ova se bajka ne kazuje demokratima…
Priča o slovu “lj”
Jedan car je bio jako razočaran u ljubavi, pa je zabranio da postoji slovo “lj”, tačnije naredio je da se na teritoriji celog carstva ono zameni slovom “v”. Dekretom je bilo zabranjeno da se kaže i da se piše “ljubav”, već samo “vubav”, “ljubi” – “vubi”. Umesto “ljubaznost” – “vubaznost”, umesto “ljudi” – “vudi”. Car je bio toliko razočaran te je naredio da se čak i imena koja sadrže “lj” promene i to hitno. Od “Ljubice” u “Vubicu”, od “Ljupča” u “Vupčo”. Prekršajne prijave neljubazno (pardon, nevubazno) su se namnožile, a novčane kazne nisu nipošto bile zanemarive (mada su s druge strane punile državnu kasu), pa su se građani, koji su se obično brzo navikavali da budu poslušni, i ovog puta tiho pokorili carevoj zapovesti. Svi, osim dece.
Deca često ne razumeju odrasle, i obratno. Pa tako i careva zapovest, koja se odnosila na nevelik broj slučajeva (relativno malo je reči koje sadrže “lj”) deci nije izgledala normalna, odnosno činilo im se da “tu nešto nije bilo u redu”, kako što su se došaptavali njihovi roditelji. Deca koja su prisluškivala roditeljske razgovore, mislila su isto – ne zbog “ljubavi” (taj termin im je još bio nejasan), niti zbog “zaljubljenosti” (koja im je već bila poznata, ali teška za izgovaranje), već, pre svega, zbog imena.
Deca veoma često kod kuće od domaćih ili na ulici od svojih drugova dobijaju nadimke po kojima se prepoznaju. Nekad su izvedeni od imena: Ljubinka postaje Bube, Ljudmil – Ljuco, nekad zbog sličnosti s nekom životinjom, npr. Bizon, Žabac, Mačak, nekad zbog telesne prenaglašenosti – Ušle, Čubac, Okac… Ali ova, po carevoj zapovesti, zamena slova unela je nelepi osećaj kod Vuce, Vubice, Vube, Vave, još više jer su Toše, Sašo, Irina, Igor, Dragica, Bisera… ostali s nepromenjenim imenima i nadimcima.
Tako je maloj obespravljenoj grupi dece preostalo jedino (jer su im roditelji, kako je već rečeno, bili plašljivi) da se obrate za pomoć Belom Očnjaku koji je živeo na krajnjoj periferiji grada, u jednoj brvnari usred šume.
Prema zajedničkoj oceni odraslih, Beli Očnjak je bio “skrenuo”. Kružile su svakakve priče o njegovoj prošlost i zašto se zapravo povukao u izolaciju. Po jednima, on je bio član carske porodice koji je zahtevao u ime praznih džepova običnih građana da se smanje veliki računi za struju, parno, telefon, vodu itd., zbog čega je bio proteran s dvora. Po drugima, on je bio vođa građanske opozicije, koji se, posle dugogodišnje uporne borbe za čovekova prava, razočarao u svoje supartijce i tobožnje istomišljenike, koji su razbacujući se parolama u ime pravde i jednakosti napunili svoje bankovne račune (u inozemstvu). Bilo kako bilo, kod Belog Očnjaka, u njegovu daščaru, još uvek su navraćali obespravljeni građani da se požale i eventualno dobiju neku vrstu moralne podrške. Tako su i Vuco, Vubica, Vupčo, Vube i druga deca sa izmenjenim imenima jednog dana zakucala na njegova vrata.
Pošto je saslušao njihove kolektivne molbe, Beli Očnjak im se, posle kratkog ali intenzivnog razmišljanja, obratio: – Napisaćemo pismo, lično caru! I sedoše, svi zajedno, da sastave pismo. I sastaviše ga, nekako ovako:
Našem i Vašem Visočanstvu Caru,
Vaša zapovest da se slovo “lj” zameni slovom “v” sigurno je donešena iz nekog dubokog i važnog razloga. Vi kao najmoćniji čovek u našem carstvu jednom rečju možete da promenite hiljadu stvari, pa ste tako i promenom jednog slova promenili i naše živote. Iako nam roditelji tvrde kako će sutra sve biti bolje, mi u to ne verujemo, jer kada izađemo na ulicu da se poigramo, druga deca nas dočekuju sa podsmehom i čine da se osećamo zasramljeno. Molimo Vas, od sveg srca i sa najdubljim poštovanjem, da uradite nešto da se vrati slovo “lj” u naša imena.
Pismo je poslato Caru, regularno, poštom. Pošto je dvorska služba obezbeđenja potvrdila da je s pismom sve u redu, ono je bezbedno stiglo u njegove ruke. U međuvremenu, car se ponovo zaljubio, pa je skoro zaboravio na prethodnu zapovest. Čak je, dok je čitao pismo, bio nekako zbunjen, pitajući se o čemu je reč.
Smesta je poželeo da poništi zapovest, ali upravo kada je hteo da stavi potpis na novi dekret, najavljen je dolazak njegove nove ljubavi. I on netom zaboravi na sve ostalo, pa i na svoj potpis koji su deca nestrpljivo očekivala.
Dokle? Nadamo se ne zadugo, a i tada da car bude još zaljubljen. Možda malo manje, da bi mogao da se potpiše, ali ipak da bude zaljubljen.
Mini bajke (2/5)
ova se bajka ne kazuje demokratima…
Priča o slovu “lj”
Jedan car je bio jako razočaran u ljubavi, pa je zabranio da postoji slovo “lj”, tačnije naredio je da se na teritoriji celog carstva ono zameni slovom “v”. Dekretom je bilo zabranjeno da se kaže i da se piše “ljubav”, već samo “vubav”, “ljubi” – “vubi”. Umesto “ljubaznost” – “vubaznost”, umesto “ljudi” – “vudi”. Car je bio toliko razočaran te je naredio da se čak i imena koja sadrže “lj” promene i to hitno. Od “Ljubice” u “Vubicu”, od “Ljupča” u “Vupčo”. Prekršajne prijave neljubazno (pardon, nevubazno) su se namnožile, a novčane kazne nisu nipošto bile zanemarive (mada su s druge strane punile državnu kasu), pa su se građani, koji su se obično brzo navikavali da budu poslušni, i ovog puta tiho pokorili carevoj zapovesti. Svi, osim dece.
Deca često ne razumeju odrasle, i obratno. Pa tako i careva zapovest, koja se odnosila na nevelik broj slučajeva (relativno malo je reči koje sadrže “lj”) deci nije izgledala normalna, odnosno činilo im se da “tu nešto nije bilo u redu”, kako što su se došaptavali njihovi roditelji. Deca koja su prisluškivala roditeljske razgovore, mislila su isto – ne zbog “ljubavi” (taj termin im je još bio nejasan), niti zbog “zaljubljenosti” (koja im je već bila poznata, ali teška za izgovaranje), već, pre svega, zbog imena.
Deca veoma često kod kuće od domaćih ili na ulici od svojih drugova dobijaju nadimke po kojima se prepoznaju. Nekad su izvedeni od imena: Ljubinka postaje Bube, Ljudmil – Ljuco, nekad zbog sličnosti s nekom životinjom, npr. Bizon, Žabac, Mačak, nekad zbog telesne prenaglašenosti – Ušle, Čubac, Okac… Ali ova, po carevoj zapovesti, zamena slova unela je nelepi osećaj kod Vuce, Vubice, Vube, Vave, još više jer su Toše, Sašo, Irina, Igor, Dragica, Bisera… ostali s nepromenjenim imenima i nadimcima.
Tako je maloj obespravljenoj grupi dece preostalo jedino (jer su im roditelji, kako je već rečeno, bili plašljivi) da se obrate za pomoć Belom Očnjaku koji je živeo na krajnjoj periferiji grada, u jednoj brvnari usred šume.
Prema zajedničkoj oceni odraslih, Beli Očnjak je bio “skrenuo”. Kružile su svakakve priče o njegovoj prošlost i zašto se zapravo povukao u izolaciju. Po jednima, on je bio član carske porodice koji je zahtevao u ime praznih džepova običnih građana da se smanje veliki računi za struju, parno, telefon, vodu itd., zbog čega je bio proteran s dvora. Po drugima, on je bio vođa građanske opozicije, koji se, posle dugogodišnje uporne borbe za čovekova prava, razočarao u svoje supartijce i tobožnje istomišljenike, koji su razbacujući se parolama u ime pravde i jednakosti napunili svoje bankovne račune (u inozemstvu). Bilo kako bilo, kod Belog Očnjaka, u njegovu daščaru, još uvek su navraćali obespravljeni građani da se požale i eventualno dobiju neku vrstu moralne podrške. Tako su i Vuco, Vubica, Vupčo, Vube i druga deca sa izmenjenim imenima jednog dana zakucala na njegova vrata.
Pošto je saslušao njihove kolektivne molbe, Beli Očnjak im se, posle kratkog ali intenzivnog razmišljanja, obratio: – Napisaćemo pismo, lično caru! I sedoše, svi zajedno, da sastave pismo. I sastaviše ga, nekako ovako:
Našem i Vašem Visočanstvu Caru,
Vaša zapovest da se slovo “lj” zameni slovom “v” sigurno je donešena iz nekog dubokog i važnog razloga. Vi kao najmoćniji čovek u našem carstvu jednom rečju možete da promenite hiljadu stvari, pa ste tako i promenom jednog slova promenili i naše živote. Iako nam roditelji tvrde kako će sutra sve biti bolje, mi u to ne verujemo, jer kada izađemo na ulicu da se poigramo, druga deca nas dočekuju sa podsmehom i čine da se osećamo zasramljeno. Molimo Vas, od sveg srca i sa najdubljim poštovanjem, da uradite nešto da se vrati slovo “lj” u naša imena.
Pismo je poslato Caru, regularno, poštom. Pošto je dvorska služba obezbeđenja potvrdila da je s pismom sve u redu, ono je bezbedno stiglo u njegove ruke. U međuvremenu, car se ponovo zaljubio, pa je skoro zaboravio na prethodnu zapovest. Čak je, dok je čitao pismo, bio nekako zbunjen, pitajući se o čemu je reč.
Smesta je poželeo da poništi zapovest, ali upravo kada je hteo da stavi potpis na novi dekret, najavljen je dolazak njegove nove ljubavi. I on netom zaboravi na sve ostalo, pa i na svoj potpis koji su deca nestrpljivo očekivala.
Dokle? Nadamo se ne zadugo, a i tada da car bude još zaljubljen. Možda malo manje, da bi mogao da se potpiše, ali ipak da bude zaljubljen.