Па кад не могу бити љубавник
У брбљању да дани прођу ме,
Е, принуђен сам бити зликовац,
Весеље света мрзит ништаво.
(Šekspir, Ričar III, prevod Laza Kostić)
Evo jedne zaista jedinstvene knjige. Zgužvanu i jedva uočljivu, kao i priličan broj takođe odbačenih, gotovo uništenih knjiga, među kojima je bilo i bibliofilsko izdanje Dekamerona, odmah iza zemljotresa 1969. godine, izvukao sam iz gomile papira predviđenog za otpad. Malo veća od dlana, otvorila se i pokazala mi svoj sadržaj. Nisam mogao da vjerujem, bilo je to kao poklon ljubitelju knjiga kome je nedjeljna razonoda tumaranje po tržnici u potrazi za starim knjigama. Šekspir, Ričard III, u prevodu Laze Kostića. Odnio sam je u knjigoveznicu Glasa, i dobio ovu meni tako dragu malu knjigu, dva velika pjesnika, pisca i prevodioca, Šekspir i Kostić. Porediti ih nećemo, ali silina njihovog talenta svakako je bila bliska, da hrabro ne kažem – podjednaka.
Ali, red je prvo da je opišem, pa ću potom nešto o obojici, a najviše, naravno, o sebi, jer to je smisao ovog teksta. Čak se neću propitivati ni koliko je Šekspir danas naš savremenik, kako nas je učio Jan Kot u svojoj izvarednoj knjizi Šekspir naš savremenik, baviću se sasvim prizemnim biografskim refleksijama iz vlastitog života. Dakle, opis knjige koja je unutar zelenih tvrdih korica kojima je zaogrnuta 1975. godine. Ima tvrdi predlist, potom slijedi naslovna, prva strana sa njenim opisom.
Виљем Шекспир
Ричард III.
Трагедија у 5 чинова
С енглеског превео
Др. Лаза Костић
У Мостару, 1904. ШТАМПАРСКО-УМЈЕТНИЧКИ ЗАВОД – ПАХЕРА И КИСИЋА.
Druga, unutrašnja stranica dodaje ovim informacijama i sljedeće:
„MALA BIBLIOTEKA“
UREDNIK : RISTO KISIĆ
VLASNIK : IZDAVAČKA KNJIŽARNICA PAHERA I KISIĆA
U svoje vrijeme, a to bješe upravo austrougarsko vrijeme, Mostar je bio značajnije kulturno žarište od Sarajeva. Imao je slavnog Aleksu Šantića, Svetozara Ćorovića i povremeno Jovana Dučića. Imao je Зору, časopis vrijedan pažnje. Mala biblioteka Pahera i Kisića bila je zaštitni znak mnogim vrijednim knjigama. Važno je ovdje istaći da su se te knjige čitale na cijelom našem srpsko-hrvatskom jezičkom prostoru. Ali, odlaskom i smrću svojih velikana, Mostar je u kraljevini Jugoslaviji potonuo u goru čamotinju od ostalih gradova, naročito Sarajeva i Banjaluke. Ujedinjenje nije donijelo poseban prosperitet Mostaru, ali ni drugim gradovima u Bosni i Hercegovini. Prije će biti da ih je ispraznilo, pošto su svi željni napredovanja i karijere, pohrlili u Beograd.
Trebaće da prođe dobrih šezdeset godina da se pojave knjige u ediciji Mala knjiga, vrijednog Ice Mutevelića i njegove Prve književne komune. Tako je na najbolji način, uz časopis Most, obnovljena izdavačka tradicije Mostara. O tome, naravno, treba poseban tekst, u kome će se dati pravo mjesto i pronaći prave riječi za sve ono što je Ico Mutevelić uradio za svoj grad. Mostar, grad sjajnih likovnih umjetnika, u Prvoj književnoj komuni dobio je ne samo izvrsne knjige, nego i grafički nenadmšna izdanja naših pjesnika i pripovjedača, Šantića, Andrića, Kulenovića, Maka Dizdara, Dževada Hoze i drugih. Baš kao što je u naslovnom objašnjenju prethodnog izdavača na koga se Ivo Mutevelić ugledao, njegova Komuna bila je štamparsko-umjetnički zavod. Danas, naravno, ništa slično ne postoji na ovom prostoru. Navikli da svijet počinje od nas, savremenika, lako uništavamo i negiramo prethodno, postajući ne veći nego objektivno manji od tog što nam je moglo biti osnov, temelj i odskočna daska priključenja toj nekoj Evropi.
Mene je, kao pisca, Prva književna komuna privukla kada je u njoj Bisera Alikadić objavila svoj provokativni, erotski roman Larva, a potom drugi roman o svojoj junakinji Evi, Krug. Ponudio sam Ici Muteveliću, preko Rade Prelevića rukopis svog romana Tijelo i ostalo, kojim sam, za sebe, oslobodio našu narodnu leksiku moralnih zabrana, odbacio tu potrebu da se jezik štroji i da pisci silne erotike, kao što su bili i Kočić i Ćopić, tu erotiku nisu mogli da iskažu do kraja punoćom narodnog jezika. Ali, knjiga nije imala vremena da živi svoj normalni život, politika je preuzimala glavnu riječ, a naš život postao je odvratno preživljavanje. Ipak, Larva, Krug i Tijelo i ostalo ni do danas, po onome što su uveli u naš romaneskni diskurs, nemaju u BiH neku značajniju konkurenciju. Valjda nema ko da to čita i konstatuje. Ili ima, ali mu se ne mile neki autori.
Šekspir i moj odnos prema njemu su jedna od priča koje su bile započele a da nisam znao ni ko je Šekspir ni zašto bih ga povezivao sa Ričardom III koji je za mene i moju generaciju bio sam film sa velikim ser Lorensom Olivijeom u ulozi kralja Ričarda. Njegova gluma, transformacija, ubjedljivost, tako su me, još tamo u Kostajnici, uhvatili, da sam kasnije, kad je tome došlo vrijeme, a to znači vrijeme lektire cjelokupnog Šekspira, želio da se bavim režijom i da ja postavim Ričarda III na sceni, recimo, društva Slobodan Princip Seljo. Naravno, to mi ne bi bilo dopušteno ni da sam zatražio, ali niko me nije mogao da spriječi da o tome maštam. Jednom prilikom pred kafanom Park u Sarajevu, govorio sam o Šekspiru, kako ga čitam sada integralno, kad je naišao Nenad Radanović i uključio se u razgovor na svoj posprdan način. Jedva sam i Hamleta pročitao, rekao je, ostalo mi nikada nije padalo na pamet. I tebi bi bilo bolje da se toga kaniš i da se baviš pravim piscima. Odjebi Šekspira, prihvati se savremenika. Znao sam da Nenad zbija šalu, ali i da u toj šali ima više istine nego šale. Njegove dotad objavljene priče, jednako za djecu i za odrasle, imale su oslonac u našim savremenim klasicima, Ćopiću i Andriću. Tek kada je, bar jednu deceniju kasnije, došao do Šulcovih priča, promijenio je svoj pristup ratnoj tematici iz svog banjalučkog djetinjstva. I to su mu najbolje priče.
Vraćam se knjizi koja mene vraća vremenu sarajevskom, ali i kasnije, banjalučkom. Laza Kostić je naš prvi šekspirolog, prevodilac i njegov promoter. Upravo će Šekspirovo djelo dati podstreka našem pjesniku da se ogleda i u dramskoj formi i da stvori Maksima Crnojevića. On je bio toliko fasciniran Šekspirom da je 1864. godine o tristotoj godišnjici Šekspirovog rođenja u Novom Sadu organizovao svečanost za koju je preveo dva čina upravo Ričarda III, koristeći po prvi put jampski stih, režirao i pokazao svojim sugrađanima. Bilo je to prvo uprizorenje jednog Šekspirovog teksta kod nas. Od tog će vremena proći upravo 40 godina do izlaska ovog teksta u zasebnoj knjizi u Maloj biblioteci u Mostaru. Nije to jedini tekst koji je Laza Kostić objavio u Bosni i Hercegovini. On je 1894. godine objavio etnološki rad u Glasniku Zemaljskog muzeja, pod naslovom Narodno glumovanje. Da li je i Šekspir uticao na njegovu ljubav prema pozorištu, ne znam, ali uticaj velikog prethodnika više je nego vidljiv u njegovim dramama.
Vrijeme čini svoje, govorio je Zlatko Gorjan, jednom prilikom na književnoj večeri u banjalučkoj Vijećnici, original ne zastarjeva ali prevod treba mijenjati svakih pedeset godina. Zato nam i ovaj prevod djeluje, suprotno njegovoj originalnoj poeziji, pomalo zastarjelo, ali tačnost mu se ne može osporiti. Što se leksike tiče, na mnogim mjestima su bolja jezička rješenja nego u nama bližem prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića. Naravno, i od tog je prevoda već prošlo više od pedeset godina. Znam da je Luko Paljetak, pjesnik i pozorišni čovjek par excellence, preveo cjelokupnog Šekspira, ali osim soneta o kojima sam svojevremeno pisao, nijedan dramski tekst nisam čitao, tako da ne mogu uporediti. Ovdje govorim o ogromnoj jezičkoj inventivnosti koja sve do Vinavera nije imala takmaca na našim prostorima. Trebalo bi načiniti rječnik s popisom riječi kojih nije bilo u srpskom jeziku prije Laze Kostića.
Laza Kostić ne bi ostao dosljedan i vjeran sebi da ne prilagođava Šekspirov stih domaćoj tradiciji, razmišljajući vjerovatno o njegovom lakšem prihvatanju, pa tako čuveno oplakivanje ledi Ane, prepjevava kao tužbalicu sestre Batrićeve. Evo, da uživate u ovom zaista izvanrednom prevodu našeg velikog pjesnika.
Ана
Спуст`е доле, спуст`е доле
товар часни,
Ако покров част још може
заклонити,
Да ожалим по начину,
тужној мени,
Прерани пад Ленкестера
предоброга! –
Грдна слико уштапљена
краља светог!
Блед пепелу дома моћна
Ленкестрова!
Допусти ми да призовем
дух твој сада,
Нека чује јаде горке
куку Ане!
Жене сина твог Едварда
убијеног,
Ког прободе иста рука,
рука клета,
Што удари ране ове,
ране моје,
Ох, прозоре, куд пролети
жиће твоје! –
Залуд сузе лију очи
несведене, –
Гром у руку, што отвори
јаме ове!
Гром у срце, што имаде
срца за то!
Крв проклета, што исцеди
крвцу ову!
Још страшнији удес стиго
тог јадника,
Који нас је ојадио
смрћу твојом,
Нег` што желим змијам, жабам,
пауцима
Ил` пузавој присојкињи
отровници!
Им`о л` чеда, и то било
недоношче,
Страхотиња на све пао
пре времена!
Е да Бог да, поглед његов
гадан, страшан,
Устравио око мајке,
што с` у њ узда;
Наследио сву злу срећу
свог бабајка!
Им`о л` љубу; е да Бог да
она млада
Црње јаде набрајала
за њим тада,
Нег` што ја за младим војном
и за тобом!
Сад пођите мирном гробљу
с том светињом,
Што узесмо из Павловке
за свет укоп,
Па кад год се уморите
од терета,
Стан`те да се ја над краљем
сва изјадам.
Moje knjige/13
ŠEKSPIR, LAZA KOSTIĆ – RIČARD III.
Сад прође зима наше зловоље
…
Па кад не могу бити љубавник
У брбљању да дани прођу ме,
Е, принуђен сам бити зликовац,
Весеље света мрзит ништаво.
(Šekspir, Ričar III, prevod Laza Kostić)
Evo jedne zaista jedinstvene knjige. Zgužvanu i jedva uočljivu, kao i priličan broj takođe odbačenih, gotovo uništenih knjiga, među kojima je bilo i bibliofilsko izdanje Dekamerona, odmah iza zemljotresa 1969. godine, izvukao sam iz gomile papira predviđenog za otpad. Malo veća od dlana, otvorila se i pokazala mi svoj sadržaj. Nisam mogao da vjerujem, bilo je to kao poklon ljubitelju knjiga kome je nedjeljna razonoda tumaranje po tržnici u potrazi za starim knjigama. Šekspir, Ričard III, u prevodu Laze Kostića. Odnio sam je u knjigoveznicu Glasa, i dobio ovu meni tako dragu malu knjigu, dva velika pjesnika, pisca i prevodioca, Šekspir i Kostić. Porediti ih nećemo, ali silina njihovog talenta svakako je bila bliska, da hrabro ne kažem – podjednaka.
Ali, red je prvo da je opišem, pa ću potom nešto o obojici, a najviše, naravno, o sebi, jer to je smisao ovog teksta. Čak se neću propitivati ni koliko je Šekspir danas naš savremenik, kako nas je učio Jan Kot u svojoj izvarednoj knjizi Šekspir naš savremenik, baviću se sasvim prizemnim biografskim refleksijama iz vlastitog života. Dakle, opis knjige koja je unutar zelenih tvrdih korica kojima je zaogrnuta 1975. godine. Ima tvrdi predlist, potom slijedi naslovna, prva strana sa njenim opisom.
Виљем Шекспир
Ричард III.
Трагедија у 5 чинова
С енглеског превео
Др. Лаза Костић
У Мостару, 1904. ШТАМПАРСКО-УМЈЕТНИЧКИ ЗАВОД – ПАХЕРА И КИСИЋА.
Druga, unutrašnja stranica dodaje ovim informacijama i sljedeće:
„MALA BIBLIOTEKA“
UREDNIK : RISTO KISIĆ
VLASNIK : IZDAVAČKA KNJIŽARNICA PAHERA I KISIĆA
U svoje vrijeme, a to bješe upravo austrougarsko vrijeme, Mostar je bio značajnije kulturno žarište od Sarajeva. Imao je slavnog Aleksu Šantića, Svetozara Ćorovića i povremeno Jovana Dučića. Imao je Зору, časopis vrijedan pažnje. Mala biblioteka Pahera i Kisića bila je zaštitni znak mnogim vrijednim knjigama. Važno je ovdje istaći da su se te knjige čitale na cijelom našem srpsko-hrvatskom jezičkom prostoru. Ali, odlaskom i smrću svojih velikana, Mostar je u kraljevini Jugoslaviji potonuo u goru čamotinju od ostalih gradova, naročito Sarajeva i Banjaluke. Ujedinjenje nije donijelo poseban prosperitet Mostaru, ali ni drugim gradovima u Bosni i Hercegovini. Prije će biti da ih je ispraznilo, pošto su svi željni napredovanja i karijere, pohrlili u Beograd.
Trebaće da prođe dobrih šezdeset godina da se pojave knjige u ediciji Mala knjiga, vrijednog Ice Mutevelića i njegove Prve književne komune. Tako je na najbolji način, uz časopis Most, obnovljena izdavačka tradicije Mostara. O tome, naravno, treba poseban tekst, u kome će se dati pravo mjesto i pronaći prave riječi za sve ono što je Ico Mutevelić uradio za svoj grad. Mostar, grad sjajnih likovnih umjetnika, u Prvoj književnoj komuni dobio je ne samo izvrsne knjige, nego i grafički nenadmšna izdanja naših pjesnika i pripovjedača, Šantića, Andrića, Kulenovića, Maka Dizdara, Dževada Hoze i drugih. Baš kao što je u naslovnom objašnjenju prethodnog izdavača na koga se Ivo Mutevelić ugledao, njegova Komuna bila je štamparsko-umjetnički zavod. Danas, naravno, ništa slično ne postoji na ovom prostoru. Navikli da svijet počinje od nas, savremenika, lako uništavamo i negiramo prethodno, postajući ne veći nego objektivno manji od tog što nam je moglo biti osnov, temelj i odskočna daska priključenja toj nekoj Evropi.
Mene je, kao pisca, Prva književna komuna privukla kada je u njoj Bisera Alikadić objavila svoj provokativni, erotski roman Larva, a potom drugi roman o svojoj junakinji Evi, Krug. Ponudio sam Ici Muteveliću, preko Rade Prelevića rukopis svog romana Tijelo i ostalo, kojim sam, za sebe, oslobodio našu narodnu leksiku moralnih zabrana, odbacio tu potrebu da se jezik štroji i da pisci silne erotike, kao što su bili i Kočić i Ćopić, tu erotiku nisu mogli da iskažu do kraja punoćom narodnog jezika. Ali, knjiga nije imala vremena da živi svoj normalni život, politika je preuzimala glavnu riječ, a naš život postao je odvratno preživljavanje. Ipak, Larva, Krug i Tijelo i ostalo ni do danas, po onome što su uveli u naš romaneskni diskurs, nemaju u BiH neku značajniju konkurenciju. Valjda nema ko da to čita i konstatuje. Ili ima, ali mu se ne mile neki autori.
Šekspir i moj odnos prema njemu su jedna od priča koje su bile započele a da nisam znao ni ko je Šekspir ni zašto bih ga povezivao sa Ričardom III koji je za mene i moju generaciju bio sam film sa velikim ser Lorensom Olivijeom u ulozi kralja Ričarda. Njegova gluma, transformacija, ubjedljivost, tako su me, još tamo u Kostajnici, uhvatili, da sam kasnije, kad je tome došlo vrijeme, a to znači vrijeme lektire cjelokupnog Šekspira, želio da se bavim režijom i da ja postavim Ričarda III na sceni, recimo, društva Slobodan Princip Seljo. Naravno, to mi ne bi bilo dopušteno ni da sam zatražio, ali niko me nije mogao da spriječi da o tome maštam. Jednom prilikom pred kafanom Park u Sarajevu, govorio sam o Šekspiru, kako ga čitam sada integralno, kad je naišao Nenad Radanović i uključio se u razgovor na svoj posprdan način. Jedva sam i Hamleta pročitao, rekao je, ostalo mi nikada nije padalo na pamet. I tebi bi bilo bolje da se toga kaniš i da se baviš pravim piscima. Odjebi Šekspira, prihvati se savremenika. Znao sam da Nenad zbija šalu, ali i da u toj šali ima više istine nego šale. Njegove dotad objavljene priče, jednako za djecu i za odrasle, imale su oslonac u našim savremenim klasicima, Ćopiću i Andriću. Tek kada je, bar jednu deceniju kasnije, došao do Šulcovih priča, promijenio je svoj pristup ratnoj tematici iz svog banjalučkog djetinjstva. I to su mu najbolje priče.
Vraćam se knjizi koja mene vraća vremenu sarajevskom, ali i kasnije, banjalučkom. Laza Kostić je naš prvi šekspirolog, prevodilac i njegov promoter. Upravo će Šekspirovo djelo dati podstreka našem pjesniku da se ogleda i u dramskoj formi i da stvori Maksima Crnojevića. On je bio toliko fasciniran Šekspirom da je 1864. godine o tristotoj godišnjici Šekspirovog rođenja u Novom Sadu organizovao svečanost za koju je preveo dva čina upravo Ričarda III, koristeći po prvi put jampski stih, režirao i pokazao svojim sugrađanima. Bilo je to prvo uprizorenje jednog Šekspirovog teksta kod nas. Od tog će vremena proći upravo 40 godina do izlaska ovog teksta u zasebnoj knjizi u Maloj biblioteci u Mostaru. Nije to jedini tekst koji je Laza Kostić objavio u Bosni i Hercegovini. On je 1894. godine objavio etnološki rad u Glasniku Zemaljskog muzeja, pod naslovom Narodno glumovanje. Da li je i Šekspir uticao na njegovu ljubav prema pozorištu, ne znam, ali uticaj velikog prethodnika više je nego vidljiv u njegovim dramama.
Vrijeme čini svoje, govorio je Zlatko Gorjan, jednom prilikom na književnoj večeri u banjalučkoj Vijećnici, original ne zastarjeva ali prevod treba mijenjati svakih pedeset godina. Zato nam i ovaj prevod djeluje, suprotno njegovoj originalnoj poeziji, pomalo zastarjelo, ali tačnost mu se ne može osporiti. Što se leksike tiče, na mnogim mjestima su bolja jezička rješenja nego u nama bližem prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića. Naravno, i od tog je prevoda već prošlo više od pedeset godina. Znam da je Luko Paljetak, pjesnik i pozorišni čovjek par excellence, preveo cjelokupnog Šekspira, ali osim soneta o kojima sam svojevremeno pisao, nijedan dramski tekst nisam čitao, tako da ne mogu uporediti. Ovdje govorim o ogromnoj jezičkoj inventivnosti koja sve do Vinavera nije imala takmaca na našim prostorima. Trebalo bi načiniti rječnik s popisom riječi kojih nije bilo u srpskom jeziku prije Laze Kostića.
Laza Kostić ne bi ostao dosljedan i vjeran sebi da ne prilagođava Šekspirov stih domaćoj tradiciji, razmišljajući vjerovatno o njegovom lakšem prihvatanju, pa tako čuveno oplakivanje ledi Ane, prepjevava kao tužbalicu sestre Batrićeve. Evo, da uživate u ovom zaista izvanrednom prevodu našeg velikog pjesnika.
Ана
Спуст`е доле, спуст`е доле
товар часни,
Ако покров част још може
заклонити,
Да ожалим по начину,
тужној мени,
Прерани пад Ленкестера
предоброга! –
Грдна слико уштапљена
краља светог!
Блед пепелу дома моћна
Ленкестрова!
Допусти ми да призовем
дух твој сада,
Нека чује јаде горке
куку Ане!
Жене сина твог Едварда
убијеног,
Ког прободе иста рука,
рука клета,
Што удари ране ове,
ране моје,
Ох, прозоре, куд пролети
жиће твоје! –
Залуд сузе лију очи
несведене, –
Гром у руку, што отвори
јаме ове!
Гром у срце, што имаде
срца за то!
Крв проклета, што исцеди
крвцу ову!
Још страшнији удес стиго
тог јадника,
Који нас је ојадио
смрћу твојом,
Нег` што желим змијам, жабам,
пауцима
Ил` пузавој присојкињи
отровници!
Им`о л` чеда, и то било
недоношче,
Страхотиња на све пао
пре времена!
Е да Бог да, поглед његов
гадан, страшан,
Устравио око мајке,
што с` у њ узда;
Наследио сву злу срећу
свог бабајка!
Им`о л` љубу; е да Бог да
она млада
Црње јаде набрајала
за њим тада,
Нег` што ја за младим војном
и за тобом!
Сад пођите мирном гробљу
с том светињом,
Што узесмо из Павловке
за свет укоп,
Па кад год се уморите
од терета,
Стан`те да се ја над краљем
сва изјадам.