Prva slika koje sam se setio iz dedine kuće bila je snežna. Možda zato što ovu pričicu pišem pred Novu godinu, kad je u Skoplju pao sneg odavno neviđen u gradu. Za razliku od desetak zadnjih godina, sneg je u mom detinjstvu bio uobičajena pojava. Krov na kući u Pajko-mahali, u kojoj su zajedno stanovale četiri generacije moje porodice – braća od tetke, tetka i teča, deda i nana i prababa Marija – kao ogolele grane drveća u dvorištu, bili su pokriveni debelim snežnim pokrivačem. Pahulje su danonoćno padale, pa kad bismo se predveče vraćali sa mahalskih igara, bili smo beli i promrzli kao mali laponci, u čizmama iznutra prepunih istopljenim snegom i zrncima leda nanizanim po mokrim vunenim čarapama. Brzo bih ih svlačio i ohrabrujući se uh, uh, potapao bih stopala u lavor tople vode koji mi je nana već pripremila. Dok sam trljao premrzle noge, deda bi sišao da donese bokal crnog iz bureta u podrumu. Istim ovim stopalama koja su se grejala u lavoru u septembru sam gazio grožđe u koritu u podrumu.
Pajko-mahala je postojala još nekoliko godina posle zemljotresa, čak do 1971. Kuće su produžile sa svojim životima, ali nekako svaka za sebe. Kako sam rastao i pošao u školu, činilo mi se da po sokacima ima sve manje zanimljive dece u odnosu na one iz školskog dvorišta, naročito devojčica koje sam počeo da zapažam i o kojima sam uveče zamišljao bezobrazne fantazije. Pubertet me je drmao na veliko, izrasle su mi dlake po telu, bubuljice po bradi i leđima, nos mi je porastao kao i još neki organi, pa mi je teško bilo da se nosim sa ovim ubrzanim, drastičnim promenama na svom telu i nekim sasvim novim nemirima i pitanjima koje je to telo proizvodilo.
Osim toga, sa svojima sam se preselio daleko od centra, na kraj grada, u Taftaliđe, među voćnjake.
Ali, sa strane gledano, mapa Pajko-mahale još uvek je odavala istu sliku. Kuća deda Pavla bila je pretposlednja od onih sa parnim brojevima u ulici Mare Josifovske, tojest poslednja koja je još bila naseljena, jer su se komšije iz broja 8, srpska oficirska porodica, iako im je kuća ostala neoštećena zemljotresom, odselile u neko od novih naselja, doniranih od stranih inostranih prijateljskih država. Zato je, pak, kuća broj 3, sa druge strane ulice, intenzivirala svoj život, naročito kada je u proleće 66-te komšija Emil doveo ženu iz Holandije.
Komšija Emil je bio jedan od retkih heroja iz mog detinjstva koji je ostao podjednako zanimljiv i u vreme pre i posle zemljotresa.
Mara Josifovska 3 je bila porodična kuća u kojoj je Emil živeo sa sestrom i roditeljima. Njegova sestra Bela bila je deceniju i više mlađa od njega, a godinu i nešto postarija od mene. U ranom detinjstvu, jedna i po godina predstavlja veliku razliku, naročito ako je devojčica starija od dečaka. Pa tako i Bela u predzemljotresnoj Pajko-mahali nije želela da se druži sa nama, muškim komšijama koji su samo trčali naokolo kao “nenormalni”, šutirajući gumenu loptu, mašući drvenim mačevima i izvikujući “kamaj!“.
Bela i njene drugarice su imale svoj kutak za igru. Njihovo dvorište je bilo najveće u kvartu i nekako se razlikovalo od drugih, uređenim alejama sa paradajzom i paprikama. Kod njih je vladao jedan lep, ležeran, prirodan nered, sa dva visoka drveta, verovatno orah i hrast i između njih, kao u crtanki iz IV razreda, voćke – višnje, kajsije, šljive. E tu, zaklonjene pod senkama drveća, devojčice su se igrale preskakanja lastiša ili su se menjale sa salvetama u svom nepomućenom prostoru.
Ipak, ponekad su morale da izađu na ulicu i da se izlože našim pogledima. Na primer, školice nisu mogle da igraju unutra, u dvorištu, nego na tvrdom, na trotoaru, podcupkujući za pločicom, u svojim šarenim haljinicama, na nekoliko koraka od nas, koji smo buljili u njih osušenih grla. Bela, zaista naj, belisima, sa teget perlon hulahopkama, pravila se da ne obraća ni trunku pažnje na nas.
A šta da kažem o Emilu? Pred Belom smo bili zbunjeni, a pred njim – ukrućeni, omađijani! Kad bi raskrilio dvorišnu kapiju, u jakni alla Brando, mnogo viši i jači od klinaca iz naše ulice, grub, a zgodan, sa zapaljenom cigaretom u uglu usana, osećali smo kao da je zaista sišao sa filmskog platna bioskopa “Kulture”. Vraćao se u dvorište klatećim, sporim korakom nalik mačku pobedniku. Posle par sekundi, iznutra bi zagrmeo njegov “cindap” (tako smo zvali njegov crni motor marke “Zindap”), da bi zatim, jašući zamašnu italijansku mašinu, Emil prošišao sokakom, ostavljajući za sobom otvorenu kapiju i ushićenu publiku.
Kada se setim, Emil i Bela su imali inostranija imena od Holanđanke Suzane. Mada, iako su oni za mene bili dosta neobični, događaj sa Holanđankom će mi ostati u doživotnom sećanju kao kadar u mom biografskom filmu. Za njen dolazak u Pajko- mahalu čuo sam, razume se, od nana Nevenke, glavnog informatora i komentatora o svim dešavanjima u komšiluku. Prema kazivanju moje brzonoge, brzorečite nane, Emil je upoznao Holanđanku na letovanju u kampu u Kuparima, odakle se jašući cindapa, vratio sa dugokosom preplanulom plavušom na zadnjem sedištu motora. Odmah su požurili da se venčaju, ne praveći svadbu kao što je red, nego samo registraciju pred matičarom, sa sestricom Belom, roditeljima i još nekoliko njegovih pajtaša, motordžija. – Zamislite nisu pozvali nikog od rodbine. Mogli su bar nas da pozovu, pa od kada smo komšije? – pitala se nana, kojoj očigledno uopšte nije bilo pravo.
Zašto baš ovih dana, kada sam svedok lokalne i globalne krize koja duboko uznemirava, imam potrebu da pišem o događajima iz detinjstva? To bi transakcioni psiholozi verovatno nazvali “regresijom zadovoljstva” – kad objektivna stvarnost ne dozvoljava subjektu da zadovolji svoje želje, on traži izvor zadovoljstva u svom unutrašnjem svetu. Prema Frojdu, regresija zadovoljstva često se ostvaruje preko sećanja, maštanja o nekom ranijem periodu života kada je subjekt bio zadovoljan, siguran i srećan.
Za mene je, kad lutam tamo-amo po sećanjima, period mog ranog detinjstva u Pako-mahali, u sokaku Mare Josifovske, pod okriljem vile zadovoljstva.
Da se vratim događaju sa Holanđankom Suzi, Emilovom suprugom. To se desilo nekoliko godina posle zemljotresa, 68-e ili 69-te, u rano proleće, kada su beli cvetovi kitili krošnje šljivika u njihovom dvorištu.
Kao što već rekoh, u godinama posle zemljotresa, pubertet, pa gimnazija, novi dom – moje posete Pajku-mahali su se proredile, iako sam i nadalje na sat-dva posećivao kuću u Mare Josifovskoj 6. Po sokacima su trčali neki drugi klinci, rođeni odmah posle zemljotresa (kao da užas od prirodne katastrofe nekako trebalo nadoknaditi nivim, brojnijim pokoljenjem). Iz nekadašnjeg mahalskog društva viđao sam se jedino sa Miletom Galevskim. Možda zato što smo nekako zajedno odrasli, jedan pred drugim se nismo pravili važni ko je viši i jači, pa nam je jednakost u godinama i visini produžila druženje. Posle posete dedinoj kući, zazviždio bih mu pod prozorom ili bi me on sačekao na uglu, kod zgrade Papateodosija, i zajedno bismo produžili peške, preko Kamenoh mosta, do korzoa. Naravno, odmah bismo se upustili u beskrajne razgovore, sa karakterističnim pubertetskim zanosom, koji ostavlja utisak nečeg veoma sudbinskog.
Tako mi je Mile saopštio veliku novost:
– Holanđanka se kupa gola! Golcata!
– Pa svi se kupamo goli.
– Da, ali u kupatilu. A ona – zagrcnu se Mile – ona se kupa gola napolju, u njihovom dvorištu.
Ovo je zaista bila bomba! – Kako? Kada? – počeh i ja da zamuckujem.
– Skroz gola! – izviknu Mile spremno – Takva seda u korito, pa ustaje da se nasapunja. Da čovek pošizi! Kakva riba!
“Šizenje“, “riba”, spada u arsenal novih reči (“žurka”, “gajba”, “kinta”…) koje počinjemo da koristimo od kada smo ušli u fazu izduženih noseva, bubuljica i prljavih misli. A detalji kojima je Mile ukrasio spektakl bili su tako sočni, te se sve do petka, kada se prema rečenom, između 11 i 12 izjutra, dešavao taj specijalni ritual, ispunili glavu i razradili desnu ruku.
U petak, na početku trećeg časa, zamolio sam profesorku makedonskog da mi dozvoli da napustim čas zbog nesnosne glavobolje. Napravio sam tako žalostan izraz da se je ona odmah saglasila.
U Pajko-mahalu sam dotrčao oko 10.30. Mile me je već čekao pred Papateodosijem. Srećom nije bilo žive duše, ali ipak vrlo, vrlo obazrivo smo šmugnuli među žbunje između sokaka i Emilove kuće. Čekali smo, sklupčeni kao nadražene, uplašene životinjice. I dočekali smo. Žena se pojavila među granama, zelenim lišćem i belim cvetovima, postavila je drveno korito i počela da ga puni toplom vodom iz kofe… Posle toga, čini mi se, sve se odvijalo u nekom magnovenju, u zamagljenom treperenju: klečeći u koritu, osvetljena prijatnim, ne baš toplim sunčevim zracima, podizala je i spuštala svoje roze telo u koritu koje je očigledno bilo premalo za jednu, tako jedru ženu, pa joj se s vremena na vreme prelivala voda preko ivica pravo u travu i onda bi ispuštala neki samoprekorni glas huhh, produžavajući da se trlja i umiva usporenije… Stopili smo se u žbunju, Mile i ja, paralisani od tog čuda ženske lepote koja se tako slobodno prvi put otkrivala pred našim očima.
Narednih godina srušena je kuća u Mari Josifovskoj br. 3, okružena velikim dvorištem i moćnim drvećem, zajedno sa svim drugim kućama u mahali. Na njihovom mestu je iznikla velika bela piramida novog pozorišta.
Emil je za cindap zalepio prikolicu da bi odveo Holanđanku negde izvan grada, u veliki svet odakle ju je i doveo, gde nema zemljotresa, a ni poplava.
Na Belu naletim na dve-tri godine, u prolazu, najčešće u gradskom autobusu 22, kojim se vraća sa poliklinike “Sandanski”, gde radi kao pedijatar. – Moj brat, Suzi i ćerkica (od nekoliko, pomislio sam) opet su se preselili – reče mi poslednji put. – Sad su u Norveškoj, u Bergenu, on još uvek radi sa mašinama, vodi predstavništvo Renoa.
Kažu, vreme postzemljotresnog Skoplja je istorija izgradnje. Iako je “istorija” prejaka reč za nešto što se radi prebrzo. Kada odem na neku pozorišnu ili baletsku predstavu, zamišljam kako se upravo na velikoj sceni Narodnog pozorišta nalazi sokak Mare Josifovske, sa kućama i vrtovima, i znam da je tamo, gde fantazija režira dvočasovni doživljaj, Holanđanka Suzana u drvenom koritu, sklapajući oči u dubokoj predanosti, kupala svoje predivno telo.
S makedonskog preveo autor
Mara Josifovska 3
Prva slika koje sam se setio iz dedine kuće bila je snežna. Možda zato što ovu pričicu pišem pred Novu godinu, kad je u Skoplju pao sneg odavno neviđen u gradu. Za razliku od desetak zadnjih godina, sneg je u mom detinjstvu bio uobičajena pojava. Krov na kući u Pajko-mahali, u kojoj su zajedno stanovale četiri generacije moje porodice – braća od tetke, tetka i teča, deda i nana i prababa Marija – kao ogolele grane drveća u dvorištu, bili su pokriveni debelim snežnim pokrivačem. Pahulje su danonoćno padale, pa kad bismo se predveče vraćali sa mahalskih igara, bili smo beli i promrzli kao mali laponci, u čizmama iznutra prepunih istopljenim snegom i zrncima leda nanizanim po mokrim vunenim čarapama. Brzo bih ih svlačio i ohrabrujući se uh, uh, potapao bih stopala u lavor tople vode koji mi je nana već pripremila. Dok sam trljao premrzle noge, deda bi sišao da donese bokal crnog iz bureta u podrumu. Istim ovim stopalama koja su se grejala u lavoru u septembru sam gazio grožđe u koritu u podrumu.
Pajko-mahala je postojala još nekoliko godina posle zemljotresa, čak do 1971. Kuće su produžile sa svojim životima, ali nekako svaka za sebe. Kako sam rastao i pošao u školu, činilo mi se da po sokacima ima sve manje zanimljive dece u odnosu na one iz školskog dvorišta, naročito devojčica koje sam počeo da zapažam i o kojima sam uveče zamišljao bezobrazne fantazije. Pubertet me je drmao na veliko, izrasle su mi dlake po telu, bubuljice po bradi i leđima, nos mi je porastao kao i još neki organi, pa mi je teško bilo da se nosim sa ovim ubrzanim, drastičnim promenama na svom telu i nekim sasvim novim nemirima i pitanjima koje je to telo proizvodilo.
Osim toga, sa svojima sam se preselio daleko od centra, na kraj grada, u Taftaliđe, među voćnjake.
Ali, sa strane gledano, mapa Pajko-mahale još uvek je odavala istu sliku. Kuća deda Pavla bila je pretposlednja od onih sa parnim brojevima u ulici Mare Josifovske, tojest poslednja koja je još bila naseljena, jer su se komšije iz broja 8, srpska oficirska porodica, iako im je kuća ostala neoštećena zemljotresom, odselile u neko od novih naselja, doniranih od stranih inostranih prijateljskih država. Zato je, pak, kuća broj 3, sa druge strane ulice, intenzivirala svoj život, naročito kada je u proleće 66-te komšija Emil doveo ženu iz Holandije.
Komšija Emil je bio jedan od retkih heroja iz mog detinjstva koji je ostao podjednako zanimljiv i u vreme pre i posle zemljotresa.
Mara Josifovska 3 je bila porodična kuća u kojoj je Emil živeo sa sestrom i roditeljima. Njegova sestra Bela bila je deceniju i više mlađa od njega, a godinu i nešto postarija od mene. U ranom detinjstvu, jedna i po godina predstavlja veliku razliku, naročito ako je devojčica starija od dečaka. Pa tako i Bela u predzemljotresnoj Pajko-mahali nije želela da se druži sa nama, muškim komšijama koji su samo trčali naokolo kao “nenormalni”, šutirajući gumenu loptu, mašući drvenim mačevima i izvikujući “kamaj!“.
Bela i njene drugarice su imale svoj kutak za igru. Njihovo dvorište je bilo najveće u kvartu i nekako se razlikovalo od drugih, uređenim alejama sa paradajzom i paprikama. Kod njih je vladao jedan lep, ležeran, prirodan nered, sa dva visoka drveta, verovatno orah i hrast i između njih, kao u crtanki iz IV razreda, voćke – višnje, kajsije, šljive. E tu, zaklonjene pod senkama drveća, devojčice su se igrale preskakanja lastiša ili su se menjale sa salvetama u svom nepomućenom prostoru.
Ipak, ponekad su morale da izađu na ulicu i da se izlože našim pogledima. Na primer, školice nisu mogle da igraju unutra, u dvorištu, nego na tvrdom, na trotoaru, podcupkujući za pločicom, u svojim šarenim haljinicama, na nekoliko koraka od nas, koji smo buljili u njih osušenih grla. Bela, zaista naj, belisima, sa teget perlon hulahopkama, pravila se da ne obraća ni trunku pažnje na nas.
A šta da kažem o Emilu? Pred Belom smo bili zbunjeni, a pred njim – ukrućeni, omađijani! Kad bi raskrilio dvorišnu kapiju, u jakni alla Brando, mnogo viši i jači od klinaca iz naše ulice, grub, a zgodan, sa zapaljenom cigaretom u uglu usana, osećali smo kao da je zaista sišao sa filmskog platna bioskopa “Kulture”. Vraćao se u dvorište klatećim, sporim korakom nalik mačku pobedniku. Posle par sekundi, iznutra bi zagrmeo njegov “cindap” (tako smo zvali njegov crni motor marke “Zindap”), da bi zatim, jašući zamašnu italijansku mašinu, Emil prošišao sokakom, ostavljajući za sobom otvorenu kapiju i ushićenu publiku.
Kada se setim, Emil i Bela su imali inostranija imena od Holanđanke Suzane. Mada, iako su oni za mene bili dosta neobični, događaj sa Holanđankom će mi ostati u doživotnom sećanju kao kadar u mom biografskom filmu. Za njen dolazak u Pajko- mahalu čuo sam, razume se, od nana Nevenke, glavnog informatora i komentatora o svim dešavanjima u komšiluku. Prema kazivanju moje brzonoge, brzorečite nane, Emil je upoznao Holanđanku na letovanju u kampu u Kuparima, odakle se jašući cindapa, vratio sa dugokosom preplanulom plavušom na zadnjem sedištu motora. Odmah su požurili da se venčaju, ne praveći svadbu kao što je red, nego samo registraciju pred matičarom, sa sestricom Belom, roditeljima i još nekoliko njegovih pajtaša, motordžija. – Zamislite nisu pozvali nikog od rodbine. Mogli su bar nas da pozovu, pa od kada smo komšije? – pitala se nana, kojoj očigledno uopšte nije bilo pravo.
Zašto baš ovih dana, kada sam svedok lokalne i globalne krize koja duboko uznemirava, imam potrebu da pišem o događajima iz detinjstva? To bi transakcioni psiholozi verovatno nazvali “regresijom zadovoljstva” – kad objektivna stvarnost ne dozvoljava subjektu da zadovolji svoje želje, on traži izvor zadovoljstva u svom unutrašnjem svetu. Prema Frojdu, regresija zadovoljstva često se ostvaruje preko sećanja, maštanja o nekom ranijem periodu života kada je subjekt bio zadovoljan, siguran i srećan.
Za mene je, kad lutam tamo-amo po sećanjima, period mog ranog detinjstva u Pako-mahali, u sokaku Mare Josifovske, pod okriljem vile zadovoljstva.
Da se vratim događaju sa Holanđankom Suzi, Emilovom suprugom. To se desilo nekoliko godina posle zemljotresa, 68-e ili 69-te, u rano proleće, kada su beli cvetovi kitili krošnje šljivika u njihovom dvorištu.
Kao što već rekoh, u godinama posle zemljotresa, pubertet, pa gimnazija, novi dom – moje posete Pajku-mahali su se proredile, iako sam i nadalje na sat-dva posećivao kuću u Mare Josifovskoj 6. Po sokacima su trčali neki drugi klinci, rođeni odmah posle zemljotresa (kao da užas od prirodne katastrofe nekako trebalo nadoknaditi nivim, brojnijim pokoljenjem). Iz nekadašnjeg mahalskog društva viđao sam se jedino sa Miletom Galevskim. Možda zato što smo nekako zajedno odrasli, jedan pred drugim se nismo pravili važni ko je viši i jači, pa nam je jednakost u godinama i visini produžila druženje. Posle posete dedinoj kući, zazviždio bih mu pod prozorom ili bi me on sačekao na uglu, kod zgrade Papateodosija, i zajedno bismo produžili peške, preko Kamenoh mosta, do korzoa. Naravno, odmah bismo se upustili u beskrajne razgovore, sa karakterističnim pubertetskim zanosom, koji ostavlja utisak nečeg veoma sudbinskog.
Tako mi je Mile saopštio veliku novost:
– Holanđanka se kupa gola! Golcata!
– Pa svi se kupamo goli.
– Da, ali u kupatilu. A ona – zagrcnu se Mile – ona se kupa gola napolju, u njihovom dvorištu.
Ovo je zaista bila bomba! – Kako? Kada? – počeh i ja da zamuckujem.
– Skroz gola! – izviknu Mile spremno – Takva seda u korito, pa ustaje da se nasapunja. Da čovek pošizi! Kakva riba!
“Šizenje“, “riba”, spada u arsenal novih reči (“žurka”, “gajba”, “kinta”…) koje počinjemo da koristimo od kada smo ušli u fazu izduženih noseva, bubuljica i prljavih misli. A detalji kojima je Mile ukrasio spektakl bili su tako sočni, te se sve do petka, kada se prema rečenom, između 11 i 12 izjutra, dešavao taj specijalni ritual, ispunili glavu i razradili desnu ruku.
U petak, na početku trećeg časa, zamolio sam profesorku makedonskog da mi dozvoli da napustim čas zbog nesnosne glavobolje. Napravio sam tako žalostan izraz da se je ona odmah saglasila.
U Pajko-mahalu sam dotrčao oko 10.30. Mile me je već čekao pred Papateodosijem. Srećom nije bilo žive duše, ali ipak vrlo, vrlo obazrivo smo šmugnuli među žbunje između sokaka i Emilove kuće. Čekali smo, sklupčeni kao nadražene, uplašene životinjice. I dočekali smo. Žena se pojavila među granama, zelenim lišćem i belim cvetovima, postavila je drveno korito i počela da ga puni toplom vodom iz kofe… Posle toga, čini mi se, sve se odvijalo u nekom magnovenju, u zamagljenom treperenju: klečeći u koritu, osvetljena prijatnim, ne baš toplim sunčevim zracima, podizala je i spuštala svoje roze telo u koritu koje je očigledno bilo premalo za jednu, tako jedru ženu, pa joj se s vremena na vreme prelivala voda preko ivica pravo u travu i onda bi ispuštala neki samoprekorni glas huhh, produžavajući da se trlja i umiva usporenije… Stopili smo se u žbunju, Mile i ja, paralisani od tog čuda ženske lepote koja se tako slobodno prvi put otkrivala pred našim očima.
Narednih godina srušena je kuća u Mari Josifovskoj br. 3, okružena velikim dvorištem i moćnim drvećem, zajedno sa svim drugim kućama u mahali. Na njihovom mestu je iznikla velika bela piramida novog pozorišta.
Emil je za cindap zalepio prikolicu da bi odveo Holanđanku negde izvan grada, u veliki svet odakle ju je i doveo, gde nema zemljotresa, a ni poplava.
Na Belu naletim na dve-tri godine, u prolazu, najčešće u gradskom autobusu 22, kojim se vraća sa poliklinike “Sandanski”, gde radi kao pedijatar. – Moj brat, Suzi i ćerkica (od nekoliko, pomislio sam) opet su se preselili – reče mi poslednji put. – Sad su u Norveškoj, u Bergenu, on još uvek radi sa mašinama, vodi predstavništvo Renoa.
Kažu, vreme postzemljotresnog Skoplja je istorija izgradnje. Iako je “istorija” prejaka reč za nešto što se radi prebrzo. Kada odem na neku pozorišnu ili baletsku predstavu, zamišljam kako se upravo na velikoj sceni Narodnog pozorišta nalazi sokak Mare Josifovske, sa kućama i vrtovima, i znam da je tamo, gde fantazija režira dvočasovni doživljaj, Holanđanka Suzana u drvenom koritu, sklapajući oči u dubokoj predanosti, kupala svoje predivno telo.
S makedonskog preveo autor