ova bajka je posvećena Crnjanskom, mada ne znam dali je voleo mačke
*
___________________________________Kada je stvarao čoveka, Bog je očevidno
___________________________________već bio veoma umoran.
_________________________________________________________(Mark Tven)
Čovek:
Početkom augusta, svi iz zgrade su otišli na godišnje odmore. Kontejneri i parking su bili prazni i relativno čisti. Utihla je larma pobešnjelih tinejdžera po hodnicima, turbo-folk je prestao da zavija sa terasa posle ponoći. Nedostatak civilizacijskih manifestacija čini ljude civiliziranijim. Iz njegovog ulaza ostala je samo stanarka sa crnom pudlicom, s kojom su se susretali u liftu, pri povratku sa večernjih šetnji, i zajedno se peli, on do četvrtog, ona sa psićem do šestog sprata. Uvek kada bi ih video, pomislio bi kako su u pravu oni koji tvrde da gazda i pas liče jedan na drugog. Suseda je bila oniža, kovrčava tamnokosa u “zaustavljenim godinama”, obučena sportski, u farmerice i Nike majicu sa bretelima, na kojoj je marka, skoro nevidljiva, bila u istoj boji sa majicom (pomisli da je zimi i pudlica obučena u jelek od somot teksasa, koji nije bio skrojen kod kuće, već je od onih kupećih). U hodniku, čak i dok su se vozili u liftu, žena i pudlica nisu obraćale previše pažnje na njega. Guste kovrče nad očima psa i žene kao da su skrivale pogled tamnih očiju, ali, bio je siguran, te oči ga baš nisu primećivale. Pudlica ni jednom nije zalajala. U liftu, zagledane negde u daljine van zatvorenih vrata, bez da se pomaknu, sačekale bi da on stigne do svog sprata, da bi zatim, ćuteći, produžile dalje.
Predveče, kada bi postajalo bar za mrvicu podnošljivije, izašao bi da se prošeta po keju, ali je u tamošnjim kafićima muzika treštala kao blesava, a usred sve te buke, stutuljeni oko mnogobrojnih stolova koje su lakome gazde rasprostrli skoro po celom šetalištu, ljudi su se drali umesto da razgovaraju, možda zbog glasne muzike, a možda zbog opšte nevaspitanosti koja je zavladala gradom u vreme tranzicije. Nasuprot ispražnjenom gradu, u kafićima su se gurali svi oni koji su se, pre nego da “skoknu” do nekog egejskog ostrva, smatrali dovoljno bogatim da se, uz dernjavu, bez posledica razbacuju novcem. Ipak, i pored toga što mu je ta nekontrolisana buka smetala, pošto bi prepešačio stazu do parka i nazad, seo bi u neki od preglasnih kafića, naručio vruć čaj od lipe ili kamilice sa medom i pijuckao bi ga polako, sa pauzama između gutljaja, ignorišući koliko je moguće viku i žamor oko sebe. Nasuprot ove buke, dole, uz Vardar, nekoliko ogromnih čavki mirno su šetale, gegajući se sa jedne na drugu nogu. Pomisli kako je svaka generacija skopskih čavki sve veća od prethodne i da će uskoro doći dan kada će one nadvisiti ne samo gavranove, nego i mačke i kučiće. A ljudi, zauzeti svojom svakodnevnom užurbanošću, neće ni primetiti kakva su se pernata čudovišta namnožila po gradu.
Jednom, bila je nedelja dok je tako čeprkao po šolji, mešajući kašičicom med pre sledećeg gutljaja, kad, na suprotnoj obali Vardara ugleda nekoliko majstora uzpentranih na krovu neobarokne Palate Pravde u izgradnji koja je prosto zbrisala zgradu “Komercijalne” iza nje, koja od hibridnog giganta više nije mogla da se vidi sa ove strane reke. Ljudi-mačke ili možda mačke pretvorene u ljude – toliko vešto su se kretali i održavali ravnotežu po kosini kubeta na krovu. Ali, danas je bilo nedeljno popodne, i za razliku od kafića, gradilište je bilo tiho, bez brundanja dizalica i mešalica za beton. Otkud onda baš u nedelju, neradnim danom, i to po kubetima buduće zgradurine, toliki skup majstora – odžačara?
Ovo nepraktično pitanje, uvrežilo mu se u glavu, jer, iskreno rečeno, on se osećao prilično usamljenim. Sa drugovima se nije viđao kao ranije, pa čak ni sa onim, kao Vlado i Goce, sa kojima je bar jednom nedeljno ispijao kafu u “Dal Met Fu”. A kada bi ih video, to bi u odnosu na ranije susrete bilo prilično incidentno. Sa Gocetom se poslednji put sreo na ulici, kad je ovaj, sav užurban, zamalo prošao, a da ga ne primeti.
– Gde si bio ovih dana? – pitao ga je.
– Spremam se za put. Baba me zove…
– Nisam znao da imaš živu babu.
– Ma ne ta. Sai Baba. Idem u Indiju, u njegov hram, u Bangalore.
Sada već nije znao da li je Goce još tamo, u Indiji, i još uvek se prosvetljava, jer i da se vratio, isključio je mobilni i ne javlja se. A Vlado, pak, odjednom mu se pojavila želja za politikom i aktivirao je svoje partijske ambicije koje su se ranije završavale za kafanskim stolom, a sada su narasle kao Palata Pravde. Mada u životu sve mu je bilo na svom mestu – redovan profesor Filološkog fakulteta, dvospratna kuća na Vodnu i rustična vikendica na Brodecu, supruga sa privatnom očnom ordinacijom, sin na studijama u Beču – ali, otkako je napunio pedesetu, čovek se osetio dostojnim da prihvati dužnost zamenika ministra za nauku. Tako, umesto na ručku kod “Čama” ili “Nadžaka”, počeo je Vladu da susreće indirekno, preko TV ekrana, na snimcima sa konferencija za štampu, kada je namršten i sa izmenjenim rečnikom, branio stavove svoje partije i napadao one iz protivničkog tabora.
Dugo, skopsko leto…
Dopio je svoj čaj i peške, preko Madžar mahale i Železničke, vratio se, oko 7 uveče (iako još nije bila noć, dan se produžavao do 9) u zgradu. Na parkingu, ispred ulaza u zgradu, prepoznao je dva gladna mačora, Divljaka i Žutog, kako se, uobičajeno, vrte oko kontejnera. I oni su ga odmah prepoznali, jer ih je navikao da im daje parčiće stogramske salame ili slanine koje je kupovao u obližnjoj samousluzi. Divljak, crn nepoverljiv mačor, sa nekoliko raštrkanih dlaka pod njuškom, kao retka bradica (što je njegovom izgledu davalo nešto zlobno), gledajući ga onako izdaleka, na pristojnom odstojanju, jaukao je promuklo čekajući da mu dobaci koji zalogaj. Čim bi ga progutao, opet bi zamijaukao, ne mičući se s mesta. Drugi mačor, mlad i žut, uplašen i naivan, zatrčao bi se ka njemu, pa, kada bi zgrabio salamu, praveći piruetu, odmah se povlačio. Ali ovog puta, u nedelju, samousluga je bila zatvorena, te lukavi Divljak, ubrzo shvativši situaciju, hladno se povuče podalje, dok je Žuti ostao tunjavo se vrteći u mestu.
Ostavi ga tako zabezeknutog i zbunjenog na parking i podje prema ulazu.
2 – 1= ?
Čovek:
Čim je ušao u zgradu, sreo je Dafi. Nazvao ju je tako, iako joj je možda više priličilo Muci, ili Griška. Sa njom se susretao po hodnicima ili na stepeništu zgrade, verovatno im se i prvi susret dogodio tamo, mada nije mogao da se seti tačno kada. Dafi je bila mlada i ružnjikava, sa malom glavom i širokim telom, naglašenim oko stomaka, kao da se tek porodila. Nikad nije podizala glavu da ga pogleda pravo u oči, nego samo u noge, i to negde do kolena, prepoznajući ga i penjući se, stepenik po stepenik.
Dafi je bila sasvim obična prugasta mačka. Znala je tačno gde se nalazi njegov stan, četvrti sprat desno od stepeništa, iako se dešavalo da ponekad u brzini zavrti desno na trećem spratu, ali se odmah, posle par koraka, popravljala. Posle nekog vremena, uhvatio je sebe kako ćaska sa njom dok bi se zajedno penjali: – Daf, opet si prva! Ili Šta je bre maco, šta hoćeš? ili Šta hoćeš, nemam baš ništa da ti dam za jelo, pa bi dodao upitno a?, a?, a ona je odvraćala sa ma, ma. Kada bi stigli do stana, dok je on otključavao bravu, Dafi bi se predući vrtela oko njegovih nogu, a onda ga čekala da joj donese parče salame ili ostatke od ribe.
Po navici, ostavio je televizor upaljenim. Posle vremenske prognoze i predugih reklama, pustili su film o nekom Crncu, lovcu na vampire. Prigušio je ton i ostavio sliku da treperi još par minuta tupo zureći u ekran na kome su se velikom brzinom nizale žestoke scene obračuna crnog super-heroja sa stotinjak bledih protivnika koje je uništavao i sagorevao i to više njih jednim udarcem svog antivampirskog mača. Tada nešto zašuška napolju, u hodniku, pred vratima stana. “Skoro je ponoć”, pomisli. “Ko bi mogao ovo da bude?”. Priđe vratima, zaviri kroz špijunku: – Ko je, pauza, zatim, jedan prigušen ženski glas umiljato odgovori: – Ja sam… vaša komšinica. Kroz špijunku se ništa nije videlo, hodnik je bio dug i mračan. Koja komšinica? Mogli biste da upalite svetlo, oslušnu kako se napolju ona kreće uz nekoliko brzih i mekih pokreta, i svetlo u hodniku se upali. Prizor iza špijunke se osvetli, vide kako mu se približava jedna vrlo zgodna ženska figura, koju su ubrzo zamenila dva uvećana plava oka sa modrim sjajem sa one strane vrata, primaknuta na nekoliko santimetara od njegovog.
Otključa vrata i otvori ih do pola… Dobroveče, izreče ona. Dobroveče, on je upitno stajao na pragu svojih vrata. Sad je mogao bolje da je osmotri. Bila je za glavu niža od njega, sa blago spuštenim pogledom svojih velikih, nekako upitnih plavih očiju. Primeti da je obučena u izbledeo bež mantil i da nosi neke prastare čizme (a leto je!), toliko iznošene, tako da ih je čak nemoguće i popraviti.
Njen glas, u akustičnom prostoru hodnika, zvučao je prigušeno: – Hoćete li mi dopustiti da uđem… ne bojte se, nisam od onih komšinica koje noću zvone da traže kafu ili šećer… ili so…
– Ali, zar se mi poznajemo?
– Da, znamo se – odvrati ona mirno, takoreći dobrodušno.
– Komšije smo?
– Da.
– Sa kog ste vi sprata?
Tu ona uzdahnu, kao da je htela da mu kaže da je nepotrebno ispituje: – Prizemlja.
Ko zna zašto, tek se on oseti sigurnije: – Tako znači, prizemlje. – potvrdi: – I kako mogu da vam pomognem?
Ona se podupre na okvir od vrata i reče: – Sećate li se one prugaste mačke?
– Koje? Mačke iz ulaza?
– Da, baš te.
– Da joj se nije nešto desilo?
– Da.
– O Bože.
– Nije ništa strašno, ne brinite. Samo me pustite da uđem.
Odjednom, on postade sasvim popustljiv: – Da, da, izvolte, uđite.
Devojka uđe i sede na središnju fotelju, a on na kauč nasuprot. Pre nego što je stigao da joj ponudi čaj ili nešto slično, ona, još uvek u mantilu, čvrsto prekrsti noge, nagnu se napred i uz veseo izraz na svom lepom licu, reče: – E pa ja sam ta, Dafi.
1 + 1 = ?
Dafi:
I otkako me sa velikom nevericom sasluša i nekako bar prihvati da je ipak moguće žena, i to lepa žena, da bude mačka, obična prugasta mačka, otpoče da me ispituje: – I kako to, kako si rešila da dođeš kod mene?
– Bojim se noći. Panika me hvata od same pomisli na parenje… od svih tih napaljenih mužjaka koji me progone, ne dajući mi da predahnem (pred očima mi se odmah ukaza slika Divljaka)… i od one dece ponoći, koja po celu noć ne spavaju jer nemaju gde i znaju surovo da se osvete zbog svog siromaštva…
– Kako je moguće tako da promeniš lik? Od prugaste mačke (hteo je da kaže “prilično ružne”) da postaneš žena… lepa, mislim, mlada žena…
– Učenjem. Učila sam kako da uzdignem svoju sopstvenu energiju uz pomoć kosmičke, i tako da poništim ograničenost svog tela. Ja sve osećam telom. Pa zar nisam mačka? Kad sam tužna, odmah me uhvati neki tup bol u stomaku, a kada sam raspoložena, noge su mi napete od želje za trčanjem, mesto me ne drži. Tada za mene postoji samo sadašnjost, trčim, udišem vazduh punim plućima, skačem po gradskim travnjacima, verem se po drveću i krovovima, provlačim se kroz podrumske rešetke… A kada se umorim od svakojake trke ili ako osetim da sam u opasnosti od mačora ili od ljudi, hop!, i pretvaram se u ženu. Nije važno da li je noć ili je dan, dobijam ljudski lik kad god to poželim, ili obratno, pretvaram se u mačku i preskačem ogradu.
– A kako to radiš?
– Pa rekla sam ti već, naučila sam da širim svoje energetsko polje, da ga otvorim ka univerzumu. Da uplovim u svemoćnu kosmičku energiju koja vibrira i stvara život, od najjednostavnijih formi, kao što je ameba, do najsloženijih, ili ono što misliš da je najsloženije – čoveka.
– Zar postoji složeniji vid od čovekovog?
– Mora da postoji.
– Ovo mi zvuči veoma mistično.
– Pa, sve je u tome kako ćeš da usmeriš energiju. I kakav rezultat ćeš dobiti od tog usmeravanja… Motos, Lelit, Namen, Kakis… – izgovorila sam te četiri reči sa izvesnom (nadam se, mačijom) tajanstvenošću.
– Motos, Namen, kako?
– Motos. Lelit. Namen. Kakis. Trik sa kartama… sa dvadeset i jednom kartom… Sve ti izgleda veoma komplikovano, a rešava se jednostavno i uvek pogađaš pravu kartu koja se izdvaja iz špila.
– Zaista, a sećam se kako smo svi mi kao deca bili zadivljeni magijom.
– Ti to zoveš magija, a to je samo običan prenos, osećaš gde je akumulirana energija, gde je pozitivno, a gde negativno punjenje, a posle možeš da se poigravaš ako želiš. Tako se odigrava i moj preobražaj, slično kao u triku sa kartama.
– A da li postoji još neki slučaj ovakvog preobražaja koji ti znaš, mislim sličan tvom? – upita posle kratke pauze, još zbunjen mojom pričom.
– Retko je, ali ima – odgovorila sam, nimalo zbunjena: – Eto, moja prijateljica i vršnjakinja Caci, ona je sada Neli Monserat.
– Neli Monserat? Vidovnjakinja?
– Baš ona. Ima salon u Novom Lisiče. Vidovitost, astrologija, ezoterija. Ako gledaš MTM televiziju, ona ima svoju emisiju, svakog ponedeljka, posle 23 časa.
Znam da mu na pamet ne pada da gleda takve emisije, ili skoro mu ne pada, iako mu se pred očima odmah emitovala slika te Neli. Sigurno je pomislio da je to jako debela mačka. I bio je sasvim u pravu.
– Da li znaš – izlete mu, pogledavši me prilično uzbuđen: – Da li znaš da je ime koje sam ti nadenuo, Dafi, prema jednoj heroini, iz romana “Seobe” Crnjanskog – a zatim kad je video da ga nisam baš razumela, pojasnio je: – To je poznat srpski pisac. A gospođa Dafina je lik iz romana koji mi se veoma dopao dok sam ga čitao. Plavooka, sa modrim sjajem u očima. Iako ti ranije, kao mačka, izvini…
– U redu je. I meni je bilo čudno što me tako zoveš. A ne Griška. Ili Muci – nasmejala sam se.
– Izvini za ovo sa mačkom, tako mi je došlo. Ranije, kada smo se susretali, nikad nisi gledala direkno u mene, nego sve negde dole. Ali sam i tada bio nekako siguran da imaš zeleno-plave oči.
– Zaista? Meni tako nešto nikad ne bi palo na pamet.
– Da, kunem ti se… Inače je po romanu snimljen film. Gospođu Dafinu je igrala Izabel Iper. I ti na nju ličiš.
1
1 1
2 1
1 2 1 1
1 1 1 2 2 1
Dafi:
Kada sam se uspinjala prema stanu, mada sam prvo nameravala da idem peške po stepeništu (brzo i vešto), ipak sam ušla u lift, zbog nepotrebne ljubaznosti prema ženi koja ga je dole čekala, zajedno sa crnom pudlom. Obe su bile sveže nafrizirane, sa podsečenim loknama, žena sa ogoljenim vratom, kuče sa doteranom pufnom na repu. Dok su se vozila do četvrtog sprata, kuče je sve vreme režalo na mene, a žena ga je izveštačeno grdila “Mir, Džesika, mir”. Jedva sam se uzdržala da ne zarijem nokte u oči tom glupavom psu, ali nekako sam izdržala da se lift zaustavi i da se brže bolje otkačim od idiotkinja.
Zatim, uputih se ka njegovom stanu. Zašto sam odlučila da se popnem kod njega? Iz zahvalnosti jer me je hranio, razgovarao sa mnom, ružnom, rahitičnom mačkom? Da mu pokažem da je ta nikakva sivo-prugasta mačka zapravo ova zgodna noćna skitnica? Ali sada, sve je to nevažno. Tu sam, u njegovom stanu, on me drži za ruku i pita se da li je ovo moguće, dali se ovo meni dešava? Znam da će pokušati da ostane budan kraj mene (da bi video moj preobražaj?), ali ipak neće izdržat i sigurno će zadremati zavaljen na kauču. Tada ću ustati iz fotelje i nestati u noći, peške po stepenicama (nikako liftom!), a njemu sutradan, kad se bude probudio, neće biti jasno da li sam to zaista ja, mačka Dafi, posetila kao plavo-zelenoka devojka u izbledelom bež mantilu ili mu se to samo priviđalo u vrelini skopske ponoći?
1
11
21
1211
111221
Približih se parku, širom otvorih oči, naćulih uši. Ali, mada mi je vid oštar, a sluh tanan, noću dajem prednost preciznosti s kojom raspoznajem najsitnije mirisne razlike. Krećem se brzo, zahvaljujući ovom krajnje istreniranom čulu koje mi je darovao Tvorac. U prethodnim godinama svog mačjeg života, napajala sam se hiljadama mirisa koji su isparivali iz tla i naučila sam da mi miris kazuje gde se to nalazim i šta mogu da očekujem. Pomagalo mi je čulo mirisa da izbegnem ulice i gradilišta gde zgusnuta energija napregnutih vozila i namnoženih čovečjih tela može biti neprijatna, kao što su bile preteće tame, izvan svetlosti zgrada, odakle vrebaju raspomamnjeni mačori ili horda pasa skitnica. Miris me upozorava da usporim korake ispred poludelih raskrsnica ili ispred puste zemlje gde prestaju svi, pa i prirodni puteljci. Njušila sam, krećući se brzo, ali i oprezno, po travi još izgaženoj stopama dnevnih prolaznika.
Sanjala sam jednom, nekada kada sam bila još uvek neiskusna i takoreći polusvesna svoje moći za preobražajem (ali ipak sasvim blizu ljudskog bivstvovanja), da sam stigla do jednog potočića. U bistroj vodi ugledah jato ribica – stajahu nasuprot struje, skoro ne pokrećući se, da bi se odjednom neke od njih, strelovito, u pravoj liniji, kao reanimirani spermatozoidi, izdvojili, izvan jata. Motrila sam ih i kada se jato ponovo smirilo, sa, čak i za mene neviđenom brzinom, umočih desnu prednju šapu u vodu, ščepah jednu od riba, izvukoh je i tresnuh po zemlji. Bilo je to, bogme, ekstremno vešto!
Nisam mogla, a da se ne nasmejem – već sam pamtila svoje snove. Zamjaukah dvaput kratko i produžih da se šunjam ka dubljim delovima parka.
Maca na pragu
ova bajka je posvećena Crnjanskom, mada ne znam dali je voleo mačke
*
___________________________________Kada je stvarao čoveka, Bog je očevidno
___________________________________već bio veoma umoran.
_________________________________________________________(Mark Tven)
Čovek:
Početkom augusta, svi iz zgrade su otišli na godišnje odmore. Kontejneri i parking su bili prazni i relativno čisti. Utihla je larma pobešnjelih tinejdžera po hodnicima, turbo-folk je prestao da zavija sa terasa posle ponoći. Nedostatak civilizacijskih manifestacija čini ljude civiliziranijim. Iz njegovog ulaza ostala je samo stanarka sa crnom pudlicom, s kojom su se susretali u liftu, pri povratku sa večernjih šetnji, i zajedno se peli, on do četvrtog, ona sa psićem do šestog sprata. Uvek kada bi ih video, pomislio bi kako su u pravu oni koji tvrde da gazda i pas liče jedan na drugog. Suseda je bila oniža, kovrčava tamnokosa u “zaustavljenim godinama”, obučena sportski, u farmerice i Nike majicu sa bretelima, na kojoj je marka, skoro nevidljiva, bila u istoj boji sa majicom (pomisli da je zimi i pudlica obučena u jelek od somot teksasa, koji nije bio skrojen kod kuće, već je od onih kupećih). U hodniku, čak i dok su se vozili u liftu, žena i pudlica nisu obraćale previše pažnje na njega. Guste kovrče nad očima psa i žene kao da su skrivale pogled tamnih očiju, ali, bio je siguran, te oči ga baš nisu primećivale. Pudlica ni jednom nije zalajala. U liftu, zagledane negde u daljine van zatvorenih vrata, bez da se pomaknu, sačekale bi da on stigne do svog sprata, da bi zatim, ćuteći, produžile dalje.
Predveče, kada bi postajalo bar za mrvicu podnošljivije, izašao bi da se prošeta po keju, ali je u tamošnjim kafićima muzika treštala kao blesava, a usred sve te buke, stutuljeni oko mnogobrojnih stolova koje su lakome gazde rasprostrli skoro po celom šetalištu, ljudi su se drali umesto da razgovaraju, možda zbog glasne muzike, a možda zbog opšte nevaspitanosti koja je zavladala gradom u vreme tranzicije. Nasuprot ispražnjenom gradu, u kafićima su se gurali svi oni koji su se, pre nego da “skoknu” do nekog egejskog ostrva, smatrali dovoljno bogatim da se, uz dernjavu, bez posledica razbacuju novcem. Ipak, i pored toga što mu je ta nekontrolisana buka smetala, pošto bi prepešačio stazu do parka i nazad, seo bi u neki od preglasnih kafića, naručio vruć čaj od lipe ili kamilice sa medom i pijuckao bi ga polako, sa pauzama između gutljaja, ignorišući koliko je moguće viku i žamor oko sebe. Nasuprot ove buke, dole, uz Vardar, nekoliko ogromnih čavki mirno su šetale, gegajući se sa jedne na drugu nogu. Pomisli kako je svaka generacija skopskih čavki sve veća od prethodne i da će uskoro doći dan kada će one nadvisiti ne samo gavranove, nego i mačke i kučiće. A ljudi, zauzeti svojom svakodnevnom užurbanošću, neće ni primetiti kakva su se pernata čudovišta namnožila po gradu.
Jednom, bila je nedelja dok je tako čeprkao po šolji, mešajući kašičicom med pre sledećeg gutljaja, kad, na suprotnoj obali Vardara ugleda nekoliko majstora uzpentranih na krovu neobarokne Palate Pravde u izgradnji koja je prosto zbrisala zgradu “Komercijalne” iza nje, koja od hibridnog giganta više nije mogla da se vidi sa ove strane reke. Ljudi-mačke ili možda mačke pretvorene u ljude – toliko vešto su se kretali i održavali ravnotežu po kosini kubeta na krovu. Ali, danas je bilo nedeljno popodne, i za razliku od kafića, gradilište je bilo tiho, bez brundanja dizalica i mešalica za beton. Otkud onda baš u nedelju, neradnim danom, i to po kubetima buduće zgradurine, toliki skup majstora – odžačara?
Ovo nepraktično pitanje, uvrežilo mu se u glavu, jer, iskreno rečeno, on se osećao prilično usamljenim. Sa drugovima se nije viđao kao ranije, pa čak ni sa onim, kao Vlado i Goce, sa kojima je bar jednom nedeljno ispijao kafu u “Dal Met Fu”. A kada bi ih video, to bi u odnosu na ranije susrete bilo prilično incidentno. Sa Gocetom se poslednji put sreo na ulici, kad je ovaj, sav užurban, zamalo prošao, a da ga ne primeti.
– Gde si bio ovih dana? – pitao ga je.
– Spremam se za put. Baba me zove…
– Nisam znao da imaš živu babu.
– Ma ne ta. Sai Baba. Idem u Indiju, u njegov hram, u Bangalore.
Sada već nije znao da li je Goce još tamo, u Indiji, i još uvek se prosvetljava, jer i da se vratio, isključio je mobilni i ne javlja se. A Vlado, pak, odjednom mu se pojavila želja za politikom i aktivirao je svoje partijske ambicije koje su se ranije završavale za kafanskim stolom, a sada su narasle kao Palata Pravde. Mada u životu sve mu je bilo na svom mestu – redovan profesor Filološkog fakulteta, dvospratna kuća na Vodnu i rustična vikendica na Brodecu, supruga sa privatnom očnom ordinacijom, sin na studijama u Beču – ali, otkako je napunio pedesetu, čovek se osetio dostojnim da prihvati dužnost zamenika ministra za nauku. Tako, umesto na ručku kod “Čama” ili “Nadžaka”, počeo je Vladu da susreće indirekno, preko TV ekrana, na snimcima sa konferencija za štampu, kada je namršten i sa izmenjenim rečnikom, branio stavove svoje partije i napadao one iz protivničkog tabora.
Dugo, skopsko leto…
Dopio je svoj čaj i peške, preko Madžar mahale i Železničke, vratio se, oko 7 uveče (iako još nije bila noć, dan se produžavao do 9) u zgradu. Na parkingu, ispred ulaza u zgradu, prepoznao je dva gladna mačora, Divljaka i Žutog, kako se, uobičajeno, vrte oko kontejnera. I oni su ga odmah prepoznali, jer ih je navikao da im daje parčiće stogramske salame ili slanine koje je kupovao u obližnjoj samousluzi. Divljak, crn nepoverljiv mačor, sa nekoliko raštrkanih dlaka pod njuškom, kao retka bradica (što je njegovom izgledu davalo nešto zlobno), gledajući ga onako izdaleka, na pristojnom odstojanju, jaukao je promuklo čekajući da mu dobaci koji zalogaj. Čim bi ga progutao, opet bi zamijaukao, ne mičući se s mesta. Drugi mačor, mlad i žut, uplašen i naivan, zatrčao bi se ka njemu, pa, kada bi zgrabio salamu, praveći piruetu, odmah se povlačio. Ali ovog puta, u nedelju, samousluga je bila zatvorena, te lukavi Divljak, ubrzo shvativši situaciju, hladno se povuče podalje, dok je Žuti ostao tunjavo se vrteći u mestu.
Ostavi ga tako zabezeknutog i zbunjenog na parking i podje prema ulazu.
2 – 1= ?
Čovek:
Čim je ušao u zgradu, sreo je Dafi. Nazvao ju je tako, iako joj je možda više priličilo Muci, ili Griška. Sa njom se susretao po hodnicima ili na stepeništu zgrade, verovatno im se i prvi susret dogodio tamo, mada nije mogao da se seti tačno kada. Dafi je bila mlada i ružnjikava, sa malom glavom i širokim telom, naglašenim oko stomaka, kao da se tek porodila. Nikad nije podizala glavu da ga pogleda pravo u oči, nego samo u noge, i to negde do kolena, prepoznajući ga i penjući se, stepenik po stepenik.
Dafi je bila sasvim obična prugasta mačka. Znala je tačno gde se nalazi njegov stan, četvrti sprat desno od stepeništa, iako se dešavalo da ponekad u brzini zavrti desno na trećem spratu, ali se odmah, posle par koraka, popravljala. Posle nekog vremena, uhvatio je sebe kako ćaska sa njom dok bi se zajedno penjali: – Daf, opet si prva! Ili Šta je bre maco, šta hoćeš? ili Šta hoćeš, nemam baš ništa da ti dam za jelo, pa bi dodao upitno a?, a?, a ona je odvraćala sa ma, ma. Kada bi stigli do stana, dok je on otključavao bravu, Dafi bi se predući vrtela oko njegovih nogu, a onda ga čekala da joj donese parče salame ili ostatke od ribe.
Po navici, ostavio je televizor upaljenim. Posle vremenske prognoze i predugih reklama, pustili su film o nekom Crncu, lovcu na vampire. Prigušio je ton i ostavio sliku da treperi još par minuta tupo zureći u ekran na kome su se velikom brzinom nizale žestoke scene obračuna crnog super-heroja sa stotinjak bledih protivnika koje je uništavao i sagorevao i to više njih jednim udarcem svog antivampirskog mača. Tada nešto zašuška napolju, u hodniku, pred vratima stana. “Skoro je ponoć”, pomisli. “Ko bi mogao ovo da bude?”. Priđe vratima, zaviri kroz špijunku: – Ko je, pauza, zatim, jedan prigušen ženski glas umiljato odgovori: – Ja sam… vaša komšinica. Kroz špijunku se ništa nije videlo, hodnik je bio dug i mračan. Koja komšinica? Mogli biste da upalite svetlo, oslušnu kako se napolju ona kreće uz nekoliko brzih i mekih pokreta, i svetlo u hodniku se upali. Prizor iza špijunke se osvetli, vide kako mu se približava jedna vrlo zgodna ženska figura, koju su ubrzo zamenila dva uvećana plava oka sa modrim sjajem sa one strane vrata, primaknuta na nekoliko santimetara od njegovog.
Otključa vrata i otvori ih do pola… Dobroveče, izreče ona. Dobroveče, on je upitno stajao na pragu svojih vrata. Sad je mogao bolje da je osmotri. Bila je za glavu niža od njega, sa blago spuštenim pogledom svojih velikih, nekako upitnih plavih očiju. Primeti da je obučena u izbledeo bež mantil i da nosi neke prastare čizme (a leto je!), toliko iznošene, tako da ih je čak nemoguće i popraviti.
Njen glas, u akustičnom prostoru hodnika, zvučao je prigušeno: – Hoćete li mi dopustiti da uđem… ne bojte se, nisam od onih komšinica koje noću zvone da traže kafu ili šećer… ili so…
– Ali, zar se mi poznajemo?
– Da, znamo se – odvrati ona mirno, takoreći dobrodušno.
– Komšije smo?
– Da.
– Sa kog ste vi sprata?
Tu ona uzdahnu, kao da je htela da mu kaže da je nepotrebno ispituje: – Prizemlja.
Ko zna zašto, tek se on oseti sigurnije: – Tako znači, prizemlje. – potvrdi: – I kako mogu da vam pomognem?
Ona se podupre na okvir od vrata i reče: – Sećate li se one prugaste mačke?
– Koje? Mačke iz ulaza?
– Da, baš te.
– Da joj se nije nešto desilo?
– Da.
– O Bože.
– Nije ništa strašno, ne brinite. Samo me pustite da uđem.
Odjednom, on postade sasvim popustljiv: – Da, da, izvolte, uđite.
Devojka uđe i sede na središnju fotelju, a on na kauč nasuprot. Pre nego što je stigao da joj ponudi čaj ili nešto slično, ona, još uvek u mantilu, čvrsto prekrsti noge, nagnu se napred i uz veseo izraz na svom lepom licu, reče: – E pa ja sam ta, Dafi.
1 + 1 = ?
Dafi:
I otkako me sa velikom nevericom sasluša i nekako bar prihvati da je ipak moguće žena, i to lepa žena, da bude mačka, obična prugasta mačka, otpoče da me ispituje: – I kako to, kako si rešila da dođeš kod mene?
– Bojim se noći. Panika me hvata od same pomisli na parenje… od svih tih napaljenih mužjaka koji me progone, ne dajući mi da predahnem (pred očima mi se odmah ukaza slika Divljaka)… i od one dece ponoći, koja po celu noć ne spavaju jer nemaju gde i znaju surovo da se osvete zbog svog siromaštva…
– Kako je moguće tako da promeniš lik? Od prugaste mačke (hteo je da kaže “prilično ružne”) da postaneš žena… lepa, mislim, mlada žena…
– Učenjem. Učila sam kako da uzdignem svoju sopstvenu energiju uz pomoć kosmičke, i tako da poništim ograničenost svog tela. Ja sve osećam telom. Pa zar nisam mačka? Kad sam tužna, odmah me uhvati neki tup bol u stomaku, a kada sam raspoložena, noge su mi napete od želje za trčanjem, mesto me ne drži. Tada za mene postoji samo sadašnjost, trčim, udišem vazduh punim plućima, skačem po gradskim travnjacima, verem se po drveću i krovovima, provlačim se kroz podrumske rešetke… A kada se umorim od svakojake trke ili ako osetim da sam u opasnosti od mačora ili od ljudi, hop!, i pretvaram se u ženu. Nije važno da li je noć ili je dan, dobijam ljudski lik kad god to poželim, ili obratno, pretvaram se u mačku i preskačem ogradu.
– A kako to radiš?
– Pa rekla sam ti već, naučila sam da širim svoje energetsko polje, da ga otvorim ka univerzumu. Da uplovim u svemoćnu kosmičku energiju koja vibrira i stvara život, od najjednostavnijih formi, kao što je ameba, do najsloženijih, ili ono što misliš da je najsloženije – čoveka.
– Zar postoji složeniji vid od čovekovog?
– Mora da postoji.
– Ovo mi zvuči veoma mistično.
– Pa, sve je u tome kako ćeš da usmeriš energiju. I kakav rezultat ćeš dobiti od tog usmeravanja… Motos, Lelit, Namen, Kakis… – izgovorila sam te četiri reči sa izvesnom (nadam se, mačijom) tajanstvenošću.
– Motos, Namen, kako?
– Motos. Lelit. Namen. Kakis. Trik sa kartama… sa dvadeset i jednom kartom… Sve ti izgleda veoma komplikovano, a rešava se jednostavno i uvek pogađaš pravu kartu koja se izdvaja iz špila.
– Zaista, a sećam se kako smo svi mi kao deca bili zadivljeni magijom.
– Ti to zoveš magija, a to je samo običan prenos, osećaš gde je akumulirana energija, gde je pozitivno, a gde negativno punjenje, a posle možeš da se poigravaš ako želiš. Tako se odigrava i moj preobražaj, slično kao u triku sa kartama.
– A da li postoji još neki slučaj ovakvog preobražaja koji ti znaš, mislim sličan tvom? – upita posle kratke pauze, još zbunjen mojom pričom.
– Retko je, ali ima – odgovorila sam, nimalo zbunjena: – Eto, moja prijateljica i vršnjakinja Caci, ona je sada Neli Monserat.
– Neli Monserat? Vidovnjakinja?
– Baš ona. Ima salon u Novom Lisiče. Vidovitost, astrologija, ezoterija. Ako gledaš MTM televiziju, ona ima svoju emisiju, svakog ponedeljka, posle 23 časa.
Znam da mu na pamet ne pada da gleda takve emisije, ili skoro mu ne pada, iako mu se pred očima odmah emitovala slika te Neli. Sigurno je pomislio da je to jako debela mačka. I bio je sasvim u pravu.
– Da li znaš – izlete mu, pogledavši me prilično uzbuđen: – Da li znaš da je ime koje sam ti nadenuo, Dafi, prema jednoj heroini, iz romana “Seobe” Crnjanskog – a zatim kad je video da ga nisam baš razumela, pojasnio je: – To je poznat srpski pisac. A gospođa Dafina je lik iz romana koji mi se veoma dopao dok sam ga čitao. Plavooka, sa modrim sjajem u očima. Iako ti ranije, kao mačka, izvini…
– U redu je. I meni je bilo čudno što me tako zoveš. A ne Griška. Ili Muci – nasmejala sam se.
– Izvini za ovo sa mačkom, tako mi je došlo. Ranije, kada smo se susretali, nikad nisi gledala direkno u mene, nego sve negde dole. Ali sam i tada bio nekako siguran da imaš zeleno-plave oči.
– Zaista? Meni tako nešto nikad ne bi palo na pamet.
– Da, kunem ti se… Inače je po romanu snimljen film. Gospođu Dafinu je igrala Izabel Iper. I ti na nju ličiš.
1
1 1
2 1
1 2 1 1
1 1 1 2 2 1
Dafi:
Kada sam se uspinjala prema stanu, mada sam prvo nameravala da idem peške po stepeništu (brzo i vešto), ipak sam ušla u lift, zbog nepotrebne ljubaznosti prema ženi koja ga je dole čekala, zajedno sa crnom pudlom. Obe su bile sveže nafrizirane, sa podsečenim loknama, žena sa ogoljenim vratom, kuče sa doteranom pufnom na repu. Dok su se vozila do četvrtog sprata, kuče je sve vreme režalo na mene, a žena ga je izveštačeno grdila “Mir, Džesika, mir”. Jedva sam se uzdržala da ne zarijem nokte u oči tom glupavom psu, ali nekako sam izdržala da se lift zaustavi i da se brže bolje otkačim od idiotkinja.
Zatim, uputih se ka njegovom stanu. Zašto sam odlučila da se popnem kod njega? Iz zahvalnosti jer me je hranio, razgovarao sa mnom, ružnom, rahitičnom mačkom? Da mu pokažem da je ta nikakva sivo-prugasta mačka zapravo ova zgodna noćna skitnica? Ali sada, sve je to nevažno. Tu sam, u njegovom stanu, on me drži za ruku i pita se da li je ovo moguće, dali se ovo meni dešava? Znam da će pokušati da ostane budan kraj mene (da bi video moj preobražaj?), ali ipak neće izdržat i sigurno će zadremati zavaljen na kauču. Tada ću ustati iz fotelje i nestati u noći, peške po stepenicama (nikako liftom!), a njemu sutradan, kad se bude probudio, neće biti jasno da li sam to zaista ja, mačka Dafi, posetila kao plavo-zelenoka devojka u izbledelom bež mantilu ili mu se to samo priviđalo u vrelini skopske ponoći?
1
11
21
1211
111221
Približih se parku, širom otvorih oči, naćulih uši. Ali, mada mi je vid oštar, a sluh tanan, noću dajem prednost preciznosti s kojom raspoznajem najsitnije mirisne razlike. Krećem se brzo, zahvaljujući ovom krajnje istreniranom čulu koje mi je darovao Tvorac. U prethodnim godinama svog mačjeg života, napajala sam se hiljadama mirisa koji su isparivali iz tla i naučila sam da mi miris kazuje gde se to nalazim i šta mogu da očekujem. Pomagalo mi je čulo mirisa da izbegnem ulice i gradilišta gde zgusnuta energija napregnutih vozila i namnoženih čovečjih tela može biti neprijatna, kao što su bile preteće tame, izvan svetlosti zgrada, odakle vrebaju raspomamnjeni mačori ili horda pasa skitnica. Miris me upozorava da usporim korake ispred poludelih raskrsnica ili ispred puste zemlje gde prestaju svi, pa i prirodni puteljci. Njušila sam, krećući se brzo, ali i oprezno, po travi još izgaženoj stopama dnevnih prolaznika.
Sanjala sam jednom, nekada kada sam bila još uvek neiskusna i takoreći polusvesna svoje moći za preobražajem (ali ipak sasvim blizu ljudskog bivstvovanja), da sam stigla do jednog potočića. U bistroj vodi ugledah jato ribica – stajahu nasuprot struje, skoro ne pokrećući se, da bi se odjednom neke od njih, strelovito, u pravoj liniji, kao reanimirani spermatozoidi, izdvojili, izvan jata. Motrila sam ih i kada se jato ponovo smirilo, sa, čak i za mene neviđenom brzinom, umočih desnu prednju šapu u vodu, ščepah jednu od riba, izvukoh je i tresnuh po zemlji. Bilo je to, bogme, ekstremno vešto!
Nisam mogla, a da se ne nasmejem – već sam pamtila svoje snove. Zamjaukah dvaput kratko i produžih da se šunjam ka dubljim delovima parka.