitur arcus. Strela uvek ne pogađa cilj u koji je uperena. Neko je spomenuo da se radi o devojčici. Prebledeo sam i počeo da drhtim. Do tada nisam video nijednu devojčicu, osim Lepe Mame u svom snu. Znam da sam tada pomislio:”eto, sad kada je došla prava mama, ja sam je ustrelio”. Bilo mi je neopisivo žao zbog učinjenog zla, iako me na to nagovorila ljubomorna Zvončica, te sam odmah primio na sebe kaznu, da budem ubijen od ruke Petra Pana i to istom strelom kojom sam pogodila Vendi. Srećom, upravo u trenutku kada sam klečeći čekao kaznu. Neko je čak čuo da je izustila : “Jadni Krezubi…” (iako mi nikako nije jasno otkuda mi je već zapamtila ime). Strela je srećom pogodila dugme, inače poklon od Petra (što je on često isticao!), i to joj je spasilo život.
Vendi nas je zaista tretirala kao majka, manje svojom voljom, a više po našoj želji – nama u Nedođiji je bila potrebna neka osoba koja će se brinuti o nama kao majka i pričati nam priče za “laku noć”. Otkako smo se preselili u London, ulogu majke, što je bilo normalnije, preuzela je g-đa Darling, ali pokroviteljska Vendina pažnja prema meni produži, isprva pomalo sestrinski, zatim u braku, a traje i do dan danas, u vidu onih svakodnevnih sitnih pažnji – koje cipele idu uz određeno odelo, da li da odaberem šešir ili polucilinder kad idemo u vizitu, da ne pijem previše vina (dovoljan je samo njen poluosmeh, ona tako nešto nikad ne bi rekla glasno u društvu) i slično. I tako je ispalo da sam za svoju suprugu uzeo svoj “ulov”, svoju “majku”, svoju “rođaku”. I normalno, u tom smislu, sa istim prezimenom kao moje: Vendi Mojra Anđela Darling. Odnosno, moje kao njeno. Možda je otuda naš brak oduvek delovao pristojno, kao što i treba da bude. Stvorili smo i tri sina, dobro građene i vaspitane, kakve samo može da poželi naša Kraljica. I jednu ćerku, malu Džejn kojoj je Gospod podario ćerku Margaretu, moju unuku. Udxor bona optima possesio. Dobra žena je najbolje imanje.
Zato ne uspevam nikako da shvatim otkuda su mi se javili ovi problemi sa spavanjem. U Nedođiji sam spavao bukvalno pod zemljom, u nekom vidu podruma i to na tvrdom, ledenom tlu, na improvizovanoj postelji od lišća i jedino me je grejalo životinjsko krzno u koje sam bio obučen. Iz pretećeg mraka oko mene možda su vrebali gusari, divlje zveri, aveti i noćna čudovišta, ali ja sam i tada spavao bez problema, spokojno, kao beba. Danas, pak, živim u velikoj kući, da ne kažem palati, sa poslugom i u najudobnijoj spavaćoj sobi, sa mekim, pernatim dušecima. A ipak se noću budim, u znoju, nespokojan i dugo zatim ne mogu da zaspim. Kao da se ispod tih širokih dušeka zaglavilo zrno graška, pa otuda bode li bode. – Rođače, to te kljuca vreme. Ostaresmo, rođače, ostaresmo sami…- Sami? – Sa sobom. Sami sa sobom. A onaj nevaljalac, u to sam siguran, jedne noći će, dok se ja prevrćem u postelji (krezub kakav sam bio u Nedođiji, ali šezdeset godina stariji) doleteti u sobu moje unuke Margarete, baš kao što je doleteo u sobu moje ćerke Džejn i u sobu moje supruge Vendi. Sešće, kao što uvek i čini, na njen krevet i kukuriknuti! Kad se Margareta bude razbudila, ugledaće jednog lepuškastog dečaka. Ali neće uspeti, ispod te dopadljive fizionomije, da sagleda kako je taj dečak i prilično loš. No ne loš po tome što nikad ne briše svoje cipele, nego zato što ne vodi brigu niočemu osim o svom ćefu. Ali moja unuka Margareta, kao i Džejn, kao i Vendi pre nje, neće videti ništa drugo osim lepog veselog dečaka, koji će je naučiti da leti i to pravac ka čudesnoj, tajanstvenoj zemlji Nedođiji. Tako će se to produžavati zauvek, i kada se pretvorim u kosti i prah i pepeo, onaj će Petar Pan dolaziti devojčicama, kukuriknuti i zavoditi ih, uvek podjednako nezreo i večno mlad. Neki starci vremenom podetinje, ali on nikada neće ni ostariti.
Kada budem umro (verovatno od srčanog udara), moja Vendi, s reputacijom poštovane udovice, biće bolje materijalno obezbeđena nego što se nada. Moji sinovi će me pamtiti sa poštovanjem čudno sličnim strahopoštovanju koje su imali u mom prisustvu. U The Timesu, među nekrolozima, moj će biti jedan od najprimetnijih u toj rubrici. Verujem da će Vendi, Džejn i Majkl pustiti po koju suzu na mojoj sahrani iako će im pri odlasku sa groblja, on najverovatnije da ih razvedri ispričati neku šalu iz svog bogatog arsenala. Meni će sve to biti svejedno iako će me, pretpostavljam, u trenutku smrti preplaviti izvesna začuđenost. Šta se Petra tiče, ako mu kojim slučajem spomenu da sam umro, sigurno će se počešati po svojoj nemirnoj kosi i upitati: – Krezubi, ko li to beše?
Eto, i golubovi su odleteli. Lepo su se nagostili i ljubazno se pozdravili sa mnom. “Doviđenja, do sledeće nedelje u isto vreme”. Kao što kaže ko, ako ne mudri Horacije: Singula de nobis anni praedentur euntes. Godine nam prolaze uzimajući jedno po jedno. – Da li bi želeo da se nekada vratimo u Nedođiju? – upitao me je Majkl pre neko veče. – Ovakvi? Sigurno ne. – U pravu si. Zaista se toga nisam setio – zasmeja se on, sa malom dozom ironije koju je mogla da dozvoli njegova vedra priroda. Ali sam tada vrlo dobro znao da smo i obojica postali tužniji.
*
S makedonskog preveo autor
Nedođija
ova se bajka ne kazuje dok se čeka kod zubara, za proveru proteze…
*
Još je veliki, učeni Ciceron jednom rekao: Praeteria mutare non possumus. Prošlost ne možemo da menjamo! Odakle onda ta neprestana potreba nekih ljudskih bića da vraćaju prošlost? Begstvo od sadašnjih problema? To je izgleda najjednostavniji odgovor za one koji po bezbroj puta prepričavaju, ukrašavaju i zamajavaju se anegdotama iz sopstvene prošlosti. Možda se u tim, po iks puta ponavljanim, nakićenim pričama iz mladosti krije potreba za očuvanjem ravnoteže između onog što smo nekad bili i onog što smo danas, jer u reci života svako od nas postavlja svoj filter i odlučuje šta da zadrži, a šta ne. Neprestano, u svakom momentu, umire poneki deo nas, a mi, kao da verujemo da smo besmrtni, čak i na sahranama naših najbližih, i zidamo svoju ličnu istoriju kao da smo Cezar ili Galilej. Besmislen napor da ostanemo zapamćeni, kada ipak, jednog dana, budemo morali da odemo? Ali, zar to nije ljudski, taj naš samoznačaj koji nam i kada smo najbeznačajniji pruža samodopadljivu sigurnost da smo upravo mi to izvanredno i unikatno delo Tvorca. Starenje, svakako, umanjuje taj naš gigantizam, iako sam svedok da se neki od mojih vršnjaka ubeđuju da su mladi heroji! Heroji koji se poštapaju, ha…osim onog, večitog deteta, koji hop, hop, hop, leti i traje, onakav inteligentan i neodgovoran, zauvek!
A šta onda da kažem ja, sa dva tako različita života za sobom? Sedim na klupi u Kensingtonskom parku, dobrano blizu jeseni života, oko mene golubovi kljucaju hlebne mrvice koje im donosim svake nedelje. Svako sa svojom sudbinom. Eto, na nekim stablima lišće počinje da žuti i pada još u augustu, slično onim ljudima koji kulminaciju svoje životne snage i privlačnosti doživljavaju u mladosti, pa onda dopuštaju godinama da ih jednostavno pregaze. Gotovo bez otpora. Dobro je napisao mudri Horacije: Est modus in rebus, sunt certi deniljue fines. Postoji mera u stvarima, postoje, konačno, određene granice za sve. Neka drveća, pak, čuvaju svoje lišće do u kasnu jesen, ono se drži kao preostale vlasi nekada bujne kose kod onih usamljenih veterana koji se šetaju po glavnim stazama u parku, doterani elegantno, sa ponekim istaknutim detaljem, na primer sa belom svilenom maramicom u gornjem levom džepu redengota, da bi naglasili svoj beg iz dosadne rutine porodičnog života. Već prastari i pregordi da uđu u neki od čađavih pabova, oni još uvek defiluju parkom, sa svojom očuvanom dopadljivošću, i to što je moguće uspravnije. Čak i kad odjednom zapljušti kiša i čovek za minut postaje mokar do gole kože kao da je upao u Temzu, pa i onda ovi večni gordeljivci bez žurbe otvaraju kišobrane, kao da se radi o suncobranu. Neka od takvih drveća kao da su se namerno osamila i postala nalik na one čudake tipične za naše Ostrvo, koji odvojeni na ledini prkose vetrometinama, do kraja svoji, i kada im osakate truplo i odvuku ga bilo do neke otmene manifakture za stilski nameštaj, ili pak do nekog bednog stovarišta drva za ogrev.
Osim ovih, postoji još jedan tip listopadnih drva u parku, takvi koji se od svog zlatnog lišća oslobađaju ne postepeno, već odjednom, rasprostirući oko sebe zlatni, meki oreol, kome se dive podjednako i deca i njihove majke, trčkarajući oko njih i posipajući se lišćem. Ipso facto, sami po sebi, oni poseduju nešto što zrači od njih, bez pretvaranja, doterivanja i kićenja, to nešto koje drugi osećaju kao moć koja utiče na njih kada se nađu u njihovoj blizini ili kada čuju njihov glas. Ljuod natura dat, nemo tollere potest. Ono što priroda daje, niko ne može oduzeti! A Petar? Koje je on drvo? Listopadno – sigurno ne! On je samozadovoljan, večan, netrošljiv, bez opadanja. Igličast! Da, i to od onih kojima vešti Japanci zaustavljaju rast i ostavljaju ih takve malecke, lepe, nepromenljive. Igličasti bonsai!
Poznato mi je da nepisana pravila okoline znaju da uguše, ili bolje rečeno, umire individualnost. S druge strane, zar svaka zrela ličnost ne zadržava svoju individualnu unikatnost? Slažem se, Petar je ima, iako nikada neće sazreti, ali je imam i ja. On možda vidi dalje od onoga što je vidljivo, osim toga je i letač. On ne stari, a poznato je da je vid kod dece bez naočara jasniji od vida jednog šezdesetogodišnjeg džentlmena. Ali ja sam podešavao svoju prirodu društvenim normama, socijalnom razumu, a on? Njegova jedina “obaveza” je da zanese, polete i ukrsti mačeve sa nekim izgubljenim kapetanom bez kompasa. Samo trčka levo-desno, kao bajagi da uživa u igrama bez granica, a jadne devojčice koje generacijama zavodi kao da im daruje ceo život (a njegov život je beskrajan), sve su one ubeđene da su povlašćene princeze, dok on nakuplja prijatne uspomene od svojih mangupluka. On je, da kažemo istinu, prilično bez srca, ali ko bi se usudio to da kaže devojčicama, omrznuće ga do kraja života!
Kao i obično, park je napunjen dečurlijom, guvernantama i psima, ali se niko od njih ne usuđuje da uznemirava golubove, jer su već upoznali moj namćorluk. Posmatraju nas, mene i ptice, sa pristojne distance, deca najotvorenije, psi ispod oka, ali svi se oni pomalo pribojavaju mene, kao da sam stari Solomon Grakač, gavran sa kojim se Petar sreo upravo u ovom parku kada je prvi put poleteo odbijajući dalje da raste. Pri tom susretu, prastari gavran, koji kažu nije badava nosio mudro ime, sažalio se na Petra, na jednog “Polutana” (ni ptica, ni pravo dete) i pomogao mu da se koliko toliko saživi sa svojom sudbinom. Što jednom tipu kakav je Petar nije bilo nimalo teško. Kada smo se mi, izgubljeni dečaci, našli u Nedođiji, Petar se već ponašao kao apsolutist sa neprikosnovenim vladarskim pravom.
Nedođija! Sve u svemu, to je bila jedna beskrajna trka: nas su jurili gusari, njih crvenokožci, a oni pak nisu imali mira od izgladnelih zveri, u čijim kožama smo bili obučeni. Tipičan uroboros, iako ostrvo nije imalo baš kružnu formu, već je nepravilno izduženo, sa grebenima i zalivima; svako je svakome bio za petama ili je vrebao ili je bio u opasnosti, takoreći istovremeno i jedno i drugo. Ali ko bi mogao da zatvori krug, čak i kada je nepravilan? Nema takvog. Samo trka u mestu, iako su stopala vrela od vriska krvi, ali umor ne sme da te nadvlada jer krvoločnom goniocu treba samo malo pa da te uhvati! Uspavljajuće priče koje majke kazuju svojim čedima, a koje je moja supruga kazivala našoj deci, nemaju kraja u izmišljanju divnih stvari iz Nedođije, iako i ja i izgubljeni dečaci, kao dugogodišnji žitelji tog ostrva, najbolje znamo koliko je opasan život bio tamo. Ali, koliko glava, toliko i shvatanja. Quot capita tot sensus.
Petar se najviše razlikovao od svih nas šestoro, mislim da je uostalom zbog toga bio vođa. Mi smo, kao što sam rekao, bili u teškoj, glomaznoj odeći od medveđeg krzna nasuprot njegovog lakog kostima od lišća. Bio je sav od trenutka, i u smehu, i u vređanju: – Poleti Karli! Ajde, sad vi, Blizanci! Krezubi, šta čekaš!? – naređivao nam je kidajući se od smeha, dok smo se mi, zalepljeni za tlo kao krznene lopte kotrljali pri padu i sami prinuđeni da se podsmevamo svojoj nemoći. Ali, kao što sam rekao, Petar je bio drugačiji i po izgledu i po šarmu i po sigurnosti kojom je uspevao da gazduje našom družinom.
A i zabranio nam je da ličimo na njega. On nas je, kako kaže Majkl Darling, oduvek držao u šaci. Iako je Majkl bio najmanji i najnaivniji od svih, i tada najspremniji da zaboravi sve iz spoljašnjeg sveta, sada, posle toliko godina i decenija (pa njegov najstariji sin Robert upravo završava u Itonu) sklon je tome da vraća slike koje je u vreme Nedođije prihvatao sa uzbuđenjem ljudskog mladunčeta. Znam da neki okolo ogovaraju Majkla da je brbljivac, koji često kaže i ono što ne treba, ali ja, ne samo zbog rođačkih veza, volim njegovo društvo. On je čovek koji vas uz neprestane anegdote lako oslobađa inertnosti. Njegova misao leti po rubovima, u čemu na neki način liči na Petra, iako je daleko od njegovog autoritativnog samoljublja. Obojica, čini mi se, poseduju izvestan manirizam, svest kako da se dopadnu, samo što je kod Petra to povezano sa uobraženošću jednog Nerona, dok je, suprotno tome, Majkl možda pričljiv, ali u suštini pristojan momak, nikad vulgaran. Ono što me najviše užasava, agresivnost prostakluka koja je u ovoj Imperiji ukroćena zahvaljujući istinoljubivim zakonima naše kraljice, neka joj Gospod daruje što duži i plodniji život, postojala je i te kako u Petrovoj Nedođiji.
U Neverlendu vreme je brzo teklo, dešavalo se mnogo promena, i lakih i mučnih, ali naše godine se nisu menjale. Na neki način, bili smo besmrtni (mada na to nismo ni pomišljali), zaboravljajući da rastemo. Potom, kada su nas doveli kod Darlingovih, sve je počelo da se odvija nekako redovno, od jutarnjeg umivanja pa do uspavljivanja uz Vendine priče, spokojno i sa merom, bez pokojnog kapetana Kuke i njegovih, takođe pokojnih gusara, neka Gospod oprosti njihovim mračnim dušama. I bez Petra, koji se, prema očekivanjima, vratio u Nedođiju. Priznajem, u početku nam je nedostajao. Ali vreme je i dalje teklo, pa su meni, posle trinaesetog rođendana koji smo sa Darlingovima i mojim novim drugovima iz koledža nezaboravno proslavili u porodičnoj kući, počele da rastu dlačice po bradi i telu, a to je kažu znak puberteta, period života u kome se dete inicira u odraslu osobu.
Sećam se, tada, uz opšte odobravanje i žamor svih prisutnih, Vendi je prihvatila da iseče rođendansku tortu i kada se nagnula nad sto, haljinica joj se podigla, visoko, gde završavaju čarape, i ja sam ugledao njene bele butine i osetio (prvi put ovako javno, i mnogo sam se postideo zbog toga) muško uzbuđenje. Bio sam takoreći ljut na sebe, ali sam tada obećao sam sebi da se nikad, evo to kažem prvi put, neću odreći Vendi. Obećanje sam održao, uzeo sam Vendi za ženu. Ex parvis saere magnorum momenta rerum pendent. Važne stvari često zavise od nevažnih.
Prošle nedelje smo sahranili Barnija, mlađeg od Blizanaca. Poginuo je besmisleno, za vreme svoje nedeljne jutarnje šetnje po Trafalger skveru. Jadnik, sluh mu nije bio baš najbolji i dok je prelazio ulicu nije čuo glasna upozorenja vozača kočije. Zatim je vozač kome je očigledno bilo jako žao, izjavio kako je vikao iz svog glasa, ali to uopšte nije dopiralo do čoveka koji se zagledan u nebo, nešto smeškao sam za sebe.
Sa Barnijem nikada nisam razgovarao na duboke teme, kao o politici Dizraelija ili o umetnosti prerafaelita. On je zadržao svoju prostodušnost i simpatičnost iz vremena Neverlenda. Svima nam ga je bilo žao, a Vendi ne izdrža i zaplaka. Zaista, pod budnim okom Darlingovih, svi mi, izgubljeni dečaci, dobili smo solidno obrazovanje i dovoljno početne materijalne sigurnosti što nas je spaslo od zaletanja i rizika srednjeg staleža. Bila nam je potrebna dobra profesija. Ali sve naše pretpostavke o sudbini toliko su nedovoljne i u krajnjem smislu početničke! Eto, ja sam već u godinama iako, da kucnem u drvo, držim se dosta solidno. Ali sam prestar, na primer, da očekujem da me pozovu, hvala Bogu, u neki od onih besmislenih ratova, iako su tu moja trojice sinova koji su još uvek taoci za takvu obavezu, samo ne znam da li da se brinem ili dičim zbog toga. Ali evo, s druge strane, da uzmemo Barnijev slučaj. Ostao je em momak, em bez ambicija da se dokaže na društvenom planu, dobrodušni mlitavko na čiji račun se Majkl često šalio, isto tako dobrodušno kao: – O, Barni, mek si kao pamuk, ali je pamuk mnogo lakši – i slično tome, a Barni bi se smejao na svoj račun…
Znam vrlo dobro da Vendi, vremešna kao i ja, dostojanstvena i poštovana kao što i priliči dami njenog kova i statusa u našem društvu, još uvek zaljubljena u Petra Pana. Namerno ne kažem “Petar” nego “Petar Pan” jer su njeni osećaji i slika koju gaji o njemu, na hiljadu kilometara i na hiljadu časova udaljeni odavde. Onde su, u Neverlendu, i tada, kada je bila devetogodišnja devojčica. A šta bi mogla da se seća, pitam se, jedna odrasla ledi koja već ima i unuku, iz vremena kada je bila tako mlado (i u svakom slučaju bezpolno) biće? Čime još može da se hrani njena fantazija i to zbog jednog neodgovornog putujućeg srcolomca? Šta je to ona našla za vreme svog kratkog, mada istini za volju uzbudljivog boravka u Nedođiji, te je do dan danas drži u zanosu? Znam da ako ga upoređuje sa mnom, sigurno će biti na moju štetu. Jer imam debelo, neizvežbano telo koje posle tridesete izgleda kao da je pod vodom, bez forme. Jer sam predvidljiv u izboru onoga što činim i onoga što kažem – Vendi sigurno misli da moja ličnost nema treću dimenziju, nego da je ravna kao karta iz špila, za razliku od “lucidnog” uma Petra Pana koji ume da se kreće na rubovima ambisa, a pritom da uspe i da se poigra rizikom. A ja, dodirujem zglobove šaka da bih proverio da li mi rukavi od košulje stoje paralelno sa onim na sakou. Jer ono što se očekuje od mene je da govorim precizno, uz dobar akcenat i gramatičke konstrukcije rečenica, pa Majkl mi kaže, iako znam da je dobronamerno: tvoj akcenat ipak otkriva da ne potičeš iz starih aristokratskih porodica”. Ali, habet suum venenum blanda oratio. Laskavi govori imaju svoj otrov. Na kraju, iako ne verujem da bi Vendi dotle došla, ne bih želeo da krivim sebe za nedostatak ljubavi prema deci. To nikako, daleko je od istine. Možda sam izgradio izvesnu aristotelovsku distancu između delova kuće i njihovih namena. Nije mi bilo baš prijatno kada su deca bila mala da ulazim u njihove prostorije, pune mlečnih dečjih mirisa (za razliku od Petra koji je bez pardona i to kroz prozor upadao u dečje sobe). Uostalom, to je posao doilje i majke. Obratno, ne volim ni kada Vendi ili Džejn bez najave upadnu u moju radnu sobu. Ali, to nema veze sa ljubavlju, već sa pristojnim navikama da se poštuje svačiji mir. Kao što izjutra volim zvuk novina dok ih listam. Moram da priznam da se ne snalazim baš dobro u ženskom društvu. Još od Nedođije, pa preko kuće broj 14 i godina provedenih u koledžu, uglavnom sam se kretao u muškom društvu. Još od mladih dana često večeravam u svom Klubu, razume se samo za muškarce, i tamo godinama održavam apsolutno korektna prijateljstva u pušionici ili oko stola za bilijar. Jednostavno, lakše mi je sa muškim polom.
Pa ipak, i sa svim svojim manama, nisam baš toliko običan. U rever volim da zadenem žutu, nerascvetanu ružu, zapravo pupoljak i kao takvog me prepoznaju u Klubu. Kao što sam sklon purama srednje veličine, tako mi se dopadaju žene u belim bundama. Zar to nije otkačeno? Osim toga, imam zaista neverovatnu sposobnost da hvatam i zviždučem tonove iz najnovije operete. To je u Klubu na velikoj ceni.
Kao usvojenik, što su uostalom bili i svi izgubljeni dečaci, preuzeo sam prezime Darling. Majkl se šalio da su se posle našeg dolaska u kuću br.14, Darlingovi namnožili više od duplo. Zaista velika porodica. Ali, g-in Darling je znao sve da nas drži u svojim mekim rukama. Iškolovao nas je, vaspitao da budemo dostojni građani Imperije. Ovi moji kažu da sam u Nedođiji ja bio najsimpatičniji negativac među izgubljenim dečacima. Krezub, sa samo tri zuba. Ali sam upravo ja bio taj koji je po nagovoru Zvončice, gađao Vendi strelom. Ona je kao ogromna bela ptica letela u vazduhu, i neko od nas, mislim Mršavi, koji se oduvek pravio kao da se seća ranijih događaja pre što su ga doveli u Nedođiju, reče da je “Vendi” ime ptice. Zvončica kao da je samo na to čekala, poče da ciči: Petar želi da ustrelite Vendi! Brzo, brzo, Krezubi! Petar će biti zadovoljan. Poslušao sam je, a bio sam odličan strelac, i pogodio sam Vendi tačno usred grudi. Kada je pala na zemlju, bio sam veoma gord na sebe, ali se odmah videlo da to nije ptica, već nešto sasvim drugo. Dobro je pogodio Horacije: Nec semper feriet ljuodcumuljue minebitur arcus. Strela uvek ne pogađa cilj u koji je uperena. Neko je spomenuo da se radi o devojčici. Prebledeo sam i počeo da drhtim. Do tada nisam video nijednu devojčicu, osim Lepe Mame u svom snu. Znam da sam tada pomislio:”eto, sad kada je došla prava mama, ja sam je ustrelio”. Bilo mi je neopisivo žao zbog učinjenog zla, iako me na to nagovorila ljubomorna Zvončica, te sam odmah primio na sebe kaznu, da budem ubijen od ruke Petra Pana i to istom strelom kojom sam pogodila Vendi. Srećom, upravo u trenutku kada sam klečeći čekao kaznu. Neko je čak čuo da je izustila : “Jadni Krezubi…” (iako mi nikako nije jasno otkuda mi je već zapamtila ime). Strela je srećom pogodila dugme, inače poklon od Petra (što je on često isticao!), i to joj je spasilo život.
Vendi nas je zaista tretirala kao majka, manje svojom voljom, a više po našoj želji – nama u Nedođiji je bila potrebna neka osoba koja će se brinuti o nama kao majka i pričati nam priče za “laku noć”. Otkako smo se preselili u London, ulogu majke, što je bilo normalnije, preuzela je g-đa Darling, ali pokroviteljska Vendina pažnja prema meni produži, isprva pomalo sestrinski, zatim u braku, a traje i do dan danas, u vidu onih svakodnevnih sitnih pažnji – koje cipele idu uz određeno odelo, da li da odaberem šešir ili polucilinder kad idemo u vizitu, da ne pijem previše vina (dovoljan je samo njen poluosmeh, ona tako nešto nikad ne bi rekla glasno u društvu) i slično. I tako je ispalo da sam za svoju suprugu uzeo svoj “ulov”, svoju “majku”, svoju “rođaku”. I normalno, u tom smislu, sa istim prezimenom kao moje: Vendi Mojra Anđela Darling. Odnosno, moje kao njeno. Možda je otuda naš brak oduvek delovao pristojno, kao što i treba da bude. Stvorili smo i tri sina, dobro građene i vaspitane, kakve samo može da poželi naša Kraljica. I jednu ćerku, malu Džejn kojoj je Gospod podario ćerku Margaretu, moju unuku. Udxor bona optima possesio. Dobra žena je najbolje imanje.
Zato ne uspevam nikako da shvatim otkuda su mi se javili ovi problemi sa spavanjem. U Nedođiji sam spavao bukvalno pod zemljom, u nekom vidu podruma i to na tvrdom, ledenom tlu, na improvizovanoj postelji od lišća i jedino me je grejalo životinjsko krzno u koje sam bio obučen. Iz pretećeg mraka oko mene možda su vrebali gusari, divlje zveri, aveti i noćna čudovišta, ali ja sam i tada spavao bez problema, spokojno, kao beba. Danas, pak, živim u velikoj kući, da ne kažem palati, sa poslugom i u najudobnijoj spavaćoj sobi, sa mekim, pernatim dušecima. A ipak se noću budim, u znoju, nespokojan i dugo zatim ne mogu da zaspim. Kao da se ispod tih širokih dušeka zaglavilo zrno graška, pa otuda bode li bode. – Rođače, to te kljuca vreme. Ostaresmo, rođače, ostaresmo sami…- Sami? – Sa sobom. Sami sa sobom. A onaj nevaljalac, u to sam siguran, jedne noći će, dok se ja prevrćem u postelji (krezub kakav sam bio u Nedođiji, ali šezdeset godina stariji) doleteti u sobu moje unuke Margarete, baš kao što je doleteo u sobu moje ćerke Džejn i u sobu moje supruge Vendi. Sešće, kao što uvek i čini, na njen krevet i kukuriknuti! Kad se Margareta bude razbudila, ugledaće jednog lepuškastog dečaka. Ali neće uspeti, ispod te dopadljive fizionomije, da sagleda kako je taj dečak i prilično loš. No ne loš po tome što nikad ne briše svoje cipele, nego zato što ne vodi brigu niočemu osim o svom ćefu. Ali moja unuka Margareta, kao i Džejn, kao i Vendi pre nje, neće videti ništa drugo osim lepog veselog dečaka, koji će je naučiti da leti i to pravac ka čudesnoj, tajanstvenoj zemlji Nedođiji. Tako će se to produžavati zauvek, i kada se pretvorim u kosti i prah i pepeo, onaj će Petar Pan dolaziti devojčicama, kukuriknuti i zavoditi ih, uvek podjednako nezreo i večno mlad. Neki starci vremenom podetinje, ali on nikada neće ni ostariti.
Kada budem umro (verovatno od srčanog udara), moja Vendi, s reputacijom poštovane udovice, biće bolje materijalno obezbeđena nego što se nada. Moji sinovi će me pamtiti sa poštovanjem čudno sličnim strahopoštovanju koje su imali u mom prisustvu. U The Timesu, među nekrolozima, moj će biti jedan od najprimetnijih u toj rubrici. Verujem da će Vendi, Džejn i Majkl pustiti po koju suzu na mojoj sahrani iako će im pri odlasku sa groblja, on najverovatnije da ih razvedri ispričati neku šalu iz svog bogatog arsenala. Meni će sve to biti svejedno iako će me, pretpostavljam, u trenutku smrti preplaviti izvesna začuđenost. Šta se Petra tiče, ako mu kojim slučajem spomenu da sam umro, sigurno će se počešati po svojoj nemirnoj kosi i upitati: – Krezubi, ko li to beše?
Eto, i golubovi su odleteli. Lepo su se nagostili i ljubazno se pozdravili sa mnom. “Doviđenja, do sledeće nedelje u isto vreme”. Kao što kaže ko, ako ne mudri Horacije: Singula de nobis anni praedentur euntes. Godine nam prolaze uzimajući jedno po jedno. – Da li bi želeo da se nekada vratimo u Nedođiju? – upitao me je Majkl pre neko veče. – Ovakvi? Sigurno ne. – U pravu si. Zaista se toga nisam setio – zasmeja se on, sa malom dozom ironije koju je mogla da dozvoli njegova vedra priroda. Ali sam tada vrlo dobro znao da smo i obojica postali tužniji.
*
S makedonskog preveo autor