Jozo Budimir, mrzak, nekako stužen čovjek, ne znaš mu po izrazu lica je li takav što bi zaplakao ili je takav što mu je nešto odnekud plaho zasmrdilo, ali kad bi sokakom prošao žandar, Joso bi mu se naklonio taman da ga i ne poznaje, na svećenika i časnu sestru bi se prekrstio, a kažu da bi i kad naiđe hodža nešto učinio, ali se ne zna šta. Kad bi se mijenjala vlast, pa bi se činilo da stižu zadnja vremena i da će biti onako kako nikad nije bilo, prvo što nam na um padalo bilo je: što će sad Jozo, kako će se i koliko duboko nakloniti, saviti i ukloniti. Ako je njegovo postojanje imalo ikakvog smisla, a sve, bit će, i svaki čovjek onakav kakav jest, bit će, ima nekog smisla, onda je smisao Jozina postojanja u ovom gradu, u ono vrijeme bio da svakome pri pogledu na Jozu Budimira bude lakše sa samim sobom, sa svojim jadom, strahom i nesojem.
Jer nitko nije bio jadniji, ustrašeniji i bespotrebniji od njega.
Pa je došla 1941, pa su došle ustaše i Nijemci, i došli su još mnogi čije zlo nije imalo imena, a Jozo je čaršijom prošetao s evo ovakvom značkom kao ova moja, samo što na njoj nije bio crveni križ, nego onaj drugi, kukasti križ.
I tako sljedeće četiri godine.
Ne zna se je li kome učinio kakvo zlo. Ljudi su dvojili je li Jozo tolika pogan da za njegovim zlom ne biva svjedoka, ili je tolika pogan da je zlo po sebi, i kad ne radi ništa. A onda dođe 1945, maj mjesec, Jozu odvedoše. Ali nije se stiglo ni zinuti, ni novu vlast pohvaliti što tako udarnički sklanja zlo sa svijeta, kad li Jozu vratiše.
Nema ti tu, svaka vlast je ista, svaka treba istog Jozu. Dobro je da smo na vrijeme naučili.
Nije ga neko vrijeme bilo za vidjeti, valjda se plašio da će mu oni koji pamte naplatiti ono što pamte, ali onda se vratio, isti onakav kakav je bio, samo s novim značkama i s novim naklonima.
Nitko ga nije volio, ali nekako smo bili naviknuti da je tu, i nekako se podrazumijevalo da se živi s Jozom Budimirom, pa kad je umro, pošlo mu se na Svetog Josipa na sprovod. Biva, sevap ćeš učiniti ako takvome na sprovod dođeš, Bogu će milo biti da, eto, tako podržiš najmanjeg i najgadnijeg brata svojega.
I bi to jedan od većih sprovoda u ono vrijeme.
I ne samo da je bio jedan od većih, nego se uz popove našli i govornici. Jedna cura, mlada, lijepa, u crnini, čita s papira, a sve grca od plača. Kaže nju i njene tri male sestre Jozo Budimir u kući držao svo vrijeme rata. Čuvao ih i sačuvao.
Ja to slušam, i ne mogu vjerovati što čujem, pa mi se najednom sve nekako drukčije predstavi i prikaže.
A ljudima krivo, kao da ih je netko prevario. Jozo Budimir kao da ih je prevario, i na prevaru svoje zlo i svoj gadluk nakupljan svih ovih godina prebacio na njihove duše.
Jozo Budimir
Jozo Budimir, mrzak, nekako stužen čovjek, ne znaš mu po izrazu lica je li takav što bi zaplakao ili je takav što mu je nešto odnekud plaho zasmrdilo, ali kad bi sokakom prošao žandar, Joso bi mu se naklonio taman da ga i ne poznaje, na svećenika i časnu sestru bi se prekrstio, a kažu da bi i kad naiđe hodža nešto učinio, ali se ne zna šta. Kad bi se mijenjala vlast, pa bi se činilo da stižu zadnja vremena i da će biti onako kako nikad nije bilo, prvo što nam na um padalo bilo je: što će sad Jozo, kako će se i koliko duboko nakloniti, saviti i ukloniti. Ako je njegovo postojanje imalo ikakvog smisla, a sve, bit će, i svaki čovjek onakav kakav jest, bit će, ima nekog smisla, onda je smisao Jozina postojanja u ovom gradu, u ono vrijeme bio da svakome pri pogledu na Jozu Budimira bude lakše sa samim sobom, sa svojim jadom, strahom i nesojem.
Jer nitko nije bio jadniji, ustrašeniji i bespotrebniji od njega.
Pa je došla 1941, pa su došle ustaše i Nijemci, i došli su još mnogi čije zlo nije imalo imena, a Jozo je čaršijom prošetao s evo ovakvom značkom kao ova moja, samo što na njoj nije bio crveni križ, nego onaj drugi, kukasti križ.
I tako sljedeće četiri godine.
Ne zna se je li kome učinio kakvo zlo. Ljudi su dvojili je li Jozo tolika pogan da za njegovim zlom ne biva svjedoka, ili je tolika pogan da je zlo po sebi, i kad ne radi ništa. A onda dođe 1945, maj mjesec, Jozu odvedoše. Ali nije se stiglo ni zinuti, ni novu vlast pohvaliti što tako udarnički sklanja zlo sa svijeta, kad li Jozu vratiše.
Nema ti tu, svaka vlast je ista, svaka treba istog Jozu. Dobro je da smo na vrijeme naučili.
Nije ga neko vrijeme bilo za vidjeti, valjda se plašio da će mu oni koji pamte naplatiti ono što pamte, ali onda se vratio, isti onakav kakav je bio, samo s novim značkama i s novim naklonima.
Nitko ga nije volio, ali nekako smo bili naviknuti da je tu, i nekako se podrazumijevalo da se živi s Jozom Budimirom, pa kad je umro, pošlo mu se na Svetog Josipa na sprovod. Biva, sevap ćeš učiniti ako takvome na sprovod dođeš, Bogu će milo biti da, eto, tako podržiš najmanjeg i najgadnijeg brata svojega.
I bi to jedan od većih sprovoda u ono vrijeme.
I ne samo da je bio jedan od većih, nego se uz popove našli i govornici. Jedna cura, mlada, lijepa, u crnini, čita s papira, a sve grca od plača. Kaže nju i njene tri male sestre Jozo Budimir u kući držao svo vrijeme rata. Čuvao ih i sačuvao.
Ja to slušam, i ne mogu vjerovati što čujem, pa mi se najednom sve nekako drukčije predstavi i prikaže.
A ljudima krivo, kao da ih je netko prevario. Jozo Budimir kao da ih je prevario, i na prevaru svoje zlo i svoj gadluk nakupljan svih ovih godina prebacio na njihove duše.
Nisu ga poslije spominjali.