Možda su mi razumevanje i nedovoljno razumevanje tako blizu kompjuterskog ekrana jer bez naočara ne razlikujem baš dobro slova, ali ako smo već zabrazdili u slučaj Isidore Dankan, pokušaću da razvedrim priču, jer je u tancu ponekad bolje da smo torzo ili noge, mada glava, to jest ono što je u njoj, zna nezavisno da zaigra na svoj način. A u Isidorinoj glavi su se vrtele nemirne misli, nekad šarmantne, a nekad baš strašne i za prepričavanje.
O temi se, naravno, može ispričati i nešto veselije. U tom smislu se prisećam jedne nedavne anegdote koja počinje nekako ovako: nalazim se u jednom gradu u Šumadiji, na međunarodnom skupu, s ljudima koji se zanimaju, pokušavaju da se bave ili da tumače umetnost, gostimo se na bogatoj trpezi, na kojoj, pored svih mezetluka, za prisutne najveći izazov predstavljaju kajmak, mladi kravlji i punomasni ovčiji sir. Naspram mene sedi doktorantka lingvističke analitike iz Bukurešta: – Mi u Rumuniji, pravi smo specijalisti za sireve – kaže grickajući prepečeno parče hleba bogato premazano kajmakom – imamo sve vidove i podvidove sira.
– I mi u Makedoniji – odgovaram.
– A kozje, imate li i kozje?
– Imamo, naravno. Ali… – namerno podzastajem da bih naglasio efekat – Imamo jedan koji vi sigurno nemate… Kamilji sir.
– Molim? – zalogaj joj zastaje u grlu – Molim?
– Pa da. Sir od kamile – kažem mrtav hladan.
– Kako to? Od kada? – uspeva da procedi.
– O, još odavno. Od turskih vremena. Tada su karavani sa kamilama krstarili po ovim predelima Makedonije prenoseći robu, odavde u Aziju I obratno.
– A kako to, zar i danas…
– Pa navikle su se na naše podneblje, a i mi na njih. – I tako sam produžio da rastežem priču kako su se makedonske kamile odomaćile u suvim predelima moje zemlje – najviše nam koriste za proizvodnju mleka i sira. Toliko su hranljivi da ako ih konzumiraš, ne osetiš glad preko celog dana.
Prisutni za stolom su se krajnjim naporom uzdržavail od smeha, a i Rumunjkina sumnjičavost se značajno povećala: – Dobro, i?
– Samo treba biti obazriv. Koji sir i kada se jede… mnogo ukusnije je onaj od jednogrbe kamile da se konzumira izjutra, a od dvogrbe za večeru.
Oči joj se razgoračiše: – A kako, kako ih razlikujete?
Neki od prisutnih su zagnjurili lica među dlanove.
– Prema nijansama. Iako, normalno, sirevi su beli. Ali onaj od jednogrbe kamile ima, kako bih rekao, zelenkastu nijansu.
– A od dvogrbe?
– Orange.
– Narandžastu? E sad ga pretera – reče ona uz neočekivano blag, saučesnički osmeh. I namignu mi.
Bilo mi je jasno da još od početka ove priče o kamiljem mleku ona sasvim dobro znala o čemu se radi. Kako i da je ubedljivo igrala svoju ulogu da bi mi omogućila da što duže teram priču. Uz put me lažući da je kao visoko lingvistički ekspert sa prerazvijenom levom moždanom hemisferom, postala rigidna za igru.
Zapravo bila je bolji igrač od mene. I znala je kao bajagi nedovoljno razumevanje protrese i odglumi sa razumevanjem.
Možda zato što je potekla iz kolevke dadaizma.
S makedonskog preveo autor
Kamilji sir
Možda su mi razumevanje i nedovoljno razumevanje tako blizu kompjuterskog ekrana jer bez naočara ne razlikujem baš dobro slova, ali ako smo već zabrazdili u slučaj Isidore Dankan, pokušaću da razvedrim priču, jer je u tancu ponekad bolje da smo torzo ili noge, mada glava, to jest ono što je u njoj, zna nezavisno da zaigra na svoj način. A u Isidorinoj glavi su se vrtele nemirne misli, nekad šarmantne, a nekad baš strašne i za prepričavanje.
O temi se, naravno, može ispričati i nešto veselije. U tom smislu se prisećam jedne nedavne anegdote koja počinje nekako ovako: nalazim se u jednom gradu u Šumadiji, na međunarodnom skupu, s ljudima koji se zanimaju, pokušavaju da se bave ili da tumače umetnost, gostimo se na bogatoj trpezi, na kojoj, pored svih mezetluka, za prisutne najveći izazov predstavljaju kajmak, mladi kravlji i punomasni ovčiji sir. Naspram mene sedi doktorantka lingvističke analitike iz Bukurešta: – Mi u Rumuniji, pravi smo specijalisti za sireve – kaže grickajući prepečeno parče hleba bogato premazano kajmakom – imamo sve vidove i podvidove sira.
– I mi u Makedoniji – odgovaram.
– A kozje, imate li i kozje?
– Imamo, naravno. Ali… – namerno podzastajem da bih naglasio efekat – Imamo jedan koji vi sigurno nemate… Kamilji sir.
– Molim? – zalogaj joj zastaje u grlu – Molim?
– Pa da. Sir od kamile – kažem mrtav hladan.
– Kako to? Od kada? – uspeva da procedi.
– O, još odavno. Od turskih vremena. Tada su karavani sa kamilama krstarili po ovim predelima Makedonije prenoseći robu, odavde u Aziju I obratno.
– A kako to, zar i danas…
– Pa navikle su se na naše podneblje, a i mi na njih. – I tako sam produžio da rastežem priču kako su se makedonske kamile odomaćile u suvim predelima moje zemlje – najviše nam koriste za proizvodnju mleka i sira. Toliko su hranljivi da ako ih konzumiraš, ne osetiš glad preko celog dana.
Prisutni za stolom su se krajnjim naporom uzdržavail od smeha, a i Rumunjkina sumnjičavost se značajno povećala: – Dobro, i?
– Samo treba biti obazriv. Koji sir i kada se jede… mnogo ukusnije je onaj od jednogrbe kamile da se konzumira izjutra, a od dvogrbe za večeru.
Oči joj se razgoračiše: – A kako, kako ih razlikujete?
Neki od prisutnih su zagnjurili lica među dlanove.
– Prema nijansama. Iako, normalno, sirevi su beli. Ali onaj od jednogrbe kamile ima, kako bih rekao, zelenkastu nijansu.
– A od dvogrbe?
– Orange.
– Narandžastu? E sad ga pretera – reče ona uz neočekivano blag, saučesnički osmeh. I namignu mi.
Bilo mi je jasno da još od početka ove priče o kamiljem mleku ona sasvim dobro znala o čemu se radi. Kako i da je ubedljivo igrala svoju ulogu da bi mi omogućila da što duže teram priču. Uz put me lažući da je kao visoko lingvistički ekspert sa prerazvijenom levom moždanom hemisferom, postala rigidna za igru.
Zapravo bila je bolji igrač od mene. I znala je kao bajagi nedovoljno razumevanje protrese i odglumi sa razumevanjem.
Možda zato što je potekla iz kolevke dadaizma.
S makedonskog preveo autor