Bilo je to mesto sasvim neodredivog identiteta – restoran, noćni klub, bilijar bar, kafeterija – sve u jednom. Dizajn mesta je ostao tragično zaglavljen u najkičastijoj verziji osamdesetih – na velikim plastičnim panelima šepurili su se džinovski kokteli fluorescentnih boja, istaknuti na tamnoj pozadini. Nevoljno smo seli u prazan lokal, pored bilijarskog stola, ispod jedne od tih čudovišnih fluorescentnih koktelskih slika, pitajući se očima da li smo pogrešili u izboru – možda je ona taverna malo niže razumnije rešenje. Naša tela, koja su sa plaže dovukla dvoje male dece i sve ono što tu decu opslužuje, odbila su da poslušaju misao o taverni malo niže, nemilosrdno nas lepeći za stolice.
Bila nam je to druga godina na ostrvu koje ćemo još dugo sanjati. Smestili smo se sa vetrovitije, egejske strane. Ostrvo je kao vrh koplja zabodeno između dva mora. Ta dva mora – Egej i Mediteran – ispoljavaju sasvim zasebne ćudi. Kad posetilac pređe put sa kraja na kraj grada čije obale miluju njihove struje, on oseti, uprkos sopstvenoj razumnoj skepsi, da dva mora ne ostavljaju nikakav prostor za zabunu, zadržavajući svoj identitet kao dvojajčani blizanci. Na ostrvo smo se vratili zato što je ono zagonetka, a svet se prazni od zagonetki i onda se valja zadržati malo pored svake.
Uskoro je došao čovek sa brčićima kog ćemo zbog tih brčića do kraja odmora nazivati među sobom “Čaplin”. Čaplin je imao najtužnije oči koje smo ikada videli – delovalo je kao da je neprekidno na ivici suza i stoga je odmah imao naše saosećanje.
Objasnio je da kuvar još nije došao jer gosti za ručak počinju da dolaze tek za dva sata. Onda je pogledao u decu i pitao šta bismo jeli. Bila je sreda i mi smo objasnili da postimo i da nam odgovaraju jela bez namirnica životinjskog porekla. On je iznova zabrinuto pogledao u decu koja su se zavukla pod bilijarski sto i upitao da li i ona poste. Ne, nismo još došli dotle, a kako stvari stoje sretni smo kad podmladak jede bilo šta. Ponovio je da kuvar nije tu, ali da ne brinemo, jer će nam posni meni spremiti “grandmother”.
Uskoro je u lokal, vukući pomalo jednu nogu i opasujući u hodu pregaču, ušla starica u tradicionalnoj ostrvskoj nošnji, sa dugim pletenicama vezanim oko glave. Pored bilijarskog stola se sagnula koliko su joj stara leđa dozvoljavala da bi na grčkom nešto protepala deci, pa je otišla u kuhinju. Za pola sata jeli smo pasulj gigantes, sarmice od lista vinove loze i punjeni paradajz. Starica je ljubopitljivo izvirivala iz kuhinje, gledajući zaljubljeno u naš podmladak koji je slatko kusao njene špagete. Komentarisali smo kako postoji, očigledno, nekakav tajanstveni arhetipski razlog zbog kog stare žene naročito uživaju u prizoru dece koja jedu. Ćamkaj, ćamkaj, govorile su moje babe, i meni se učinilo da i stara Grkinja govori to isto, gestikulirajući razneženo, prinoseći ruku ustima. Ćamkaj, ćamkaj.
I tako smo počeli dolaziti svakoga dana. Čaplin se oko nas trudio preko svake mere, deci su pakovani obroci, ispunjavane su im želje, desert je uvek bio besplatan, kao i taj izraz na vratima kuhinje – ćamkaj, ćamkaj. Čaplin je sa posebnom pažnjom pripremio sve za petak te nedelje, posni meni je bio proširen dodatnim jelima, a u lokal je pristigla Čaplinova žena da nas upozna. Jer bili smo pravoslavna braća, oni koji poste sredu i petak, pa im se stoga mora ispričati priča o svim svetinjama na ostrvu, naročito o Bogorodici Campiki, koja brine o nerotkinjama, ili o manastiru u kom služi jedan naš zemljak, koji spada u najvažnije duhovnike na ostrvu, te mu se i Čaplin i žena obraćaju za duhovni savet.
Nije trebalo dugo da shvatimo da smo, tražeći u sredu posnu hranu, iscrtali u prašini jedan deo ribe i da sada domaćini docrtavaju drugi. Dok za drugim stolovima oko nas Nemci i Šveđani jedu grčku salatu i oktopode, Čaplin i njegova žena nam saopštavaju da smo svoji, da pripadamo istom bratstvu, tajnom pokretu, onima koji veruju u ime sakriveno u akronimu Ihtis: Ιησούς Χριστός Θεού υιός σωτήρ – Isus Hristos, Božji sin, spasitelj. Naši smo, vi razumete.
To iznenadno duhovno zavereništvo, kom su ton dosledno davali Čaplin i njegova žena, a iz kuhinje ih podržavalo ono “ćamkaj, ćamkaj” upućivano našoj deci, bilo je upadica u svet kupaćih kostima, sladoleda, lopti na naduvavanje i usputnih letnjih pesama iz kola u pokretu. Bili smo pomalo zbunjeni, u tom ambijentu, ispod golemih fluorescentnih koktela. Kao da se zagonetka ostrva produbljivala i otvarala na mestima na kojima je nismo očekivali.
Jednog smo prepodneva iznova došli pre uobičajene gužve za ručak. Čaplinova žena je donela besplatne sokove, a onda, osvrćući se preko ramena, saopštila da nam mora nešto pokazati. Lokal je, sa izuzetkom postarijeg nemačkog para, bio potpuno prazan. Odvela nas je do zida u dnu lokala. I na njemu se šepurio ogroman fluorescentni koktel na tamnom plastičnom panelu. Uvela nas je iza zida – prolaz je bio zaklonjen drvenim paravanom. Tamo je, na svega metar od zida sa džinovskim koktelom stajao drugi zid – ispunjen od poda do plafona ikonama.
Iza lažnog, naišli smo na pravi, noseći zid. I taj je zid nosio ikone. Ili su ikone nosile njega.
Stajali smo pomalo zgranuti, licem u lice sa Bogorodicom i svetačkom svitom – sa zida su nas posmatrale oči nama poznatih i nepoznatih svetaca, a njihovo mnoštvo i potpuna prekrivenost zida delovala je, iza onog koktela, potpuno šokantno – kao kad se pred nespremnim putnikom otvori kakav spektakularni neočekivani vidik. Mahinalno smo se prekrstili a domaćica se ponosno nasmešila i stavila prst na usta, pokazujući glavom u pravcu postarijeg nemačkog para, znakom nam pokazujući da o ovoj tajni iza fluorescentnog koktela ne govorimo neposvećenima, naročito valjda ne sirotim Švabama koji, ništa ne sluteći, ispijaju frape u smešnim plastičnim sandalama.
Od tog trenutka drugačije smo ulazili i sedali za sto u lokalu, nesvesno pogledajući u zid u njegovom dnu. Kao da su plastiku na kojoj je odštampana slika fluorescentnog koktela topile oči skrivenih svetaca. Domaćica je nastavila da se smeši zaverenički važno – bili smo saučesnici u jednoj tajnoj egzistenciji. Koktel je bio vidiljivi svet iza kog se nalazio portal u tajnu realnost u koju su potisnuti svetitelji.
Čaplinovi sveci bili su njegovi tajni prijatelji – Sveti Nikola, Đorđe i Dimitrije bili su prijatelji i saveznici koji se kriju od neposvećenih u plastičnim sandalama. Prijatelji sa kojima se razgovara ali o kojima se ne razgovara sa svakim. Bilo je u tome neke posebne drame, drame odanosti i posvećeništva koja je Čaplinu, njegovoj ženi i starici u kuhinji dodavala jedan neočekivani sloj – oni su postajali junaci jedne drevne priče, posednici tajnih znanja, putnici kroz tajne prolaze. U svetu koji se prazni od zagonetki oni su odlučili da jednu brižljivo neguju, bez ikakve namere da je odgonetnu.
Oči svetaca topile su naš plastični svet i nama se odnekud učinilo da Čaplinov tajni ikonostas, iz tame iza bilijarskog stola, progovara jednom istinom koju je nemoguće obuhvatiti zlatnim svodovima i zvonicima. Učinilo nam se da je u tom ikonostasu skrivenom iza fluorescentnog koktela možda sadržan i pretežni deo odgonetke za kojom smo tragali po trgovima starog grada, u antičkim iskopinama i crkvama po ostrvu.
Sve vreme je istina, možda i sva istina o ovom ostrvu, ovoj zemlji, ovom svetu bila tu, skrivena iza fluorescentnog koktela. Ideja da se svetac mora sakriti iza koktela učinila nam se tako očekivanom i potrebnom. Ideja da je svečevo mesto u ovom svetu iza zida sa kičastim koktelom učinila nam se posve prirodnom, neočekivano istinitom. Ideja da je svetac tajni prijatelj čiju nežnost, inokosnost i različitost skrivaš i štitiš od našeg sveta, jer je svečev svet jedno, a ovaj naš nešto posve drugo – i to nam se učinilo kao delo kakvog višeg razuma. Iza fluorescentnog kiča otvara se eshatološki vidik, potrebno je samo proći iza zida.
Godine su prošle, više se nismo vraćali na ostrvo. Nikada više nismo videli Čaplina, njegovu ženu i staricu iz kuhinje. Ostali su iza zida sa koktelom, sa svojim svecima. Ali kako, nakon svega, ne poverovati da ćemo se videti iznova, kad prođemo kroz poslednji zid?
Kokteli i sveci
Gloriji Lujanović
Bilo je to mesto sasvim neodredivog identiteta – restoran, noćni klub, bilijar bar, kafeterija – sve u jednom. Dizajn mesta je ostao tragično zaglavljen u najkičastijoj verziji osamdesetih – na velikim plastičnim panelima šepurili su se džinovski kokteli fluorescentnih boja, istaknuti na tamnoj pozadini. Nevoljno smo seli u prazan lokal, pored bilijarskog stola, ispod jedne od tih čudovišnih fluorescentnih koktelskih slika, pitajući se očima da li smo pogrešili u izboru – možda je ona taverna malo niže razumnije rešenje. Naša tela, koja su sa plaže dovukla dvoje male dece i sve ono što tu decu opslužuje, odbila su da poslušaju misao o taverni malo niže, nemilosrdno nas lepeći za stolice.
Bila nam je to druga godina na ostrvu koje ćemo još dugo sanjati. Smestili smo se sa vetrovitije, egejske strane. Ostrvo je kao vrh koplja zabodeno između dva mora. Ta dva mora – Egej i Mediteran – ispoljavaju sasvim zasebne ćudi. Kad posetilac pređe put sa kraja na kraj grada čije obale miluju njihove struje, on oseti, uprkos sopstvenoj razumnoj skepsi, da dva mora ne ostavljaju nikakav prostor za zabunu, zadržavajući svoj identitet kao dvojajčani blizanci. Na ostrvo smo se vratili zato što je ono zagonetka, a svet se prazni od zagonetki i onda se valja zadržati malo pored svake.
Uskoro je došao čovek sa brčićima kog ćemo zbog tih brčića do kraja odmora nazivati među sobom “Čaplin”. Čaplin je imao najtužnije oči koje smo ikada videli – delovalo je kao da je neprekidno na ivici suza i stoga je odmah imao naše saosećanje.
Objasnio je da kuvar još nije došao jer gosti za ručak počinju da dolaze tek za dva sata. Onda je pogledao u decu i pitao šta bismo jeli. Bila je sreda i mi smo objasnili da postimo i da nam odgovaraju jela bez namirnica životinjskog porekla. On je iznova zabrinuto pogledao u decu koja su se zavukla pod bilijarski sto i upitao da li i ona poste. Ne, nismo još došli dotle, a kako stvari stoje sretni smo kad podmladak jede bilo šta. Ponovio je da kuvar nije tu, ali da ne brinemo, jer će nam posni meni spremiti “grandmother”.
Uskoro je u lokal, vukući pomalo jednu nogu i opasujući u hodu pregaču, ušla starica u tradicionalnoj ostrvskoj nošnji, sa dugim pletenicama vezanim oko glave. Pored bilijarskog stola se sagnula koliko su joj stara leđa dozvoljavala da bi na grčkom nešto protepala deci, pa je otišla u kuhinju. Za pola sata jeli smo pasulj gigantes, sarmice od lista vinove loze i punjeni paradajz. Starica je ljubopitljivo izvirivala iz kuhinje, gledajući zaljubljeno u naš podmladak koji je slatko kusao njene špagete. Komentarisali smo kako postoji, očigledno, nekakav tajanstveni arhetipski razlog zbog kog stare žene naročito uživaju u prizoru dece koja jedu. Ćamkaj, ćamkaj, govorile su moje babe, i meni se učinilo da i stara Grkinja govori to isto, gestikulirajući razneženo, prinoseći ruku ustima. Ćamkaj, ćamkaj.
I tako smo počeli dolaziti svakoga dana. Čaplin se oko nas trudio preko svake mere, deci su pakovani obroci, ispunjavane su im želje, desert je uvek bio besplatan, kao i taj izraz na vratima kuhinje – ćamkaj, ćamkaj. Čaplin je sa posebnom pažnjom pripremio sve za petak te nedelje, posni meni je bio proširen dodatnim jelima, a u lokal je pristigla Čaplinova žena da nas upozna. Jer bili smo pravoslavna braća, oni koji poste sredu i petak, pa im se stoga mora ispričati priča o svim svetinjama na ostrvu, naročito o Bogorodici Campiki, koja brine o nerotkinjama, ili o manastiru u kom služi jedan naš zemljak, koji spada u najvažnije duhovnike na ostrvu, te mu se i Čaplin i žena obraćaju za duhovni savet.
Nije trebalo dugo da shvatimo da smo, tražeći u sredu posnu hranu, iscrtali u prašini jedan deo ribe i da sada domaćini docrtavaju drugi. Dok za drugim stolovima oko nas Nemci i Šveđani jedu grčku salatu i oktopode, Čaplin i njegova žena nam saopštavaju da smo svoji, da pripadamo istom bratstvu, tajnom pokretu, onima koji veruju u ime sakriveno u akronimu Ihtis: Ιησούς Χριστός Θεού υιός σωτήρ – Isus Hristos, Božji sin, spasitelj. Naši smo, vi razumete.
To iznenadno duhovno zavereništvo, kom su ton dosledno davali Čaplin i njegova žena, a iz kuhinje ih podržavalo ono “ćamkaj, ćamkaj” upućivano našoj deci, bilo je upadica u svet kupaćih kostima, sladoleda, lopti na naduvavanje i usputnih letnjih pesama iz kola u pokretu. Bili smo pomalo zbunjeni, u tom ambijentu, ispod golemih fluorescentnih koktela. Kao da se zagonetka ostrva produbljivala i otvarala na mestima na kojima je nismo očekivali.
Jednog smo prepodneva iznova došli pre uobičajene gužve za ručak. Čaplinova žena je donela besplatne sokove, a onda, osvrćući se preko ramena, saopštila da nam mora nešto pokazati. Lokal je, sa izuzetkom postarijeg nemačkog para, bio potpuno prazan. Odvela nas je do zida u dnu lokala. I na njemu se šepurio ogroman fluorescentni koktel na tamnom plastičnom panelu. Uvela nas je iza zida – prolaz je bio zaklonjen drvenim paravanom. Tamo je, na svega metar od zida sa džinovskim koktelom stajao drugi zid – ispunjen od poda do plafona ikonama.
Iza lažnog, naišli smo na pravi, noseći zid. I taj je zid nosio ikone. Ili su ikone nosile njega.
Stajali smo pomalo zgranuti, licem u lice sa Bogorodicom i svetačkom svitom – sa zida su nas posmatrale oči nama poznatih i nepoznatih svetaca, a njihovo mnoštvo i potpuna prekrivenost zida delovala je, iza onog koktela, potpuno šokantno – kao kad se pred nespremnim putnikom otvori kakav spektakularni neočekivani vidik. Mahinalno smo se prekrstili a domaćica se ponosno nasmešila i stavila prst na usta, pokazujući glavom u pravcu postarijeg nemačkog para, znakom nam pokazujući da o ovoj tajni iza fluorescentnog koktela ne govorimo neposvećenima, naročito valjda ne sirotim Švabama koji, ništa ne sluteći, ispijaju frape u smešnim plastičnim sandalama.
Od tog trenutka drugačije smo ulazili i sedali za sto u lokalu, nesvesno pogledajući u zid u njegovom dnu. Kao da su plastiku na kojoj je odštampana slika fluorescentnog koktela topile oči skrivenih svetaca. Domaćica je nastavila da se smeši zaverenički važno – bili smo saučesnici u jednoj tajnoj egzistenciji. Koktel je bio vidiljivi svet iza kog se nalazio portal u tajnu realnost u koju su potisnuti svetitelji.
Čaplinovi sveci bili su njegovi tajni prijatelji – Sveti Nikola, Đorđe i Dimitrije bili su prijatelji i saveznici koji se kriju od neposvećenih u plastičnim sandalama. Prijatelji sa kojima se razgovara ali o kojima se ne razgovara sa svakim. Bilo je u tome neke posebne drame, drame odanosti i posvećeništva koja je Čaplinu, njegovoj ženi i starici u kuhinji dodavala jedan neočekivani sloj – oni su postajali junaci jedne drevne priče, posednici tajnih znanja, putnici kroz tajne prolaze. U svetu koji se prazni od zagonetki oni su odlučili da jednu brižljivo neguju, bez ikakve namere da je odgonetnu.
Oči svetaca topile su naš plastični svet i nama se odnekud učinilo da Čaplinov tajni ikonostas, iz tame iza bilijarskog stola, progovara jednom istinom koju je nemoguće obuhvatiti zlatnim svodovima i zvonicima. Učinilo nam se da je u tom ikonostasu skrivenom iza fluorescentnog koktela možda sadržan i pretežni deo odgonetke za kojom smo tragali po trgovima starog grada, u antičkim iskopinama i crkvama po ostrvu.
Sve vreme je istina, možda i sva istina o ovom ostrvu, ovoj zemlji, ovom svetu bila tu, skrivena iza fluorescentnog koktela. Ideja da se svetac mora sakriti iza koktela učinila nam se tako očekivanom i potrebnom. Ideja da je svečevo mesto u ovom svetu iza zida sa kičastim koktelom učinila nam se posve prirodnom, neočekivano istinitom. Ideja da je svetac tajni prijatelj čiju nežnost, inokosnost i različitost skrivaš i štitiš od našeg sveta, jer je svečev svet jedno, a ovaj naš nešto posve drugo – i to nam se učinilo kao delo kakvog višeg razuma. Iza fluorescentnog kiča otvara se eshatološki vidik, potrebno je samo proći iza zida.
Godine su prošle, više se nismo vraćali na ostrvo. Nikada više nismo videli Čaplina, njegovu ženu i staricu iz kuhinje. Ostali su iza zida sa koktelom, sa svojim svecima. Ali kako, nakon svega, ne poverovati da ćemo se videti iznova, kad prođemo kroz poslednji zid?