U mojoj Slavon’ji, a di bi drugdi, tradic’ja se, fala dragom Bogi, istim načinom, voljom, žarkim žarom, vrućom vodom i njenom toplom parom te naoštrenim sječivom nastavlja daj’ to milina dojt i prisustvovat’ jednom tak’om jedinstvenom događaju i užitku za nepce i dušu kakoj’ svinjokolja, tog dvajstdevetoga jedanajstoga. Postojana zbog životne potrebe i navade, koj’ more i imade, te oniju važni’ sentimentalni’ razloga prisjećajuć’ se tiju dana kad smo bili mladi i radoznali, a i zbog lipi’ uspomena na naše stare i njeka jednostavno srcu toplija i duši ugodnija vrimena. Al’ sam’ ak’ tog dana ispada subota il’ ned’lja, jerbo se odavnja više ne praznikuje k’o što j’ bilo njegda, kad se divan’lo i šal’lo da j’ tog datuma i najvećeg državnog praznika, bijo najbrojniji ”pomor svinja na Balkanu!”
Svake god’ne, redovito u spomenuto doba i vrime potli jauz’ne, rada odlazim u jedno staro selo sa tri mosta koje se nalazi u mom Mikešlandu i lipo j’ opjevano od lokalnog, lakonotnog sastava županijskog dometa, poznatog rušanskog ‘armun’kaša i pjevača, Kreše Gumboca.
Osoba sam koja ne puši i slabo pije a nisam mesar, lovac, pecaroš ni lugar; traktorista, kombajner, zemljoposjednik nit’ njeki radnik u poljoprivredi a kamoli da se bavim stočarstvom. Od peradarstva znam di se kupuju najbolji pilići i kopuni u gradu i daj’ od stare koke najmasnija i najfinija ju’a.
Ne spadam u kategorije šaljivdžija, bećara, lola, bekrija a ni mudradžija koji na svojstven način sve živo zaokupljaju i zabavljaju. K’o najmlađi med prisutnikima na ovom važnom događaju imadem sasma drukčiji život i zanimac’je od oti svakojaki’ sposobnjakov’ća, stručnjaka i gazda sa sela pa me, kada na klanje dojdem da pripomognem, lipo smjeste u zapećka, izmed dvi vatre i dvi kotlenke, da pedantan i odgovoran, kakav već jesam k’o pravi, pravcati varoški Mikeš, kutljačom i marom mišam čvarke a digod i, poput Matije Ljubeka u vožnji onog svog kanua jednokleka, fest zaveslam po dnu kad je kot’o zamalo pun sala pa se štagod prilipi. Ujed’no pazim na gicina pluća-zvanu bila džiger’ca, iznutrice, kož’ce, obrezotine i zaostalu sitnar’ju oko kostiju te raspolovljene glave, da se lipo u drugoj kotlenki prokuvaju i obare za švarglina, kobas’ce il’ ćurke.
I dok domaći, uz prigodnu muz’ku na rad’ju, pandlerima lipo otkoštavaju te drugim, dužim i zaobljenijim nožev’ma režu meso, baveć’ se šunkama, plećkama, rebrima i polama; trančirajuć’ sve potrebno, režući špeka i salo, a ondak potli bilim i crvenim lukom, solju, biberom, lorberom i ostalim mirod’jama, mišajuć smjese i zalivajuć’ ji gemištom, crnjakom, pivom il’ rak’jom, a digod i konjakom po želji, ja sam sam u svom svitu med drvima, žarom, vatrom, dimom i parom stalno radeć’ rukama i gledajuć’ da mi nješta ne prekipi il’ utrne se, a nedajbog da zagori. Veljka odgovornost koju od nji’ ostalih imade malo koji.
Kad se nalož’la vatra i don’lo kotla punog svakojako izrezanog masnog tkiva i sala, u kojem nisam učestvov’o nidabera, nalivši dovoljnu količinu vode, ufatjo sam se posla i ”zaveslaja” non-stop ”plešući” jednakog ritma i takta oko kotla s čvarkima, al’ i onoga drugoga sa iznutricama, plućima, sitnom krtinom, kož’cama i glavama da se sve dobro skuva.
Čim su prvi čvarki svojim masnim cvrkutom živahno zacvrčali i toplim mirisom poznatom okolinom zamirišali, odma’ su i gosti raznorazni polak’ pristizali da se malko prismuču uz domaćinsku dobrodošlicu i gostinjsku zdravicu:- ”Da se pos’o obavi u najboljemu redu i veselju!”, dis’ mi njeki odma’ prilaz’li bacajuć’ pogleda u nutrinu kotla uljudno priupitavši:-”Majstore… ide li? napominjući i da pazim šta radim. A potom se vraćali natrag društvu dij’ carevala šala, komentiranje nogometni’ utaknica sviju razina, lokalpatrijotska promišljanja društva i sistema, domaća i strana gospodarska osvrtanja i jara za polit’kom i saborskim zastupnikima uz spominjanje nacijunalnog stožera civilne zaštite i epidemijološki’ mjera te neizostavno ogovaranje komšiluka i ostala zafrkancija sa prisutnim muškarcima i ženama na ispomoći.
Potlam dobra dva i po’ sata ”plesa i veslanja” oko plejnata kazana, nal’jo sam mliko i ubrzo j’ prvi kot’o od čvaraka bijo gotov. Glavni od ”mesnate manifestac’je” i gozbe, gazda Joza ji prešom istiska a potom se odlila mast u kantu a u manju ranjglicu drožđa za čvarkove pogačice te se bac’lo još koje drvo u ložišta i kren’lo se nauž’nat. Koj’ tijo jest pečeno, friško meso, i sarmu od, takođe’, friško mljevenog mesa ranom zorom zaklani’ gica, sa pire prilogom, žgancima i kiselim zeljem te jetru na safta i usput probat’ malo moji’ čvaraka koje j’ ujna Branka odmjereno posol’la.
Svi jeli i svi se najeli i nazdrav’li, a mene lipo pofal’li da sam izvanredno ispeko tog ”slavonskog čipsa” koji, bolje neg’ onaj pravi, med zubima krcka!
Već bilo skorom četr’ sata kad je kren’la druga tura za peć čvaraka i ja se osokol’jo pofalama te još bolje prion’jo, opet svakojako izrezanim, masnim i salnatim komadićima šta ji njeka drhtava i neprecizna ruka narezala. Pazjo sam na vatru, lipo veselo mišo i skakuto oko kotlenke k’o kak’i baletan oko primadone kadli me ufatlo dab’ moro ijt na ono misto di i carevi idu sami.
Muzika treštila a svi majstori bili zauzeti, žene u kujni zaposlene a gosti njeki malo pripiti pa se nisam mog’o odlučt’ kog pozvat’ i koj’ će me dostojno zamint a pri tom nipošto čvarke ostav’t’ same da mi ne zagore?! Auuu… njikad mi nij’ bilo gore! Uto, sretno baš naiđe mlađahni Marko te mu ja predam kutlaču i obavezu dok obavim pos’o u šekretu. Tak’ i bilo, sam’ što sam se dulje neg’ inače zadržo. Zaustav’la me ženina bila kava još od fruštuka jerbo j’ bila prava a ne divka, pa još izlila više soca i u njem’ bila sva moja nevolja.
Markina se tuljko sa kutljačom zaigro daj’ na vatrišće zaboravjo pa se čvarki počeli’ lad’t’ a ja mor’o ponovo vatru razgal’t’ da dobijem povoljnu temperaturu da se masni komadići previše ne zagriju i zakuvaju. Polak’ već i mrak stig’o paj’ gazda njeku staru, nitnastu žarulju, na brzinu namontiro a pod strejom izmed dva kazana i prolazom ‘ladni vitar zapuvo pa se puno dima pojav’lo koji j’ lud’jo čas ovamo, čas onamo, u potiljak pa u lice, tak’ da sam mor’o stav’t staru šilkapu na glavu radi promaje i masku na labrta i prek nosa zbog dima, al’ mi ni to nij’ baš pomoglo jerbo mi dim oči štipko šta me poprilično zabrin’lo glede otog drugog kazana i potvrde mojeg umijeća i znanja o topljenju čvaraka za koje sam netom tuljko pofala dobjo.
Sa žalošću i nevoljom sam pogledavo priko med preostalo društvo oniju kojis’ nješta rad’li i oniju kojis’ se na nogama ljuljali, uvideć’ da mi nema pomoći već da, kuljko mog’, zaškiljim, uzdam se use i prifatim kutljače. Usred jada sjetjo se odma’ vojske i one gas-maske, ”atomskog slijeva i sdesna” i još svačega pa da ju metnem ko spasenje premda smo je ko vojniki mrzili najviše…
Uslid mraka i stare žarulje koja j’ prikazivala drugačje boje, premda s’ mirisi i ostali popratni sljedovi i sastojci bili isti, drugi čvarki ispali malo žilaviji, izazvavši mi sumnju daj’ možd’ gicina konstituc’ja bila mišićavija pa samim timen i njeno masno tkivo i salo j’ poprim’lo tvrdoću tej’ trebalo sam’ malko produž’t postupak?! Al’ ja odgovorno tvrdim da j’ za to isključivi krivac stara, nitana žarulja, narančasto-smeđega sjaja koja me zavarala jerbo se jasno nij’ vid’la boja i tekstura čvaraka, k’o za dana, pa j’ ta tura malo omanla. A najposli, imade puno ljudi koji i tak’e čvarke volji.
***
Potli ovoga, mnogi stručnjaki će kas’t da sam mog’o lipo par čvaraka izvad’t’ i probat’ te osjet’t kak’is’ ispali! Eee, dragi moji, koj’ma odma’ iz ovi blatni’, gumeni stopa moji’ gumiđonki, tvrdim da niste u pravu ni za onu crnu i garavu crtu ispod noktiju, jerbo potli prve rakijice dobrodošlice i usputnog probavljanja paljene i posoljene svinjske kože, dinstani’ džiger’ca s bilim lukom za jauznom zalivenih ku’anim vinom s klinčićem i ražnjića ispečeni’ na žaru u kotlenki i prek’ grljanjka polivenih pivom-svaki nolmarni okus u ustima se izgubjo, tak’ da vam je to čista nula od prigovora.
Za dobro kušanje mora bit’ čista usna šupljina, a ne k’o kad majstori prave švarglina i kobas’ce pa jim ispadne ljuto il’ preslano, njekad i sveg’ pomalo falično, jerbo se nalivaju rakjom, vinom i pivom pa im zbog ljutine, kiseline i gorčine u ustima sve se pošempera. – Eeee vi’š… zat’ ja imadem moju Katu – pofal’jo se prika Mata, ona njišt’ ne pije i ne glonca tak’ da kod mene na klanju ona uvik sve prva proba i bež nje njikad njišt’ nejde. Ona kak’ kaže – ja joj isto tak’ virujem!
Potli ovog njeg’vog iskaza svis’ glavom okretali pitajuč’ se dimuj’ Kata?! govoreć’ da ju obavezno dovede za slideće klanje…
***
Na kraju svega treba da se nadoda najvažnija činjen’ca povodom opisanog događaja koja glasi: Zabajdav mi sav trud sa čvarkima ak’ ne zadovoljim gazdar’cu sa kantama masti koja se nij’ dobro ispekla il’, nedajbog, bila malo zagorena jerbo tada mi uzalud sav trud, nastojanja i radnja.
Loši čvarki daju se psima, mačkama il’ gicama, al’ mast, mast koja se cile god’ne koristi za povanje mesa, razne pečen’ce, mirisne i fine zafrige, kolače i ku’anje svakojaki’ variva – toj’ šteta nesaglediva. Stoga sam najsretniji, ma kuljko se naždroko i kuljko god me svi učesniki lipo nafal’li das’ fini moji čvarki, tek sutradan kad nazovem da provjerim jesam li možd’ uprsk’o mast…
Majstor od čvaraka
U mojoj Slavon’ji, a di bi drugdi, tradic’ja se, fala dragom Bogi, istim načinom, voljom, žarkim žarom, vrućom vodom i njenom toplom parom te naoštrenim sječivom nastavlja daj’ to milina dojt i prisustvovat’ jednom tak’om jedinstvenom događaju i užitku za nepce i dušu kakoj’ svinjokolja, tog dvajstdevetoga jedanajstoga. Postojana zbog životne potrebe i navade, koj’ more i imade, te oniju važni’ sentimentalni’ razloga prisjećajuć’ se tiju dana kad smo bili mladi i radoznali, a i zbog lipi’ uspomena na naše stare i njeka jednostavno srcu toplija i duši ugodnija vrimena. Al’ sam’ ak’ tog dana ispada subota il’ ned’lja, jerbo se odavnja više ne praznikuje k’o što j’ bilo njegda, kad se divan’lo i šal’lo da j’ tog datuma i najvećeg državnog praznika, bijo najbrojniji ”pomor svinja na Balkanu!”
Svake god’ne, redovito u spomenuto doba i vrime potli jauz’ne, rada odlazim u jedno staro selo sa tri mosta koje se nalazi u mom Mikešlandu i lipo j’ opjevano od lokalnog, lakonotnog sastava županijskog dometa, poznatog rušanskog ‘armun’kaša i pjevača, Kreše Gumboca.
Osoba sam koja ne puši i slabo pije a nisam mesar, lovac, pecaroš ni lugar; traktorista, kombajner, zemljoposjednik nit’ njeki radnik u poljoprivredi a kamoli da se bavim stočarstvom. Od peradarstva znam di se kupuju najbolji pilići i kopuni u gradu i daj’ od stare koke najmasnija i najfinija ju’a.
Ne spadam u kategorije šaljivdžija, bećara, lola, bekrija a ni mudradžija koji na svojstven način sve živo zaokupljaju i zabavljaju. K’o najmlađi med prisutnikima na ovom važnom događaju imadem sasma drukčiji život i zanimac’je od oti svakojaki’ sposobnjakov’ća, stručnjaka i gazda sa sela pa me, kada na klanje dojdem da pripomognem, lipo smjeste u zapećka, izmed dvi vatre i dvi kotlenke, da pedantan i odgovoran, kakav već jesam k’o pravi, pravcati varoški Mikeš, kutljačom i marom mišam čvarke a digod i, poput Matije Ljubeka u vožnji onog svog kanua jednokleka, fest zaveslam po dnu kad je kot’o zamalo pun sala pa se štagod prilipi. Ujed’no pazim na gicina pluća-zvanu bila džiger’ca, iznutrice, kož’ce, obrezotine i zaostalu sitnar’ju oko kostiju te raspolovljene glave, da se lipo u drugoj kotlenki prokuvaju i obare za švarglina, kobas’ce il’ ćurke.
I dok domaći, uz prigodnu muz’ku na rad’ju, pandlerima lipo otkoštavaju te drugim, dužim i zaobljenijim nožev’ma režu meso, baveć’ se šunkama, plećkama, rebrima i polama; trančirajuć’ sve potrebno, režući špeka i salo, a ondak potli bilim i crvenim lukom, solju, biberom, lorberom i ostalim mirod’jama, mišajuć smjese i zalivajuć’ ji gemištom, crnjakom, pivom il’ rak’jom, a digod i konjakom po želji, ja sam sam u svom svitu med drvima, žarom, vatrom, dimom i parom stalno radeć’ rukama i gledajuć’ da mi nješta ne prekipi il’ utrne se, a nedajbog da zagori. Veljka odgovornost koju od nji’ ostalih imade malo koji.
Kad se nalož’la vatra i don’lo kotla punog svakojako izrezanog masnog tkiva i sala, u kojem nisam učestvov’o nidabera, nalivši dovoljnu količinu vode, ufatjo sam se posla i ”zaveslaja” non-stop ”plešući” jednakog ritma i takta oko kotla s čvarkima, al’ i onoga drugoga sa iznutricama, plućima, sitnom krtinom, kož’cama i glavama da se sve dobro skuva.
Čim su prvi čvarki svojim masnim cvrkutom živahno zacvrčali i toplim mirisom poznatom okolinom zamirišali, odma’ su i gosti raznorazni polak’ pristizali da se malko prismuču uz domaćinsku dobrodošlicu i gostinjsku zdravicu:- ”Da se pos’o obavi u najboljemu redu i veselju!”, dis’ mi njeki odma’ prilaz’li bacajuć’ pogleda u nutrinu kotla uljudno priupitavši:-”Majstore… ide li? napominjući i da pazim šta radim. A potom se vraćali natrag društvu dij’ carevala šala, komentiranje nogometni’ utaknica sviju razina, lokalpatrijotska promišljanja društva i sistema, domaća i strana gospodarska osvrtanja i jara za polit’kom i saborskim zastupnikima uz spominjanje nacijunalnog stožera civilne zaštite i epidemijološki’ mjera te neizostavno ogovaranje komšiluka i ostala zafrkancija sa prisutnim muškarcima i ženama na ispomoći.
Potlam dobra dva i po’ sata ”plesa i veslanja” oko plejnata kazana, nal’jo sam mliko i ubrzo j’ prvi kot’o od čvaraka bijo gotov. Glavni od ”mesnate manifestac’je” i gozbe, gazda Joza ji prešom istiska a potom se odlila mast u kantu a u manju ranjglicu drožđa za čvarkove pogačice te se bac’lo još koje drvo u ložišta i kren’lo se nauž’nat. Koj’ tijo jest pečeno, friško meso, i sarmu od, takođe’, friško mljevenog mesa ranom zorom zaklani’ gica, sa pire prilogom, žgancima i kiselim zeljem te jetru na safta i usput probat’ malo moji’ čvaraka koje j’ ujna Branka odmjereno posol’la.
Svi jeli i svi se najeli i nazdrav’li, a mene lipo pofal’li da sam izvanredno ispeko tog ”slavonskog čipsa” koji, bolje neg’ onaj pravi, med zubima krcka!
Već bilo skorom četr’ sata kad je kren’la druga tura za peć čvaraka i ja se osokol’jo pofalama te još bolje prion’jo, opet svakojako izrezanim, masnim i salnatim komadićima šta ji njeka drhtava i neprecizna ruka narezala. Pazjo sam na vatru, lipo veselo mišo i skakuto oko kotlenke k’o kak’i baletan oko primadone kadli me ufatlo dab’ moro ijt na ono misto di i carevi idu sami.
Muzika treštila a svi majstori bili zauzeti, žene u kujni zaposlene a gosti njeki malo pripiti pa se nisam mog’o odlučt’ kog pozvat’ i koj’ će me dostojno zamint a pri tom nipošto čvarke ostav’t’ same da mi ne zagore?! Auuu… njikad mi nij’ bilo gore! Uto, sretno baš naiđe mlađahni Marko te mu ja predam kutlaču i obavezu dok obavim pos’o u šekretu. Tak’ i bilo, sam’ što sam se dulje neg’ inače zadržo. Zaustav’la me ženina bila kava još od fruštuka jerbo j’ bila prava a ne divka, pa još izlila više soca i u njem’ bila sva moja nevolja.
Markina se tuljko sa kutljačom zaigro daj’ na vatrišće zaboravjo pa se čvarki počeli’ lad’t’ a ja mor’o ponovo vatru razgal’t’ da dobijem povoljnu temperaturu da se masni komadići previše ne zagriju i zakuvaju. Polak’ već i mrak stig’o paj’ gazda njeku staru, nitnastu žarulju, na brzinu namontiro a pod strejom izmed dva kazana i prolazom ‘ladni vitar zapuvo pa se puno dima pojav’lo koji j’ lud’jo čas ovamo, čas onamo, u potiljak pa u lice, tak’ da sam mor’o stav’t staru šilkapu na glavu radi promaje i masku na labrta i prek nosa zbog dima, al’ mi ni to nij’ baš pomoglo jerbo mi dim oči štipko šta me poprilično zabrin’lo glede otog drugog kazana i potvrde mojeg umijeća i znanja o topljenju čvaraka za koje sam netom tuljko pofala dobjo.
Sa žalošću i nevoljom sam pogledavo priko med preostalo društvo oniju kojis’ nješta rad’li i oniju kojis’ se na nogama ljuljali, uvideć’ da mi nema pomoći već da, kuljko mog’, zaškiljim, uzdam se use i prifatim kutljače. Usred jada sjetjo se odma’ vojske i one gas-maske, ”atomskog slijeva i sdesna” i još svačega pa da ju metnem ko spasenje premda smo je ko vojniki mrzili najviše…
Uslid mraka i stare žarulje koja j’ prikazivala drugačje boje, premda s’ mirisi i ostali popratni sljedovi i sastojci bili isti, drugi čvarki ispali malo žilaviji, izazvavši mi sumnju daj’ možd’ gicina konstituc’ja bila mišićavija pa samim timen i njeno masno tkivo i salo j’ poprim’lo tvrdoću tej’ trebalo sam’ malko produž’t postupak?! Al’ ja odgovorno tvrdim da j’ za to isključivi krivac stara, nitana žarulja, narančasto-smeđega sjaja koja me zavarala jerbo se jasno nij’ vid’la boja i tekstura čvaraka, k’o za dana, pa j’ ta tura malo omanla. A najposli, imade puno ljudi koji i tak’e čvarke volji.
* * *
Potli ovoga, mnogi stručnjaki će kas’t da sam mog’o lipo par čvaraka izvad’t’ i probat’ te osjet’t kak’is’ ispali! Eee, dragi moji, koj’ma odma’ iz ovi blatni’, gumeni stopa moji’ gumiđonki, tvrdim da niste u pravu ni za onu crnu i garavu crtu ispod noktiju, jerbo potli prve rakijice dobrodošlice i usputnog probavljanja paljene i posoljene svinjske kože, dinstani’ džiger’ca s bilim lukom za jauznom zalivenih ku’anim vinom s klinčićem i ražnjića ispečeni’ na žaru u kotlenki i prek’ grljanjka polivenih pivom-svaki nolmarni okus u ustima se izgubjo, tak’ da vam je to čista nula od prigovora.
Za dobro kušanje mora bit’ čista usna šupljina, a ne k’o kad majstori prave švarglina i kobas’ce pa jim ispadne ljuto il’ preslano, njekad i sveg’ pomalo falično, jerbo se nalivaju rakjom, vinom i pivom pa im zbog ljutine, kiseline i gorčine u ustima sve se pošempera. – Eeee vi’š… zat’ ja imadem moju Katu – pofal’jo se prika Mata, ona njišt’ ne pije i ne glonca tak’ da kod mene na klanju ona uvik sve prva proba i bež nje njikad njišt’ nejde. Ona kak’ kaže – ja joj isto tak’ virujem!
Potli ovog njeg’vog iskaza svis’ glavom okretali pitajuč’ se dimuj’ Kata?! govoreć’ da ju obavezno dovede za slideće klanje…
* * *
Na kraju svega treba da se nadoda najvažnija činjen’ca povodom opisanog događaja koja glasi: Zabajdav mi sav trud sa čvarkima ak’ ne zadovoljim gazdar’cu sa kantama masti koja se nij’ dobro ispekla il’, nedajbog, bila malo zagorena jerbo tada mi uzalud sav trud, nastojanja i radnja.
Loši čvarki daju se psima, mačkama il’ gicama, al’ mast, mast koja se cile god’ne koristi za povanje mesa, razne pečen’ce, mirisne i fine zafrige, kolače i ku’anje svakojaki’ variva – toj’ šteta nesaglediva. Stoga sam najsretniji, ma kuljko se naždroko i kuljko god me svi učesniki lipo nafal’li das’ fini moji čvarki, tek sutradan kad nazovem da provjerim jesam li možd’ uprsk’o mast…