PRVI SVETSKI KONGRES PREVODILACA OLGE TOKARČUK U VROCLAVU (14.-18.09.2022.)
Već sedamnaest godina Poljski Institut za knjigu u okviru svog programa za promociju poljske književnosti u svetu organizuje izvanredan događaj – Svetski kongres prevodilaca poljske književnosti. To su dani prevodilačkih susreta s piscima, kritičarima, izdavačima, publicistima, upoznavanja s novim naslovima i aktuelnim književnim dešavanjima, dani uspostavljanja međusobnih kontakata, i sva je prilika da je to jedini kongres takve vrste u svetu.
Još od prvog ovakvog Kongresa (2005), jedna od radionica redovno je bila namenjena prevodiocima Olge Tokarčuk, i na tim skupovima razmenjivali smo vlastita prevodilačka rešenja, što je inventivno uticalo na naš rad.
Poslednji, ovogodišnji Kongres u Krakovu održan je bez Olginog prisustva. Otkako je postala nobelovka, otkako je protutnjala svetom njena knjiga koja razbija idealizovanu sliku nacionalne herojske prošlosti, glasnogovornici poljskog rodoljublja maltene su tražili od nje da se izvini svom narodu zato što ne piše panegirike po meri desničarskih patriota, a odnedavno su je na zub uzeli i levičarski zaštitari političke korektnosti. A na sve to, poput jedne od svojih junakinja, Olga popravlja šešir i nastavlja po svome. Tek – zahvaljujući organizaciji njene Fondacije i podršci grada Vroclava ovih dana (14-18.9.2022) održan je prvi Svetski kongres prevodilaca Olge Tokarčuk.
Ginter Gras je slične skupove sa svojim prevodiocima organizovao od 1978. Na tim susretima sedeli su zajedno za stolom i diskutovali o određenim pesmama, tražili rešenja zahtevnih pesničkih figura. Gras je u prevodiocima video najminucioznije čitaoce koji cepidlače za svaku reč.
Rizikovaću tezu o razlici između etabliranih pisaca i književnih prevodilaca: ovi drugi ne znaju za omasovljenu kampanju i institucionalnu umreženost; kod njih u internacionalnim okvirima takmičarski duh izostaje – podvig svakog prevodioca u svetu koji prevodi istog pisca kao ja doživljavam kao lični uspeh. Ili ova pretpostavka važi samo za prevodioce Olge Tokarčuk? Da je to tako potvrdili smo zajedničkim desantom na Stokholm 2019, kuda smo samoinicijativno krenuli da podelimo trenutke zajedničke sreće zbog njene Nobelove nagrade.
U Vroclavu, prekrasnom donjošleskom gradu, ovog septembra okupilo se trideset troje od ukupno 156 prevodilaca i prevoditeljki Olginih knjiga na 45 svetska jezika. Budući da već dve godine imamo svoju fejsbuk grupu na kojoj interno komuniciramo – ovaj četvordnevni samit u mnogo čemu je nalikovao na jedan veliki family reunion. Bez formalističke inauguracije, u formi spontanog samopredstavljanja i razgovora, naše druženje je počelo u klubu „Proza“, u kojem su se tokom sledećih dana održavali paneli o prevodu i (ko)autorstvu, o recepciji stvaralaštva OT u svetu, o malim jezicima kao velikim ambasadorima poljske književnosti. I ovde, kao i na Olginom festivalu Književne planine, polazna strategija bila je u promovisanju vrednosti malih, lokalnih zajednica, pa su nam se predstavili donjošleski pisci (Filip Zavada, Maćej Bjelavski, Karol Mališevski), a u sedištu same Fondacije upoznali smo se sa Arhivom Olge Tokarčuk – bibliotekom njenih prevoda, i ogromnim inventarom recenzija, prikaza, kritika, osvrta, riznicom materijala koji neprestano raste i umnožava se. Putem video-linka obratio nam se prevodilac i pisac Ostap Šlivinjski iz Ukrajine. Ostapova priča o povezanosti rata, ukrajinskog jezika, i ljudi koji u njemu utelovljuju svoje povesti duboko nas je pogodila, podjednako kao i poruka koja nam je stigla od Tatjane iz Moskve: „Draga Olgo-Vroclavska porodico, u mislima i srcu sam sa vama, a bojim se da vas više neću videti“. Kroz ovakve priče o ličnoj boli podelili smo ne samo emocije iskustva samoće pred agresivnim zlom, već i doživljaj da priča jeste taj peti element koji nam otvara oči na svet i uređuje naše lično iskustvo.
Najlepši doživljaj bili su Olgini zatvoreni susreti s prevodiocima. Kako u holandski jezik preneti oblik srednjeg roda koji igra ključnu ulogu u „blagom pripovedaču”? Šta s tim tek učiniti u mađarskom koji za rod i ne zna? Kako odomaćiti naziv „bivolje oko”, taj fini, valoviti krovni element u obliku očnog kapka koji slikovito simbolizuje nečiju prismotru? Kako najadekvatnije nazvati stanje pojačanog „refleksivnog apetita”? Koje su mogućnosti dvosložnog naziva za umućeno žumance sa šećerom koje savršeno prenosi interseksualnost junaka? Prevodiocu svašta padne na pamet, recimo: gde je dokumentovana izjava Džozefa Konrada da je bagatelna preporuka za čitanje ona koja dolazi od žene. Pošto je Jan Faber iz Luksemburga trijumfalno izbunario kompletno pretraživog Konrada u pdf-u, jednodušno smo zaključili da je ultimativna lokalizacija citata apsurdna, i da književnost postoji i zato da bi proizvodila stvarnost.
Čovek je ono što radi. Prevodioci i prevoditeljke Olge Tokarčuk dele to osećanje menjanja vizure: kada smo u avionu, u pokretima ruku stjuardesa mi vidimo anđele iz Beguna koji nam pokazuju pravce kretanja, a u ispruženom kažiprstu na reljefu Eugenijuša Geta Stankjeviča na fasadi njegovog ateljea vidimo La mano di Giovanni Battista. Rivalizacija, upoređivanje, hejtovanje? – u ovoj porodici toga nema, konstatovao je Krum Krumov iz Lođa, kad smo pred kraj susreta radosno nazdravljali jer su Knjige Jakovljeve u prevodu naše Katje Volters proglašene knjigom godine u Gruziji. A na rastanku, Marina Šoda iz Minska je zaključila da se kući vraćamo zato da bismo poneli sa sobom Olgino svetlo i širili ga dalje.
Teško je o ovakvim događajima govoriti a ne izložiti se opasnosti od pokliznuća u sentimentalizam ili patetiku, ali činjenica je da su za tih nekoliko dana sve teritorijalne, klasne, rasne, nacionalne i bilo koje druge granice sasvim prestale da postoje. Čovek se upodobljava onome što radi. Da li si sa Madagaskara, Farskih ostrva, Antalije, odakle god da si došao, i na koji god jezik da Olgu prevodiš (Rašmika Mandavala prevodi je na sinhaleški, kojim se govori u Šri Lanki) – kad radiš to što radimo mi, nestaju pasoši, brišu se granice, ne postoje rase, veroispovest ni pol, a zakoni dijalektike i rezonovanja pretvaraju se u vežbe intuicije na poligonu zemlje Metakse.
Književnost postoji i zato da bi proizvodila stvarnost
PRVI SVETSKI KONGRES PREVODILACA OLGE TOKARČUK U VROCLAVU (14.-18.09.2022.)
Već sedamnaest godina Poljski Institut za knjigu u okviru svog programa za promociju poljske književnosti u svetu organizuje izvanredan događaj – Svetski kongres prevodilaca poljske književnosti. To su dani prevodilačkih susreta s piscima, kritičarima, izdavačima, publicistima, upoznavanja s novim naslovima i aktuelnim književnim dešavanjima, dani uspostavljanja međusobnih kontakata, i sva je prilika da je to jedini kongres takve vrste u svetu.
Još od prvog ovakvog Kongresa (2005), jedna od radionica redovno je bila namenjena prevodiocima Olge Tokarčuk, i na tim skupovima razmenjivali smo vlastita prevodilačka rešenja, što je inventivno uticalo na naš rad.
Poslednji, ovogodišnji Kongres u Krakovu održan je bez Olginog prisustva. Otkako je postala nobelovka, otkako je protutnjala svetom njena knjiga koja razbija idealizovanu sliku nacionalne herojske prošlosti, glasnogovornici poljskog rodoljublja maltene su tražili od nje da se izvini svom narodu zato što ne piše panegirike po meri desničarskih patriota, a odnedavno su je na zub uzeli i levičarski zaštitari političke korektnosti. A na sve to, poput jedne od svojih junakinja, Olga popravlja šešir i nastavlja po svome. Tek – zahvaljujući organizaciji njene Fondacije i podršci grada Vroclava ovih dana (14-18.9.2022) održan je prvi Svetski kongres prevodilaca Olge Tokarčuk.
Ginter Gras je slične skupove sa svojim prevodiocima organizovao od 1978. Na tim susretima sedeli su zajedno za stolom i diskutovali o određenim pesmama, tražili rešenja zahtevnih pesničkih figura. Gras je u prevodiocima video najminucioznije čitaoce koji cepidlače za svaku reč.
Rizikovaću tezu o razlici između etabliranih pisaca i književnih prevodilaca: ovi drugi ne znaju za omasovljenu kampanju i institucionalnu umreženost; kod njih u internacionalnim okvirima takmičarski duh izostaje – podvig svakog prevodioca u svetu koji prevodi istog pisca kao ja doživljavam kao lični uspeh. Ili ova pretpostavka važi samo za prevodioce Olge Tokarčuk? Da je to tako potvrdili smo zajedničkim desantom na Stokholm 2019, kuda smo samoinicijativno krenuli da podelimo trenutke zajedničke sreće zbog njene Nobelove nagrade.
U Vroclavu, prekrasnom donjošleskom gradu, ovog septembra okupilo se trideset troje od ukupno 156 prevodilaca i prevoditeljki Olginih knjiga na 45 svetska jezika. Budući da već dve godine imamo svoju fejsbuk grupu na kojoj interno komuniciramo – ovaj četvordnevni samit u mnogo čemu je nalikovao na jedan veliki family reunion. Bez formalističke inauguracije, u formi spontanog samopredstavljanja i razgovora, naše druženje je počelo u klubu „Proza“, u kojem su se tokom sledećih dana održavali paneli o prevodu i (ko)autorstvu, o recepciji stvaralaštva OT u svetu, o malim jezicima kao velikim ambasadorima poljske književnosti. I ovde, kao i na Olginom festivalu Književne planine, polazna strategija bila je u promovisanju vrednosti malih, lokalnih zajednica, pa su nam se predstavili donjošleski pisci (Filip Zavada, Maćej Bjelavski, Karol Mališevski), a u sedištu same Fondacije upoznali smo se sa Arhivom Olge Tokarčuk – bibliotekom njenih prevoda, i ogromnim inventarom recenzija, prikaza, kritika, osvrta, riznicom materijala koji neprestano raste i umnožava se. Putem video-linka obratio nam se prevodilac i pisac Ostap Šlivinjski iz Ukrajine. Ostapova priča o povezanosti rata, ukrajinskog jezika, i ljudi koji u njemu utelovljuju svoje povesti duboko nas je pogodila, podjednako kao i poruka koja nam je stigla od Tatjane iz Moskve: „Draga Olgo-Vroclavska porodico, u mislima i srcu sam sa vama, a bojim se da vas više neću videti“. Kroz ovakve priče o ličnoj boli podelili smo ne samo emocije iskustva samoće pred agresivnim zlom, već i doživljaj da priča jeste taj peti element koji nam otvara oči na svet i uređuje naše lično iskustvo.
Najlepši doživljaj bili su Olgini zatvoreni susreti s prevodiocima. Kako u holandski jezik preneti oblik srednjeg roda koji igra ključnu ulogu u „blagom pripovedaču”? Šta s tim tek učiniti u mađarskom koji za rod i ne zna? Kako odomaćiti naziv „bivolje oko”, taj fini, valoviti krovni element u obliku očnog kapka koji slikovito simbolizuje nečiju prismotru? Kako najadekvatnije nazvati stanje pojačanog „refleksivnog apetita”? Koje su mogućnosti dvosložnog naziva za umućeno žumance sa šećerom koje savršeno prenosi interseksualnost junaka? Prevodiocu svašta padne na pamet, recimo: gde je dokumentovana izjava Džozefa Konrada da je bagatelna preporuka za čitanje ona koja dolazi od žene. Pošto je Jan Faber iz Luksemburga trijumfalno izbunario kompletno pretraživog Konrada u pdf-u, jednodušno smo zaključili da je ultimativna lokalizacija citata apsurdna, i da književnost postoji i zato da bi proizvodila stvarnost.
Čovek je ono što radi. Prevodioci i prevoditeljke Olge Tokarčuk dele to osećanje menjanja vizure: kada smo u avionu, u pokretima ruku stjuardesa mi vidimo anđele iz Beguna koji nam pokazuju pravce kretanja, a u ispruženom kažiprstu na reljefu Eugenijuša Geta Stankjeviča na fasadi njegovog ateljea vidimo La mano di Giovanni Battista. Rivalizacija, upoređivanje, hejtovanje? – u ovoj porodici toga nema, konstatovao je Krum Krumov iz Lođa, kad smo pred kraj susreta radosno nazdravljali jer su Knjige Jakovljeve u prevodu naše Katje Volters proglašene knjigom godine u Gruziji. A na rastanku, Marina Šoda iz Minska je zaključila da se kući vraćamo zato da bismo poneli sa sobom Olgino svetlo i širili ga dalje.
Teško je o ovakvim događajima govoriti a ne izložiti se opasnosti od pokliznuća u sentimentalizam ili patetiku, ali činjenica je da su za tih nekoliko dana sve teritorijalne, klasne, rasne, nacionalne i bilo koje druge granice sasvim prestale da postoje. Čovek se upodobljava onome što radi. Da li si sa Madagaskara, Farskih ostrva, Antalije, odakle god da si došao, i na koji god jezik da Olgu prevodiš (Rašmika Mandavala prevodi je na sinhaleški, kojim se govori u Šri Lanki) – kad radiš to što radimo mi, nestaju pasoši, brišu se granice, ne postoje rase, veroispovest ni pol, a zakoni dijalektike i rezonovanja pretvaraju se u vežbe intuicije na poligonu zemlje Metakse.