Kрштење

Отац је једном причао,
А мајка то радо понављала у друштву,
Како су морали двапут да ме воде
На крштење у цркви у сусједном селу
Удаљеној добар сат хода.

У нашем селу није било цркве.
Бог је ту био без крова над главом,
А ни село више не постоји.

Први пут нисмо ни стигли до циља:
Ја сам успут непрестано плакао,
А наишла олуја с кишом и вјетром,
Па су се родитељи са мном у наручју
С пола пута вратили кући,
Промочени до голе коже.

Крштење је успјело из другог покушаја,
Годину дана касније.

Славље је у задимљеној сеоској крчми
С попом, кумом и придошлицама
Обилато заливено ракијом и вином.

Кажу да сам и ја, пробавши вино,
Најзад престао да плачем,
Смиривши своје јогунасто Ја.
То је прослављено пуцњима из пиштоља.

Кући смо стигли касно поподне,
Срећни и уморни,
Отац се заносио у ходу.

Отад је прошао један људски вијек,
А ја још сањам како кроз олују
Идем у сусрет са својим крстом
У некој цркви накрај свијета.

Идем, неуморно идем,
Заборављајући да ми је крст
Одавно израстао из крви и меса
На погрбљеним леђима.

Вучем свој први благослов 

Према посљедњој станици.

(из збирке Опсада мога Ја, која излази у “Архипелагу”)