U maju mesecu 1942. godine Hanefija Pelin prima se dužnosti ekonoma bolnice u Novom Pazaru. Bolnica je pod upravom Okružnog načelstva u Kosovskoj Mitrovici. Zvaničan naziv na pečatu glasi: “Spital i Shtetit i RI – Okružna bolnica Novi Pazar”.
Zgrada bolnice (vakufska kuća na dva boja), veličine 60 x 15 metara, nalazi se ispod Hendeka, u Domskom sokaku. Ima jedanaest prostorija, jedno kupatilo i tri nužnika, dva obična i jedan viseći. Četiri veće i dve manje prostorije služe za smeštaj bolesnika, kapaciteta 45 do 50 kreveta. Tri prostorije, veličine 5 x 3 m, služe kao: ambulanta, kancelarija za lekara i ekonomat.
U ambulanti se vrše sve lekarske intervencije. Na sredini ambulante nalazi se ginekološki sto, sa strane otoman i pokretni stočić (doktora Benčana). Uza zid stoji vitrina s malo zavojnog materijala, hirurških instrumenata i lekova[1].
Celokupna administracija bolnice odvija se u prostoriji ekonomata, dok dva manja odeljenja služe kao magacini. U prostoriji ekonomata, na betonskom podu, poređani su daščani preseci za hranu (brašno, makarone, grah i drugo). Na zidovima se nalaze rafovi sa opranim vešom, mantilima, posteljinom. Veš i čaršafi su od jeftinog beza, a mantili od parheta. Dušeci su napunjeni morskom travom, a jastuci vunom.
Kuhinja, vešernica i ogrevni materijal nalaze se u omanjoj šupi udaljenoj tridesetak metara od glavne zgrade. Hrana se sprema u kuhinji i deli po odeljenima budući da bolnica nema trpezarije.
Veš se otkuhava u kazanu a pere ručno. U šupi za drva nalazi se bure (vašljar-bure) za pranje posteljnog materijala i za uništavanje vašaka i dugih gamadi.
U dvorištu bolnice nalazi se bunar, dubok oko dvanaest metara. Iz njega se pumpom voda izbacuje pod krov zgrade gde se pune dva rezervoara i odatle razvodi do bolničkih prostorija.
2. Bolničko osoblje
Pelin u bolnici zatiče sledeće osoblje:
– dr Benčan, ginekolog koji je došao po zadatku (ne zna po čijem naređenju) sa porodicom iz Maribora;
– Petar Mihalović, vodi se kao kurir, a radi na odeljenjima kao priučeni bolničar;
– Tihomir Radović, pomoćni radnik koji zbog velike vašljivoti bolesnika (i njihove prisutne rodbine) radi i na pranju i razvašljivanju veša i odeće;
– Džemka Škrijelj, koja radi u vešeraju i
– Ankica (Cajka), kuharica, čijeg se prezimena ne seća.
3. Tok tekućih problema
“Kad sam (9 maja 1942.) došao u bolnicu, zatekao sam je punu teških ranjenika, uglavnom muslimana. Pored ranjenika tu su bili, kao pratioci, i članovi njihovih porodica.
Doktor Benčan izjutra obavi vizitu i napušta bolnicu. On kreće na praksu po kućama (jer za rad u bolnici ne dobija platu) i nakon toga u Higijenski zavod gdje sa jednim nemačkim lekarom radi mikroskopske preglede obolelih od luesa.
Ranjenike previjaju i hrane članovi njihovih porodica. Stvara se nered i velika gužva. Bolnica liči na pijacu.
Srbi odlaze u Rašku na preglede i lečenje jer se među bolesnicima, posebno ranjenima, prepričavaju međusobni pokolji na Đurđevim stupovima, Šaronjama, Požegi, Lukocrijevu i Šavcima. (Četnici su tri put napadali na grad i tri puta su ih branitelji odbili.).
Svako se svakoga strašio. Svakim danom pristiže sve više obolelog sveta. Najviše je obolelih od gonoreje (lues, sifilis, frenć, francavica, frances beget odujen) te od gube i pegavca. Vašljivost je toliko raširena da se vaši vide na odeći i licima ljudi na ulicama, u dućanima, čajdžinicama i drugim javnim mjestima.
Našao sam se u teškoj i delikatnoj situaciji. Ali sam se smesta uključio u tok tekućih problema.”
4. Južno voće
Sva admnistracija (platni spiskovi i računi) likvidirani su kod Okružnog načelstva u Kosovskoj Mitrovici. Izaslanici Okružnog načelstva iz Kosovske Mitrovice na dan 12. septembra 1943. godine izvršili su detaljan pregled poslovanja u bolnici i napravili zapisnik koji je zaveden pod brojem 674.
Blažo Gvozdenović, ekonom mitrovačke bolnice, pokušava da obodri i poduči svog kolegu. Priča mu kako on namiče novac i hranu od jačih mitrovačkih trgovaca i seljaka. Obija im pragove, vuče ih za rukave pred džamijama i crkvama, ubeđuje kako će im učinjeno dobro biti upisano i u božje i u zemaljske teftere. Priča takođe kako preko Crvenoga krsta dobija južno voće. Predlaže i H. Pelinu da osnuje pododbor Crvenog Krsta u Novom Pazaru.
Pelin prihvata ideju i ide kod sreskog načelnika Ahmeta Dace. Ovaj ga, čuvši predlog, gleda začuđeno: “Čuš šta veli, krst? Ako za to čuje Aćif-efendija obesiće te na prvoj banderi.”
Jedne večeri, H. Pelin svraća u Granatu. Prilazi stolu za kojim sede Vesko Ivković, vlasnik hidorcentrale na Jazu, Arslan Lađar, pekar i Milan Ilić, kazandžija. U def im bije Šećo Vrca, a peva im Safka Melek iz Čerkez mahale. Sve do nekog doba H. Pelin neće stići (a ni smeti) “ni jednu da lane”. Tek u ponoć, kada Vesko i muzika odu iz kafane, započeće izokola da ište sadaku.
– Dobro, dijete, neka toga – preseći će Milan Kazandžija. – No ti meni reci ovo: a imaš li kojeg vlaha tamo?
– Imam – odgovara H. Pelin.
– A koji su?
– Sirotinja iz Varoš mahale. I neki frndovi sa brda.
– Mašanovi?
– Mašanovi – odgovara H. Pelin.
– Haj sad, vozi govna. Namini se sutra i kod Arslana i kod mene.
Par dana docnije H. Pelin će zapisati u bolničkoj knjizi, pod rubrikom “dobrotvori”:
– g. Vesko Ivković, vlasnik hidorcentrale na Jazu, odlučio je da odvoji 100 kilovata struje mesečno za bolničku rasvetu,
– g. Mile Janković, kazandžija iz Batal mahale, darovaće bolničku kuhinju sa četiri i po tovara krompira, dva tovara crvenog kupusa, tovar i po graha i 70 kg. suvog voća (šljiva i krušaka);
– g. Arslan Lađar, pekar iz Batal mahale, spomagaće bolničku kuhinju dva puta heftično sa pet tahti kukuruznog i tri tahte pšeničnog hleba. Za dane Ramazana i Bajrama dodavaće povrh i 50 pitaljki, 150 ćahija i 150 sitnih somuna, budimaca.
5. Flek fiber
Bolnicu često obilaze i špijaju nemački lekari čije je sedište u Vrnjačkoj Banji. Dovode ili odvode devojke koje su bile u kontaktu sa nemačkim vojnicima.
One se leče u našoj bolnici, u velikoj prostoriji na gornjem boju. Nakon lečenja devojke vode nekud, ali im po neka i pobegne. Ako takvu ponova uhvate, bace je u Tabhanu (bivša austro-ugarska kasarna na Bedemu) i onde streljaju. Nemačke vojnike, međutim, ne dovode ovde na lečenje. (Samo je Karlo Kilo, podoficir feldžandarmerije, koji je ranjen kod Dohovića prilikom povlačenja nemačke vojske, umro u novopazarskoj bolnici i sahranjen negde u glinuši ispod Pašioga guvna).
Nemački lekari, po špijanju, mnoge stvari odnose sa sobom, naročito improvizovane instrumente (klešta, fajcove i čarke koje je pravio Iso baca) i sapun. Da bi sačuvao i onako oskudan inventar, H. Pelin na vratima prostorija sa instrumentima i sanitetskim mateijalom, postavlja natpis “Flek fiber – pegavi tifus”.
6. Doktor Benčan
U centu Novog Pazara, ispred “Šedrvana” bila je postavljena velika karta Evrope, na kojoj je žutom trakom označavana linija Istočnog fronta. Doktor Benčan je svakoga dana stajao pored karte i proveravao nemačko napredovanje. Kad je jednog jutra na karti video da žuta traka označava da je osvojen Staljingrad, dr Benčan, koji je obnoć slušao radio London, svojim je štapom pomerio nazad žutu traku.
Uhapšen je istog toga dana ( 27. VIII. 1942) i u toku noći streljan.
Bolnica u Novom Pazaru ostala je bez lekara.
7.
U zabeleškama H. Pelina (u materijalu koje čuva Adem Lađar, njegov sestrić) nalazimo i ovaj podatak:
“U proljeće 1948. godine premešten sam iz bolnice na dužnost referenta za Narodno zdravlje u srezu Štavičkom. U to vreme zatraženo je iz Beograda da se arhive bez istorijske vrednosti prikupe i pošalju u fabriku za preradu hartije. Nečijom nepažnjom (ili naredbom) prikupljena je i poslana celokupna arhiva bolnice. Uništene su bolesničke istorije, bolesničke knjige i protokoli, evidencija od pre rata i za vreme okupacije. To će biti veliki problem za pojedince koji su lečeni u bolnici i koji nisu mogli dobiti potrebne dokumente i papire. Ista su im izdavana na osnovu potvrda koje sam im ja (i docnije Valter Švabo) štancovao na osnovu vlastitog sećanja.”
[1] “Ovi su lekovi bajati i opasni. Potiču kao i sav drugi potrošni materijal iz apoteke Dušana Vranića. Apoteka Dušana Vranića oskudna je i veoma skupa, a sam apotekar Dušan Vranić neprijateljski raspoložen prema mesnom stanovništvu.” ( iz zapisa H. P. od 13. V. 1942.)
Morska trava
1.
U maju mesecu 1942. godine Hanefija Pelin prima se dužnosti ekonoma bolnice u Novom Pazaru. Bolnica je pod upravom Okružnog načelstva u Kosovskoj Mitrovici. Zvaničan naziv na pečatu glasi: “Spital i Shtetit i RI – Okružna bolnica Novi Pazar”.
Zgrada bolnice (vakufska kuća na dva boja), veličine 60 x 15 metara, nalazi se ispod Hendeka, u Domskom sokaku. Ima jedanaest prostorija, jedno kupatilo i tri nužnika, dva obična i jedan viseći. Četiri veće i dve manje prostorije služe za smeštaj bolesnika, kapaciteta 45 do 50 kreveta. Tri prostorije, veličine 5 x 3 m, služe kao: ambulanta, kancelarija za lekara i ekonomat.
U ambulanti se vrše sve lekarske intervencije. Na sredini ambulante nalazi se ginekološki sto, sa strane otoman i pokretni stočić (doktora Benčana). Uza zid stoji vitrina s malo zavojnog materijala, hirurških instrumenata i lekova[1].
Celokupna administracija bolnice odvija se u prostoriji ekonomata, dok dva manja odeljenja služe kao magacini. U prostoriji ekonomata, na betonskom podu, poređani su daščani preseci za hranu (brašno, makarone, grah i drugo). Na zidovima se nalaze rafovi sa opranim vešom, mantilima, posteljinom. Veš i čaršafi su od jeftinog beza, a mantili od parheta. Dušeci su napunjeni morskom travom, a jastuci vunom.
Kuhinja, vešernica i ogrevni materijal nalaze se u omanjoj šupi udaljenoj tridesetak metara od glavne zgrade. Hrana se sprema u kuhinji i deli po odeljenima budući da bolnica nema trpezarije.
Veš se otkuhava u kazanu a pere ručno. U šupi za drva nalazi se bure (vašljar-bure) za pranje posteljnog materijala i za uništavanje vašaka i dugih gamadi.
U dvorištu bolnice nalazi se bunar, dubok oko dvanaest metara. Iz njega se pumpom voda izbacuje pod krov zgrade gde se pune dva rezervoara i odatle razvodi do bolničkih prostorija.
2. Bolničko osoblje
Pelin u bolnici zatiče sledeće osoblje:
– dr Benčan, ginekolog koji je došao po zadatku (ne zna po čijem naređenju) sa porodicom iz Maribora;
– Petar Mihalović, vodi se kao kurir, a radi na odeljenjima kao priučeni bolničar;
– Tihomir Radović, pomoćni radnik koji zbog velike vašljivoti bolesnika (i njihove prisutne rodbine) radi i na pranju i razvašljivanju veša i odeće;
– Džemka Škrijelj, koja radi u vešeraju i
– Ankica (Cajka), kuharica, čijeg se prezimena ne seća.
3. Tok tekućih problema
“Kad sam (9 maja 1942.) došao u bolnicu, zatekao sam je punu teških ranjenika, uglavnom muslimana. Pored ranjenika tu su bili, kao pratioci, i članovi njihovih porodica.
Doktor Benčan izjutra obavi vizitu i napušta bolnicu. On kreće na praksu po kućama (jer za rad u bolnici ne dobija platu) i nakon toga u Higijenski zavod gdje sa jednim nemačkim lekarom radi mikroskopske preglede obolelih od luesa.
Ranjenike previjaju i hrane članovi njihovih porodica. Stvara se nered i velika gužva. Bolnica liči na pijacu.
Srbi odlaze u Rašku na preglede i lečenje jer se među bolesnicima, posebno ranjenima, prepričavaju međusobni pokolji na Đurđevim stupovima, Šaronjama, Požegi, Lukocrijevu i Šavcima. (Četnici su tri put napadali na grad i tri puta su ih branitelji odbili.).
Svako se svakoga strašio. Svakim danom pristiže sve više obolelog sveta. Najviše je obolelih od gonoreje (lues, sifilis, frenć, francavica, frances beget odujen) te od gube i pegavca. Vašljivost je toliko raširena da se vaši vide na odeći i licima ljudi na ulicama, u dućanima, čajdžinicama i drugim javnim mjestima.
Našao sam se u teškoj i delikatnoj situaciji. Ali sam se smesta uključio u tok tekućih problema.”
4. Južno voće
Sva admnistracija (platni spiskovi i računi) likvidirani su kod Okružnog načelstva u Kosovskoj Mitrovici. Izaslanici Okružnog načelstva iz Kosovske Mitrovice na dan 12. septembra 1943. godine izvršili su detaljan pregled poslovanja u bolnici i napravili zapisnik koji je zaveden pod brojem 674.
Blažo Gvozdenović, ekonom mitrovačke bolnice, pokušava da obodri i poduči svog kolegu. Priča mu kako on namiče novac i hranu od jačih mitrovačkih trgovaca i seljaka. Obija im pragove, vuče ih za rukave pred džamijama i crkvama, ubeđuje kako će im učinjeno dobro biti upisano i u božje i u zemaljske teftere. Priča takođe kako preko Crvenoga krsta dobija južno voće. Predlaže i H. Pelinu da osnuje pododbor Crvenog Krsta u Novom Pazaru.
Pelin prihvata ideju i ide kod sreskog načelnika Ahmeta Dace. Ovaj ga, čuvši predlog, gleda začuđeno: “Čuš šta veli, krst? Ako za to čuje Aćif-efendija obesiće te na prvoj banderi.”
Jedne večeri, H. Pelin svraća u Granatu. Prilazi stolu za kojim sede Vesko Ivković, vlasnik hidorcentrale na Jazu, Arslan Lađar, pekar i Milan Ilić, kazandžija. U def im bije Šećo Vrca, a peva im Safka Melek iz Čerkez mahale. Sve do nekog doba H. Pelin neće stići (a ni smeti) “ni jednu da lane”. Tek u ponoć, kada Vesko i muzika odu iz kafane, započeće izokola da ište sadaku.
– Dobro, dijete, neka toga – preseći će Milan Kazandžija. – No ti meni reci ovo: a imaš li kojeg vlaha tamo?
– Imam – odgovara H. Pelin.
– A koji su?
– Sirotinja iz Varoš mahale. I neki frndovi sa brda.
– Mašanovi?
– Mašanovi – odgovara H. Pelin.
– Haj sad, vozi govna. Namini se sutra i kod Arslana i kod mene.
Par dana docnije H. Pelin će zapisati u bolničkoj knjizi, pod rubrikom “dobrotvori”:
– g. Vesko Ivković, vlasnik hidorcentrale na Jazu, odlučio je da odvoji 100 kilovata struje mesečno za bolničku rasvetu,
– g. Mile Janković, kazandžija iz Batal mahale, darovaće bolničku kuhinju sa četiri i po tovara krompira, dva tovara crvenog kupusa, tovar i po graha i 70 kg. suvog voća (šljiva i krušaka);
– g. Arslan Lađar, pekar iz Batal mahale, spomagaće bolničku kuhinju dva puta heftično sa pet tahti kukuruznog i tri tahte pšeničnog hleba. Za dane Ramazana i Bajrama dodavaće povrh i 50 pitaljki, 150 ćahija i 150 sitnih somuna, budimaca.
5. Flek fiber
Bolnicu često obilaze i špijaju nemački lekari čije je sedište u Vrnjačkoj Banji. Dovode ili odvode devojke koje su bile u kontaktu sa nemačkim vojnicima.
One se leče u našoj bolnici, u velikoj prostoriji na gornjem boju. Nakon lečenja devojke vode nekud, ali im po neka i pobegne. Ako takvu ponova uhvate, bace je u Tabhanu (bivša austro-ugarska kasarna na Bedemu) i onde streljaju. Nemačke vojnike, međutim, ne dovode ovde na lečenje. (Samo je Karlo Kilo, podoficir feldžandarmerije, koji je ranjen kod Dohovića prilikom povlačenja nemačke vojske, umro u novopazarskoj bolnici i sahranjen negde u glinuši ispod Pašioga guvna).
Nemački lekari, po špijanju, mnoge stvari odnose sa sobom, naročito improvizovane instrumente (klešta, fajcove i čarke koje je pravio Iso baca) i sapun. Da bi sačuvao i onako oskudan inventar, H. Pelin na vratima prostorija sa instrumentima i sanitetskim mateijalom, postavlja natpis “Flek fiber – pegavi tifus”.
6. Doktor Benčan
U centu Novog Pazara, ispred “Šedrvana” bila je postavljena velika karta Evrope, na kojoj je žutom trakom označavana linija Istočnog fronta. Doktor Benčan je svakoga dana stajao pored karte i proveravao nemačko napredovanje. Kad je jednog jutra na karti video da žuta traka označava da je osvojen Staljingrad, dr Benčan, koji je obnoć slušao radio London, svojim je štapom pomerio nazad žutu traku.
Uhapšen je istog toga dana ( 27. VIII. 1942) i u toku noći streljan.
Bolnica u Novom Pazaru ostala je bez lekara.
7.
U zabeleškama H. Pelina (u materijalu koje čuva Adem Lađar, njegov sestrić) nalazimo i ovaj podatak:
“U proljeće 1948. godine premešten sam iz bolnice na dužnost referenta za Narodno zdravlje u srezu Štavičkom. U to vreme zatraženo je iz Beograda da se arhive bez istorijske vrednosti prikupe i pošalju u fabriku za preradu hartije. Nečijom nepažnjom (ili naredbom) prikupljena je i poslana celokupna arhiva bolnice. Uništene su bolesničke istorije, bolesničke knjige i protokoli, evidencija od pre rata i za vreme okupacije. To će biti veliki problem za pojedince koji su lečeni u bolnici i koji nisu mogli dobiti potrebne dokumente i papire. Ista su im izdavana na osnovu potvrda koje sam im ja (i docnije Valter Švabo) štancovao na osnovu vlastitog sećanja.”
[1] “Ovi su lekovi bajati i opasni. Potiču kao i sav drugi potrošni materijal iz apoteke Dušana Vranića. Apoteka Dušana Vranića oskudna je i veoma skupa, a sam apotekar Dušan Vranić neprijateljski raspoložen prema mesnom stanovništvu.” ( iz zapisa H. P. od 13. V. 1942.)