__________Ova bajka se ne kazuje za vreme kafe-pauze…
___________IV.
___________Kad odem iz prirode, oblik tvarni
___________Nikad više neću pripozvati,
___________Već onaj što ga grčki kovinari
___________Tvore u emajlu, liju u pozlati,
___________Da im ne zaspi sanjivi car, il
___________Na zlatnoj grani ću zapevati
___________Za vizantisku gospodu i gospođe
___________O onom što bi, biva, ili će da dođe.
___________(V. B. Jejts: Putovanje u Bizant)
Na suprotnoj obali, iz dubine šuma, u izmaglici posle kiša, probija se skoro vertikalno ka nebu, jato, čiji krik zaječa i zgasnu pred uznemirenim pogledima ljudi i konja sa ove strane, i samih potopljenih u sluzavoj tromosti močvare – bezimeni pripadnici divlje kentaurske horde koja besciljno luta pred srdžbom Gospodara podzemlja.
Već puna dva dana i dve noći prate reku. U početku su se obmanjivali, prestići će joj žubor, a sada, i zbog sablasnih letećih senki za kojima zaostaje odjek užasnog piska, voda im nalikuje na nepomično, zlokobno, tamnozeleno blato. – Otkud se nađoh u ovom bespuću? – bulji u tu omađijanu prazninu jahač, kroteći s mukom nervoznu životinju. U grču mišića, hladnom znoju pastuva, naslućuje nadolaženje sopstvenog ludila, isprepletanost zamaljskih i đavoljih staza, kada se uzde prepuštaju na milost i nemilost onom drugom, zaluđenom, od kojeg se razum izmiče. U velikoj godini mraka, jahač raspoznaje znake. Znake izvan knjige, izvan reda pisma.
Tu je skriven dah predaka – koščati kažiprst Orijentalca kruži po usecima – Urezali su tajnu i iščezli. Munja i grmljavina objaviše da je vreme da odu. Ko su bili oni? I za svece, sunčani dani su kao ptice selice. Tren… i već jesen. Muk. Ali kamen im čuva rane od tuđih zaborava. Pruži mi ruku… osećaš li kako se strast oslobađa iz kamena? A misliš, kamen je, krvi nema da strada… Želiš ga?
Zadržavajući mu dlan između svog i amajlije, Sirijac podiže pogled ispod niskih pramenova posedele kose: – Velmoža si. Pratioci tvoji oholi su i oštri ljudi. Ali se ja ne bojim mača. Strah sam ostavio u Bejrutu, u pepelu onoga što je bio moj dom. A rečeno je da samo ja mogu da budem darodavac koji će da preda kamen uz blagoslov. Ja, potomak Seta, koji je silnom Roberu Giskaru predvideo zadnji čas. I rečeno je da će kamen prolaziti kroz stotinu života. Moj i tvoj su samo gutljaji njegovog nepresušnog toka.
Sirijac se isceri, navodeći najmlađeg, golobradog pratioca (još uplašenog pričama o krvožednoj Gilo koja u bespuću paukovom pljuvačkom siše deci krv sve dok im ne ostane samo obešena koža) sitno da se zakašlje, zatreperivši za tren obremenjeni prostor kao lakonoga iskra koja se gubi u zagrljaju tišine: – Ne nadaj se da će te ovo zaštititi. Barem ne tako kao što zamišljaju praznoglavci kiteći se zlatnim lancima… Krhak je svet u kome princeze prodajemo varvarima za po dve godine mira. Niko ne može za sebe da tvrdi kako je nevin. Horde sa Istoka su stoglave aždaje, ratnici sa Severa leden vetar sa beskrajnih stepa koji pustoši sveti Grad. Do sada je Carstvo uspevalo da im koristi žestinu jednu protiv druge, ali šta posle? … Kamen ti neće pomoći ako zadovoljiš samo oči, ne gledajući ništa osim tamne površine svetlosti. Ako pak svetlost traži pribežište u tebi, možda će ti dozvoliti da saznaš deo njene mudrosti. Nagoveštaji izbijaju iznenada kao zelena mahovina na goloj, usamljenoj steni. Iako upozoren da će prvi koji stupi na trojansko tlo biti odmah ubijen, sin Laertov prvi iskoči sa broda, ali pravo na svoj štit koji prethodno izbaci na obalu, živ ostade i zaradi poštovanje.
Mešaju se krvi iz očnih duplji junaka u oklopima medove boje, dok im iz prepolovljene zenice klija seme poljskog cveća. Zarumeni se reka, i bojni poklič, i predsmrtni hropac, doplivaše i odoše među talase – gordi gnev ubijenih koji su prekoračili hibris. Spojeni su sada belobradi veteran i žutokljuni momak u večnom zagrljaju Haronovih voda. Svi koji smo se tu našli, a ostali živi, imamo po jednog Patrokla potopljenog u konačnoj osami, koji nečujno tuži za Suncem pod kojim bi nadničio danonoćno samo da ponovo oseti dodir zraka. Jutro posle bitke zatiče čopor koji se hrani leševima, prekrivenim sitnim snegom: prizor od pranastanka sveta. Ima isti utisak kao pred nemi ples sa devojkama kod severnih varvara – u sve bržem tempu, momak iskušava devojku, terajući je da ga sledi u izvođenju živih figura, svake teže od prethodne. Tamo se slavilo zdravlje, ovde smrt, ali u obe slike, svetlost koja se razlivala po telima i po celom predelu (slična onoj koja probijajući se kroz male otvore na razapetim metalnim mrežama protiv insekata, ispunjava utrobu sobe) beše kao milost nebesna koja razotkriva onaj naizgled sređeni odnos koji dole vlada između lika i glasa, između predmeta i pokreta – blaženo milovanje eteričnog Oca. Oseća tu bezmernu blagost i snagu, koja se prostire koliko iznad, toliko i ispod oblaka, nadvijenih devojačkim loknama: bljesak postanka svugde, svugde…
Podsmešljiv, izboran glas Sirijca grubo ga povuče ka hladnoj pari krajbrežja: – Onaj koji je pre mene imao kamen pomutio je lakomost sa bezumljem. Poznavali su ga pod imenom Konstantin Anastazis, učen patricij poslat iz prestolnice da upravlja našom provincijom. Kažu, žarko sunce je podbadalo sujetna maštanja istočnih vlastodržaca o nepreglednoj moći njihovog samovolja, poduprte njihovim gigantskim statuama. Tamo, čovek više traži i uzima, zavaljen u širokoj ljuljašci, sa odabranim biljkama unaokolo. Tako i Konstantin, doznavši za kamen, i protiv svoje volje poče da se muči bezumnim mislima o svemu onom što bi mogao da priušti kada bi ga posedovao. Vraćao se knjigama, dugim molitvama, ali bi uvek, među ispisanim stranicama ili među ikonama, ugledao kamen. Započe da traga – isprva neprimetno, zatim sve nervoznije; na trideseti zalazak sunca, pred grobom mučenika u apsidi martirijuma, jedan od doušnika mu došepnu da je kamen skriven u kući trgovca Moše, sina Azajevog, u jevrejskom kvartu. Naredi da mu trgovca privedu pod stražom, pa ipak, zbog milostivog carskog zakona koji je Jevrejima dozvoljavao da se zapošljavaju čak i u dvorskoj administraciji, reši da ga dočeka sa osmehom.
Zamišlja ih – napetost tela dostojanstvenika, loše prikrivena smaragdnom kadifenom tunikom i iskeženim grčem na licu i sitna, povijena figura Jevrejina, koji se duž celog puta od kožarskog dućana do palate opraštao od šala za porodičnom trpezom, od svečanog mrmora u sinagogi, tako da kada stupi pred moćnika, beše takoreći očišćen od straha, podgrbljen zbog nasledne kostobolje, a ne iz poniznosti. Pomisli kako se trgovac podsmevao nadmenim hrišćanskim gospodarima kojima, trošeći umešnost na oblačenje, češljanje i kovanje zavera na hipodromu između dve trke, nije padalo na pamet da se iole sete svog naroda.
Ponovo, promukli glas Sirijca raspori živo klupko zamišljenog prizora: – Jevrejin nije hteo da koristi kamen. Kažu tako ga je savetovao njihov rabin, ponavljajući Hilelove reči: “Ne izdvajaj se iz zajednice!”, “Ne veruj u sebe sve do dana smrti svoje!” . Isticao mu je primer Šimona, sina Zominog, koga su zbog oštroumlja i milosti nazivali samo Ben Zoma, dragog čak i u izreci “Ko ugleda Ben Zomu u snu, postaće mudar”, a ipak, zamajen tajnim učenjima, on uđe u pardes i oprosti se sa umom. No Moše ben Azaj ne mogaše da se odvoji od čudesnog kamena, nego ga čuvaše u jednom kovčežiću, zaklonjenom u skrivenoj pregradi u zidu za koju je znala samo njegova žena. Svake večeri se zaključavaše u odaji, otvaraše kovčežić i omadjijan, zureše u njega. I kada ga Konstantin stavi na najžešće muke, on mu ne priznade gde ga krije. Tada Konstantin iskoristi dobro znanu mu podmuklu lukavost i naredi stražarima da dovedu u podzemno mučilište Mošinu ženu i decu. Umesto oca oni ugledaše obezličeno telo, razapeto u lancima krvavo meso koje se previjalo i cvilelo, i usred tog užasnog spleta, nešto što je bilo lice, sa jednim iščupanim, drugim izbezumljenim okom iz koga vrištaše nepodnošljiva bol. Rahela, pokorna žena Moše ben Azaja, neprestano napajana istorijama o pradedovskim mukama, ne mogaše da izdrži bezumni očaj ljubljenog oka koje je više ne prepoznavaše. Konstantin Anastazis dobi kamen… I zakači ga oko vrata. Kažu, kada se sledećeg jutra pojavio pred slugama svojim, kosa mu je bila posedela, pogled divlji. Zajezdi poljem, u purpurnom ogrtaču koji se vijorio za njim, i terajući konja u besni galop, nestade pred iznenađenim pogledima vojnika sa gradskih bedema. I…
Suočen ponovo sa napregnutim licem najmlađeg pratioca, pomišlja koliko se pogrešno procenjuju uzbuđeni momci koji se po gradovima troše na laka zadovoljstva, a rastrgnuti su nemirom i bezuspešnim traganjem za smislom.
– …nikako da se vrati. Prvo su našli podivljalog konja, zatim, na jednoj šumskoj ledini, i njega, sa rascepljenom lobanjom. Raščulo se da je ime konja Teofilo, isto kao onog što prodade dušu đavolu i sopstvenom krvlju potpisa sporazum sa nečastivim.
– A kamen? – šištanje sopstvenih reči mu je nalikovalo na prigušen eho iz pakla: – Otkud on kod tebe?
Sirijac se izbulji zakrvavnjenih, okruglih očiju: – Govorilo se da je u konja ušla duša izmučenog Jevrejina. Udar kopita posred čela nije mogao biti upravljen tako precizno od beslovesne životinje. Bio je vođen čovečjom rukom…
Da li mu se pričinjava da glas Sirijca starački zatreperi, ili to što očigledno onemoća je zbog udara pesnice trenutka koji drobi sve prisutne: – Kada sam ga zgrabio, kada sam osetio njegove pore na mojima… bio sam momak u nezapirljivom trku. Visok kao Vi, snažan i žedan…a, sada…
Isušena, iznemogla ruka mu nudi kamen, i plemenitu poruku ljudi zlatne rase, bogova sa ljudskim likom koji su uživali u svetu belih jednoroga, poruku osuđenu da se provlači kroz pohlepu, lakomislenost potomaka od blata, kojima su pripadali i sin Azajev, i patricij Konstantin, i bedni Sirijac, i on sam, i mladi pratioc koji omađijan guta kamen lakomim pogledom – svi zatočenici sopstvene niskosti.
I otac njegov, zaljubljenik u Platona, izbezumljeno mu šaptaše na samrtnoj postelji, češući se po kosi kao da trebi vaške: “Vidiš li one smokve? Tvoja majka ih donese. Misliš lepe, sočne. A iznutra? Boja carska, tamni purpur, a smrde! Smrde! Truje me, sine. Evo, u supi, nešto pliva. Tvoja majka, kučka, kaže, sveža riba. Parčići sočni, i ikra, da ti pocuri voda na usta. Rasekoh meso, pomirisah – smrdi!”.
Najprivrženijoj, jedinoj koja je u mučnim godinama izgnanstva podnosila sa njim sve teškoće po pustom ostrvlju, koja ga je hrabrila, savetovala, rodila mu i othranila sa toplinom majčinskom dva sina – za nju je bio ubeđen da ga truje. njegov otac, svetli učitelj i savetnik, ne mogaše da se spasi zverskog belega. Što on, niži i uprljaniji od svog oca, može da obeća za sebe? Samoizgnanstvo, ali gde? Otac je imao dom, biblioteku, imao je vreme da mu u tople večeri tumači slova o životinjama, a ipak ne izdrža. A šta on sam poseduje: opustelu roditeljsku kuću (koju njegov brat, obuzet lukavim planovima evnuha, ni ne obilazi), nema ko da čuva. Otkako su oni, koji sebe zovu spasiocima vere, sa ogrlicama od zuba divljeg vepra oko debelih vratova, upali u Carski Grad i razbacujući psovke i oglodane koske sa danonoćnih terevenki oskrnavili trgove, nije siguran da li će se sledećeg puta zadržati samo na razrušenim kapijama i grabeži. Nosi vojnički čin, pronijar, ali šta u ovim vremenima znači da se bude mali vojskovođa – optužbe, zavere, nesigurnost, pred kojima se neprestano izmiče, dok ga na kraju ne usisaju u sebe…
Možda ga je Gospod namerno stvorio beščednim, lakše da se otuđi od svega osim od krhke odbrane misli. Ako mu je suđeno da gubitak pretegne nad radošću, zar prisvajanje ovog otiska kojeg je zanos božanskog plesača ostavio u mekosti kamena, ne predviđa konačni poraz? Kada bi ga odbacio u najdublju pećinu, u najudaljeniju pustinju! Koliko “treba” je nemoćno u životu! Pratio je Sirijca po celom Carstvu, sav u grču, a sada, kada ga stiže u prebivalištu šumskih gnoma, takoreći bezvoljno prihvata izrezbareni kamen. Da li da ga dobaci najmlađem pratiocu, čiji mu oštri pogled kao sečivo probija leđa… Ili, uz pobedonosni osmeh, da ga sakrije u nedra… Svejedno je. Neprozirno oko iz sredine kamena bezosećajno ga posmatra – mrav, bezvredna čestica u bezličnosti Vremena. Sledećeg dana, ili posle deset godina, prekriće ga neka druga čestica, naivna, ili oštroumna, ili stradalnička, ali isto toliko beznačajna – ljudski, suviše ljudski…
Ljudski, i suviše ljudski
__________Ova bajka se ne kazuje za vreme kafe-pauze…
___________IV.
___________Kad odem iz prirode, oblik tvarni
___________Nikad više neću pripozvati,
___________Već onaj što ga grčki kovinari
___________Tvore u emajlu, liju u pozlati,
___________Da im ne zaspi sanjivi car, il
___________Na zlatnoj grani ću zapevati
___________Za vizantisku gospodu i gospođe
___________O onom što bi, biva, ili će da dođe.
___________(V. B. Jejts: Putovanje u Bizant)
Na suprotnoj obali, iz dubine šuma, u izmaglici posle kiša, probija se skoro vertikalno ka nebu, jato, čiji krik zaječa i zgasnu pred uznemirenim pogledima ljudi i konja sa ove strane, i samih potopljenih u sluzavoj tromosti močvare – bezimeni pripadnici divlje kentaurske horde koja besciljno luta pred srdžbom Gospodara podzemlja.
Već puna dva dana i dve noći prate reku. U početku su se obmanjivali, prestići će joj žubor, a sada, i zbog sablasnih letećih senki za kojima zaostaje odjek užasnog piska, voda im nalikuje na nepomično, zlokobno, tamnozeleno blato. – Otkud se nađoh u ovom bespuću? – bulji u tu omađijanu prazninu jahač, kroteći s mukom nervoznu životinju. U grču mišića, hladnom znoju pastuva, naslućuje nadolaženje sopstvenog ludila, isprepletanost zamaljskih i đavoljih staza, kada se uzde prepuštaju na milost i nemilost onom drugom, zaluđenom, od kojeg se razum izmiče. U velikoj godini mraka, jahač raspoznaje znake. Znake izvan knjige, izvan reda pisma.
Tu je skriven dah predaka – koščati kažiprst Orijentalca kruži po usecima – Urezali su tajnu i iščezli. Munja i grmljavina objaviše da je vreme da odu. Ko su bili oni? I za svece, sunčani dani su kao ptice selice. Tren… i već jesen. Muk. Ali kamen im čuva rane od tuđih zaborava. Pruži mi ruku… osećaš li kako se strast oslobađa iz kamena? A misliš, kamen je, krvi nema da strada… Želiš ga?
Zadržavajući mu dlan između svog i amajlije, Sirijac podiže pogled ispod niskih pramenova posedele kose: – Velmoža si. Pratioci tvoji oholi su i oštri ljudi. Ali se ja ne bojim mača. Strah sam ostavio u Bejrutu, u pepelu onoga što je bio moj dom. A rečeno je da samo ja mogu da budem darodavac koji će da preda kamen uz blagoslov. Ja, potomak Seta, koji je silnom Roberu Giskaru predvideo zadnji čas. I rečeno je da će kamen prolaziti kroz stotinu života. Moj i tvoj su samo gutljaji njegovog nepresušnog toka.
Sirijac se isceri, navodeći najmlađeg, golobradog pratioca (još uplašenog pričama o krvožednoj Gilo koja u bespuću paukovom pljuvačkom siše deci krv sve dok im ne ostane samo obešena koža) sitno da se zakašlje, zatreperivši za tren obremenjeni prostor kao lakonoga iskra koja se gubi u zagrljaju tišine: – Ne nadaj se da će te ovo zaštititi. Barem ne tako kao što zamišljaju praznoglavci kiteći se zlatnim lancima… Krhak je svet u kome princeze prodajemo varvarima za po dve godine mira. Niko ne može za sebe da tvrdi kako je nevin. Horde sa Istoka su stoglave aždaje, ratnici sa Severa leden vetar sa beskrajnih stepa koji pustoši sveti Grad. Do sada je Carstvo uspevalo da im koristi žestinu jednu protiv druge, ali šta posle? … Kamen ti neće pomoći ako zadovoljiš samo oči, ne gledajući ništa osim tamne površine svetlosti. Ako pak svetlost traži pribežište u tebi, možda će ti dozvoliti da saznaš deo njene mudrosti. Nagoveštaji izbijaju iznenada kao zelena mahovina na goloj, usamljenoj steni. Iako upozoren da će prvi koji stupi na trojansko tlo biti odmah ubijen, sin Laertov prvi iskoči sa broda, ali pravo na svoj štit koji prethodno izbaci na obalu, živ ostade i zaradi poštovanje.
Mešaju se krvi iz očnih duplji junaka u oklopima medove boje, dok im iz prepolovljene zenice klija seme poljskog cveća. Zarumeni se reka, i bojni poklič, i predsmrtni hropac, doplivaše i odoše među talase – gordi gnev ubijenih koji su prekoračili hibris. Spojeni su sada belobradi veteran i žutokljuni momak u večnom zagrljaju Haronovih voda. Svi koji smo se tu našli, a ostali živi, imamo po jednog Patrokla potopljenog u konačnoj osami, koji nečujno tuži za Suncem pod kojim bi nadničio danonoćno samo da ponovo oseti dodir zraka. Jutro posle bitke zatiče čopor koji se hrani leševima, prekrivenim sitnim snegom: prizor od pranastanka sveta. Ima isti utisak kao pred nemi ples sa devojkama kod severnih varvara – u sve bržem tempu, momak iskušava devojku, terajući je da ga sledi u izvođenju živih figura, svake teže od prethodne. Tamo se slavilo zdravlje, ovde smrt, ali u obe slike, svetlost koja se razlivala po telima i po celom predelu (slična onoj koja probijajući se kroz male otvore na razapetim metalnim mrežama protiv insekata, ispunjava utrobu sobe) beše kao milost nebesna koja razotkriva onaj naizgled sređeni odnos koji dole vlada između lika i glasa, između predmeta i pokreta – blaženo milovanje eteričnog Oca. Oseća tu bezmernu blagost i snagu, koja se prostire koliko iznad, toliko i ispod oblaka, nadvijenih devojačkim loknama: bljesak postanka svugde, svugde…
Podsmešljiv, izboran glas Sirijca grubo ga povuče ka hladnoj pari krajbrežja: – Onaj koji je pre mene imao kamen pomutio je lakomost sa bezumljem. Poznavali su ga pod imenom Konstantin Anastazis, učen patricij poslat iz prestolnice da upravlja našom provincijom. Kažu, žarko sunce je podbadalo sujetna maštanja istočnih vlastodržaca o nepreglednoj moći njihovog samovolja, poduprte njihovim gigantskim statuama. Tamo, čovek više traži i uzima, zavaljen u širokoj ljuljašci, sa odabranim biljkama unaokolo. Tako i Konstantin, doznavši za kamen, i protiv svoje volje poče da se muči bezumnim mislima o svemu onom što bi mogao da priušti kada bi ga posedovao. Vraćao se knjigama, dugim molitvama, ali bi uvek, među ispisanim stranicama ili među ikonama, ugledao kamen. Započe da traga – isprva neprimetno, zatim sve nervoznije; na trideseti zalazak sunca, pred grobom mučenika u apsidi martirijuma, jedan od doušnika mu došepnu da je kamen skriven u kući trgovca Moše, sina Azajevog, u jevrejskom kvartu. Naredi da mu trgovca privedu pod stražom, pa ipak, zbog milostivog carskog zakona koji je Jevrejima dozvoljavao da se zapošljavaju čak i u dvorskoj administraciji, reši da ga dočeka sa osmehom.
Zamišlja ih – napetost tela dostojanstvenika, loše prikrivena smaragdnom kadifenom tunikom i iskeženim grčem na licu i sitna, povijena figura Jevrejina, koji se duž celog puta od kožarskog dućana do palate opraštao od šala za porodičnom trpezom, od svečanog mrmora u sinagogi, tako da kada stupi pred moćnika, beše takoreći očišćen od straha, podgrbljen zbog nasledne kostobolje, a ne iz poniznosti. Pomisli kako se trgovac podsmevao nadmenim hrišćanskim gospodarima kojima, trošeći umešnost na oblačenje, češljanje i kovanje zavera na hipodromu između dve trke, nije padalo na pamet da se iole sete svog naroda.
Ponovo, promukli glas Sirijca raspori živo klupko zamišljenog prizora: – Jevrejin nije hteo da koristi kamen. Kažu tako ga je savetovao njihov rabin, ponavljajući Hilelove reči: “Ne izdvajaj se iz zajednice!”, “Ne veruj u sebe sve do dana smrti svoje!” . Isticao mu je primer Šimona, sina Zominog, koga su zbog oštroumlja i milosti nazivali samo Ben Zoma, dragog čak i u izreci “Ko ugleda Ben Zomu u snu, postaće mudar”, a ipak, zamajen tajnim učenjima, on uđe u pardes i oprosti se sa umom. No Moše ben Azaj ne mogaše da se odvoji od čudesnog kamena, nego ga čuvaše u jednom kovčežiću, zaklonjenom u skrivenoj pregradi u zidu za koju je znala samo njegova žena. Svake večeri se zaključavaše u odaji, otvaraše kovčežić i omadjijan, zureše u njega. I kada ga Konstantin stavi na najžešće muke, on mu ne priznade gde ga krije. Tada Konstantin iskoristi dobro znanu mu podmuklu lukavost i naredi stražarima da dovedu u podzemno mučilište Mošinu ženu i decu. Umesto oca oni ugledaše obezličeno telo, razapeto u lancima krvavo meso koje se previjalo i cvilelo, i usred tog užasnog spleta, nešto što je bilo lice, sa jednim iščupanim, drugim izbezumljenim okom iz koga vrištaše nepodnošljiva bol. Rahela, pokorna žena Moše ben Azaja, neprestano napajana istorijama o pradedovskim mukama, ne mogaše da izdrži bezumni očaj ljubljenog oka koje je više ne prepoznavaše. Konstantin Anastazis dobi kamen… I zakači ga oko vrata. Kažu, kada se sledećeg jutra pojavio pred slugama svojim, kosa mu je bila posedela, pogled divlji. Zajezdi poljem, u purpurnom ogrtaču koji se vijorio za njim, i terajući konja u besni galop, nestade pred iznenađenim pogledima vojnika sa gradskih bedema. I…
Suočen ponovo sa napregnutim licem najmlađeg pratioca, pomišlja koliko se pogrešno procenjuju uzbuđeni momci koji se po gradovima troše na laka zadovoljstva, a rastrgnuti su nemirom i bezuspešnim traganjem za smislom.
– …nikako da se vrati. Prvo su našli podivljalog konja, zatim, na jednoj šumskoj ledini, i njega, sa rascepljenom lobanjom. Raščulo se da je ime konja Teofilo, isto kao onog što prodade dušu đavolu i sopstvenom krvlju potpisa sporazum sa nečastivim.
– A kamen? – šištanje sopstvenih reči mu je nalikovalo na prigušen eho iz pakla: – Otkud on kod tebe?
Sirijac se izbulji zakrvavnjenih, okruglih očiju: – Govorilo se da je u konja ušla duša izmučenog Jevrejina. Udar kopita posred čela nije mogao biti upravljen tako precizno od beslovesne životinje. Bio je vođen čovečjom rukom…
Da li mu se pričinjava da glas Sirijca starački zatreperi, ili to što očigledno onemoća je zbog udara pesnice trenutka koji drobi sve prisutne: – Kada sam ga zgrabio, kada sam osetio njegove pore na mojima… bio sam momak u nezapirljivom trku. Visok kao Vi, snažan i žedan…a, sada…
Isušena, iznemogla ruka mu nudi kamen, i plemenitu poruku ljudi zlatne rase, bogova sa ljudskim likom koji su uživali u svetu belih jednoroga, poruku osuđenu da se provlači kroz pohlepu, lakomislenost potomaka od blata, kojima su pripadali i sin Azajev, i patricij Konstantin, i bedni Sirijac, i on sam, i mladi pratioc koji omađijan guta kamen lakomim pogledom – svi zatočenici sopstvene niskosti.
I otac njegov, zaljubljenik u Platona, izbezumljeno mu šaptaše na samrtnoj postelji, češući se po kosi kao da trebi vaške: “Vidiš li one smokve? Tvoja majka ih donese. Misliš lepe, sočne. A iznutra? Boja carska, tamni purpur, a smrde! Smrde! Truje me, sine. Evo, u supi, nešto pliva. Tvoja majka, kučka, kaže, sveža riba. Parčići sočni, i ikra, da ti pocuri voda na usta. Rasekoh meso, pomirisah – smrdi!”.
Najprivrženijoj, jedinoj koja je u mučnim godinama izgnanstva podnosila sa njim sve teškoće po pustom ostrvlju, koja ga je hrabrila, savetovala, rodila mu i othranila sa toplinom majčinskom dva sina – za nju je bio ubeđen da ga truje. njegov otac, svetli učitelj i savetnik, ne mogaše da se spasi zverskog belega. Što on, niži i uprljaniji od svog oca, može da obeća za sebe? Samoizgnanstvo, ali gde? Otac je imao dom, biblioteku, imao je vreme da mu u tople večeri tumači slova o životinjama, a ipak ne izdrža. A šta on sam poseduje: opustelu roditeljsku kuću (koju njegov brat, obuzet lukavim planovima evnuha, ni ne obilazi), nema ko da čuva. Otkako su oni, koji sebe zovu spasiocima vere, sa ogrlicama od zuba divljeg vepra oko debelih vratova, upali u Carski Grad i razbacujući psovke i oglodane koske sa danonoćnih terevenki oskrnavili trgove, nije siguran da li će se sledećeg puta zadržati samo na razrušenim kapijama i grabeži. Nosi vojnički čin, pronijar, ali šta u ovim vremenima znači da se bude mali vojskovođa – optužbe, zavere, nesigurnost, pred kojima se neprestano izmiče, dok ga na kraju ne usisaju u sebe…
Možda ga je Gospod namerno stvorio beščednim, lakše da se otuđi od svega osim od krhke odbrane misli. Ako mu je suđeno da gubitak pretegne nad radošću, zar prisvajanje ovog otiska kojeg je zanos božanskog plesača ostavio u mekosti kamena, ne predviđa konačni poraz? Kada bi ga odbacio u najdublju pećinu, u najudaljeniju pustinju! Koliko “treba” je nemoćno u životu! Pratio je Sirijca po celom Carstvu, sav u grču, a sada, kada ga stiže u prebivalištu šumskih gnoma, takoreći bezvoljno prihvata izrezbareni kamen. Da li da ga dobaci najmlađem pratiocu, čiji mu oštri pogled kao sečivo probija leđa… Ili, uz pobedonosni osmeh, da ga sakrije u nedra… Svejedno je. Neprozirno oko iz sredine kamena bezosećajno ga posmatra – mrav, bezvredna čestica u bezličnosti Vremena. Sledećeg dana, ili posle deset godina, prekriće ga neka druga čestica, naivna, ili oštroumna, ili stradalnička, ali isto toliko beznačajna – ljudski, suviše ljudski…