Otišao sam kod tetke da vidim šta radi. Ona živi kod kina Kumrovec. To nije daleko od Otoke, ako se ne puca. Jutros je mirno, snajperisti izgleda još spavaju.
Rođak je s ostalim borcima držao liniju na Žuči.*
Njegov trogodišnji sin Marko se igra u dnevnoj sobi s nekom drvenom lutkom.
“Đje si rođo?”, kažem ja.
Ništa nije rekao, samo je pokazao blagi osmijeh na licu.
“Hajmo pit kafu, kaže tetka, vidiš da nije nešto raspoložen.”
“Čekaj malo, na putu ovamo sam smislio zagonetku za Marka”, ustanem i krenem onako teatralno da recitujem:
“Dohvati listove visoko na grani, dobroćudne naravi, al zna da se brani, zlim lovcima često je na meti, ukratko najviša vrsta na planeti?” “Šta je to?”
“To je 11. sprat”, reče Marko bez razmišljanja.
U nekoj mjeri složio bih se sa Markom jer sam i sam još bio zadihan od pentranja na jedanaesti. Kad struje nema i liftovi ne rade, jedanaesti sprat je zastrašujuće visok, a zna biti i viši ako tegliš kanister vode od 25 litara.
Ipak sam mu dao do znanja da je tačan odgovor – žirafa!
Sjećam se, jednom se Marko strašno namrštio kad sam otvorio ribu iz konzerve.
To je onaj čuveni Ikar odvratnog okusa koji je stizao u paketima humanitarne pomoći.
“Hoću kobasice !” kaže on.
“Ma kakve kobasice, moj Marko, (pokušavam da se izvučem) to danas jedu samo papci.”
Onda je ustao i trčao oko stola i urlao na sav glas:
“Ja sam papak, ja sam papak.”
Dok smo pili kafu u kuhinji, tetka mi reče da se od juče ne odaziva na Marko nego ga moraš zvati Zlaja.
“Zašto?” pitam ja sav u čudu.
“Ne znam”, kaže tetka, “tako mu došlo!”
“Hej Zlaja, dođi ‘vamo!” pozovem ga iz kuhinje. Tetka je otišla na balkon.
Dotrča on ko metak.
“Hajde reci sad svom “jođi”, imitiram ga jer tad još nije mogao izgovoriti slovo R., “kad ćeš opet biti Marko?”
“Biću Zlaja sve dok se tata ne vrati, eto!”, odbrusi ljutito i ode u svoju sobu.
Nekoliko dana kasnije osvanuo je sunčan dan. Jutro je bilo relativno mirno, po koji sporadični pucanj negdje u daljini. Odjednom sam ispred sebe ugledao nebo, samo beskrajno plavo nebo i neke male crne mutne tačkice koje su plesale ispred mojih očiju.
Probudio sam se u improviziranoj bolnici u podrumu PTT-a, otvorio oči i ugledao Indiru. Indira je u tom trenutku, a ovo garantujem životom, bila najljepša žena u Sarajevu.
Jođo
Otišao sam kod tetke da vidim šta radi. Ona živi kod kina Kumrovec. To nije daleko od Otoke, ako se ne puca. Jutros je mirno, snajperisti izgleda još spavaju.
Rođak je s ostalim borcima držao liniju na Žuči.*
Njegov trogodišnji sin Marko se igra u dnevnoj sobi s nekom drvenom lutkom.
“Đje si rođo?”, kažem ja.
Ništa nije rekao, samo je pokazao blagi osmijeh na licu.
“Hajmo pit kafu, kaže tetka, vidiš da nije nešto raspoložen.”
“Čekaj malo, na putu ovamo sam smislio zagonetku za Marka”, ustanem i krenem onako teatralno da recitujem:
“Dohvati listove visoko na grani,
dobroćudne naravi, al zna da se brani,
zlim lovcima često je na meti,
ukratko najviša vrsta na planeti?”
“Šta je to?”
“To je 11. sprat”, reče Marko bez razmišljanja.
U nekoj mjeri složio bih se sa Markom jer sam i sam još bio zadihan od pentranja na jedanaesti. Kad struje nema i liftovi ne rade, jedanaesti sprat je zastrašujuće visok, a zna biti i viši ako tegliš kanister vode od 25 litara.
Ipak sam mu dao do znanja da je tačan odgovor – žirafa!
Sjećam se, jednom se Marko strašno namrštio kad sam otvorio ribu iz konzerve.
To je onaj čuveni Ikar odvratnog okusa koji je stizao u paketima humanitarne pomoći.
“Hoću kobasice !” kaže on.
“Ma kakve kobasice, moj Marko, (pokušavam da se izvučem) to danas jedu samo papci.”
Onda je ustao i trčao oko stola i urlao na sav glas:
“Ja sam papak, ja sam papak.”
Dok smo pili kafu u kuhinji, tetka mi reče da se od juče ne odaziva na Marko nego ga moraš zvati Zlaja.
“Zašto?” pitam ja sav u čudu.
“Ne znam”, kaže tetka, “tako mu došlo!”
“Hej Zlaja, dođi ‘vamo!” pozovem ga iz kuhinje. Tetka je otišla na balkon.
Dotrča on ko metak.
“Hajde reci sad svom “jođi”, imitiram ga jer tad još nije mogao izgovoriti slovo R., “kad ćeš opet biti Marko?”
“Biću Zlaja sve dok se tata ne vrati, eto!”, odbrusi ljutito i ode u svoju sobu.
Nekoliko dana kasnije osvanuo je sunčan dan. Jutro je bilo relativno mirno, po koji sporadični pucanj negdje u daljini. Odjednom sam ispred sebe ugledao nebo, samo beskrajno plavo nebo i neke male crne mutne tačkice koje su plesale ispred mojih očiju.
Probudio sam se u improviziranoj bolnici u podrumu PTT-a, otvorio oči i ugledao Indiru. Indira je u tom trenutku, a ovo garantujem životom, bila najljepša žena u Sarajevu.