(tri pričice za decu i roditelje)
MESEČINA KOJA JE POŽELELA DA BUDE SUNCE
Desilo se jednom da se Mesečina jako rastužila.
– Zašto si tako tužna, sestrice? – pitalo ju je Sunce.
– Pa zbog dece – šmrknu nosem Mesečina. – Samo što se zaigram s njima, a oni odmah moraju na spavanje. I onda ostajem sama celu noć. A izjutra, kada se razbude, na nebu vide samo tebe, jer sam ja već otišao kući.
– Kaži mi, kako da ti pomognem?
– Kada bi hteo, barem jednom uveče da se zamenimo.
– Ako to želiš, važi – pristalo je Sunce.
I, šta se to onda desilo, tog jutra kad je izašla Mesečina? Nešto osobito, čak nešto vrlo neobično. Izjutra, umesto da se povuče na počinak, Mesečina je ostala da svetli na nebu, a deca su produžila da spavaju u svojim posteljama. A isto to su uradili i njihovi roditelji. Zašto? Jer niko od njih nije navikao da napusti postelju dok ih sa neba miluje bleda Mesečeva svetlost.
Zaista, neki budilnici su zvonili i zvonili, ali uzalud: ljudi su sanjivo trepkali, pod umirućim dejstvo Mesečine, misleći da su im se budilnici pokvarili, i brzo su ih zaustavljali vraćajući se dobrom snu.
Jer su tada svi, baš svi, sanjali dugo, dugo. Umesto šest ili osam, ljudi su spavali dvadeset osam ili čak trideset sati bez prekida. A deca? Ona su se prosto rasturala od spavanja! Spavala su čak trideset i šest sati.
Mesečina samo što ne zaplaka: – Šta mi je vredelo, što sam sve ovo tako željno iščekivala, a oni su prespavali svo vreme.
– Mila moja sestrice – reče Sunce, zagrlivši je – Ti ne možeš da zamisliš koliko su predivnih priča zahvaljujući tebi odsanjali mali snevači. Koliko bogatih, raznovidnih snova si ti podarila dok si ih mazila svojim nežnim zracima. Mnogo od tih odsanjanih priča deca će prepričavati među sobom, a mnogo od njih će i zapisati u knjigama, jer su izatkane od najslobodnije i najrazigranije mašte. Ti Mesečinko moja sramežljivko, bićeš najvoljenija kraljica tog čudesnog carstva!
NEPOSLUŠNA ČETKICA
Bila jednom jedna slatka, bela četkica za zube sa crvenim srcima i zato su je zvali Srcka. Ona je govorila „t“ umesto nekih drugih glasova, pa kada bi je pitali za ime odgovorila bi: – Ja sam tetkita Ttka.
– Četkica Secka – ispravljali su je.
– Pa da, tetkita Ttka.
Četkica je živela u jednoj toploj futroli, zajedno sa pastom za zube. Ali mada joj je tamo bilo veoma prijatno, istovremeno joj je bilo i malo dosadno, jer je celo vreme bila unutra. Devojčica Biljana retko, vrlo retko je prala svoje zubiće, a Srcka, iako je gorela od želje da proviri i vidi šta se dešava u belom svetu, morala je da ostane u futroli.
Ali jednog lepog dana, već više nije mogla da izdrži: – Hajte da se protetamo – predloži svojoj susetki, pasti za zube .
– Ne smem, plašim se.
– Hej, to ti tratljivka. Ja tu ta item – reče i izađe iz futrole.
Mnogo se obradovala, koliko je napolju široko i neobično. Tek što pođe da se prošeta, kad, eto ti – zgodni šampon za kosu.
– Valentino – predstavi se i kavaljerski joj poljubi ruku.
Srcka pocrvene: – Ttka.
– Ttka?
– Ne. Ttka.
Valentino pomisli da je četkica malo zbunjena, pa kako bi je ohrabrio, reče: Da li bi htela zajedno da proskitamo?
– To ti je topla itea.
I tako zaskitali su zajedno. Dok nisu stigli do jednog poluotvorenog plakara.
– To ima unutra? – uzbuđeno će Srcka.
– Hajde da uđemo.
U plakaru je sve bilo nekako drugačije. Ispeglano, složeno, čisto. Gaćice, majice, čarape, sve poređano pod konac. Srcka i Valentino, začuđeni i tihi, kretali su se među ovim poređanim stvorenjima, koji su svi do jednog spavali, udišući i izdišući u jedan glas… pššš… pššš…
Ali tada, jedan grub glas preseče tišinu: – Stoj! Ko ste vi?! Gde idete?!
Drugi glas, isto grub i promukao, mu se pridruži: – Uhvatite ih! Nedajte im da pobegnu!
Bila su to dva čuvara, par sivih vunenih čarapa na žute pruge, koje naši junaci nisu primetili. Odjednom su svi koji su do tada spavali, gaće, majice i čarape poskakali i uz strašnu viku i galamu pojuriše za Srckom i Valentinom.
– Ta temo tada?! – uplašeno povika Srcka. Ali hrabri Valentino je obgrli i jednim elegantnim skokom prenese iznenađenu četkicu napolje izvan plakara. Za svaki slučaj su se udaljili još malo, pa kad su se našli ispod jednog stočića, seli su da predahnu.
– To su to otasne tarape, Talentino – samo što je Srcka počela da govori, kad su čuli kako ih doyiva nežan, slab glasić: – Pomozite miii, molim vas. Oslobodite me od ove strašne nevoljeee. Više neću moći da letim i da vam dovodim gosteee.
Šta mislite, čiji je bio glasić što moli za spas? Pa da! To je bila sićušna buba-Mara. Bila je zapletena u mreži strašnog Pauka.
– Ta joj pomognemo! Ta joj pomognemo, Talentino! – uzbuđeno će Srcka.
Valentino se doseti da bi Srcka mogla da se popne na njegovu glavu i da iskida paučinu što je obavijala jadnu buba-Maru.
– Ali to će biti opasno – pokuša da je upozori.
– Ta to! Ta to! – uzvrati mu ona.
Valentino pusti je da mu se popne na glavu. Srcka je zamahala svojim oštrim zupcima i poče da kida Paukovu mrežu. Buba-Mara je i dalje vikala, i mahala nožicama da se oslobodi: – Upomoć! Upomoć! Srcka je iskidala i poslednje niti Paukove mreže oko buba-Marinih krilca i izmorena pade u zagrljaj šamponu Valentinu.
Buba-Mara odmah prhnu krilcima i radosno uzviknu: – Letim, opet mogu da letim! Mnogo vam hvala, idem sada da vam dovedem goste!
– Nito ta to, tuta-Maro!
Četkica Srcka je izgledala gordo, ali i očajno, jer je nekoliko srca sa njene glatke drške bilo izgrebano, a glava joj je cela bila obavijena paučinom – ostaci strašne borbe za spas buba-Mare.
– Ta otimo otavte, Talentino – zamolila je svog pomagača kome se već sviđalo ime Talentino.
Čim su se vratili, Srcka se ubacila u svoju futrolu, a Valentino, iako i on umoran, ostao je kraj futrole da je čuva. Pasta za zube je nestrpljivo ispitivala Srcku gde je to bila i šta joj se desilo, ko je onaj zgodni mladić pored vrata, ali se Srcka samo osmehnu i odmah utonu u san.
Sledećeg jutra, majka je razbudila devojčicu Biljanu: – Biljanče, Biljanče, šta je ovo u kupatilu!?
Devojčica se lenjo uputi u kupatilo i gle, šta tamo da vidi. Majka je stajala sa četkicom Srckom u ruci. A kakva je bila Srcka posle one noćne avanture, to znamo.
– Sram te bilo – reče majka: – Vidi Biljanče paučinu na četkici za zube. Zar toliko dugo nisi prala zube da je ova četkice uhvatila paučinu? Sramota!
Biljana, prvi put u životu, vidi četkicu za zube obavijenu paučinom. Bilo joj je malo neprijatno, pa dok je pažljivo prala četkicu nad lavaboom, pokušavala je, sva zamišljena, da se seti kad je zaista poslednji put oprala svoje zubiće.
A Srcka i Valentino su se međusobno došaptavali: – Oni tojma nemaju to te tesilo, Talentino. – Zaista, nemaju pojma šta se desilo, Ttka.
DEVOJČICA KOJA SE UPIŠKILA U GAĆE
Jedna devojčica se bila izgubila u šumi. Skitala je, skitala ceo dan, ali nikako da nađe izlaz iz bespuća. Tako izgubljenu je zatekla noć, pa je devojčica, mada je bila veoma hrabra, osetila kako sa nadolazećom tamom raste i njen strah.
Kad tamo negde iz tamnih dubina nešto svetli. Najpre kao svetiljka što treperi u noći, a kada je počela da se prikrada, svetlost se pojačavala sve više i više, dok se najzad pred njom nije pojavila velika kuća na tri sprata, sa nekoliko osvetljenih prozora na svakim od njih.
Devojčica još nije znala da je kuća u vlasništvu životinja i da u njoj žive najrazličitiju vidovi, i divljih, i pitomih – majmun, srna, lisica, magarac, mačka i još mnogo drugih. Ali i da je najglavniji među njima, koga svi bez pogovora slušaju i od koga se prilično pribojavaju, njihov bos – Ti Reks!
I, kada je devojčica nekako stigla pred kuću, bila je viđena od jedne mačke koja je volela uveče, pre spavanja, da se šeta po okolini. Posle kraćeg oklevanja, mačka joj pritrča, poče da se umiljava oko devojčicinih nogu, s dignutim repom i da je potpitkuje: – Mrrr-njau, a ko si ti? Odakle dolaziš? Kako se, mrrr-njau, zoveš?
Devojčica je pokušavala nešto da kaže pred bujicom pitanja, ali mačka Roza (ona se u međuvremenu i predstavila) ubacivala joj se u razgovor, i ne saslušavši je, sama je odgovarala: – Iz daleka, a, mrrr-njau, a ovde živimo nas trideset i tri životinje, mrrr-njau, ne znam kako ćeš da se snađeš među nama, mrrr-njau… Iako je očigledno bila brbljiva i izvodila piruete svojim repom kao i rečima, mačka Roza se na neki način dopala devojčici, tako da je otvoreno upitala: – A mogu li noćas da prespavam tu, kod vas? – Pa, da pokušamo, mrrr-njau, znaš, sve zavisi od našeg bosa, mrrr-njau… I tako se devojčica, predvođena Rozom, ubrzo našla u prostranoj dnevnoj sobi u Kući životinja koja je sva bila ispunjena likovima i glasovima njenih stanara. Kradom je zagledala prisutne, vide interesantna lica – majmunsko, petlovo, magareće, lisičje…- i pritom se pitala: – Ko je od ovih njihov bos?
Pretpostavljate, jer bos Ti Reks nije bio prisutan, devojčica nije mogla znati kako on izgleda i koliko je strašna njegova pojava. Ali, kada je žagor među životinjama naglo zamro, i u prostoriju je stupio on, bos lično, sve joj je postalo jasno.
I… veoma je uplaši.
Prvo i prvo, bio je mnogo, mnogo velik! I veoma, baš veoma zubat! A na tom zastrašujućem licu, one njegove sitne, neprijatne oči, videle su sve, i ništa nije moglo da im promakne. I odmah ih uperi u devojčicu.
– Ovo stvorenje nije životinja! – zagrme njegov glas. – Ko si ti, kaži mi!
– Ja, ja sam Luli.
– A šta si ti?!
– Samo devojčica, mala devojčica.
– Aha. Tako znači. A šta tražiš tu, u mojoj kući?!
– Pa, šefe, mrrr-njau.. – umiljato se umeša Roza – izgubila se u šumi, mrrr-njau, pa me je zamolila, ako dozvolite, da noćas prespava tu, kod nas… mrrr-njau…
Ti Reks nagnu svoj dug, debeo vrat, zabulji se u devojčicu i mačku: – Jesam li ja to dobro informisan?!
Obe su se smzle od bosove strašne blizine: – Da li bi mogla… bar ovu noć… – jedva procedi devojčica.
– Hmm… ajde može, ali samo pod jednim uslovom – prosikta Ti Reks: – Nikako, baš nikako, ne smeš preko noći da se pojaviš u mojoj sobi! To je strogo zabranjeno! Jasno?! Ponovi još jednom!
– Strogo… zabranjeno…
Devojčici su i telo i mozak zamrzli, dok je Ti Reks svojim teškim koracima napuštao prostoriju.
– Ma ne plaši se toliko. Nije mu prvi put da tako naređuje – šapnu joj Roza. – Takva mu je narav.
Iako se može reći da je i ona bila dosta uznemirena od gromoglasnog bosovog nastupa.
Posle izvesnog vremena, kad su se obe malo pribrale, Roza ju je odvela do postelje koju su za devojčicu već pripremile životinje: – Spavaćeš tu, odmah pored mene mrrrr-njau… – pa je obgrli svojim repom oko nogu – a sad, lepo da spavaš, laku noć, mrrr-njau…
Devojčica je bila toliko iscpljena, te je jedva čekala da legne među čaršave i utone u san. I zaista odmah zaspa. A sanjala je uf,uf, uf, kako se penje uz neko strmo brdo, ali ne brdo, nego planina, uf, uf, uf, jedva je vukla noge, a oko nje svugda gusta šuma, a od pozadi, neko ju je pratio i bio sve bliže i bliže, uf, uf, uf, trudila se da pobegne, ali kako to biva u snu, nije mogla, noge su joj bile kao zakovane. Nije mogla ni da se okrene i vidi ko je iza nje. Mada, bila je sigurna, gonilac je strašni bos Ti Reks.
Trgla se i razbudila sva u znoju. I tad, baš tad, joj se pripiški, od straha. „Šta da radim, šta ću sada?“, ispaniči se devojči se devojčica, “Roza, Roza, probudi se, molim te, pomogni mi brzo”.
Ali mačka Roza se ni ne pomeri, samo je tiho prela u snu (sigurno je sanjala nešto mnogo lepše). Devojčica se stiskala, baš je bila u nevolji, ali šta da radi, ne zna gde je toilet, a ako promaši vrata i uđe u sobu kod Ti Reksa, teško njoj, i … tad se desilo, upiškila se u gaće!
Au, kakva sramota!
Tog jutra kada je Bos pravio proveru, što su ukućani zvali “smotra”, odmah je spazio nedelo.
– Ko se osmelio da piški u postelji ?! – zagrme Ti Reks.
Tišina. Niko da pisne. I tada mačka Roza odluči da opet spase devojčicu: – Ja sam. Šta da se radi, eto, desilo se. Sanjala sam da mi se mnogo pije voda i da pored mene iz neke češme kaplje, onako kap po kap, i… desilo se eto…
Bos samo što krenu da je kazni, kad neko ga zaustavi. Pogodili ste, bila je to devojčica. Nekako je skupila hrabrost da mu se suprostavi: – Nije Roza kriva. Ja sam se upiškila – izreče na glas.
Bos Ti Reks kao da je bio zatečen njenim odgovorom. Bilo mu je malo vremena da se snađe i smisli kakvim strašnim da uzvrati, ali devojčica to iskoristi da produži: – I to jer ste mi zabranili da uđem u vaše prostorije.
Onda ispriča sve po redu kako je bilo, pri tom ne odvrativši pogled od njegovih malih, strašnih očiju. I čudno, koliko ga je više gledala, toliko su njegove oči dobijale nekakav mek pogled, čak su mu se i raširile.
Devojčica se osmeli i reče: – A sad da mi se izviniš što si me toliko isplašio.
– Izvini… – na opšte zaprepašćenje promrmlja Ti Reks. Čak je dodao kako zna da je preterao.
Sve u svemu, od tog dana stvari su se promenile. Devojčica je produžila da stanuje u Kući životinja, i to jednu, dve, možda i tri godine. I nije joj uopšte bilo loše. Združila se sa svih trideset i tri stanara, a najviše, zna se, sa mačkom Rozom. Počela je sa njima da peva, čak i da pleše po kući. I baš zbog nje, u toj Kući više nije bilo straha. Najviše, kako smo već rekli, zbog vesele devojčice Luli, ali i zato što će se jednog dana otkriti da Bos nije strašni Ti Reks, nego lepi princ, koga su zbog toga što je ranije bio samoljubiv i sebičan, vile začarale i pretvorile u strašnog dinosaurusa. I da bi samo ljubav, nesebičnost i dobrota mogli da mu vrate nekadašnji izgled.
Ali to već pomalo liči na drugu bajku, zar ne?
Eto, mila moja Luli, potrudio sam se nekako da zapišem tvoju priču, potrudio sam se, ali kako kažu naši prijatelji Eskimi, „neka se sve moje greške vrate na svoja mesta i neka pritom ne prave mnogo buke“.
Kad bi sva djeca na svijetu!
(tri pričice za decu i roditelje)
MESEČINA KOJA JE POŽELELA DA BUDE SUNCE
Desilo se jednom da se Mesečina jako rastužila.
– Zašto si tako tužna, sestrice? – pitalo ju je Sunce.
– Pa zbog dece – šmrknu nosem Mesečina. – Samo što se zaigram s njima, a oni odmah moraju na spavanje. I onda ostajem sama celu noć. A izjutra, kada se razbude, na nebu vide samo tebe, jer sam ja već otišao kući.
– Kaži mi, kako da ti pomognem?
– Kada bi hteo, barem jednom uveče da se zamenimo.
– Ako to želiš, važi – pristalo je Sunce.
I, šta se to onda desilo, tog jutra kad je izašla Mesečina? Nešto osobito, čak nešto vrlo neobično. Izjutra, umesto da se povuče na počinak, Mesečina je ostala da svetli na nebu, a deca su produžila da spavaju u svojim posteljama. A isto to su uradili i njihovi roditelji. Zašto? Jer niko od njih nije navikao da napusti postelju dok ih sa neba miluje bleda Mesečeva svetlost.
Zaista, neki budilnici su zvonili i zvonili, ali uzalud: ljudi su sanjivo trepkali, pod umirućim dejstvo Mesečine, misleći da su im se budilnici pokvarili, i brzo su ih zaustavljali vraćajući se dobrom snu.
Jer su tada svi, baš svi, sanjali dugo, dugo. Umesto šest ili osam, ljudi su spavali dvadeset osam ili čak trideset sati bez prekida. A deca? Ona su se prosto rasturala od spavanja! Spavala su čak trideset i šest sati.
Mesečina samo što ne zaplaka: – Šta mi je vredelo, što sam sve ovo tako željno iščekivala, a oni su prespavali svo vreme.
– Mila moja sestrice – reče Sunce, zagrlivši je – Ti ne možeš da zamisliš koliko su predivnih priča zahvaljujući tebi odsanjali mali snevači. Koliko bogatih, raznovidnih snova si ti podarila dok si ih mazila svojim nežnim zracima. Mnogo od tih odsanjanih priča deca će prepričavati među sobom, a mnogo od njih će i zapisati u knjigama, jer su izatkane od najslobodnije i najrazigranije mašte. Ti Mesečinko moja sramežljivko, bićeš najvoljenija kraljica tog čudesnog carstva!
NEPOSLUŠNA ČETKICA
Bila jednom jedna slatka, bela četkica za zube sa crvenim srcima i zato su je zvali Srcka. Ona je govorila „t“ umesto nekih drugih glasova, pa kada bi je pitali za ime odgovorila bi: – Ja sam tetkita Ttka.
– Četkica Secka – ispravljali su je.
– Pa da, tetkita Ttka.
Četkica je živela u jednoj toploj futroli, zajedno sa pastom za zube. Ali mada joj je tamo bilo veoma prijatno, istovremeno joj je bilo i malo dosadno, jer je celo vreme bila unutra. Devojčica Biljana retko, vrlo retko je prala svoje zubiće, a Srcka, iako je gorela od želje da proviri i vidi šta se dešava u belom svetu, morala je da ostane u futroli.
Ali jednog lepog dana, već više nije mogla da izdrži: – Hajte da se protetamo – predloži svojoj susetki, pasti za zube .
– Ne smem, plašim se.
– Hej, to ti tratljivka. Ja tu ta item – reče i izađe iz futrole.
Mnogo se obradovala, koliko je napolju široko i neobično. Tek što pođe da se prošeta, kad, eto ti – zgodni šampon za kosu.
– Valentino – predstavi se i kavaljerski joj poljubi ruku.
Srcka pocrvene: – Ttka.
– Ttka?
– Ne. Ttka.
Valentino pomisli da je četkica malo zbunjena, pa kako bi je ohrabrio, reče: Da li bi htela zajedno da proskitamo?
– To ti je topla itea.
I tako zaskitali su zajedno. Dok nisu stigli do jednog poluotvorenog plakara.
– To ima unutra? – uzbuđeno će Srcka.
– Hajde da uđemo.
U plakaru je sve bilo nekako drugačije. Ispeglano, složeno, čisto. Gaćice, majice, čarape, sve poređano pod konac. Srcka i Valentino, začuđeni i tihi, kretali su se među ovim poređanim stvorenjima, koji su svi do jednog spavali, udišući i izdišući u jedan glas… pššš… pššš…
Ali tada, jedan grub glas preseče tišinu: – Stoj! Ko ste vi?! Gde idete?!
Drugi glas, isto grub i promukao, mu se pridruži: – Uhvatite ih! Nedajte im da pobegnu!
Bila su to dva čuvara, par sivih vunenih čarapa na žute pruge, koje naši junaci nisu primetili. Odjednom su svi koji su do tada spavali, gaće, majice i čarape poskakali i uz strašnu viku i galamu pojuriše za Srckom i Valentinom.
– Ta temo tada?! – uplašeno povika Srcka. Ali hrabri Valentino je obgrli i jednim elegantnim skokom prenese iznenađenu četkicu napolje izvan plakara. Za svaki slučaj su se udaljili još malo, pa kad su se našli ispod jednog stočića, seli su da predahnu.
– To su to otasne tarape, Talentino – samo što je Srcka počela da govori, kad su čuli kako ih doyiva nežan, slab glasić: – Pomozite miii, molim vas. Oslobodite me od ove strašne nevoljeee. Više neću moći da letim i da vam dovodim gosteee.
Šta mislite, čiji je bio glasić što moli za spas? Pa da! To je bila sićušna buba-Mara. Bila je zapletena u mreži strašnog Pauka.
– Ta joj pomognemo! Ta joj pomognemo, Talentino! – uzbuđeno će Srcka.
Valentino se doseti da bi Srcka mogla da se popne na njegovu glavu i da iskida paučinu što je obavijala jadnu buba-Maru.
– Ali to će biti opasno – pokuša da je upozori.
– Ta to! Ta to! – uzvrati mu ona.
Valentino pusti je da mu se popne na glavu. Srcka je zamahala svojim oštrim zupcima i poče da kida Paukovu mrežu. Buba-Mara je i dalje vikala, i mahala nožicama da se oslobodi: – Upomoć! Upomoć! Srcka je iskidala i poslednje niti Paukove mreže oko buba-Marinih krilca i izmorena pade u zagrljaj šamponu Valentinu.
Buba-Mara odmah prhnu krilcima i radosno uzviknu: – Letim, opet mogu da letim! Mnogo vam hvala, idem sada da vam dovedem goste!
– Nito ta to, tuta-Maro!
Četkica Srcka je izgledala gordo, ali i očajno, jer je nekoliko srca sa njene glatke drške bilo izgrebano, a glava joj je cela bila obavijena paučinom – ostaci strašne borbe za spas buba-Mare.
– Ta otimo otavte, Talentino – zamolila je svog pomagača kome se već sviđalo ime Talentino.
Čim su se vratili, Srcka se ubacila u svoju futrolu, a Valentino, iako i on umoran, ostao je kraj futrole da je čuva. Pasta za zube je nestrpljivo ispitivala Srcku gde je to bila i šta joj se desilo, ko je onaj zgodni mladić pored vrata, ali se Srcka samo osmehnu i odmah utonu u san.
Sledećeg jutra, majka je razbudila devojčicu Biljanu: – Biljanče, Biljanče, šta je ovo u kupatilu!?
Devojčica se lenjo uputi u kupatilo i gle, šta tamo da vidi. Majka je stajala sa četkicom Srckom u ruci. A kakva je bila Srcka posle one noćne avanture, to znamo.
– Sram te bilo – reče majka: – Vidi Biljanče paučinu na četkici za zube. Zar toliko dugo nisi prala zube da je ova četkice uhvatila paučinu? Sramota!
Biljana, prvi put u životu, vidi četkicu za zube obavijenu paučinom. Bilo joj je malo neprijatno, pa dok je pažljivo prala četkicu nad lavaboom, pokušavala je, sva zamišljena, da se seti kad je zaista poslednji put oprala svoje zubiće.
A Srcka i Valentino su se međusobno došaptavali: – Oni tojma nemaju to te tesilo, Talentino. – Zaista, nemaju pojma šta se desilo, Ttka.
DEVOJČICA KOJA SE UPIŠKILA U GAĆE
Jedna devojčica se bila izgubila u šumi. Skitala je, skitala ceo dan, ali nikako da nađe izlaz iz bespuća. Tako izgubljenu je zatekla noć, pa je devojčica, mada je bila veoma hrabra, osetila kako sa nadolazećom tamom raste i njen strah.
Kad tamo negde iz tamnih dubina nešto svetli. Najpre kao svetiljka što treperi u noći, a kada je počela da se prikrada, svetlost se pojačavala sve više i više, dok se najzad pred njom nije pojavila velika kuća na tri sprata, sa nekoliko osvetljenih prozora na svakim od njih.
Devojčica još nije znala da je kuća u vlasništvu životinja i da u njoj žive najrazličitiju vidovi, i divljih, i pitomih – majmun, srna, lisica, magarac, mačka i još mnogo drugih. Ali i da je najglavniji među njima, koga svi bez pogovora slušaju i od koga se prilično pribojavaju, njihov bos – Ti Reks!
I, kada je devojčica nekako stigla pred kuću, bila je viđena od jedne mačke koja je volela uveče, pre spavanja, da se šeta po okolini. Posle kraćeg oklevanja, mačka joj pritrča, poče da se umiljava oko devojčicinih nogu, s dignutim repom i da je potpitkuje: – Mrrr-njau, a ko si ti? Odakle dolaziš? Kako se, mrrr-njau, zoveš?
Devojčica je pokušavala nešto da kaže pred bujicom pitanja, ali mačka Roza (ona se u međuvremenu i predstavila) ubacivala joj se u razgovor, i ne saslušavši je, sama je odgovarala: – Iz daleka, a, mrrr-njau, a ovde živimo nas trideset i tri životinje, mrrr-njau, ne znam kako ćeš da se snađeš među nama, mrrr-njau… Iako je očigledno bila brbljiva i izvodila piruete svojim repom kao i rečima, mačka Roza se na neki način dopala devojčici, tako da je otvoreno upitala: – A mogu li noćas da prespavam tu, kod vas? – Pa, da pokušamo, mrrr-njau, znaš, sve zavisi od našeg bosa, mrrr-njau… I tako se devojčica, predvođena Rozom, ubrzo našla u prostranoj dnevnoj sobi u Kući životinja koja je sva bila ispunjena likovima i glasovima njenih stanara. Kradom je zagledala prisutne, vide interesantna lica – majmunsko, petlovo, magareće, lisičje…- i pritom se pitala: – Ko je od ovih njihov bos?
Pretpostavljate, jer bos Ti Reks nije bio prisutan, devojčica nije mogla znati kako on izgleda i koliko je strašna njegova pojava. Ali, kada je žagor među životinjama naglo zamro, i u prostoriju je stupio on, bos lično, sve joj je postalo jasno.
I… veoma je uplaši.
Prvo i prvo, bio je mnogo, mnogo velik! I veoma, baš veoma zubat! A na tom zastrašujućem licu, one njegove sitne, neprijatne oči, videle su sve, i ništa nije moglo da im promakne. I odmah ih uperi u devojčicu.
– Ovo stvorenje nije životinja! – zagrme njegov glas. – Ko si ti, kaži mi!
– Ja, ja sam Luli.
– A šta si ti?!
– Samo devojčica, mala devojčica.
– Aha. Tako znači. A šta tražiš tu, u mojoj kući?!
– Pa, šefe, mrrr-njau.. – umiljato se umeša Roza – izgubila se u šumi, mrrr-njau, pa me je zamolila, ako dozvolite, da noćas prespava tu, kod nas… mrrr-njau…
Ti Reks nagnu svoj dug, debeo vrat, zabulji se u devojčicu i mačku: – Jesam li ja to dobro informisan?!
Obe su se smzle od bosove strašne blizine: – Da li bi mogla… bar ovu noć… – jedva procedi devojčica.
– Hmm… ajde može, ali samo pod jednim uslovom – prosikta Ti Reks: – Nikako, baš nikako, ne smeš preko noći da se pojaviš u mojoj sobi! To je strogo zabranjeno! Jasno?! Ponovi još jednom!
– Strogo… zabranjeno…
Devojčici su i telo i mozak zamrzli, dok je Ti Reks svojim teškim koracima napuštao prostoriju.
– Ma ne plaši se toliko. Nije mu prvi put da tako naređuje – šapnu joj Roza. – Takva mu je narav.
Iako se može reći da je i ona bila dosta uznemirena od gromoglasnog bosovog nastupa.
Posle izvesnog vremena, kad su se obe malo pribrale, Roza ju je odvela do postelje koju su za devojčicu već pripremile životinje: – Spavaćeš tu, odmah pored mene mrrrr-njau… – pa je obgrli svojim repom oko nogu – a sad, lepo da spavaš, laku noć, mrrr-njau…
Devojčica je bila toliko iscpljena, te je jedva čekala da legne među čaršave i utone u san. I zaista odmah zaspa. A sanjala je uf,uf, uf, kako se penje uz neko strmo brdo, ali ne brdo, nego planina, uf, uf, uf, jedva je vukla noge, a oko nje svugda gusta šuma, a od pozadi, neko ju je pratio i bio sve bliže i bliže, uf, uf, uf, trudila se da pobegne, ali kako to biva u snu, nije mogla, noge su joj bile kao zakovane. Nije mogla ni da se okrene i vidi ko je iza nje. Mada, bila je sigurna, gonilac je strašni bos Ti Reks.
Trgla se i razbudila sva u znoju. I tad, baš tad, joj se pripiški, od straha. „Šta da radim, šta ću sada?“, ispaniči se devojči se devojčica, “Roza, Roza, probudi se, molim te, pomogni mi brzo”.
Ali mačka Roza se ni ne pomeri, samo je tiho prela u snu (sigurno je sanjala nešto mnogo lepše). Devojčica se stiskala, baš je bila u nevolji, ali šta da radi, ne zna gde je toilet, a ako promaši vrata i uđe u sobu kod Ti Reksa, teško njoj, i … tad se desilo, upiškila se u gaće!
Au, kakva sramota!
Tog jutra kada je Bos pravio proveru, što su ukućani zvali “smotra”, odmah je spazio nedelo.
– Ko se osmelio da piški u postelji ?! – zagrme Ti Reks.
Tišina. Niko da pisne. I tada mačka Roza odluči da opet spase devojčicu: – Ja sam. Šta da se radi, eto, desilo se. Sanjala sam da mi se mnogo pije voda i da pored mene iz neke češme kaplje, onako kap po kap, i… desilo se eto…
Bos samo što krenu da je kazni, kad neko ga zaustavi. Pogodili ste, bila je to devojčica. Nekako je skupila hrabrost da mu se suprostavi: – Nije Roza kriva. Ja sam se upiškila – izreče na glas.
Bos Ti Reks kao da je bio zatečen njenim odgovorom. Bilo mu je malo vremena da se snađe i smisli kakvim strašnim da uzvrati, ali devojčica to iskoristi da produži: – I to jer ste mi zabranili da uđem u vaše prostorije.
Onda ispriča sve po redu kako je bilo, pri tom ne odvrativši pogled od njegovih malih, strašnih očiju. I čudno, koliko ga je više gledala, toliko su njegove oči dobijale nekakav mek pogled, čak su mu se i raširile.
Devojčica se osmeli i reče: – A sad da mi se izviniš što si me toliko isplašio.
– Izvini… – na opšte zaprepašćenje promrmlja Ti Reks. Čak je dodao kako zna da je preterao.
Sve u svemu, od tog dana stvari su se promenile. Devojčica je produžila da stanuje u Kući životinja, i to jednu, dve, možda i tri godine. I nije joj uopšte bilo loše. Združila se sa svih trideset i tri stanara, a najviše, zna se, sa mačkom Rozom. Počela je sa njima da peva, čak i da pleše po kući. I baš zbog nje, u toj Kući više nije bilo straha. Najviše, kako smo već rekli, zbog vesele devojčice Luli, ali i zato što će se jednog dana otkriti da Bos nije strašni Ti Reks, nego lepi princ, koga su zbog toga što je ranije bio samoljubiv i sebičan, vile začarale i pretvorile u strašnog dinosaurusa. I da bi samo ljubav, nesebičnost i dobrota mogli da mu vrate nekadašnji izgled.
Ali to već pomalo liči na drugu bajku, zar ne?
Eto, mila moja Luli, potrudio sam se nekako da zapišem tvoju priču, potrudio sam se, ali kako kažu naši prijatelji Eskimi, „neka se sve moje greške vrate na svoja mesta i neka pritom ne prave mnogo buke“.