U Tarifi, mestašcetu gde je Evropa najbliže Africi, ukrcao sam se u izletnički trajekt, preplovio Gibraltarski moreuz i, ni pola časa docnije, bio sam u tangerskoj luci. Bilo je to baš brzo. Dok je brod, obilazeći rt, uplovljavao u Tangerski zaliv, pored mene je, uz brodsku ogradu, stojao Marokanac u burnusu, koji mi rukom pokaza na dugačku plažu već iza nas. “Malabata”, reče. Ali, na gradskoj obali pomolila se i sledeća plaža. Široki peščani pojas. Mladići su se igrali loptom. Bilo je i kupača. Taj žal se pružao kilometar ili dva uz esplanadu, sve do same luke koja je bila pred nama. Razmenio sam s Marokancem nekoliko francuskih reči, raspitujući se gde bih mogao da nađem pristojno i jeftino prenoćište. “Za takve stvari, kad je putovao po svetu, Ibn Batuta nije mario”, odvratio je Marokanac, umesto da mi ponudi najobičnije obaveštenje o nekom hotelu, konačištu ili sličnom skloništu u Tangeru. “O tome brine Bog”, rekao je, “ma gde da se nalazite, a Ibn Batuta je bio svuda, u svim mestima do Kine i u Kini.” Odvažio sam se da kažem da je bio i u Beogradu, iako baš ništa nisam znao o tom Ibn Batuti, ali sam nedavno prošao Batutovom ulicom idući na Zvezdaru. “Svakako da je bio”, reče Marokanac, “jer nije mu bilo daleko kad je dospeo u Sofiju.” “Onda Niš, Beograd, i to je to”, kažem, pošto ipak hoću da izvučem od Marokanca neku sugestiju gde da odsednem kad se iskrcamo. “Znate li ko je on bio”, pita me Marokanac, pošto je utvrdio odakle sam. “Ibn Batuta?” uskliknem tobože začuđen da me neko tako nešto pita, i onda nagađam: “Arapin, iz Maroka, putovao je svuda po svetu.” Marokanac se nasmeja i ja se nasmejah. “Bio je baš iz Tangera”, reče mi on, “i veći je putnik i putopisac od Marka Pola iz Venecije, jer je, nedugo posle njega, prošao i video više krajeva u njegovo vreme poznatog sveta i nije zastajkivao, niti se ulagivao i služio vladarima, nije trgovao, pabirčio blago, nego je za njega blago bilo samo putovanje. Izmislio je beskrajno putovanje.” “Da li je za njega beskrajno putovanje bilo beskrajno približavanje nekom mestu, a da do tog mesta nikad ne doprete?” “Ne baš to. Ibn Batuta je na putovanje gledao kao na približavanje beskraju koji nam je Alah namenio da proputujemo kao vid večite molitve.” “A to nam je nedostižno”, dometnuo sam. “Naprotiv, to nam je dostižno dokle god smo na putu, i zato bi bilo protiv moje savesti da vam preporučim gde da prenoćite. Neka vam Tanger bude samo prolazna luka. U svetu za nas nema konaka. Svet je tu, koliko god da je bez kraja, samo da bismo prošli kroz njega tako što ćemo beskonačno putovati. On je poput cvetnog dvorišta, koji nazivamo patio, usred naše istinske kuće, našeg pravog konačišta.” Mostić za iskrcavanje putnika i vozila već je bio spušten, desnom rukom se uhvatih za srce, pa bez imalo ljutnje pozdravih svog prvog Marokanca. “Selam alejkum.” “Alejkum selam”, osmehnu se moj prolazni poznanik, a ja mu mahnuh i stupih na kopno, u Tanger, s namerom da u toj svojoj prolaznoj luci proboravim što mogu duže, mesec dana, dva meseca, tri meseca, ali najpre da, uprkos Ibn Batuti, kao rođeni nevernik, nađem gde da spavam, jer će uskoro da se smrkne.
*
Tajno sam voleo Sali, jednu od svojih malobrojnih prijateljica iz susedstva, ali nikad se nisam usuđivao da joj to otvoreno kažem. Pravo ime joj je bilo Slađana, rodom Piroćanka. Srećna slučajnost, retka u mome životu, pomogla je da je upoznam na obližnjoj pijaci kod tezge s patlidžanom. Ne ličim na nekoga ko bi istinski mogao biti voljen. Svako će to reći ko me bliže poznaje. Po vratu, leđima i grudima nahvatao mi se neki lišaj i ti delovi su mi poput čipke, a ne prirodne ljudske kože. Tu je i ogroman mladež na licu, stalno išaranom crvenim mrljama i prugama, i koji ne smem da operišem. Lice je, pri tome, prilično izobličeno grimasom nekog stalnog bola izazvanog noktima koji mi na nožnim palcima zarastaju u meso, ali i šuljevima koji me ubijaju. U ustima mi je zbog rane paradontoze ostalo malo zuba, a i ti preostali su klimavi i kvarni. Morao bih da nosim protezu, ali ona košta. Iz ušiju mi i nozdrva džikljaju dlake i mogu se videti s deset metara udaljenosti. Sve su nasrtljivije, sve duže, sve jače, i kad ih potkresujem makazicama kao da sečem bakarnu žicu, dok istovremeno nezaustavljivo ćelavim. Ukratko, ja sam frankenštajnovski tip u korpulentnoj verziji, a najgore je možda što sam toga svestan i zato lišen svakog samopouzdanja. I to nije poslednji razlog zašto sam u životu malo putovao i uglavnom se skrivao u svom sirotinjskom potkrovlju. Nisam naprosto imao snage da iziđem u svet. Nisam imao ni novca. Jedva sam uštedeo za jedno jedino putovanje, pri čemu sam ga, ne znajući ni kuda bih i još sâm, neprestano odlagao. A onda mi je jednom Sali uzgred rekla da ona, koliko sutra, putuje u Maroko, jer godinama žarko želi da se tamo nađe, da proskita od Atlasa pa niz obalu Atlantika, i do Marakeša, pa sam se, i sam začuđen svojom odvažnošću, ponudio da je pratim na tom putovanju, dabome ako već nema nekog drugog s kim će ići. Priznala je, pritešnjena, da nema nikog, a potom je, kao da joj to baš i ne godi, odmerivši me pogledom, i zadržavši ga, vidljivo, na sekundu na mojoj stomačini, prihvatila moju ponudu. Prezirao sam sebe i svoju debljinu koja je nalikovala ogromnom šlaufu oko trbuha, ali više nisam bio u stanju da opozovem svoju ponudu, zapravo da odustanem od Salinog pristanka. Bio je to dar s njene strane, a ja sam ga, gutajući pljuvačku, ponizno primio i nisam, pošto sam ga već izmolio, mogao nikako da ga se odreknem. To se dogodilo u jednom od majskih dana, tačno pre jedanaest godina i dvadeset osam dana. Sutradan je trebalo da izvadim vizu. Sali je to već sredila za sebe. Potom da zajedno kupimo voznu kartu do Španije. “Kuda zapravo idemo, u koje ćemo prvo mesto?” pitao sam je. Ona reče. “Zar u tanker?” zbunjeno sam uzviknuo. Priznajem da sam pomislio da se šali, možda čak i sprda sa mnom. Bila je uvek duhovita, a ja sam joj u tom pogledu bio kao najbolja meta. Sad će mi još reći i da voli da se kupa u nafti. Gotovo sam živo mogao da je vidim kako, negde na pučini, u kupaćem kostimu, skače u naftu koju tanker prevozi ko zna kuda, verovatno u Ameriku, a ja sam bezmalo zasuzio pred tim neodoljivim prizorom.
“Ne, tanker” – rekla je – “nego Tanger, patlidžanče.” Takav mi je nadimak dala u spomen na naš prvi susret. A i moja fizička sličnost s patlidžanom u njenim očima je bila nesumnjiva.
“Ne tanker nego tanker” – ponovio sam. – “U čemu je trik?”
“Trik je u tome” – odvratila je zajedljivo i potom nabusito, razdvajajući slogove, i u jednom dahu – “da moraš više da izučavaš geografiju, kao i da razlikuješ glasove i redovno pereš uši, a i zube, ili da prestaneš sa zavitlavanjem, jer bi za to trebalo da imaš više mišića, bicepsa, tricepsa, ili makar muda, i nemoj da se pokajem.”
Ipak se pokajala. Nije došla u dogovoreno vreme na stanicu. Kasnije sam je zvao telefonom. Nije se odazivala. Raspitao sam se kod zajedničkog prijatelja koji mi, sa izvesnim čuđenjem u glasu, reče da je Sali tog jutra otputovala. On lično ju je ispratio i smestio u voz. Ne znam, ali može biti da mi je tada laknulo. U svakom slučaju, od tada sam zavoleo Maroko kao što se čezne za nedostižnim stvarima ili za mestima na kojima smo doživeli najveću sramotu, i kao da sam poslušao Sali: dobro sam izučio barem marokansku geografiju. A počeo sam i da piskaram priče o izmišljenim putovanjima. Čak sam, u tom smislu, sastavio i studiju o jednom američkom piscu, Keruaku, za čiji sam roman o putovanju kroz Ameriku dokazivao da je u njemu sve pusta mašta i da autor zapravo nije mrdnuo iz svoje kuće, upravo poput mene. Amerika, to je za mene nepostojeći kontinent. Dobro jutro, Kolumbo ga je sanjao. Tako sam počeo i da se dopisujem s nekim svetskim poznavaocima Keruakovog dela. Istina, uz ostalo, ni živa vaga mi više nije pozamašna. Još sam patlidžan, ali od novije vrste, duguljaste. Tu nema pomoći. Postepeno sam gubio apetit na topli hleb koji sam do pre deceniju jednostavno proždirao. Jeo sam veknu dnevno i uz nju, pokatkad, somun ili dva. Naučio sam, međutim, i da budem bez Sali. Ionako nikad nisam bio s njom onako kako sam želeo. Ona nije želela i ja ću biti poslednji da joj to prebacujem, ponajmanje to da je otputovala u naftni tanker ili Tanger bez mene.
Bilo bi suviše lepo da me je neka devojka pozvala da s njom putujem, u Maroko ili ma kuda drugde. Ta prilika je davno propuštena. Istina današnja je prostija. Ili je, možda, svaka istina složenija od naših želja, varanja i samozavaravanja? Pre dve nedelje bio sam, pravo čudo mada logično, unajmljen da odem u Tanger i potražim sve što se može naći o tamošnjem boravku Džeka Keruaka. Jedan od mojih korespondenata, za koga sam na grubi engleski, onako neuko, preveo svoju studiju, ponudio mi je posao koji je ličio na kockanje. Biće mi pokriveni troškovi puta i noćenja jedino ako nešto nađem što je verodostojno o Keruaku u Tangeru. Hteo je valjda da poreknem neke svoje tvrdnje iz studije. I dobiću još, uz pokrivene troškove, osam stotina dolara. Prihvatio sam taj put, dakle, uz rizik da naposletku ostanem dužan umesto da zaradim. Ne znam da li bi neko osim mene prihvatio takav dogovor, ali sam ja oberučke prihvatio rizik, nekako siguran da ću otkriti nešto nečuveno o Keruaku čiji sam roman Na drumu poneo sa sobom. Svejedno što ću tako skočiti sebi u usta. Posle svega, izgleda da sam se prevario. Rizik mi se nije isplatio, iako sam u njega sve uložio. Samo je moja učena strast bila sačuvana. Sve što sam saznao o Keruaku bilo je beznačajno i, po meni, posvedočavalo da Keruak nikad ni na kakvom drumu nije bio, a daleko od toga da je prešao i ceo jedan okean. U Tangeru mi je, dabome, moja nesuđena ljubav više puta padala na pamet. Pitao sam se kako je ovde preživela sama. Ako se ovde žena iz Evrope nađe sama, a u letnjoj odeći uobičajenoj kod nas, zbog koje se na nju gleda takoreći kao na obnaženu, može da se zatekne u svakojakim zamkama. Mogu i da je umlate, mogu i da je ukradu. Možda se to desilo i sa Sali? Počeo sam sebe da okrivljujem što je kasnije, pošto mi je pobegla, ipak nisam potražio u Beogradu ili se drukčije obavestio da li se vratila sa onog svog putovanja. Zbog tog osećanja krivice, umesto da se potpuno posvetim traganju za Keruakom koji je u Tangeru boravio izvesno vreme, dešavalo mi se, većinom u zamišljanjima, često se osvrćući za ženama s kojima sam se mimoilazio, da se predajem traganju za Sali kao da je doista mogu naći tamo gde je ona bila pre više od jedanaest godina kad je iščezla, barem iz mog vidokruga. Sedeo sam, tako, satima u kafeu preko puta senegalskog konzulata, srkutao čaj od sveže nane i zurio u masu prolaznika. Nisam očekivao da će iz te mase iskrsnuti Sali, ali silno sam se upinjao da probudim nadu u sebi. Umesto nade, budio sam u sebi nešto neprijatnije. Kad izgubite nešto što nikad niste ni imali, a potom njuškate za tim okolo gde je verovatnoća da to nađete spala na najniže grane, onda to sumanuto stanje nije nikakvo očajavanje nego samo zamaskirani vid sažaljevanja sebe. U mom slučaju, to nije bilo daleko od istine, i to me je udaralo u stomak, pri čemu sam gotovo gubio dah.
Doputovao sam onako kako bismo, verujem, to nekad učinili Sali i ja. Vozom preko Madrida do Malage. Odatle autobusom do Tarife. Možda je tako i Sali putovala? I ja sam udisao vazduh koji je ona nekad izdisala. Bili su mi to poput vremeplovnih poljubaca. Gotovo da sam tako, mimo Saline volje, okusio njene usne. I to je već nešto. Dobar početak za Tanger.
*
Prošavši graničnu kontrolu u luci i zamenivši evropski novac za dirhame, presekavši široku esplanadu s palmama, uspinjao sam se prvom širom ulicom kojom se zaputila i većina mojih saputnika s feribota. Izbio sam na trg za koji sam čuo da se naziva Soko Čiko ili Pti Soko. Mali suk. Seo sam u kafe Central da predahnem, priviknem se na tangerski suton i opet pokušam da se raspitam za neko prenoćište. To je već bila medina, najstariji i po svemu arapski deo grada. Za dirham sam kupio ovsenu lepinjicu, a na jednoj od tezgi nekoliko jabuka. Te večeri sam uzeo i grudvicu hašiša. Nekoliko dana zatim, na istom mestu, kod istog prodavca koji je prolaznicima šaputao “haš-haš”, dobio sam kif, a za koji sam kupio i lulu. Čibuk joj je bio od maslinovog drveta, a ognjište keramičko. Otada sam pušio samo kif, svake noći kad bih se vratio u sobu na vrhu zgrade, u hotelskoj galeriji, po mnogo čemu srodnoj mom preuređenom tavanu u Beogradu. Pušio sam i gledao kroz otvoreni prozor niz Aveniju Muhameda Petog. Smatrao sam da je to najlakši način da strano mesto učinim svojim. Dok sam pušio, nekoliko puta sam, i to onda kad sam bio najsanjiviji, mogao da vidim Boga dok šeta ulicom.
Iz Centrala sam presekao medinu. Uskoro sam bio na vidikovcu s velikim bronzanim topovima uperenim prema luci i okeanu. Te topove ću prepoznati na jednoj od fotografija s kraja pedesetih godina. Tada su bili na obali ukraj luke. Fotografiju sam našao u zabačenoj knjižari blizu Starog jevrejskog groblja i verovatno nije bila neko veliko otkriće. Moj američki poslodavac, nisam sumnjao, već ju je imao. Na njoj su bili uslikani Keruak, Greg Korso i Alen Ginzberg. Bio je na slici i neki lik koji je najviše privukao moju pažnju, jer bio je u balon-mantilu kakav sam i ja imao na sebi, a njegova pogurenost, pa nešto frankenštajnsko u licu, činili su mi ga ne samo prepoznatljivim, iako ga nisam prepoznavao, nego i veoma bliskim, kao da je to neki moj izgubljeni stariji brat.
Na vidikovcu sam odlučio da više ne pitam i ne tražim. Ući ću u prvi hotel na koji naiđem. Prošao sam Bulevarom Paster i tamo gde on okončava, na raskršću, zakupio sobu u starinskom petospratnom hotelu Rembrant, potpuno u evropskom stilu. Nije bio nimalo skup čak i za moju skromnu ušteđevinu za koju sam mislio da treba da traje koliko traje, ali da ne budem rasipnik i neka traje koliko traje, ali da to bude što duže. Doručak je bio uključen u cenu i ja bih se obilno služio, zaobilazeći nekako neprirodno kao karmin crvene sušene goveđe odreske i završavajući zamašnom kriškom lubenice i kafom, najmanje dve šolje. Osim prvog dana, kad sam izišao iz Rembranta i u Aveniji Meksiko večerao račiće pečene na plotni, sledećeih dana, do večeri nisam nijednom jeo, a uveče bih, u medini, najčešće uzimao jabuku i zalogaj hleba, pa ponekad ni to, ništa. Nisam gladovao. U tome mi je pomagao i kif. S njim niste gladni. Kad se setim svojih davnih dana, kad sam žderao bez mere, moj vegetarijanski post u Tangeru bio je nova priča i ona kao da mi je kazivala da s njom sve više zaslužujem da budem voljen. To mi je Tanger učinio: u mojim odmaklim srednjim godinama učinio je da o sebi mislim da sam rođen za ljubav. Kad sam, donekle pateći zbog umišljene krivice, tragao za Sali, bez sumnje, sad mogu iskreno da kažem, nisam tragao za njom, nisam tragao ni za nekom njenom zamenom. Tragao sam za ljubavlju, svejedno kakvom i s kim. Mogla je ona biti i onaj zagonetni lik u mantilu, s fotografije. Ta ljubav mogla je biti naposletku i sam Tanger.
Okolina mog staništa kao da je oslikavala ceo grad. Mogao sam da u zdanjima sve jasnije razaberem vremenske slojeve i raznolike arhitekture. Vreme je teklo kroz grad i u svojim meandrima ostavljalo kuće, ulice, trgove, iz različitih decenija, čuvajući svaku promenu, ne gušeći je nego je podstrekujući da ni za trenut ne prestane i da se nastavlja dokle god u njoj ime energije za daljnje razviće. Kao što je kif smeša duvana i marihuane, Tanger je smeša svakojakih supstanci, pri čemu je iz svake probran njen najopojniji deo. On je, rekao bih, međuzona najmanje dva ili tri sveta, okeanskog, pustinjskog, planinskog, ravničarskog. Potom svet isprepletenih istorija, jezika i načina života. On je i klupko mirisa, od zadaha truleži do teških i čarobnih mirisa ljudskih tela čiji metež preplavljuje ulice. U takvom mestu bih voleo da sam zauvek. Znao sam da mi ni ta želja neće biti ispunjena, ali zato je bila utešna pomisao, koja me je pogodila posle jednog neočekivanog susreta, da sam ovde, ako ne baš oduvek, u nekom smislu odranije ili da sam ovde već bio jednom a da to ne pamtim niti znam.
*
Svakodnevno odlazim na gradski žal. On nije ni pet stotina metara daleko od hotela. Gazim po pesku. Ulazim u okean i hodam. Pod junskim suncem, natukavši šešir na glavu, satima hodam do članaka u vodi, uz obalu, ponekad do kraja plaže, sve tamo gde, posle desetak kilometara, iza rta počinje druga, Malabata, koja izlazi na Mediteran. Boja vode se menja. Boja neba se menja. U glavi mi se vrti. A so ulazi u mene kroz stopala. Ako pođem na jug, zaobišavši luku, onda ću stići do šume Rmilat, posle koje će me put odvesti do rta Spartel. Odande mi pogled slobodno puca po okeanu. Tek tamo se potpuno bacam u vodu i plivam po okeanu, a on mi poverava svoje tajne koje ću, čim opet kročim na kopno, potpuno zaboraviti, jer to su tajne koje ne možete dugo da izdržite u svojim grudima. One su poput mehurova kadrih da vam začepe krvotok. Lede vas iznutra ma kolika da je tog dana vrućina. Sa Spartela se lagano vraćam u grad. Merim korake sa zalaskom sunca. U gradu sam uoči smrkavanja. U medini tražim svog prodavca kifa, Abdula. On je postariji čovek, uvek u zamašćenom kožnom sakou. Ume da se sporazumeva na nekoliko jezika. Kad sam drugi put uzimao kif kod njega, pitam ga poznaje li nekog ko se seća Tangera od pre pedeset godina. Kaže mi da se on tada rodio, ali se ne seća. Možda neko drugi se seća, istrajavam ja. Šta će mi to, odvraća on donekle sumnjičavo. Tražim nekoga ko je onda živeo u Tangeru i hteo bih da saznam stvari o njemu, objašnjavam, da saznam sve što se može znati o tom Amerikancu, jer je to bio Amerikanac, i teško da ga se neko ne bi setio, pa ako me s takvim poveže, daću mu dirhame. Nema danas tako starog Amerikanca koji živi u Tangeru, kaže mi prodavac, barem on nije čuo za takvog, a čuo je za mnoge. Ne tražim njega nego nekog ko ga je nekad video, strpljivo objašnjavam. Aha, razumeo sam, reče on i mirno ode, tražeći novu mušteriju. Ali, ja nisam razumeo njegov odlazak.
Na časak me prožima jeza. Jesam li suvišan u Tangeru? Nikakvo traganje mi ne polazi za rukom. Prethodnog dana sam zamolio za pristup Istorijskom arhivu. Pitali me za razlog. Ako je reč o nečijem davnom boravku u Tangeru, najbolje je da potražim u biblioteci. Tamo imaju novine iz tog perioda. U novinama neću otkriti ništa što već nije poznato. Zemlje koje su posle Drugog svetskog rata brinule o Tangeru odnele su tadašnju dokumentaciju kad je Tanger u potpunosti vraćen Maroku. Više bih mogao da nađem kad bih tražio grobišta od pre Hrista. Pre tri ili više hiljada godina ovaj kraj je bio zapadni rub sveta. Dovde su valjda, kroz moreuz, dospevali samo najodvažniji feničanski moreplovci i tu nalazili svoj grob. Ta groblja su verovatno još negde u blizini, odavde pa niz obalu Atlantika stotinak kilometara. Sutra ću ponovo do Spartela. Okean će mi možda nešto reći više o tome zašto sam ovde i kako da naučim da pripadam Tangeru. Okean je, a to sam naslućivao od početka, jedan od jakih razloga za moj Tanger.
*
Ako ništa ne zahtevam od Tangera, on me prihvata. Ne voli da ga išta pitam, i po tome se razlikuje od Beograda. Kad Beograd pitam, on mi odgovara, iako njegovi odgovori skoro nikad nisu tačni. I tako u Tangeru odustajem od zapitkivanja. Tada ljudi nisu na iskušenju. Saopštavaju mi gde se šta nalazi, ali ja to i bez njihovih reči, već posle nekoliko prvih dana, i sam znam. Poznajem hladovita mesta. Otkrio sam i gde da naberem pomorandže. Kad sednem na terasi nekog kafea, samo mi klimnu glavom i kažu “kao obično”, a ja potvrdno trepnem. Za nekoliko minuta na stočiću se već puši moj čaj od sveže nane. Ako nešto uopšte možete da otkrijete u Tangeru, morate biti strpljivi i sačekati da vas to samo otkrije. Kao da sam u nekoj akademiji haosa i magije, čija je neuhvatljiva uprava smeštena u jednoj pustoj kućerini. Prilično je takvih pustih kuća. Možda ću se u jednu takvu i useliti kad potrošim sve što imam i iz hotela me budu isterali. Pusta kućerina na koju mislim zapravo je već ruinirana zgrada na čijem pročelju, na žutoj osnovi, oivičenoj azurnom linijom, jarko plavim slovima piše GRAN TEATRO CERVANTES 1913, i ja redovno, dok idući prema luci ili u medinu prolazim tom donekle skrivenom tangerskom ulicom na čijem okretu bezmalo nalećem na to Veliko pozorište, staro skoro stoleće, zaštićeno ogradom od kovanog gvožđa i zidanim stubovima, zastajem pred njim i divim se propadanju kojem jedino odoleva natpis. Na tom mestu, najzad, tik pred mojim nosem, kao da su me iz večeri u veče vrebali, haos i magija neposredno pokazuju svoju moć. Tu gde niko ne prolazi kad se smrkne, srećem Abdula, samo nekoliko dana posle našeg viđenja kad mi je okrenuo leđa dok sam ga pitao ko bi mi pomogao da vratim nekadašnji Tanger. Abdul nije sam. S njim je jedan znatno stariji čovek, u galabiji, i to u zimskoj, s kapuljačom preko čela. Nazivam selam, a Abdulov pratilac ustuknu od mene. Uzviknuo je nešto na arapskom. Kažem na francuskom da ne razumem. “Ti si duh”, kaže Abdul. “Kakav duh, čiji duh?” pitam, gledajući u Abdulovog pratioca, a ne znam da li da se nasmejem ili da to shvatim kao neku pretnju.
Pratilac je, u stvari, Abdulov otac, Hamid. I on se u mlađim danima bavio istim poslom kao Abdul. Zovem ih da sednemo u neki kafe. Ali, Hamid zahvaljuje i odbija. Sve vreme stojimo uz ogradu Velikog Servantesovog pozorišta iz 1913. godine, Abdul ćuti, a Hamid govori, a francuski mu je tečniji i od mog i od Abdulovog. “Ti si duh nekog koga sam davno poznavao i usluživao”, govori mi Hamid, već smireno, uverivši se da sam od krvi i mesa, iako je mesa u meni manje nego kostiju. Sali me više ne bi prepoznala. Starčeve oči iskre dok me netremice gleda u noći koja pada na ulicu i na nas, na čitav Tanger koji je poput postelje u kojoj se tama opušta i čeka na okean kao na mladoženju, a u tom sumraku jedva još mogu da raspoznam velika obojena slova iz natpisa Servantesovog pozorišta. Beonjače starčevih očiju ističu se u senci koju mu po licu baca kapuljača njegove galabije. Ni ta senka, ni noć koja se spušta nisu dovoljne da ih zagase.
Hamid priznaje da je za mene već čuo od sina, ali nije mogao da zamisli da nosim čak isti mantil u kojem je onaj koga je poznavao bio takoreći i zimi i leti. A stas i lice, koje kao da mi je loše okrečeno i rupice nisu izgletovane, pljunuti su stas i lice njegovog već zaboravljenog poznanika. To s mantilom me podseti na fotografiju koju sam uvek, još otkako sam je kupio, nosio sa sobom. Pokazujem je Hamidu. “Da”, upire on prstom u lik s mantilom, izdvajajući ga iz grupe pored topova, “to je on.”
“Koliko si ti u tu vreme imao godina?” pitam Hamida. “Dvadeset?”
“Možda. Možda toliko. Zar je važno? Bio sam onda dovoljno star, a danas sam dovoljno mlad.” Pomislio sam da je to dobar odgovor i da mi nekako liči na Ibn Batutov izum beskrajnog putovanja. Život je naš put. Neko ga prelazi u jednom smeru, drugi po njemu hodi u suprotnom. Najređi prolaze kroz svoj život u oba smera istovremeno. Od takvih je mogao biti ovaj starac čije lice nikako ne uspevam potpuno da sagledam.
Postepeno, Hamid je bivao sve govorljiviji. “Kad sam ga znao, često je tražio od mene da mu robu donosim u hotel. Svaki put sam se penjao pet spratova stepeništem koje je išlo ovako”, kažiprstom mi pokaza spiralu. U drugoj ruci je zadržao fotografiju koju sam mu bio pokazao. S njom u ruci kao da je ostajao u neprekinutoj vezi s prošlim vremenom. “Uvek sam ga zaticao da nešto piše. ’Stavi na stočić’, samo bi mi rekao, ’i zapiši koliko, sad nemam, čekam da dobijem.’ To nisam smeo da radim, trebalo je smesta da naplaćujem, ali njemu sam popuštao. Bio mi je redovni kupac, viđao sam ga u Centralu s prijateljima, pa sam znao da me neće ispaliti. Kad bi mu stigao novac, izmirivao je ceo dug. Zato sam mu davao na crtu i čast.”
“Da li je hotel bio Rembrant“, zapitao sam, jer sam prepoznao stepenište. Tim spiralnim stepeništem sam se i ja svakog dana uspinjao i njime silazio, nijednom se ne služeči liftom. Strepeo sam od odgovora.
“Da.”
“Šta je s njegovim papirima? Mislim na ono što je pisao.”
“Ne znam. Jednom me je napao da sam mu ih ukrao. Vikao je da su mu nestali, neki, ne svi. Vikao je da je to njegova ispovest o Bolesti. Onda me je molio za njih, jer ne zna koji nedostaju, a neki svakako nedostaju. Pisao je o Tangeru, o ulasku u zonu, o izlasku iz zone, o traženju zone, o životu u zoni. Nisam ga razumeo. Istina, u Tangeru je taj deo oko Rembranta i sve do obale i luke bio internacionalna zona koju su delili Amerikanci, Francuzi i drugi. Naposletku se smirio, pa je prasnuo u smeh. ’To je dobro’, rekao je. ’Tanger je sastavljen i od onoga što nedostaje, od svega što se gubi, i ja to znam kao Bolesnik. Nije džank, ne, nije. Tanger je sad moja Bolest.’ Ne umem da objasnim zašto sam tako dobro zapamtio njegove reči. Zapravo sam ih zaboravio, ali kad mi je Abdul rekao za tebe, jasno mi je bilo koga tražiš, a njegove reči su mi sinule kao da su juče izgovorene. I kad sam te video, znao sam da imaš veze s njim. Po svemu i po izgledu možeš biti njegov sin. Jesi, zar ne? I tvoj mantil je baš njegov. I tvoje lice, iako je bez naočara, vuče na njegovo lice, onako bolesno lice, kao da je nekad bilo veoma podbulo, a sad je samo koža presvučena na kosti.”
Uneo mi se u lice. Ta ulica je inače uvek sumračna, a sad je još i veče poodmaklo. Zar me tako vidi? Da, takvo je moje lice danas, ispošteno, propalo, nalik pročelju Velikog Servantesovog pozorišta. Ćutao sam trenutak, pa ga upitao: “Kako se zvao? Sećaš li se i toga?” Nije to bio Keruak. U to sam bio siguran. Neću imati šta da javljam u Ameriku.
“Skoro svake večeri je s drugim Amerikancima sedeo na terasi u Malom suku. Ime? Vilijem, ali su ga u Centralu zvali Bil. Vilijem Li. Tako je uvek trebalo da kažem kad sam dolazio u hotel kod njega. Idem na poziv u sobu kod gospodina Vilijema Lija. To je bilo kao lozinka. I puštali su me. Soba je bila pod samim krovom i zato najjeftinija u hotelu. Nekad su o tom hotelu bile i izložbe slika.”
Rečeno ime mi ništa nije govorilo. “A šta je bilo s tim ukradenim papirima?”
“Ništa”, odgovori muklo i suviše brzo Hamid.
“Ipak si ih ti uzeo”, rekao sam kao nešto neosporno, mada sam znao da neću iz Hamida iščupati pravu istinu. Ali, začudo, on odjednom, pogledavši me ispod oka, jednostavno potvrdi. Jeste, uzeo ih, a ne ukrao, naglasio je, uzeo ih je da malo zaviri u njih. Kad ga je Bil, gost hotela Rembrant, a u čiju sam se sobu igrom slučaja i ja posle pola veka uselio, onako napao, nije imao kud i nije priznao. “Mogu li da ih vidim, dobijem, otkupim, svejedno šta, dogovorićemo se”, rekao sam. “Ne”, odvratio je, “odavno ne znam gde su i ne sećam se, možda sam ih spalio, možda ih je neko i od mene uzeo, ipak je to bilo davno i za mene veoma davno. Eto, setio sam se svega što je govorio, ali ne pamtim šta je bilo s papirima koje sam mu uzeo, zaklinjem se u Alaha.”
Po svemu sudeći, Bil je bio iz grupe s Keruakom, Ginzbergom i ostalima. Mogao bih da saznam više o njemu, posebno zato što sam toliko ličio na njega, ali nisam mario. I ovo je već dovoljno što sam saznao. To je bio kao moj predživot u Tangeru. Kao da sam Vilijemu Liju, ne baš papire kao što je to uradio Hamid, ukrao nešto od života ili od životnog nasleđa. Slično je osetio i onaj moj komšija koji je nekad ispratio Sali na stanicu. Pričao mi je da je jednom bio u Parizu i stanovao u sobi u kojoj je umro Žan Žene. Nisam baš znao ko je taj Žan Žene, a prijatelj onda objasni da je to pisac i pokaza mi njegovu fotografiju. Doneo ju je iz tog hotela, da, mislim da je rekao Džekov hotel, u kojem je četiri ili pet godina ranije Žene umro. Hotel je negde u kraju oko pariske Botaničke bašte, kod stanice Osterlic. Prespavao je u Ženeovoj sobi. Tamo su još bile knjige koje je taj pisac čitao. Sam gazda Džek mu je poklonio sliku. Kad god pogleda tu fotografiju, objašnjavao mi je, oseća kao da je dužan Ženeu zato što je nekoliko noći spavao u njegovoj sobi. Ja nisam osećao nikakav dug prema nekom narkotizovanom Bilu i znam da nisam bio njegov potomak, još manje duh za šta me je, u prvi mah, proglasio stari Hamid, nego sam naprosto pomislio da sam preuzeo, nipošto ukrao, kao što ni Hamid nije ukrao papire već ih je uzeo da ih vrati, da sam i ja uzeo od Bila nešto od njegovog Tangera, a da ću to i ja ubrzo zaboraviti, pa ću smatrati da je Tanger samo moj i neće biti važno što će mi pamet stati svaki put kad se zapitam šta je taj moj Tanger. Tanger je upravo takav: ne znamo šta je kad nas neko pita za njega.
*
Iz straha od kletve sadržane u brojci 23 trebalo bi da kažem da sam u Tangeru proboravio dvadeset dva dana. Zapravo sam bio dvadeset tri. Tamo sam prvi put čuo za zagonetku zvanu 23 i tiče se ne samo te brojke nego i svih njenih modifikacija. To verovanje bi moglo da bude pripisano i Hamidovom Bilu. Izvesni pomorski kapetan Bat Uc jedne noći se u Tangeru hvalio da je plovio dvadeset tri godine bez incidenta. Sledećeg dana je isplovio svojim brodom. Došlo je do havarije. Brod je potonuo i kapetan je stradao. Istog dana radio je javio da se nad Pacifikom srušio avion i da su u toj katastrofi poginuli svi putnici i cela posada. Kapetan aviona se takođe zvao Bat Uc. Neobično ime, retko, ali postoji. U srpskoj transkripciji ono je sastavljeno od tri i dva slova. Avion koji se sunovratio u Tihi okean bio je na letu broj 23. Poznat je zaključak koji iz toga sledi: stvari treba prekidati dok nam dobro idu. Još ne znam da li sam u pogrešnom danu prekinuo sa svojim životom započetim u Tangeru.
Voz je kasnio i ja sam prispeo u Beograd tek posle ponoći. Ova julska noć je bila nepodnošljivo topla i sparna. Nisam mogao da zaspim. Još sam bio sav u Tangeru… Počeo sam da zapisujem ponešto o svom putovanju. Uveliko je svanulo. Ustao sam od stola pred podne. Nemam ničega. U džepu jedva nešto novca. Poslednji. Neizvesno je kad ću opet zaraditi neki. Nije mi više do toga ni stalo. Danas je danas, a to nije vreme da se misli na sutra. I to mi je rečeno u Tangeru. Na pijaci kupujem glavicu kupusa. A onda, nenadano, gotovo poput šamara, posle tolikih godina srećem Sali. Ukrupnjala se, lice joj je bucmasto, ali i dalje me opija. Izgledala je divno. U srcu me je štrecnulo. Ona se vedro nasmeja. Kao nekad. “Gospode, jesi li to ti?” reče, bez imalo čuđenja i pitanje je, lišeno pravog naglaska, zvučalo kao neka nepobitna izjava. “Da”, promucao sam, ali se odmah pribrah, odupreh se nagonu da je zagrlim i dodadoh: “Da, moglo bi biti da sam ja, ali nisam.” I dalje se smejala, gledajući u kupus u mojoj ruci. “Nema te čitavu večnost.” Očni kapci su mi zatreptali, signališući da sam u neprilici. Bio mi je potreban dug trenutak da dođem do sledećih reči.
“Da, pa, nema me, jer sam, kažem, neko drugi… Nisam odavde nego iz Tangera.” Zastao sam, dajući joj vremena da uhvati moj nagoveštaj. “Samo sam došao, a sad kad sam te najzad video, mogu mirno da odem i vratim se tamo odakle sam.” Podigao sam kupusnu glavicu uvis i, odlazeći, domahnuo joj njome. Ne zanosi se više početkom stare priče, rekao sam sebi. Nemaš ti pravi kraj za nju, osim ako si se srećom zabrojao i tako prevideo da bi moglo biti da ti je ovaj dan dvadeset treći.
~
Napomena
Pisac koji se spominje u ovoj priči pod imenom Vilijem Li zapravo je Vilijem Barouz. Dok je u tangerskom hotelu Rembrant radio na rukopisu koji će kasnije, zahvaljujući Keruakovom predlogu, biti nazvan Goli ručak, nestali su mu mnogi ispisani listovi. Lično sam jednom boravio u istom hotelu, takođe na poslednjem spratu, i tražio sam nestale delove Golog ručka svugde po Tangeru, gde god mi je padalo na pamet, ali nisam uspeo da ih nađem. Zato sam ih sam napisao i dugo čuvao kao dragoceno otkriće, ali su naposletku, po svemu sudeći, i od mene ukradeni. Pretpostavljam da bi lopov mogao biti onaj koji u priči zamišlja da je neko drugi. Priča je inače zasnovana na onome što sam doživeo i nema u njoj, nažalost, gotovo ničeg izmišljenog, ili barem ja verujem da nema.
Moj Tanger
U Tarifi, mestašcetu gde je Evropa najbliže Africi, ukrcao sam se u izletnički trajekt, preplovio Gibraltarski moreuz i, ni pola časa docnije, bio sam u tangerskoj luci. Bilo je to baš brzo. Dok je brod, obilazeći rt, uplovljavao u Tangerski zaliv, pored mene je, uz brodsku ogradu, stojao Marokanac u burnusu, koji mi rukom pokaza na dugačku plažu već iza nas. “Malabata”, reče. Ali, na gradskoj obali pomolila se i sledeća plaža. Široki peščani pojas. Mladići su se igrali loptom. Bilo je i kupača. Taj žal se pružao kilometar ili dva uz esplanadu, sve do same luke koja je bila pred nama. Razmenio sam s Marokancem nekoliko francuskih reči, raspitujući se gde bih mogao da nađem pristojno i jeftino prenoćište. “Za takve stvari, kad je putovao po svetu, Ibn Batuta nije mario”, odvratio je Marokanac, umesto da mi ponudi najobičnije obaveštenje o nekom hotelu, konačištu ili sličnom skloništu u Tangeru. “O tome brine Bog”, rekao je, “ma gde da se nalazite, a Ibn Batuta je bio svuda, u svim mestima do Kine i u Kini.” Odvažio sam se da kažem da je bio i u Beogradu, iako baš ništa nisam znao o tom Ibn Batuti, ali sam nedavno prošao Batutovom ulicom idući na Zvezdaru. “Svakako da je bio”, reče Marokanac, “jer nije mu bilo daleko kad je dospeo u Sofiju.” “Onda Niš, Beograd, i to je to”, kažem, pošto ipak hoću da izvučem od Marokanca neku sugestiju gde da odsednem kad se iskrcamo. “Znate li ko je on bio”, pita me Marokanac, pošto je utvrdio odakle sam. “Ibn Batuta?” uskliknem tobože začuđen da me neko tako nešto pita, i onda nagađam: “Arapin, iz Maroka, putovao je svuda po svetu.” Marokanac se nasmeja i ja se nasmejah. “Bio je baš iz Tangera”, reče mi on, “i veći je putnik i putopisac od Marka Pola iz Venecije, jer je, nedugo posle njega, prošao i video više krajeva u njegovo vreme poznatog sveta i nije zastajkivao, niti se ulagivao i služio vladarima, nije trgovao, pabirčio blago, nego je za njega blago bilo samo putovanje. Izmislio je beskrajno putovanje.” “Da li je za njega beskrajno putovanje bilo beskrajno približavanje nekom mestu, a da do tog mesta nikad ne doprete?” “Ne baš to. Ibn Batuta je na putovanje gledao kao na približavanje beskraju koji nam je Alah namenio da proputujemo kao vid večite molitve.” “A to nam je nedostižno”, dometnuo sam. “Naprotiv, to nam je dostižno dokle god smo na putu, i zato bi bilo protiv moje savesti da vam preporučim gde da prenoćite. Neka vam Tanger bude samo prolazna luka. U svetu za nas nema konaka. Svet je tu, koliko god da je bez kraja, samo da bismo prošli kroz njega tako što ćemo beskonačno putovati. On je poput cvetnog dvorišta, koji nazivamo patio, usred naše istinske kuće, našeg pravog konačišta.” Mostić za iskrcavanje putnika i vozila već je bio spušten, desnom rukom se uhvatih za srce, pa bez imalo ljutnje pozdravih svog prvog Marokanca. “Selam alejkum.” “Alejkum selam”, osmehnu se moj prolazni poznanik, a ja mu mahnuh i stupih na kopno, u Tanger, s namerom da u toj svojoj prolaznoj luci proboravim što mogu duže, mesec dana, dva meseca, tri meseca, ali najpre da, uprkos Ibn Batuti, kao rođeni nevernik, nađem gde da spavam, jer će uskoro da se smrkne.
*
Tajno sam voleo Sali, jednu od svojih malobrojnih prijateljica iz susedstva, ali nikad se nisam usuđivao da joj to otvoreno kažem. Pravo ime joj je bilo Slađana, rodom Piroćanka. Srećna slučajnost, retka u mome životu, pomogla je da je upoznam na obližnjoj pijaci kod tezge s patlidžanom. Ne ličim na nekoga ko bi istinski mogao biti voljen. Svako će to reći ko me bliže poznaje. Po vratu, leđima i grudima nahvatao mi se neki lišaj i ti delovi su mi poput čipke, a ne prirodne ljudske kože. Tu je i ogroman mladež na licu, stalno išaranom crvenim mrljama i prugama, i koji ne smem da operišem. Lice je, pri tome, prilično izobličeno grimasom nekog stalnog bola izazvanog noktima koji mi na nožnim palcima zarastaju u meso, ali i šuljevima koji me ubijaju. U ustima mi je zbog rane paradontoze ostalo malo zuba, a i ti preostali su klimavi i kvarni. Morao bih da nosim protezu, ali ona košta. Iz ušiju mi i nozdrva džikljaju dlake i mogu se videti s deset metara udaljenosti. Sve su nasrtljivije, sve duže, sve jače, i kad ih potkresujem makazicama kao da sečem bakarnu žicu, dok istovremeno nezaustavljivo ćelavim. Ukratko, ja sam frankenštajnovski tip u korpulentnoj verziji, a najgore je možda što sam toga svestan i zato lišen svakog samopouzdanja. I to nije poslednji razlog zašto sam u životu malo putovao i uglavnom se skrivao u svom sirotinjskom potkrovlju. Nisam naprosto imao snage da iziđem u svet. Nisam imao ni novca. Jedva sam uštedeo za jedno jedino putovanje, pri čemu sam ga, ne znajući ni kuda bih i još sâm, neprestano odlagao. A onda mi je jednom Sali uzgred rekla da ona, koliko sutra, putuje u Maroko, jer godinama žarko želi da se tamo nađe, da proskita od Atlasa pa niz obalu Atlantika, i do Marakeša, pa sam se, i sam začuđen svojom odvažnošću, ponudio da je pratim na tom putovanju, dabome ako već nema nekog drugog s kim će ići. Priznala je, pritešnjena, da nema nikog, a potom je, kao da joj to baš i ne godi, odmerivši me pogledom, i zadržavši ga, vidljivo, na sekundu na mojoj stomačini, prihvatila moju ponudu. Prezirao sam sebe i svoju debljinu koja je nalikovala ogromnom šlaufu oko trbuha, ali više nisam bio u stanju da opozovem svoju ponudu, zapravo da odustanem od Salinog pristanka. Bio je to dar s njene strane, a ja sam ga, gutajući pljuvačku, ponizno primio i nisam, pošto sam ga već izmolio, mogao nikako da ga se odreknem. To se dogodilo u jednom od majskih dana, tačno pre jedanaest godina i dvadeset osam dana. Sutradan je trebalo da izvadim vizu. Sali je to već sredila za sebe. Potom da zajedno kupimo voznu kartu do Španije. “Kuda zapravo idemo, u koje ćemo prvo mesto?” pitao sam je. Ona reče. “Zar u tanker?” zbunjeno sam uzviknuo. Priznajem da sam pomislio da se šali, možda čak i sprda sa mnom. Bila je uvek duhovita, a ja sam joj u tom pogledu bio kao najbolja meta. Sad će mi još reći i da voli da se kupa u nafti. Gotovo sam živo mogao da je vidim kako, negde na pučini, u kupaćem kostimu, skače u naftu koju tanker prevozi ko zna kuda, verovatno u Ameriku, a ja sam bezmalo zasuzio pred tim neodoljivim prizorom.
“Ne, tanker” – rekla je – “nego Tanger, patlidžanče.” Takav mi je nadimak dala u spomen na naš prvi susret. A i moja fizička sličnost s patlidžanom u njenim očima je bila nesumnjiva.
“Ne tanker nego tanker” – ponovio sam. – “U čemu je trik?”
“Trik je u tome” – odvratila je zajedljivo i potom nabusito, razdvajajući slogove, i u jednom dahu – “da moraš više da izučavaš geografiju, kao i da razlikuješ glasove i redovno pereš uši, a i zube, ili da prestaneš sa zavitlavanjem, jer bi za to trebalo da imaš više mišića, bicepsa, tricepsa, ili makar muda, i nemoj da se pokajem.”
Ipak se pokajala. Nije došla u dogovoreno vreme na stanicu. Kasnije sam je zvao telefonom. Nije se odazivala. Raspitao sam se kod zajedničkog prijatelja koji mi, sa izvesnim čuđenjem u glasu, reče da je Sali tog jutra otputovala. On lično ju je ispratio i smestio u voz. Ne znam, ali može biti da mi je tada laknulo. U svakom slučaju, od tada sam zavoleo Maroko kao što se čezne za nedostižnim stvarima ili za mestima na kojima smo doživeli najveću sramotu, i kao da sam poslušao Sali: dobro sam izučio barem marokansku geografiju. A počeo sam i da piskaram priče o izmišljenim putovanjima. Čak sam, u tom smislu, sastavio i studiju o jednom američkom piscu, Keruaku, za čiji sam roman o putovanju kroz Ameriku dokazivao da je u njemu sve pusta mašta i da autor zapravo nije mrdnuo iz svoje kuće, upravo poput mene. Amerika, to je za mene nepostojeći kontinent. Dobro jutro, Kolumbo ga je sanjao. Tako sam počeo i da se dopisujem s nekim svetskim poznavaocima Keruakovog dela. Istina, uz ostalo, ni živa vaga mi više nije pozamašna. Još sam patlidžan, ali od novije vrste, duguljaste. Tu nema pomoći. Postepeno sam gubio apetit na topli hleb koji sam do pre deceniju jednostavno proždirao. Jeo sam veknu dnevno i uz nju, pokatkad, somun ili dva. Naučio sam, međutim, i da budem bez Sali. Ionako nikad nisam bio s njom onako kako sam želeo. Ona nije želela i ja ću biti poslednji da joj to prebacujem, ponajmanje to da je otputovala u naftni tanker ili Tanger bez mene.
Bilo bi suviše lepo da me je neka devojka pozvala da s njom putujem, u Maroko ili ma kuda drugde. Ta prilika je davno propuštena. Istina današnja je prostija. Ili je, možda, svaka istina složenija od naših želja, varanja i samozavaravanja? Pre dve nedelje bio sam, pravo čudo mada logično, unajmljen da odem u Tanger i potražim sve što se može naći o tamošnjem boravku Džeka Keruaka. Jedan od mojih korespondenata, za koga sam na grubi engleski, onako neuko, preveo svoju studiju, ponudio mi je posao koji je ličio na kockanje. Biće mi pokriveni troškovi puta i noćenja jedino ako nešto nađem što je verodostojno o Keruaku u Tangeru. Hteo je valjda da poreknem neke svoje tvrdnje iz studije. I dobiću još, uz pokrivene troškove, osam stotina dolara. Prihvatio sam taj put, dakle, uz rizik da naposletku ostanem dužan umesto da zaradim. Ne znam da li bi neko osim mene prihvatio takav dogovor, ali sam ja oberučke prihvatio rizik, nekako siguran da ću otkriti nešto nečuveno o Keruaku čiji sam roman Na drumu poneo sa sobom. Svejedno što ću tako skočiti sebi u usta. Posle svega, izgleda da sam se prevario. Rizik mi se nije isplatio, iako sam u njega sve uložio. Samo je moja učena strast bila sačuvana. Sve što sam saznao o Keruaku bilo je beznačajno i, po meni, posvedočavalo da Keruak nikad ni na kakvom drumu nije bio, a daleko od toga da je prešao i ceo jedan okean. U Tangeru mi je, dabome, moja nesuđena ljubav više puta padala na pamet. Pitao sam se kako je ovde preživela sama. Ako se ovde žena iz Evrope nađe sama, a u letnjoj odeći uobičajenoj kod nas, zbog koje se na nju gleda takoreći kao na obnaženu, može da se zatekne u svakojakim zamkama. Mogu i da je umlate, mogu i da je ukradu. Možda se to desilo i sa Sali? Počeo sam sebe da okrivljujem što je kasnije, pošto mi je pobegla, ipak nisam potražio u Beogradu ili se drukčije obavestio da li se vratila sa onog svog putovanja. Zbog tog osećanja krivice, umesto da se potpuno posvetim traganju za Keruakom koji je u Tangeru boravio izvesno vreme, dešavalo mi se, većinom u zamišljanjima, često se osvrćući za ženama s kojima sam se mimoilazio, da se predajem traganju za Sali kao da je doista mogu naći tamo gde je ona bila pre više od jedanaest godina kad je iščezla, barem iz mog vidokruga. Sedeo sam, tako, satima u kafeu preko puta senegalskog konzulata, srkutao čaj od sveže nane i zurio u masu prolaznika. Nisam očekivao da će iz te mase iskrsnuti Sali, ali silno sam se upinjao da probudim nadu u sebi. Umesto nade, budio sam u sebi nešto neprijatnije. Kad izgubite nešto što nikad niste ni imali, a potom njuškate za tim okolo gde je verovatnoća da to nađete spala na najniže grane, onda to sumanuto stanje nije nikakvo očajavanje nego samo zamaskirani vid sažaljevanja sebe. U mom slučaju, to nije bilo daleko od istine, i to me je udaralo u stomak, pri čemu sam gotovo gubio dah.
Doputovao sam onako kako bismo, verujem, to nekad učinili Sali i ja. Vozom preko Madrida do Malage. Odatle autobusom do Tarife. Možda je tako i Sali putovala? I ja sam udisao vazduh koji je ona nekad izdisala. Bili su mi to poput vremeplovnih poljubaca. Gotovo da sam tako, mimo Saline volje, okusio njene usne. I to je već nešto. Dobar početak za Tanger.
*
Prošavši graničnu kontrolu u luci i zamenivši evropski novac za dirhame, presekavši široku esplanadu s palmama, uspinjao sam se prvom širom ulicom kojom se zaputila i većina mojih saputnika s feribota. Izbio sam na trg za koji sam čuo da se naziva Soko Čiko ili Pti Soko. Mali suk. Seo sam u kafe Central da predahnem, priviknem se na tangerski suton i opet pokušam da se raspitam za neko prenoćište. To je već bila medina, najstariji i po svemu arapski deo grada. Za dirham sam kupio ovsenu lepinjicu, a na jednoj od tezgi nekoliko jabuka. Te večeri sam uzeo i grudvicu hašiša. Nekoliko dana zatim, na istom mestu, kod istog prodavca koji je prolaznicima šaputao “haš-haš”, dobio sam kif, a za koji sam kupio i lulu. Čibuk joj je bio od maslinovog drveta, a ognjište keramičko. Otada sam pušio samo kif, svake noći kad bih se vratio u sobu na vrhu zgrade, u hotelskoj galeriji, po mnogo čemu srodnoj mom preuređenom tavanu u Beogradu. Pušio sam i gledao kroz otvoreni prozor niz Aveniju Muhameda Petog. Smatrao sam da je to najlakši način da strano mesto učinim svojim. Dok sam pušio, nekoliko puta sam, i to onda kad sam bio najsanjiviji, mogao da vidim Boga dok šeta ulicom.
Iz Centrala sam presekao medinu. Uskoro sam bio na vidikovcu s velikim bronzanim topovima uperenim prema luci i okeanu. Te topove ću prepoznati na jednoj od fotografija s kraja pedesetih godina. Tada su bili na obali ukraj luke. Fotografiju sam našao u zabačenoj knjižari blizu Starog jevrejskog groblja i verovatno nije bila neko veliko otkriće. Moj američki poslodavac, nisam sumnjao, već ju je imao. Na njoj su bili uslikani Keruak, Greg Korso i Alen Ginzberg. Bio je na slici i neki lik koji je najviše privukao moju pažnju, jer bio je u balon-mantilu kakav sam i ja imao na sebi, a njegova pogurenost, pa nešto frankenštajnsko u licu, činili su mi ga ne samo prepoznatljivim, iako ga nisam prepoznavao, nego i veoma bliskim, kao da je to neki moj izgubljeni stariji brat.
Na vidikovcu sam odlučio da više ne pitam i ne tražim. Ući ću u prvi hotel na koji naiđem. Prošao sam Bulevarom Paster i tamo gde on okončava, na raskršću, zakupio sobu u starinskom petospratnom hotelu Rembrant, potpuno u evropskom stilu. Nije bio nimalo skup čak i za moju skromnu ušteđevinu za koju sam mislio da treba da traje koliko traje, ali da ne budem rasipnik i neka traje koliko traje, ali da to bude što duže. Doručak je bio uključen u cenu i ja bih se obilno služio, zaobilazeći nekako neprirodno kao karmin crvene sušene goveđe odreske i završavajući zamašnom kriškom lubenice i kafom, najmanje dve šolje. Osim prvog dana, kad sam izišao iz Rembranta i u Aveniji Meksiko večerao račiće pečene na plotni, sledećeih dana, do večeri nisam nijednom jeo, a uveče bih, u medini, najčešće uzimao jabuku i zalogaj hleba, pa ponekad ni to, ništa. Nisam gladovao. U tome mi je pomagao i kif. S njim niste gladni. Kad se setim svojih davnih dana, kad sam žderao bez mere, moj vegetarijanski post u Tangeru bio je nova priča i ona kao da mi je kazivala da s njom sve više zaslužujem da budem voljen. To mi je Tanger učinio: u mojim odmaklim srednjim godinama učinio je da o sebi mislim da sam rođen za ljubav. Kad sam, donekle pateći zbog umišljene krivice, tragao za Sali, bez sumnje, sad mogu iskreno da kažem, nisam tragao za njom, nisam tragao ni za nekom njenom zamenom. Tragao sam za ljubavlju, svejedno kakvom i s kim. Mogla je ona biti i onaj zagonetni lik u mantilu, s fotografije. Ta ljubav mogla je biti naposletku i sam Tanger.
Okolina mog staništa kao da je oslikavala ceo grad. Mogao sam da u zdanjima sve jasnije razaberem vremenske slojeve i raznolike arhitekture. Vreme je teklo kroz grad i u svojim meandrima ostavljalo kuće, ulice, trgove, iz različitih decenija, čuvajući svaku promenu, ne gušeći je nego je podstrekujući da ni za trenut ne prestane i da se nastavlja dokle god u njoj ime energije za daljnje razviće. Kao što je kif smeša duvana i marihuane, Tanger je smeša svakojakih supstanci, pri čemu je iz svake probran njen najopojniji deo. On je, rekao bih, međuzona najmanje dva ili tri sveta, okeanskog, pustinjskog, planinskog, ravničarskog. Potom svet isprepletenih istorija, jezika i načina života. On je i klupko mirisa, od zadaha truleži do teških i čarobnih mirisa ljudskih tela čiji metež preplavljuje ulice. U takvom mestu bih voleo da sam zauvek. Znao sam da mi ni ta želja neće biti ispunjena, ali zato je bila utešna pomisao, koja me je pogodila posle jednog neočekivanog susreta, da sam ovde, ako ne baš oduvek, u nekom smislu odranije ili da sam ovde već bio jednom a da to ne pamtim niti znam.
*
Svakodnevno odlazim na gradski žal. On nije ni pet stotina metara daleko od hotela. Gazim po pesku. Ulazim u okean i hodam. Pod junskim suncem, natukavši šešir na glavu, satima hodam do članaka u vodi, uz obalu, ponekad do kraja plaže, sve tamo gde, posle desetak kilometara, iza rta počinje druga, Malabata, koja izlazi na Mediteran. Boja vode se menja. Boja neba se menja. U glavi mi se vrti. A so ulazi u mene kroz stopala. Ako pođem na jug, zaobišavši luku, onda ću stići do šume Rmilat, posle koje će me put odvesti do rta Spartel. Odande mi pogled slobodno puca po okeanu. Tek tamo se potpuno bacam u vodu i plivam po okeanu, a on mi poverava svoje tajne koje ću, čim opet kročim na kopno, potpuno zaboraviti, jer to su tajne koje ne možete dugo da izdržite u svojim grudima. One su poput mehurova kadrih da vam začepe krvotok. Lede vas iznutra ma kolika da je tog dana vrućina. Sa Spartela se lagano vraćam u grad. Merim korake sa zalaskom sunca. U gradu sam uoči smrkavanja. U medini tražim svog prodavca kifa, Abdula. On je postariji čovek, uvek u zamašćenom kožnom sakou. Ume da se sporazumeva na nekoliko jezika. Kad sam drugi put uzimao kif kod njega, pitam ga poznaje li nekog ko se seća Tangera od pre pedeset godina. Kaže mi da se on tada rodio, ali se ne seća. Možda neko drugi se seća, istrajavam ja. Šta će mi to, odvraća on donekle sumnjičavo. Tražim nekoga ko je onda živeo u Tangeru i hteo bih da saznam stvari o njemu, objašnjavam, da saznam sve što se može znati o tom Amerikancu, jer je to bio Amerikanac, i teško da ga se neko ne bi setio, pa ako me s takvim poveže, daću mu dirhame. Nema danas tako starog Amerikanca koji živi u Tangeru, kaže mi prodavac, barem on nije čuo za takvog, a čuo je za mnoge. Ne tražim njega nego nekog ko ga je nekad video, strpljivo objašnjavam. Aha, razumeo sam, reče on i mirno ode, tražeći novu mušteriju. Ali, ja nisam razumeo njegov odlazak.
Na časak me prožima jeza. Jesam li suvišan u Tangeru? Nikakvo traganje mi ne polazi za rukom. Prethodnog dana sam zamolio za pristup Istorijskom arhivu. Pitali me za razlog. Ako je reč o nečijem davnom boravku u Tangeru, najbolje je da potražim u biblioteci. Tamo imaju novine iz tog perioda. U novinama neću otkriti ništa što već nije poznato. Zemlje koje su posle Drugog svetskog rata brinule o Tangeru odnele su tadašnju dokumentaciju kad je Tanger u potpunosti vraćen Maroku. Više bih mogao da nađem kad bih tražio grobišta od pre Hrista. Pre tri ili više hiljada godina ovaj kraj je bio zapadni rub sveta. Dovde su valjda, kroz moreuz, dospevali samo najodvažniji feničanski moreplovci i tu nalazili svoj grob. Ta groblja su verovatno još negde u blizini, odavde pa niz obalu Atlantika stotinak kilometara. Sutra ću ponovo do Spartela. Okean će mi možda nešto reći više o tome zašto sam ovde i kako da naučim da pripadam Tangeru. Okean je, a to sam naslućivao od početka, jedan od jakih razloga za moj Tanger.
*
Ako ništa ne zahtevam od Tangera, on me prihvata. Ne voli da ga išta pitam, i po tome se razlikuje od Beograda. Kad Beograd pitam, on mi odgovara, iako njegovi odgovori skoro nikad nisu tačni. I tako u Tangeru odustajem od zapitkivanja. Tada ljudi nisu na iskušenju. Saopštavaju mi gde se šta nalazi, ali ja to i bez njihovih reči, već posle nekoliko prvih dana, i sam znam. Poznajem hladovita mesta. Otkrio sam i gde da naberem pomorandže. Kad sednem na terasi nekog kafea, samo mi klimnu glavom i kažu “kao obično”, a ja potvrdno trepnem. Za nekoliko minuta na stočiću se već puši moj čaj od sveže nane. Ako nešto uopšte možete da otkrijete u Tangeru, morate biti strpljivi i sačekati da vas to samo otkrije. Kao da sam u nekoj akademiji haosa i magije, čija je neuhvatljiva uprava smeštena u jednoj pustoj kućerini. Prilično je takvih pustih kuća. Možda ću se u jednu takvu i useliti kad potrošim sve što imam i iz hotela me budu isterali. Pusta kućerina na koju mislim zapravo je već ruinirana zgrada na čijem pročelju, na žutoj osnovi, oivičenoj azurnom linijom, jarko plavim slovima piše GRAN TEATRO CERVANTES 1913, i ja redovno, dok idući prema luci ili u medinu prolazim tom donekle skrivenom tangerskom ulicom na čijem okretu bezmalo nalećem na to Veliko pozorište, staro skoro stoleće, zaštićeno ogradom od kovanog gvožđa i zidanim stubovima, zastajem pred njim i divim se propadanju kojem jedino odoleva natpis. Na tom mestu, najzad, tik pred mojim nosem, kao da su me iz večeri u veče vrebali, haos i magija neposredno pokazuju svoju moć. Tu gde niko ne prolazi kad se smrkne, srećem Abdula, samo nekoliko dana posle našeg viđenja kad mi je okrenuo leđa dok sam ga pitao ko bi mi pomogao da vratim nekadašnji Tanger. Abdul nije sam. S njim je jedan znatno stariji čovek, u galabiji, i to u zimskoj, s kapuljačom preko čela. Nazivam selam, a Abdulov pratilac ustuknu od mene. Uzviknuo je nešto na arapskom. Kažem na francuskom da ne razumem. “Ti si duh”, kaže Abdul. “Kakav duh, čiji duh?” pitam, gledajući u Abdulovog pratioca, a ne znam da li da se nasmejem ili da to shvatim kao neku pretnju.
Pratilac je, u stvari, Abdulov otac, Hamid. I on se u mlađim danima bavio istim poslom kao Abdul. Zovem ih da sednemo u neki kafe. Ali, Hamid zahvaljuje i odbija. Sve vreme stojimo uz ogradu Velikog Servantesovog pozorišta iz 1913. godine, Abdul ćuti, a Hamid govori, a francuski mu je tečniji i od mog i od Abdulovog. “Ti si duh nekog koga sam davno poznavao i usluživao”, govori mi Hamid, već smireno, uverivši se da sam od krvi i mesa, iako je mesa u meni manje nego kostiju. Sali me više ne bi prepoznala. Starčeve oči iskre dok me netremice gleda u noći koja pada na ulicu i na nas, na čitav Tanger koji je poput postelje u kojoj se tama opušta i čeka na okean kao na mladoženju, a u tom sumraku jedva još mogu da raspoznam velika obojena slova iz natpisa Servantesovog pozorišta. Beonjače starčevih očiju ističu se u senci koju mu po licu baca kapuljača njegove galabije. Ni ta senka, ni noć koja se spušta nisu dovoljne da ih zagase.
Hamid priznaje da je za mene već čuo od sina, ali nije mogao da zamisli da nosim čak isti mantil u kojem je onaj koga je poznavao bio takoreći i zimi i leti. A stas i lice, koje kao da mi je loše okrečeno i rupice nisu izgletovane, pljunuti su stas i lice njegovog već zaboravljenog poznanika. To s mantilom me podseti na fotografiju koju sam uvek, još otkako sam je kupio, nosio sa sobom. Pokazujem je Hamidu. “Da”, upire on prstom u lik s mantilom, izdvajajući ga iz grupe pored topova, “to je on.”
“Koliko si ti u tu vreme imao godina?” pitam Hamida. “Dvadeset?”
“Možda. Možda toliko. Zar je važno? Bio sam onda dovoljno star, a danas sam dovoljno mlad.” Pomislio sam da je to dobar odgovor i da mi nekako liči na Ibn Batutov izum beskrajnog putovanja. Život je naš put. Neko ga prelazi u jednom smeru, drugi po njemu hodi u suprotnom. Najređi prolaze kroz svoj život u oba smera istovremeno. Od takvih je mogao biti ovaj starac čije lice nikako ne uspevam potpuno da sagledam.
Postepeno, Hamid je bivao sve govorljiviji. “Kad sam ga znao, često je tražio od mene da mu robu donosim u hotel. Svaki put sam se penjao pet spratova stepeništem koje je išlo ovako”, kažiprstom mi pokaza spiralu. U drugoj ruci je zadržao fotografiju koju sam mu bio pokazao. S njom u ruci kao da je ostajao u neprekinutoj vezi s prošlim vremenom. “Uvek sam ga zaticao da nešto piše. ’Stavi na stočić’, samo bi mi rekao, ’i zapiši koliko, sad nemam, čekam da dobijem.’ To nisam smeo da radim, trebalo je smesta da naplaćujem, ali njemu sam popuštao. Bio mi je redovni kupac, viđao sam ga u Centralu s prijateljima, pa sam znao da me neće ispaliti. Kad bi mu stigao novac, izmirivao je ceo dug. Zato sam mu davao na crtu i čast.”
“Da li je hotel bio Rembrant“, zapitao sam, jer sam prepoznao stepenište. Tim spiralnim stepeništem sam se i ja svakog dana uspinjao i njime silazio, nijednom se ne služeči liftom. Strepeo sam od odgovora.
“Da.”
“Šta je s njegovim papirima? Mislim na ono što je pisao.”
“Ne znam. Jednom me je napao da sam mu ih ukrao. Vikao je da su mu nestali, neki, ne svi. Vikao je da je to njegova ispovest o Bolesti. Onda me je molio za njih, jer ne zna koji nedostaju, a neki svakako nedostaju. Pisao je o Tangeru, o ulasku u zonu, o izlasku iz zone, o traženju zone, o životu u zoni. Nisam ga razumeo. Istina, u Tangeru je taj deo oko Rembranta i sve do obale i luke bio internacionalna zona koju su delili Amerikanci, Francuzi i drugi. Naposletku se smirio, pa je prasnuo u smeh. ’To je dobro’, rekao je. ’Tanger je sastavljen i od onoga što nedostaje, od svega što se gubi, i ja to znam kao Bolesnik. Nije džank, ne, nije. Tanger je sad moja Bolest.’ Ne umem da objasnim zašto sam tako dobro zapamtio njegove reči. Zapravo sam ih zaboravio, ali kad mi je Abdul rekao za tebe, jasno mi je bilo koga tražiš, a njegove reči su mi sinule kao da su juče izgovorene. I kad sam te video, znao sam da imaš veze s njim. Po svemu i po izgledu možeš biti njegov sin. Jesi, zar ne? I tvoj mantil je baš njegov. I tvoje lice, iako je bez naočara, vuče na njegovo lice, onako bolesno lice, kao da je nekad bilo veoma podbulo, a sad je samo koža presvučena na kosti.”
Uneo mi se u lice. Ta ulica je inače uvek sumračna, a sad je još i veče poodmaklo. Zar me tako vidi? Da, takvo je moje lice danas, ispošteno, propalo, nalik pročelju Velikog Servantesovog pozorišta. Ćutao sam trenutak, pa ga upitao: “Kako se zvao? Sećaš li se i toga?” Nije to bio Keruak. U to sam bio siguran. Neću imati šta da javljam u Ameriku.
“Skoro svake večeri je s drugim Amerikancima sedeo na terasi u Malom suku. Ime? Vilijem, ali su ga u Centralu zvali Bil. Vilijem Li. Tako je uvek trebalo da kažem kad sam dolazio u hotel kod njega. Idem na poziv u sobu kod gospodina Vilijema Lija. To je bilo kao lozinka. I puštali su me. Soba je bila pod samim krovom i zato najjeftinija u hotelu. Nekad su o tom hotelu bile i izložbe slika.”
Rečeno ime mi ništa nije govorilo. “A šta je bilo s tim ukradenim papirima?”
“Ništa”, odgovori muklo i suviše brzo Hamid.
“Ipak si ih ti uzeo”, rekao sam kao nešto neosporno, mada sam znao da neću iz Hamida iščupati pravu istinu. Ali, začudo, on odjednom, pogledavši me ispod oka, jednostavno potvrdi. Jeste, uzeo ih, a ne ukrao, naglasio je, uzeo ih je da malo zaviri u njih. Kad ga je Bil, gost hotela Rembrant, a u čiju sam se sobu igrom slučaja i ja posle pola veka uselio, onako napao, nije imao kud i nije priznao. “Mogu li da ih vidim, dobijem, otkupim, svejedno šta, dogovorićemo se”, rekao sam. “Ne”, odvratio je, “odavno ne znam gde su i ne sećam se, možda sam ih spalio, možda ih je neko i od mene uzeo, ipak je to bilo davno i za mene veoma davno. Eto, setio sam se svega što je govorio, ali ne pamtim šta je bilo s papirima koje sam mu uzeo, zaklinjem se u Alaha.”
Po svemu sudeći, Bil je bio iz grupe s Keruakom, Ginzbergom i ostalima. Mogao bih da saznam više o njemu, posebno zato što sam toliko ličio na njega, ali nisam mario. I ovo je već dovoljno što sam saznao. To je bio kao moj predživot u Tangeru. Kao da sam Vilijemu Liju, ne baš papire kao što je to uradio Hamid, ukrao nešto od života ili od životnog nasleđa. Slično je osetio i onaj moj komšija koji je nekad ispratio Sali na stanicu. Pričao mi je da je jednom bio u Parizu i stanovao u sobi u kojoj je umro Žan Žene. Nisam baš znao ko je taj Žan Žene, a prijatelj onda objasni da je to pisac i pokaza mi njegovu fotografiju. Doneo ju je iz tog hotela, da, mislim da je rekao Džekov hotel, u kojem je četiri ili pet godina ranije Žene umro. Hotel je negde u kraju oko pariske Botaničke bašte, kod stanice Osterlic. Prespavao je u Ženeovoj sobi. Tamo su još bile knjige koje je taj pisac čitao. Sam gazda Džek mu je poklonio sliku. Kad god pogleda tu fotografiju, objašnjavao mi je, oseća kao da je dužan Ženeu zato što je nekoliko noći spavao u njegovoj sobi. Ja nisam osećao nikakav dug prema nekom narkotizovanom Bilu i znam da nisam bio njegov potomak, još manje duh za šta me je, u prvi mah, proglasio stari Hamid, nego sam naprosto pomislio da sam preuzeo, nipošto ukrao, kao što ni Hamid nije ukrao papire već ih je uzeo da ih vrati, da sam i ja uzeo od Bila nešto od njegovog Tangera, a da ću to i ja ubrzo zaboraviti, pa ću smatrati da je Tanger samo moj i neće biti važno što će mi pamet stati svaki put kad se zapitam šta je taj moj Tanger. Tanger je upravo takav: ne znamo šta je kad nas neko pita za njega.
*
Iz straha od kletve sadržane u brojci 23 trebalo bi da kažem da sam u Tangeru proboravio dvadeset dva dana. Zapravo sam bio dvadeset tri. Tamo sam prvi put čuo za zagonetku zvanu 23 i tiče se ne samo te brojke nego i svih njenih modifikacija. To verovanje bi moglo da bude pripisano i Hamidovom Bilu. Izvesni pomorski kapetan Bat Uc jedne noći se u Tangeru hvalio da je plovio dvadeset tri godine bez incidenta. Sledećeg dana je isplovio svojim brodom. Došlo je do havarije. Brod je potonuo i kapetan je stradao. Istog dana radio je javio da se nad Pacifikom srušio avion i da su u toj katastrofi poginuli svi putnici i cela posada. Kapetan aviona se takođe zvao Bat Uc. Neobično ime, retko, ali postoji. U srpskoj transkripciji ono je sastavljeno od tri i dva slova. Avion koji se sunovratio u Tihi okean bio je na letu broj 23. Poznat je zaključak koji iz toga sledi: stvari treba prekidati dok nam dobro idu. Još ne znam da li sam u pogrešnom danu prekinuo sa svojim životom započetim u Tangeru.
Voz je kasnio i ja sam prispeo u Beograd tek posle ponoći. Ova julska noć je bila nepodnošljivo topla i sparna. Nisam mogao da zaspim. Još sam bio sav u Tangeru… Počeo sam da zapisujem ponešto o svom putovanju. Uveliko je svanulo. Ustao sam od stola pred podne. Nemam ničega. U džepu jedva nešto novca. Poslednji. Neizvesno je kad ću opet zaraditi neki. Nije mi više do toga ni stalo. Danas je danas, a to nije vreme da se misli na sutra. I to mi je rečeno u Tangeru. Na pijaci kupujem glavicu kupusa. A onda, nenadano, gotovo poput šamara, posle tolikih godina srećem Sali. Ukrupnjala se, lice joj je bucmasto, ali i dalje me opija. Izgledala je divno. U srcu me je štrecnulo. Ona se vedro nasmeja. Kao nekad. “Gospode, jesi li to ti?” reče, bez imalo čuđenja i pitanje je, lišeno pravog naglaska, zvučalo kao neka nepobitna izjava. “Da”, promucao sam, ali se odmah pribrah, odupreh se nagonu da je zagrlim i dodadoh: “Da, moglo bi biti da sam ja, ali nisam.” I dalje se smejala, gledajući u kupus u mojoj ruci. “Nema te čitavu večnost.” Očni kapci su mi zatreptali, signališući da sam u neprilici. Bio mi je potreban dug trenutak da dođem do sledećih reči.
“Da, pa, nema me, jer sam, kažem, neko drugi… Nisam odavde nego iz Tangera.” Zastao sam, dajući joj vremena da uhvati moj nagoveštaj. “Samo sam došao, a sad kad sam te najzad video, mogu mirno da odem i vratim se tamo odakle sam.” Podigao sam kupusnu glavicu uvis i, odlazeći, domahnuo joj njome. Ne zanosi se više početkom stare priče, rekao sam sebi. Nemaš ti pravi kraj za nju, osim ako si se srećom zabrojao i tako prevideo da bi moglo biti da ti je ovaj dan dvadeset treći.
~
Napomena
Pisac koji se spominje u ovoj priči pod imenom Vilijem Li zapravo je Vilijem Barouz. Dok je u tangerskom hotelu Rembrant radio na rukopisu koji će kasnije, zahvaljujući Keruakovom predlogu, biti nazvan Goli ručak, nestali su mu mnogi ispisani listovi. Lično sam jednom boravio u istom hotelu, takođe na poslednjem spratu, i tražio sam nestale delove Golog ručka svugde po Tangeru, gde god mi je padalo na pamet, ali nisam uspeo da ih nađem. Zato sam ih sam napisao i dugo čuvao kao dragoceno otkriće, ali su naposletku, po svemu sudeći, i od mene ukradeni. Pretpostavljam da bi lopov mogao biti onaj koji u priči zamišlja da je neko drugi. Priča je inače zasnovana na onome što sam doživeo i nema u njoj, nažalost, gotovo ničeg izmišljenog, ili barem ja verujem da nema.