Pročitala sam tvoju poemu. Konačno se stvorio prostor za čitanje i onda odmah uzeh Anetinu zbirku „Pakao ne možeš poljubiti da prođe” i tvoju poemu. Kako različiti glasovi, a oba autentična.
Zašto mi je blizak tvoj „Otac”? Možda zato što u poemi ispisuješ istoriju jednog rubnog sveta o čijem postojanju se ništa ne zna samo nekoliko stotina kilometara dalje, na istok, zapad, sever ili jug. A možda bi se tako dao opisati čitav taj bosanski svet – svi na rubovima iza kojih žive oni koji o tome ne znaju ništa. Koliko svetova i koliko rubova na tako malenoj i po svemu beznačajnoj teritoriji.
Ja dolazim iz jednog sveta koji je ne samo rubni, ne samo neshvaćen i od matice i od prvih suseda, nego već i sasvim nestao. Baš pre neku nedelju moji su roditelji otišli da posete zavičaj. Sa izuzetkom mog ujaka kom je zemljotres srušio obnovljenu kuću – išli su u posetu grobljima, i onda su mi, nesvesni začudnosti prigode – slali preko Vibera fotografije na kojima se grle sa spomenicima. Zato mi je blizak taj svet o kome pišeš i osećam ga kao svoj – uvek su tu naši i njihovi, uvek su tu kuće koje gradimo i razgrađujemo, uvek je tu ta nemoć pred nekim žrvnjem koji se na nas podigne da nas smrvi – i mi ostanemo s pitanjem jesmo li mi deo tog žrvnja ili samo njegove žrtve.
Deo poeme „Otac ruši kuću, otac pravi kuću” – mene je sasvim razgradio, do dna bića, draga Gloria. Takvi delovi poeme su ti ujedno i najsnažniji, jer su univerzalni. Čini mi se da bi te stihove mogao čitati neko u Japanu, Iranu ili u nekom Flintu u Mičigenu i razumeti tog čoveka koji sam ruši svoju kuću, jer je u tom samostalnom rušenju kuće sadržano toliko intimnosti, toliko sraslosti sa sopstvenom nesrećom.
Svi su moji, dušo moja, svoje kuće sami i dizali i rušili, gledali ih oguljene i pokradene, zapaljene, pokušavali da ih načine na nekom drugom mestu, ali uvek svojim rukama. Pa mi je zato lik oca iz ove poeme toliko blizak, u njemu si podigla spomenik svim tim ljudima, muškarcima i njihovom ljudskom i muškom bolu. Po tome si retkost u današnjoj književnosti u kojoj se žene utrkuju u ideološkoj analizi patrijarhata – Bože, dosadnog li posla, neknjiževnog li posla!
Strašan je muški bol, i on prevazilazi, egzistencijalno prevazilazi – diskusiju o patrijarhatu. Iako on duguje mnogo patrijarhatu, i iz njega po svoj prilici proizilazi – sva je razlika u načinu na koji je to u književnom delu predstavljeno. Književni tekst se loše nosi sa angažmanom i, uopšte, sa vanknjiževnim agendama. Ti ovde taj problem iznosiš sa toliko pametnog saosećanja, draga Gloria, a ja osećam da nam naposletku samo to preostaje kanimo li spasavati duše svoje i pisati išta iole smisleno.
Pa sam se lično pronašla i u onim komentarima: A ti da si bila imalo pametna nikad tu temu ne bi otvorila / Niti bi o tome pisala / Bilo šta je bilo / Da si htjela mene i mater poslušati / Kad smo ti govorili / Ali gotovo je sad… Jer su to i nama naši govorili kad smo radili „Zaveštanje” od svog novca, smatrali su nas pomalo ludima, draga moja, isti oni ljudi koji su potomci tih žrtava, naši najbliži. Teška je služba duhovnim stvarima među našim svetom koji je, po nesreći, okrenut golom opstanku jer mu je upravo taj – goli opstanak – svako malo ugrožen. Oni među nama koji se odmetnu da misle i beleže hroniku tog opstanka u trošnoj nadi da će to poslužiti na korist i učenje, da će nas ta objektivacija iskustva učiniti pametnijima i pomoći nam da ne prođemo kroz zlo iznova – na sumnjiv način troše životnu energiju.
Epizoda o kumu Cociju… divna.
Ali kraj tvoje poeme, Gloria, to ogoljavanje, i snaga tog oproštaja. Ma čitava je poema ispunjena tom ljubavlju i praštanjem, tom čestitošću i neprenemaganjem. I to je u njoj snažno. Koliko je muka potrebno, i ljubavi, i širenja duše da bi se dogodio taj razgovor na kraju, koji sam tako snažno osetila. Jer ja sam i roditelj, draga Gloria. Koliko smo muka prošli jer nismo mogli da zaštitimo dete od sveta, nezamisliv je taj roditeljski bol, i koliko truda ulažemo, svakodnevno, u ispravljanje toga, u podršku i pomoć. Koliko energije ulažemo svakoga dana u isceljivanje. U toj završnici ja sam bila taj otac, potpuno sam se sa njim poistovetila.
Osvojilo me to tvoje razumevanje svih, draga Gloria. Iz kakvog je golemog saosećanja i oproštaja ova tvoja poema napisana. To je lekovito. Zaista ti hvala što si mi poslala da je pročitam, osećam se privilegovano.
Ja imam tu teoriju prema kojoj svako ima tu jednu knjigu koja je kao čep na boci – kad skineš čep, pokuljaće ostalo. Ovo je tvoja knjiga-čep i kad nju objaviš – postaćeš pravi pravcijati pisac. A posle će doći ostalo. To je za jedan stvaralački razgovor – taj tvoj dalji razvoj.
Zato te grlim, i ako dolaziš u Beograd, javi nam se da se vidimo. Takođe, ako ikad osetiš potrebu, oko bilo čega, piši mi.
(Iz prepiske sa Glorijom Lujanović sa Mesindžera od 27. oktobra 2022.)
Koliko svetova i koliko rubova
Draga Gloria,
Pročitala sam tvoju poemu. Konačno se stvorio prostor za čitanje i onda odmah uzeh Anetinu zbirku „Pakao ne možeš poljubiti da prođe” i tvoju poemu. Kako različiti glasovi, a oba autentična.
Zašto mi je blizak tvoj „Otac”? Možda zato što u poemi ispisuješ istoriju jednog rubnog sveta o čijem postojanju se ništa ne zna samo nekoliko stotina kilometara dalje, na istok, zapad, sever ili jug. A možda bi se tako dao opisati čitav taj bosanski svet – svi na rubovima iza kojih žive oni koji o tome ne znaju ništa. Koliko svetova i koliko rubova na tako malenoj i po svemu beznačajnoj teritoriji.
Ja dolazim iz jednog sveta koji je ne samo rubni, ne samo neshvaćen i od matice i od prvih suseda, nego već i sasvim nestao. Baš pre neku nedelju moji su roditelji otišli da posete zavičaj. Sa izuzetkom mog ujaka kom je zemljotres srušio obnovljenu kuću – išli su u posetu grobljima, i onda su mi, nesvesni začudnosti prigode – slali preko Vibera fotografije na kojima se grle sa spomenicima. Zato mi je blizak taj svet o kome pišeš i osećam ga kao svoj – uvek su tu naši i njihovi, uvek su tu kuće koje gradimo i razgrađujemo, uvek je tu ta nemoć pred nekim žrvnjem koji se na nas podigne da nas smrvi – i mi ostanemo s pitanjem jesmo li mi deo tog žrvnja ili samo njegove žrtve.
Deo poeme „Otac ruši kuću, otac pravi kuću” – mene je sasvim razgradio, do dna bića, draga Gloria. Takvi delovi poeme su ti ujedno i najsnažniji, jer su univerzalni. Čini mi se da bi te stihove mogao čitati neko u Japanu, Iranu ili u nekom Flintu u Mičigenu i razumeti tog čoveka koji sam ruši svoju kuću, jer je u tom samostalnom rušenju kuće sadržano toliko intimnosti, toliko sraslosti sa sopstvenom nesrećom.
Svi su moji, dušo moja, svoje kuće sami i dizali i rušili, gledali ih oguljene i pokradene, zapaljene, pokušavali da ih načine na nekom drugom mestu, ali uvek svojim rukama. Pa mi je zato lik oca iz ove poeme toliko blizak, u njemu si podigla spomenik svim tim ljudima, muškarcima i njihovom ljudskom i muškom bolu. Po tome si retkost u današnjoj književnosti u kojoj se žene utrkuju u ideološkoj analizi patrijarhata – Bože, dosadnog li posla, neknjiževnog li posla!
Strašan je muški bol, i on prevazilazi, egzistencijalno prevazilazi – diskusiju o patrijarhatu. Iako on duguje mnogo patrijarhatu, i iz njega po svoj prilici proizilazi – sva je razlika u načinu na koji je to u književnom delu predstavljeno. Književni tekst se loše nosi sa angažmanom i, uopšte, sa vanknjiževnim agendama. Ti ovde taj problem iznosiš sa toliko pametnog saosećanja, draga Gloria, a ja osećam da nam naposletku samo to preostaje kanimo li spasavati duše svoje i pisati išta iole smisleno.
Pa sam se lično pronašla i u onim komentarima: A ti da si bila imalo pametna nikad tu temu ne bi otvorila / Niti bi o tome pisala / Bilo šta je bilo / Da si htjela mene i mater poslušati / Kad smo ti govorili / Ali gotovo je sad… Jer su to i nama naši govorili kad smo radili „Zaveštanje” od svog novca, smatrali su nas pomalo ludima, draga moja, isti oni ljudi koji su potomci tih žrtava, naši najbliži. Teška je služba duhovnim stvarima među našim svetom koji je, po nesreći, okrenut golom opstanku jer mu je upravo taj – goli opstanak – svako malo ugrožen. Oni među nama koji se odmetnu da misle i beleže hroniku tog opstanka u trošnoj nadi da će to poslužiti na korist i učenje, da će nas ta objektivacija iskustva učiniti pametnijima i pomoći nam da ne prođemo kroz zlo iznova – na sumnjiv način troše životnu energiju.
Epizoda o kumu Cociju… divna.
Ali kraj tvoje poeme, Gloria, to ogoljavanje, i snaga tog oproštaja. Ma čitava je poema ispunjena tom ljubavlju i praštanjem, tom čestitošću i neprenemaganjem. I to je u njoj snažno. Koliko je muka potrebno, i ljubavi, i širenja duše da bi se dogodio taj razgovor na kraju, koji sam tako snažno osetila. Jer ja sam i roditelj, draga Gloria. Koliko smo muka prošli jer nismo mogli da zaštitimo dete od sveta, nezamisliv je taj roditeljski bol, i koliko truda ulažemo, svakodnevno, u ispravljanje toga, u podršku i pomoć. Koliko energije ulažemo svakoga dana u isceljivanje. U toj završnici ja sam bila taj otac, potpuno sam se sa njim poistovetila.
Osvojilo me to tvoje razumevanje svih, draga Gloria. Iz kakvog je golemog saosećanja i oproštaja ova tvoja poema napisana. To je lekovito. Zaista ti hvala što si mi poslala da je pročitam, osećam se privilegovano.
Ja imam tu teoriju prema kojoj svako ima tu jednu knjigu koja je kao čep na boci – kad skineš čep, pokuljaće ostalo. Ovo je tvoja knjiga-čep i kad nju objaviš – postaćeš pravi pravcijati pisac. A posle će doći ostalo. To je za jedan stvaralački razgovor – taj tvoj dalji razvoj.
Zato te grlim, i ako dolaziš u Beograd, javi nam se da se vidimo. Takođe, ako ikad osetiš potrebu, oko bilo čega, piši mi.
(Iz prepiske sa Glorijom Lujanović sa Mesindžera od 27. oktobra 2022.)