Krajem 1974. godine organizovano je Apsolventsko veče studenata Saobraćajnog fakulteta Univerziteta u Beogradu upisanih četiri godine ranije. Status apsolventa značio je kraj svakodnevnih dolazaka na fakultet, prisustva dugim obaveznim predavanjima i iscrpljujućim praktičnim vježbama. Ostalo je još samo da se položi poneki preostali ispit, da se odbrani diplomski rad, nakon čega dobijaš papir na kojem je tvoje ime, a ispod njega napisano čime je stekao visoku školsku spremu i stručni naziv diplomirani saobraćajni inženjer, kao i prava koja mu po zakonu pripadaju. Beogradski saobraćajni fakultet je u to vrijeme bio jedini te vrste u bivšoj Jugoslaviji, osnovan 1950. godine. Kasnije, dugi niz godina taj fakultet i pripadajući institut bili su vodeće obrazovne i naučno-istraživačke institucije u oblasti saobraćajnog i transportnog inženjerstva na Balkanu, s poznatim profesorskim imenima kao što su Lazar Đokić, Nikola Oka, Ljubomir Topenčarević, Vojislav Radovanović, Radovan Branković, Nenad Jovanović, Milan Adamović, Dragoslav Macura, Božidar Milošević, Josip Lenasi i mnogi drugi. U mojim tadašnjim godinama ja nisam mogao znati ni vrednovati sve ono što su me ti ljudi tada učili. Jer dok si mlad svi oni koji te tjeraju na trud i rad podsjećaju te na tvoje obaveze i zahtijevaju da te obaveze ispuniš tvoji su protivnici, jer ti oni tada remete uživanja koja si sebično zamislio. Tako je s profesorima, tako je s roditeljima. Dvadesetpet godina kasnije, kad sam se našao u Americi i radio poslove saobraćajne struke za državni departman transportai privatne konsultantske kompanije, mogao sam realno vrednovati šta su me ti ljudi naučili.
Na početku apsolventske svečanosti, pored ostalih, obratio nam se i stari profesor Lazar Đokić, doajen ovog fakulteta. I danas, skoro pedeset godina kasnije, sjećam se dijela onoga što nam je rekao:
Drage moje koleginice i kolege,
ja vam još samo mogu reći da će vam diploma koju ponesete odavde otvoriti mnoga vrata, a vi će te odlučiti na koja će te ući. Da uđete na prava vrata, da zavolite to mjesto gdje ste ušli i da poželite da tu ostanete, trebaće vam i sreća. Sreća za svakog od vas bi bila da, odmah na početku svoje karijere, radite sa nekim ko je iskusan, ko je istinski majstor svog posla i da mu vi budete šegrt makar nekoliko godina.
Ja sam imao tu sreću da odmah na svom prvom poslu budem šegrt vrsnom majstoru, sabraćajnom inženjeru Dragoljubu Mićiću – Mići koji je bio desetak godina stariji od mene i koji je iz iste beogradske škole došao u Sarajevo i radio u Republičkom urbanističkom zavodu u Sarajevu koji se nalazio u tadašnjoj ulici JNA (danas ulica Zelenih beretki). Mića je bio iskusan inženjer, pravi saobraćajni entuzijasta, govorio je i pisao engleski, pratio inostrane stručne časopise, radio po deset-dvanaest sati dnevno. Bio je to natprosječno inteligentan čovjek, vrlo elokventan, a istovremenu i vrlo temperamentan. Mića se često, uzbuđen i ljut, vraćao sa sastanaka koje je imao u tadašnjem Izvršnom vijeću (sadašnje Vijeće ministara) s predstavnicima vlasti i govorio Svi misle dao saobraćaju sve znaju i to uporno dokazuju statistikama o poginulim i povrijeđenim i promašenim investicijama.
Prvog mog radnog dana na zidu u Mićinoj kancelariji vidio sam krupnim tehničkim slovimaispisanu izreku Sretan je čovjek koji nalazi zadovoljstvo u svom radu. Prihvatio sam tu izreku jer sam istinski uživao radeći poslove planiranja i projektovanja saobraćaja za potrebe prostornih, urbanističkih i regulacionih planova za mnoge opštine u Bosni i Hercegovini. Ta izreka me pratila cijeli život, a kasnije, kad sam postao profesor na univerzitetu, često sam je govorio studentima.
***
Tačno deset godina nakon apsolventske večeri u Novom Beogradu, sada već kao iskusan saobraćajni inženjer, našao sam se u Zenici na sastanku u Privrednoj komori gdje se razgovaralo o problematici transporta tereta u Bosni i Hercegovini s posebnim akcentom na potrebe Željezare Zenica. Na sastanku je bio i novi republički sekretar za saobraćaj i veze (tada se totako zvalo, a sada se zove ministar transporta i komunikacija) Stjepan Domaćinović zvani Kokan. Nikad tog čovjeka ranije nisam vidio i nisam znao zašto je dobio taj nadimak Kokan. Pretpostavlajao sam da je zbog toga što je u narodu kokan onaj koji je prvi u kolu koje se igra, onaj koji predvodi kolo mašući maramom. Nikad nisam igrao u kolu, ali sam gledao mnoga, pa mogu samo da pretpostavim da ta uloga kolovođe ili kokana nije ni malo lahka. Dokaz tome je da je svaki kolovođa – kokan kojeg sam vidio nakon završetka igre je bio mokar kao čep, a nije se tuširao, možda nije znao ni da pliva. Ali je znao da vodi. Ljudi su ga slijedili.
Ministri i šegrti/1
Krajem 1974. godine organizovano je Apsolventsko veče studenata Saobraćajnog fakulteta Univerziteta u Beogradu upisanih četiri godine ranije. Status apsolventa značio je kraj svakodnevnih dolazaka na fakultet, prisustva dugim obaveznim predavanjima i iscrpljujućim praktičnim vježbama. Ostalo je još samo da se položi poneki preostali ispit, da se odbrani diplomski rad, nakon čega dobijaš papir na kojem je tvoje ime, a ispod njega napisano čime je stekao visoku školsku spremu i stručni naziv diplomirani saobraćajni inženjer, kao i prava koja mu po zakonu pripadaju. Beogradski saobraćajni fakultet je u to vrijeme bio jedini te vrste u bivšoj Jugoslaviji, osnovan 1950. godine. Kasnije, dugi niz godina taj fakultet i pripadajući institut bili su vodeće obrazovne i naučno-istraživačke institucije u oblasti saobraćajnog i transportnog inženjerstva na Balkanu, s poznatim profesorskim imenima kao što su Lazar Đokić, Nikola Oka, Ljubomir Topenčarević, Vojislav Radovanović, Radovan Branković, Nenad Jovanović, Milan Adamović, Dragoslav Macura, Božidar Milošević, Josip Lenasi i mnogi drugi. U mojim tadašnjim godinama ja nisam mogao znati ni vrednovati sve ono što su me ti ljudi tada učili. Jer dok si mlad svi oni koji te tjeraju na trud i rad podsjećaju te na tvoje obaveze i zahtijevaju da te obaveze ispuniš tvoji su protivnici, jer ti oni tada remete uživanja koja si sebično zamislio. Tako je s profesorima, tako je s roditeljima. Dvadesetpet godina kasnije, kad sam se našao u Americi i radio poslove saobraćajne struke za državni departman transporta i privatne konsultantske kompanije, mogao sam realno vrednovati šta su me ti ljudi naučili.
Na početku apsolventske svečanosti, pored ostalih, obratio nam se i stari profesor Lazar Đokić, doajen ovog fakulteta. I danas, skoro pedeset godina kasnije, sjećam se dijela onoga što nam je rekao:
Drage moje koleginice i kolege,
ja vam još samo mogu reći da će vam diploma koju ponesete odavde otvoriti mnoga vrata, a vi će te odlučiti na koja će te ući. Da uđete na prava vrata, da zavolite to mjesto gdje ste ušli i da poželite da tu ostanete, trebaće vam i sreća. Sreća za svakog od vas bi bila da, odmah na početku svoje karijere, radite sa nekim ko je iskusan, ko je istinski majstor svog posla i da mu vi budete šegrt makar nekoliko godina.
Ja sam imao tu sreću da odmah na svom prvom poslu budem šegrt vrsnom majstoru, sabraćajnom inženjeru Dragoljubu Mićiću – Mići koji je bio desetak godina stariji od mene i koji je iz iste beogradske škole došao u Sarajevo i radio u Republičkom urbanističkom zavodu u Sarajevu koji se nalazio u tadašnjoj ulici JNA (danas ulica Zelenih beretki). Mića je bio iskusan inženjer, pravi saobraćajni entuzijasta, govorio je i pisao engleski, pratio inostrane stručne časopise, radio po deset-dvanaest sati dnevno. Bio je to natprosječno inteligentan čovjek, vrlo elokventan, a istovremenu i vrlo temperamentan. Mića se često, uzbuđen i ljut, vraćao sa sastanaka koje je imao u tadašnjem Izvršnom vijeću (sadašnje Vijeće ministara) s predstavnicima vlasti i govorio Svi misle da o saobraćaju sve znaju i to uporno dokazuju statistikama o poginulim i povrijeđenim i promašenim investicijama.
Prvog mog radnog dana na zidu u Mićinoj kancelariji vidio sam krupnim tehničkim slovima ispisanu izreku Sretan je čovjek koji nalazi zadovoljstvo u svom radu. Prihvatio sam tu izreku jer sam istinski uživao radeći poslove planiranja i projektovanja saobraćaja za potrebe prostornih, urbanističkih i regulacionih planova za mnoge opštine u Bosni i Hercegovini. Ta izreka me pratila cijeli život, a kasnije, kad sam postao profesor na univerzitetu, često sam je govorio studentima.
***
Tačno deset godina nakon apsolventske večeri u Novom Beogradu, sada već kao iskusan saobraćajni inženjer, našao sam se u Zenici na sastanku u Privrednoj komori gdje se razgovaralo o problematici transporta tereta u Bosni i Hercegovini s posebnim akcentom na potrebe Željezare Zenica. Na sastanku je bio i novi republički sekretar za saobraćaj i veze (tada se to tako zvalo, a sada se zove ministar transporta i komunikacija) Stjepan Domaćinović zvani Kokan. Nikad tog čovjeka ranije nisam vidio i nisam znao zašto je dobio taj nadimak Kokan. Pretpostavlajao sam da je zbog toga što je u narodu kokan onaj koji je prvi u kolu koje se igra, onaj koji predvodi kolo mašući maramom. Nikad nisam igrao u kolu, ali sam gledao mnoga, pa mogu samo da pretpostavim da ta uloga kolovođe ili kokana nije ni malo lahka. Dokaz tome je da je svaki kolovođa – kokan kojeg sam vidio nakon završetka igre je bio mokar kao čep, a nije se tuširao, možda nije znao ni da pliva. Ali je znao da vodi. Ljudi su ga slijedili.