Napisno prije 10 godina za serijal ARD-a o piscima i knjigama
Knjige su kao gradovi. Neke vidimo jednom i nikada više ne poželimo da ponovo dođemo. A nekim gradovima se stalno vraćamo. I ne samo da se vraćamo, već bi da se u tim gradovima i nastanimo, da nam se svakodnevica odvija baš u tim prostorima.
Čitanjem se udvaja ovaj naš jedini život. Ne mogu da zamislim život bez knjiga. Čini mi se da bi se u tom slučaju, kada bi se bez knjiga živelo, čitav svet sveo na jedan bezbojan, ledeni prostor. I ne mislim da su knjige nekakva uteha, da se knjigama nadoknađuje odsustvo pravog života, života kakav želimo da živimo, naprotiv, knjige su deo tog života, one se upisuju u taloge našeg iskustva, i kada prođu izvesne godine, u leguri koja nastane teško je razdvojiti ono što smo proživeli “iz prve ruke” od onoga što smo “samo” pročitali. I zašto bismo to uopšte činili?
Mnogim knjigama se često vraćam. Postoje i takve knjige od kojih nikada i nisam otišao, koje su deo mog “čitalačkog nameštaja”. Svaka takva knjiga ima svoje mesto i međusobno se ne mogu porediti.
Ovih dana ponovo čitam Bulgakovljev roman “Maestro i Margarita”. Divim se lakoći sa kojom je majstor Bulgakov iznašao formu koja mu je omogućila da demijurški, sa mnogo humora, otkriva tamne dubine pojedinaca u mračnim vremenima. Nisam ljubitelj fantastike. Zar sama činjenica da neko sedne da piše roman ili priču nije već sama po sebi fantastična? Kod Bulgakova stvarnost i fantastika su samo dva lica istog pokrivača. Ili je to ipak šinjel? Onaj gogoljevski. Još jedan Rus čije knjige su mi uvek pri ruci. “Mrtve duše”, “Večeri u seocetu kraj Dikanjke”, “Ludakovi zapisi”. Odmah pored njega je Nabokov, pisac koji je presudno uticao na moj čitalački ukus, i čiji “Životopis Nikolaja Gogolja”, sav ispodvlačen, jeste nezaobilazna knjiga mojih čitalačkih šetnji.
Ruska ulica izlazi na Španski trg. A tamo je Servantes, monumentalna građevina modernog evropskog romana. Često zastanem u nekoj od epizoda “Don Kihota”, i sasvim mi je svejedno koji su bili motivi njegovog tvorca da napiše takvo delo. Kao što se često vraćam uglu Ernesta Sabata. “Tunel”, “O junacima i grobovima”, “Abadon, anđeo uništenja”. Svaki od ova tri romana mi pruža tako poznate fasade, skrivena dvorišta, i podrume, pre svega.
Put dalje vodi Šekspirovim bulevarom, transverzalom gde se nižu moćne palate čije fasade nije dodirnuo zub vremena. U engleskom delu grada nezaobilazan je gospodin “Tristam Šendi”. Pre više od dva veka, romansijer Lorens Stern udario je temelje postmoderne. A kada smo kod postmoderne, njene tragove nalazimo još u osamnaestom pevanju “Ilijade”, u kojem Hefest kuje novi štit za Ahileja. Naravno, nezaobilazni Homer. Na mom privatnom Parnasu uz Sterna je Džojs. »Uliks«: osam stotina strana o jednom četvrtku, 16. juni 1904. godine, i piscu novinskih oglasa Leopoldu Blumu jeste moderna odiseja, zbirka efemernih detalja od kojih se sastoji život svakog čoveka. Često se vraćam toj himni zaboravu, i njenom junaku, slavnom dablinskom šetaču. Kao što se često vraćam tršćanskom industrijalcu Etore Šmicu, zapravo delima koja je napisao pod pseudonimom Italo Zvevo. “Zenova svest” jeste roman koji bi se našao u svakoj kombinaciji od deset najmilijih knjiga. U poljskom kvartu Zbignjev Herbert, pesme i eseji. I romani Andžeja Kušnjeviča.
U tom imaginarnom gradu sa knjigama i policama umesto kuća i ulica, nalaze se i dela domaćih pisaca. Danilo Kiš, zajednički predak moje generacije, zatim, Vladan Desnica, Borislav Pekić, Aleksandar Tišma. Tri palate: Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Miloš Crnjanski. “Kod Hiperborejaca”, eseji koji to nisu, hibridna forma u kojoj su i Crnjanski pesnik, i Crnjanski romansijer. Gubim redosled kretanja lavirintom imaginarnog grada, budući da “Hiporborejci” dozivaju jednu drugu, žanrovski neuhvatljivu knjigu – “Lavirint sveta” Margaret Jursenar. Večnost njene proze poput beskraja koji uvek nanovo otkrivam u stihovima Konstantina Kavafija.
Knjige, gradovi
Napisno prije 10 godina za serijal ARD-a o piscima i knjigama
Knjige su kao gradovi. Neke vidimo jednom i nikada više ne poželimo da ponovo dođemo. A nekim gradovima se stalno vraćamo. I ne samo da se vraćamo, već bi da se u tim gradovima i nastanimo, da nam se svakodnevica odvija baš u tim prostorima.
Čitanjem se udvaja ovaj naš jedini život. Ne mogu da zamislim život bez knjiga. Čini mi se da bi se u tom slučaju, kada bi se bez knjiga živelo, čitav svet sveo na jedan bezbojan, ledeni prostor. I ne mislim da su knjige nekakva uteha, da se knjigama nadoknađuje odsustvo pravog života, života kakav želimo da živimo, naprotiv, knjige su deo tog života, one se upisuju u taloge našeg iskustva, i kada prođu izvesne godine, u leguri koja nastane teško je razdvojiti ono što smo proživeli “iz prve ruke” od onoga što smo “samo” pročitali. I zašto bismo to uopšte činili?
Mnogim knjigama se često vraćam. Postoje i takve knjige od kojih nikada i nisam otišao, koje su deo mog “čitalačkog nameštaja”. Svaka takva knjiga ima svoje mesto i međusobno se ne mogu porediti.
Ovih dana ponovo čitam Bulgakovljev roman “Maestro i Margarita”. Divim se lakoći sa kojom je majstor Bulgakov iznašao formu koja mu je omogućila da demijurški, sa mnogo humora, otkriva tamne dubine pojedinaca u mračnim vremenima. Nisam ljubitelj fantastike. Zar sama činjenica da neko sedne da piše roman ili priču nije već sama po sebi fantastična? Kod Bulgakova stvarnost i fantastika su samo dva lica istog pokrivača. Ili je to ipak šinjel? Onaj gogoljevski. Još jedan Rus čije knjige su mi uvek pri ruci. “Mrtve duše”, “Večeri u seocetu kraj Dikanjke”, “Ludakovi zapisi”. Odmah pored njega je Nabokov, pisac koji je presudno uticao na moj čitalački ukus, i čiji “Životopis Nikolaja Gogolja”, sav ispodvlačen, jeste nezaobilazna knjiga mojih čitalačkih šetnji.
Ruska ulica izlazi na Španski trg. A tamo je Servantes, monumentalna građevina modernog evropskog romana. Često zastanem u nekoj od epizoda “Don Kihota”, i sasvim mi je svejedno koji su bili motivi njegovog tvorca da napiše takvo delo. Kao što se često vraćam uglu Ernesta Sabata. “Tunel”, “O junacima i grobovima”, “Abadon, anđeo uništenja”. Svaki od ova tri romana mi pruža tako poznate fasade, skrivena dvorišta, i podrume, pre svega.
Put dalje vodi Šekspirovim bulevarom, transverzalom gde se nižu moćne palate čije fasade nije dodirnuo zub vremena. U engleskom delu grada nezaobilazan je gospodin “Tristam Šendi”. Pre više od dva veka, romansijer Lorens Stern udario je temelje postmoderne. A kada smo kod postmoderne, njene tragove nalazimo još u osamnaestom pevanju “Ilijade”, u kojem Hefest kuje novi štit za Ahileja. Naravno, nezaobilazni Homer. Na mom privatnom Parnasu uz Sterna je Džojs. »Uliks«: osam stotina strana o jednom četvrtku, 16. juni 1904. godine, i piscu novinskih oglasa Leopoldu Blumu jeste moderna odiseja, zbirka efemernih detalja od kojih se sastoji život svakog čoveka. Često se vraćam toj himni zaboravu, i njenom junaku, slavnom dablinskom šetaču. Kao što se često vraćam tršćanskom industrijalcu Etore Šmicu, zapravo delima koja je napisao pod pseudonimom Italo Zvevo. “Zenova svest” jeste roman koji bi se našao u svakoj kombinaciji od deset najmilijih knjiga. U poljskom kvartu Zbignjev Herbert, pesme i eseji. I romani Andžeja Kušnjeviča.
U tom imaginarnom gradu sa knjigama i policama umesto kuća i ulica, nalaze se i dela domaćih pisaca. Danilo Kiš, zajednički predak moje generacije, zatim, Vladan Desnica, Borislav Pekić, Aleksandar Tišma. Tri palate: Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Miloš Crnjanski. “Kod Hiperborejaca”, eseji koji to nisu, hibridna forma u kojoj su i Crnjanski pesnik, i Crnjanski romansijer. Gubim redosled kretanja lavirintom imaginarnog grada, budući da “Hiporborejci” dozivaju jednu drugu, žanrovski neuhvatljivu knjigu – “Lavirint sveta” Margaret Jursenar. Večnost njene proze poput beskraja koji uvek nanovo otkrivam u stihovima Konstantina Kavafija.