Kako sam ženio sinovca

„Valaha, midžo”, veli mi, „ne znam šta da činim…”

„A što ne znaš, jadan ne bio?…” Vidim da je na nekoj muci, a staratelj sam mu nekakav, mjesto oca mu koji, lud za šoldama i nestrpljiv, gubi glavu po tuđini. „Šta je bilo, dijete drago?”

„Ada našao sam nešto čore, begenišemo se ali završila, rospija, neku stručnu a ja, kao što znaš, stao na one tri godine trgovačke, i majka joj zategla, nikako mi je neda. Neće, kaže, njena kći za neškolovanog. ,Ona može’, veli, ,za doktora ili direktora, a da je majka dadne za poluobrazovanog. Bože sačuvaj.’”

„Aa, imana ti je li?…” Primijetio sam mu nekiput tu malu s njim – cvijet. „Tako, veliš?…”

„Vala tako”, reče. „Eto ti.”

„Dobro…”, kažem razmišljajući šta da se uradi. „Strpi se malčice, dok amidža nešto ne vidi. Ma riješiće se to, ne zvao se ja Selim.” A zovem se tako – da kažem kako jeste – baš po onome opasnome sultanu nekadašnjem.

I potegnem ti ja fino ujutro iz grada – u starom džipu koji više i ne žalim – razlokanim makadamom uz klisuru gore do Torina, gdje je doskorašnji mi ortak i pajdaš Kadro Mrga, bivši stočar i mačugaš od kojeg sam donedavno otkupljivao smok i meso, osnovao nekakvo – sveučilište. Zauzeo i ono kuda je svojevremeno čuvao stoku – dopušteno mu „za opšte dobro” – i tu sad univerzitet, junače. Gdje su nekad ovce blejale i goveda rikala, sada studenti nauku bistre. Piše, kažu: Internacionalni univerzitet Torine.

Mislio sam da ću vidjeti kako je, kao ranije mal, inteligencija pljuštila po polju a ono jok, sem što primijetih dvoje da iziđoše iz zgrade – slične matičnoj seoskoj školi – sa bordo futrolama.

Unutra prazno – zveči mi korak hodnikom. Vidim usput kroz staklo, sručenu na go pod, hrpu nekakvih, mahom starih i prašnjavih, knjižurina i novina, a na vratima lijepo piše: Univerzitetska biblioteka.

Skoči mi moj ortak, kao u vepra debel vrat i poput trupine četvrtasta glava, na noge. „Đe si, Seljdžan-beže?!” Tako me on zove – beže. A znam i zbog čega – što osjeća kod mene paru. Zagrli se sa mnom, ponudi me da sjednem. „Kako si?”

„Dobro sam, bogu hvala. A i ti, vidim te, kao brdo.”

„K’o brdo”, tresnu se on, i sam sjednuvši. „Kako se živi?”

„Lijepo, zlo da ne čuje. Znaš ti mene, nedam se ja.”

„Fala bogu”, reče. „Znam, kako ne! Ijh.”

„Tebe, da ne pitam”, okružih ja očima. „Vidi se.”

On raširi ruke. „Viđi se, jakako.”

Pošutjesmo, zadovoljni što je sve ovako kako je.

„Nema ti nikog?…”, čudim se. „Osoblje i tako to.”

„Dođu, dođu kad treba – ti si poranio, evo još nije ni podne. Imamo ti mi tija profesora i profesorica te ovija…, nikako ne mogu da pogodim, asinstenata i asinstetica kol’ko hoj. Imamo, kako ne.”

„A ti, kao pravi domaćin. Poraniš.”

„Ih, ja sam ti ovđe no’-stop! Zavolio sam ovaj moj univerzitet.”

„A bogati, kako se dosjeti da napraviš ovdje ovo?”

„Jedan filozof iz ovija brda, naš Šopenhauver, dade mi ideju. Tiho mjesto, čist zrak, hladovina – indealno za učenje i razmišljanje. Zvona i mjedenice uokolo, cvrkut tica – odmor za dušu.”

„A-ha”, razumjedoh. „Dobro je to skontao taj Šopenhauver. Da je indealno.

„Jah. Zato je on sad ovdje – lektor.”

„Lektor?… Filozof…”

„Pardon, rektor!”, popravi se on. „A imamo i lektore, na odsjeke za jezike”, veli. (Padeži mu… uh!) „I jednog”, veli, „u izdavaštvo.” 

„Imate i izdavaštvo?!”

„Jašta. I svoju štampariju ovđe imamo, u jednu sobu tamo ukraj. Tiskamo knjige i skripte, sve što je potrebno.”

„Čestitam!”

Domaćin sretan. Sija mu se zajapurena četvrtasta glava, crvena kao odrta joha. 

„Koje dobro?” Zna on da ja bez neke dovde ne dolazim.

„A trebala bi mi nešto sinovcu kakva diploma, čovječe. Naprimjer ekonomskog, ili bilo kojeg, svejedno.”

„Nema problema, imaće je”, poskoči on u mjestu.  „Ništa da ne zna – šestica; štagod ako zna – sedmica, osmica.”

„Bogme ti ono zna i gdje je đavolu gnijezdo.”

„Ij, vjerujem ti, slobodno. Viđam ga ja. Svrdla mu oko, do mozga ti prodire.”

„Prodire, prodire.” 

„Viđu, vrti pare na trg, bizmis okrenuo.”

„Okrenuo, hej.”

„I ufatio žemsku, k’o bombon mu lutka.”

„Slatko djevojče.”

„A to ne umije hadalj i smotanko”, veli. „Onakav nikako ne more past’ ispod sedmice.”

„Sigurno”, ponijeh se ja. „Ne može, bezbeli”, uznijeh se. 

„Je l’ žurba njemu?”

„A kojem to momku nije žurba, reci mi. Ne može da čeka!”

„Je li? E pa evo, brzo ćemo mi to riješit. Nema potrebe on, onakav bistroum, ni da dolazi tu na neke, šta ja znam, ispite, jelde? Samo nek se slika za indeks. A diplomu ćemo mu mi, evo, časkom. Hoće, bogami, malkice koštat ali, diploma je tu. Baš ekonomskog!”

„Vala nek i košta. Neće biti nešto mimo svijeta?…”

„Nee, kako mimo svijeta. Samo kol’ko da se pokrijemo. Troškovi da se neutrališu i profesore da isplatimo.”

„E pa reci, koliko ćeš to oglobiti tvoga druga?”

Uze plajvaz i blokče. Mr-mr, mr-mr… – sračuna mi tri hiljade i sedamsto. 

„Ja znam”, rekoh, „da je pola toga.” I nasmijah se.

„Nije, bogami”, mahnu onom glavurdom. „Al’ za tebe će prijatelj zaokružit na tri. Nijesi mi ti bilo ko.”

„E pa dobro”, izvadim ja šlajpak. Izbrojah mu koliko traži. „Podosta je, ali neću ti gledati za konjski nokat.”

„Nikad ti nijesi ni gledo”, strpa, zadovoljan, pare u džep poširoko skrojenih pantola, dubok kao torba. „Cicija nikad bio nijesi.” I lupnu se po džepu da provjeri jesu li mu dobro legle.

„Halalosum”, rekoh.

E, uze on sad, prosto poletjevši, sam da utvrđuje ocjene. „Ništa da ga ne krpamo da ostavlja svoj pos’o i dolazi tu na kojekake, čuj, ispite i gluposti, onakav mozak – šta ima da dolazi, ene! Matematika?… Pa on je završio trgovačku – desetka. Računovodstvo – ista stvar. Ekonomika?… Pa on je bizmismen – profesor bi nam mog’o bit’. Istina, poneđe moramo spustit na devetku, osmicu, kol’ko da prošaramo, al’ ćemo pazit da imadne dobar prosjek, za slučaj da se odluči i za poz’diplomski – i to može ovđe kod nas. Moraćeš malko tu počekat… Biće ti možda dosadno.”

„Neće, neće. Moram se za sinovca malo i strpjeti.”

Ostah gledajući kroz prozor u okolne vrleti. ,Bože dragi, kako se svijet mijenja. Ko bi jučer rekao…?’

Ne znam ni kad prije izbi – gotova diploma. Ni manje ni više no fakultetska! Na njoj ime i prezime, suhi žig, potpisi, sve. „Bujrum, beže.”

„E, zdravo mi bio, grome. Cvjetalo ti!”

I ja futrolu pod pazuho te pravo mom sinovcu. „Drž’, dijete. Ponesi svojoj tašti i reci: ,Evo je fakultetska. Nah!’”

 

Safet Sijarić 18. 10. 2021.