– Molim?
– Mogu li nešto da vas pitam? Da li ste vi Naumov?
– Da. Jesam.
– Samo da znate kako mi je laknulo. Nisam bio siguran da ste to baš vi. Kišobran…
– Kišobran?
– Da. Da, onaj vaš crni kišobran. Zaboravili ste ga u maloj pošti kada ste plaćali račune. Bio sam odmah iza vas, potrčao sam za vama, ali vi ste jednostavno nestali. I evo, posle sedam dana uspeo sam da vas nađem… Inače, vaš kišobran je još uvek tamo, u maloj pošti. Zamolio sam jednu službenicu da ga pričuva dok se ne pojavite.
– Zaista ste učinili dobro delo. A odakle vam moje prezime?
– Pitao sam službenicu da pogleda u kompjuteru. Baš fino što sam vas našao. Gledam vas i kažem sebi: Da, to je baš onaj čovek. Eto, imali smo sreću. Ako sad odete do one male pošte, sigurno ćete naći onu istu službenicu. Prošle nedelje je radila pre podne, znači da je ove popodne. Crnka je, nosi naočare i zove se Verica.
– Vi izgleda odlično pamtite imena.
– Da, pa… možda nisam mnogo pametan, ali imena pamtim.
– U svakom slučaju, hvala vam. Mada upravo danas putujem, i za dvadesetak minuta treba da budem na autobuskoj. Zato ivučem kofer sa sobom.
– Imate vremena, stići ćete. Do pošte ima samopet minuta.
– Ali zaista…
– A šta ako kiša padne tamo gde ste se uputili?
– Zaista, na to nisam ni pomislio.
– Eto, vidite. Zato vi lepo pođite do male pošte,tamo je Verica, i vaš kišobran.
– Znate šta, što se kišobrana tiče, iskreno govoreći… bio sam u onoj maloj pošti, to priznajem, ali ne sećam se da sam ga nosio sa sobom.
– Ma sigurno je vaš, sto posto. Crni kišobran, od onih starinskih, sa futrolom.
– Mislim, da je tu ipak posredi neki nesporazum. Jer ja nemam crni kišobran. Imam doduše jedan, na rasklapanje, ali je šaren i odavno ga ne koristim. Enoga u podrumu. Osim toga, ne mogu da nosim kišobran kad vozim bicikl. Zato me ni onomad niste stigli. Nosio sam vetrovku.
– Naumov, mislim da u ovome niste u pravu, što se kišobrana tiče.
– Izvinite, ali ja sada zaista moram da požurim, pobeći će mi autobus.
– A kišobran ostavljate, tek tako?
– Pa nisam siguran da je moj, to sam vam već rekao. Ako baš insistirate, sutra ću da ga uzmem, kad se budem vratio u Skoplje.
– Znači, putujete nakratko. A gde?
– U Veles. A kakve to veze ima…
– U Veles? Pa za Veles imate autobus na svakih pola sata. Pođite vi prvo do male pošte, do Verice, kad vam ja kažem.
***
– Naumov, Naumov! Kako ste? Kakva ciča zima. A kiša, pada li, pada. Posmrzavaćemo se.
– A, to ste… vi.
– Da, ja sam. Slučaj sa kišobranom, sećate se? Ovaj isti koji i danas nosite. Pre godinu dana rekao sam vam da ste ga zaboravili na šalteru u maloj pošti. Kod Verice, sećate se?
– Da, da, svakako.
– Dakle, ipak ste otišli u Veles.
– U Veles? Da, žurio sam na autobus, ali sutradan, kao što ste me uputili, otišao sam u onu pošticu.
– I? Da li sam bio u pravu?
– Da. Zaista sam zaboravio kišobran.
– E da znate da mi je laknulo. Pomislio sam tada da ste se naljutili na mene.
– Zašto da se ljutim? Pa, vi ste mi pomogli. I tako… baš mi je milo što sam vas ponovo sreo.
– Naumov, mogu li nešto da vas pitam? Kišobran, da li vam je od koristi?
– Da, koristim ga, kao što vidite.
– I kako vam se čini?
– Solidan je. U redu je.
– Da li biste mi ga prodali?
– Molim?
– Da li biste mi ga prodali?
– Ali star je. Iskrzan. Nije za prodaju.
– Onda, poklonite mi ga. Da vas nisam ponovo uvredio?
– Pa, da vam pravo kažem, malo mi je sve ovo čudno. Toliko ste insistirali da ga uzmem, a sad hoćete da mi ga uzmete.
– Da vam ga uzmem? To nikako. Želim da mi ga date. Vašom voljom.
***
– Dobar dan. Da li me prepoznajete?
– Dobar dan. Naumov? Prošlo je prilično vremena… Kišobran? Ovaj…
– Da, ovaj koji nosite.
– Zar nije zanimljivo što i danas pada kiša. Kao i prošli put, pre nekih desetak godina, teško je reći? I tada, kao i sada, opet pada… Pa, kako je, Naumov?
– Tako, tako. A vi se još uvek služite mojim kišobranom?
– Pa ne bi se moglo tako reći. Tačnije, bio je vaš. Ja sam se već toliko navikao na njega, da radije mislim kako je oduvek bio moj. Iako sam ja bio taj, ako me pamćenje dobro služi, koji vas je upozorio da ste ga zaboravili. U maloj pošti…
– Kod službenice po imenu Verica.
– Eto, vidite, sećate se i imena.
– Otišao sam, jer ste bili uporni, i uzeo ga. Zatim, posle godinu dana, sreli ste me i uzeli ga.
– Zapravo, zamolio sam vas da mi ga date.
– Svejedno. Ipak ste ga uzeli. Iako, uistinu nisam znao da li je stvarno moj.
– Naumov, a mogu li ja vama nešto da kažem? Da vam priznam?
– A šta to?
– Tada, kada sam vas sreo i rekao da ste zaboravili kišobran u maloj pošti …
– Da?
– No, dobro, reći ću vam pravu istinu. Ni ja nisam sigurno znao da je kišobran vaš. Vi ste bili u maloj pošti i upravo ste izlazili kada sam ja ušao unutra i na šalteru ugledao kišobran. Pomislio sam da ga je neko, vi ili neko pre vas, zaboravio. Vi ste onako brzo, gotovo trčeći, izleteli… tako da… nisam mogao da znam da li ste to baš vi… Mada, dopao mi se. Delovao mi je tako nekako… lepo. I, odmah sam ga poželeo za sebe.
– I zato ste smislili celu tu igru?
– Da, ali kišobran mi se zaista mnogo dopao. Zaista. Zavoleo sam ga.
– Znači tako.
– Tako… No izvinite, žurim. Treba da se dogovorim s jednim majstorom, molerom, da mi okreči stan. A i pokisnut ćete ovako, bez kišobrana. Vidite, kiša prosto lije. Pa onda, dovi|enja.
– … Ja…
– Molim?
– Ja… ustvari ne znam ni kako se zovete. Kako da vam se obratim. Sledeći put.
– E, sad ćete se sigurno začuditi. Jer prezime mi je veoma slično vašem. Samo mu dodajte “ski“. Naumovski.
S makedonskog preveo autor
Kišobran
– Molim?
– Mogu li nešto da vas pitam? Da li ste vi Naumov?
– Da. Jesam.
– Samo da znate kako mi je laknulo. Nisam bio siguran da ste to baš vi. Kišobran…
– Kišobran?
– Da. Da, onaj vaš crni kišobran. Zaboravili ste ga u maloj pošti kada ste plaćali račune. Bio sam odmah iza vas, potrčao sam za vama, ali vi ste jednostavno nestali. I evo, posle sedam dana uspeo sam da vas nađem… Inače, vaš kišobran je još uvek tamo, u maloj pošti. Zamolio sam jednu službenicu da ga pričuva dok se ne pojavite.
– Zaista ste učinili dobro delo. A odakle vam moje prezime?
– Pitao sam službenicu da pogleda u kompjuteru. Baš fino što sam vas našao. Gledam vas i kažem sebi: Da, to je baš onaj čovek. Eto, imali smo sreću. Ako sad odete do one male pošte, sigurno ćete naći onu istu službenicu. Prošle nedelje je radila pre podne, znači da je ove popodne. Crnka je, nosi naočare i zove se Verica.
– Vi izgleda odlično pamtite imena.
– Da, pa… možda nisam mnogo pametan, ali imena pamtim.
– U svakom slučaju, hvala vam. Mada upravo danas putujem, i za dvadesetak minuta treba da budem na autobuskoj. Zato ivučem kofer sa sobom.
– Imate vremena, stići ćete. Do pošte ima samopet minuta.
– Ali zaista…
– A šta ako kiša padne tamo gde ste se uputili?
– Zaista, na to nisam ni pomislio.
– Eto, vidite. Zato vi lepo pođite do male pošte,tamo je Verica, i vaš kišobran.
– Znate šta, što se kišobrana tiče, iskreno govoreći… bio sam u onoj maloj pošti, to priznajem, ali ne sećam se da sam ga nosio sa sobom.
– Ma sigurno je vaš, sto posto. Crni kišobran, od onih starinskih, sa futrolom.
– Mislim, da je tu ipak posredi neki nesporazum. Jer ja nemam crni kišobran. Imam doduše jedan, na rasklapanje, ali je šaren i odavno ga ne koristim. Enoga u podrumu. Osim toga, ne mogu da nosim kišobran kad vozim bicikl. Zato me ni onomad niste stigli. Nosio sam vetrovku.
– Naumov, mislim da u ovome niste u pravu, što se kišobrana tiče.
– Izvinite, ali ja sada zaista moram da požurim, pobeći će mi autobus.
– A kišobran ostavljate, tek tako?
– Pa nisam siguran da je moj, to sam vam već rekao. Ako baš insistirate, sutra ću da ga uzmem, kad se budem vratio u Skoplje.
– Znači, putujete nakratko. A gde?
– U Veles. A kakve to veze ima…
– U Veles? Pa za Veles imate autobus na svakih pola sata. Pođite vi prvo do male pošte, do Verice, kad vam ja kažem.
***
– Naumov, Naumov! Kako ste? Kakva ciča zima. A kiša, pada li, pada. Posmrzavaćemo se.
– A, to ste… vi.
– Da, ja sam. Slučaj sa kišobranom, sećate se? Ovaj isti koji i danas nosite. Pre godinu dana rekao sam vam da ste ga zaboravili na šalteru u maloj pošti. Kod Verice, sećate se?
– Da, da, svakako.
– Dakle, ipak ste otišli u Veles.
– U Veles? Da, žurio sam na autobus, ali sutradan, kao što ste me uputili, otišao sam u onu pošticu.
– I? Da li sam bio u pravu?
– Da. Zaista sam zaboravio kišobran.
– E da znate da mi je laknulo. Pomislio sam tada da ste se naljutili na mene.
– Zašto da se ljutim? Pa, vi ste mi pomogli. I tako… baš mi je milo što sam vas ponovo sreo.
– Naumov, mogu li nešto da vas pitam? Kišobran, da li vam je od koristi?
– Da, koristim ga, kao što vidite.
– I kako vam se čini?
– Solidan je. U redu je.
– Da li biste mi ga prodali?
– Molim?
– Da li biste mi ga prodali?
– Ali star je. Iskrzan. Nije za prodaju.
– Onda, poklonite mi ga. Da vas nisam ponovo uvredio?
– Pa, da vam pravo kažem, malo mi je sve ovo čudno. Toliko ste insistirali da ga uzmem, a sad hoćete da mi ga uzmete.
– Da vam ga uzmem? To nikako. Želim da mi ga date. Vašom voljom.
***
– Dobar dan. Da li me prepoznajete?
– Dobar dan. Naumov? Prošlo je prilično vremena… Kišobran? Ovaj…
– Da, ovaj koji nosite.
– Zar nije zanimljivo što i danas pada kiša. Kao i prošli put, pre nekih desetak godina, teško je reći? I tada, kao i sada, opet pada… Pa, kako je, Naumov?
– Tako, tako. A vi se još uvek služite mojim kišobranom?
– Pa ne bi se moglo tako reći. Tačnije, bio je vaš. Ja sam se već toliko navikao na njega, da radije mislim kako je oduvek bio moj. Iako sam ja bio taj, ako me pamćenje dobro služi, koji vas je upozorio da ste ga zaboravili. U maloj pošti…
– Kod službenice po imenu Verica.
– Eto, vidite, sećate se i imena.
– Otišao sam, jer ste bili uporni, i uzeo ga. Zatim, posle godinu dana, sreli ste me i uzeli ga.
– Zapravo, zamolio sam vas da mi ga date.
– Svejedno. Ipak ste ga uzeli. Iako, uistinu nisam znao da li je stvarno moj.
– Naumov, a mogu li ja vama nešto da kažem? Da vam priznam?
– A šta to?
– Tada, kada sam vas sreo i rekao da ste zaboravili kišobran u maloj pošti …
– Da?
– No, dobro, reći ću vam pravu istinu. Ni ja nisam sigurno znao da je kišobran vaš. Vi ste bili u maloj pošti i upravo ste izlazili kada sam ja ušao unutra i na šalteru ugledao kišobran. Pomislio sam da ga je neko, vi ili neko pre vas, zaboravio. Vi ste onako brzo, gotovo trčeći, izleteli… tako da… nisam mogao da znam da li ste to baš vi… Mada, dopao mi se. Delovao mi je tako nekako… lepo. I, odmah sam ga poželeo za sebe.
– I zato ste smislili celu tu igru?
– Da, ali kišobran mi se zaista mnogo dopao. Zaista. Zavoleo sam ga.
– Znači tako.
– Tako… No izvinite, žurim. Treba da se dogovorim s jednim majstorom, molerom, da mi okreči stan. A i pokisnut ćete ovako, bez kišobrana. Vidite, kiša prosto lije. Pa onda, dovi|enja.
– … Ja…
– Molim?
– Ja… ustvari ne znam ni kako se zovete. Kako da vam se obratim. Sledeći put.
– E, sad ćete se sigurno začuditi. Jer prezime mi je veoma slično vašem. Samo mu dodajte “ski“. Naumovski.
S makedonskog preveo autor